Немири у Француској (1986, 2003, 2023)

27/07/2023

Аутор: др Александра Колаковић

Када је пред обележавање француског националног празника 2023. године дошло до немира и насиља на улицама, а након убиства седамнаестогодишњег младића афричког порекла Наела М. од стране полицајца, најчешћа поређења у јавности била су она о сличним догађајима из француске историје. Иако је примера из прошлости много, ипак се као најчешће поређење издвојило оно о догађајима из 2005. године. Ипак, можда је у анализи узрока и последица овог догађаја корисно да се вратимо и у 1986. годину. Као што је у медијима потенциран филм Мржња, премијерно приказан на Канском фестивалу 1995. године, а који говори о животу париске омладине из редова радничке класе, постоје и скорије уметничко-филмске анализе феномена француског друштва. У овом контексту док филм Мржња алудира, други филм – Наша браћа из 2022. године директно подсећа на догађај у коме је један други Француз афричког порекла изгубио живот 1986. године. Ако посматрамо кроз филмску пројекцију анализу и проблематику социјалног миљеа главних јунака, увиђамо и сличности и разлике, а седма уметност је ту да нас подстакне на анализе, дискусију и тумачења француске реалности.

Малик Осекин, двадесетдвогодишњи студент алжирског порекла шетао је у близини студентских протеста у Паризу 6. децембра 1986. године. Студенти су се противили реформама универзитета и ограничењима за имиграцију, а Осекин није био део студентског покрета. Ипак, два полицајца, део моторизоване јединице, јурећи за демонстрантима у једној малој улици у близини Одеона, налетела су на њега. Преминуо је на лицу места од последица пребијања, али је превезен у болницу и његова смрт је скривана. Као невина жртва која није учествовала ни у протестима студената нити у немирима, уз здравствене проблеме које је имао, постао је личност око које су се сконцентрисале емоције и окупљали незадовољни. Испред болнице окупило се 30 хиљада људи, а остали су се скупљали у Латинској четврти, код Сорбоне, као и испред Градске куће. Дошло је до немира и сукоба са полицијом. Већ 10. децембра је било 200 хиљада особа на улицама, носили су његове слике, а Осекинова смрт је постала прекретница студентских протеста. Од овог момента студенти нису само водили ратове око услова студирања, већ и са министром унутрашњих послова и „целокупном безбедносном и расистичком политиком владе”. Министар за високо образовање поднео је оставку, а три дана касније је и његов предлог закона одбијен.

Смрт Малика Осекина је додатно утицала да се протести распламсају, не само у Паризу већ и широм Француске, али и да оживи сећање на тамне странице потиснуте историје. Реч је о догађају који се одиграо 25 година раније, тзв. Масакр у октобру 1961. године, када је у време Алжирског рата по наређењу Мориса Папона, шефа париске полиције, нападнута велика група демонстраната Националног ослободилачког фронта (ФЛН). Још постоје различити подаци колико је особа преминуло од последица премлаћивања и утапања. Након деценија порицања и избегавања да се суочи са прошлошћу, Француска је признала 1998. године 40 смртних случајева, а помиње се да је страдало између 200 и 300 Алжираца. Папон је 1998. осуђен за злочине против човечности због своје улоге под колаборационистичким режимом у Вишију током Другог светског рата, а данас о догађају сведочи комеморативна плоча из 2001. године („У знак сећања на многе Алжирце убијене током крваве репресије на мирним демонстрацијама 17. октобра 1961. године”). Након Папонове смрти појавиле су се  иницијативе да се у Женевиљеу метро станица назове „17. октобар 1961”. Ипак, за политике сећања и контекст данашњег односа према Французима алжирског порекла важан је однос државе и присуство државе на комеморативним свечаностима. Франсоа Оланд је 2012. године у писаној изјави навео: 17. октобра 1961. Алжирци који су демонстрирали за право на независност убијени су у крвавом обрачуну; Република јасно препознаје ове чињенице. Педесет и једну годину након ове трагедије, одајем почаст жртвама, док се Емануел Макрон 2021. године на 60. годишњицу, као први француски председник, придружио комеморацији на Понт де Безонс, а Јелисејска палата објавила писану изјаву у којој је наглашено да су за Француску Републику неопростиви злочини почињени те ноћи под влашћу Мориса Папона.

Вратимо се на најчешће поређење немира 2023. године. Предграђа Париза и других већих француских градова била су захваћена и таласом нереда и насиља од 27. октобра до 16. новембра 2005. године. Немири су почели у предграђу Клиши-су-Боа, након што су два младића страдала од струјног удара сакривши се у трафостаници бежећи од полиције, која је истраживaла случај провале на локално градилиште. Незадовољство незапосленошћу у комбинацији са непопуларношћу полиције због честих интервенција, посебно појачаних од 11. септембра 2001. године и терористичких претњи, у овим већином сиромашним предграђима подстакло је становништво емигрантског порекла да покрене талас нереда широм Француске. Првобитно лоцирани на подручје Париза, немири су се проширили на регион Ил де Франс, а од 3. новембра и на друге градове у Француској (Тулуз, Лил, Марсеј, Лион и Стразбур) и нека рурална подручја. Млади људи афричког порекла из предграђа палили су аутомобиле, страдале су и школе, сукобљавали су се са полицијом, страдале су и џамија и католичка црква, бацане су флаше са киселином на градску већницу. Нападали су јавне зграде, спаљено је преко осам хиљада возила и ухапшено 2.888 особа, страдало је троје, а уведено је и ванредно стање 8. новембра 2005. године, које је трајало три месеца (до 4. јанаура 2006. године). Био је ово један од великих изазова у доба владавине Жака Ширака.

Почетак немира, од тога да ли је полиција јурила младиће који су се сакрили у трафостаници до тога да ли су они играли фудбал, видели полицију и бежали желећи да избегну дуготрајна испитивања којима су, по наводима становника предграђа, често били изложени, пратиле су бројне контраверзе. Асошијетед Прес је писао да су немири израз фрустрације због високе незапослености, узнемиравања и бруталности полиције, што су илустровали изјавама учесника немира: „Људи се удружују да кажу да нам је доста” или „Живимо у гетима. Сви живе у страху”. Било је и тумачења да су присутне расне и верске дискриминације становништва предграђа као последица терористичких напада од 11. септембра, као и интервенције у Ираку, што је повећало безбедносни фокус органа реда, али и створило простор за притисак на становништво и повећало предрасуде. Ипак, став француске обавештајне агенције био је такав да радикални исламизам и тероризам нису имали утицаја на немире 2005. године. Политичке партије су износиле оцене којима су оштро критиковали власт, а сам догађај је подстакао државу да покуша да значајнијим новчаним средствима унапреди живот грађана у предграђима.

Из описа сукоба и нереда 1986. и 2005. године, као и сећања на догађаје из 1961. године, назиру се комплексност и могући процеси дугог трајања у француском друштву, који у склопу социјалних проблема и економских криза, као и дебате о стању демократије, добијају свој замах и на почетку лета 2023. године. Повод за немире који су кренули из париског предграђа Нантер, а потом се проширили не само другим предграђима, већ и широм државе, било је убиство младића мароканског и алжирског порекла који се није зауставио када је то полиција од њега тражила. Млади становници сиромашних предграђа, која су црне тачке криминала, очито више не виде проходност ка бољем животу и перспективнијим делатностима. Кренули су од 27. јуна у напад на све што представља симболе државе, а посебно општине и школе. Разлози су вишеструки – од проблема живота у таквим срединама до економске кризе која је захватила и француско друштво. Са једне стране, подаци говоре да је у француским предграђима од 40% до 50%, а у некима и више становништва сиромашно, међутим постоје и милиони евра који се сваке године од стране државе улажу у унапређење живота људи у овим срединама. Очигледно је да је читав процес улагања у инфраструктуру и разне програме подршке на локалу, који се развија посебно од седме деценије 20. века, а значајнија новчана средства се издвајају у последњих неколико година и чињеница да статистике показују да је за прелазак из једне у друго предграђе са бољим условима живота и рада потребно до десет година – нису довољни. Док се истражује где се грешило у распореду средстава и пројеката, проблеми се умножавају, а протести повезују са сценама из филмова Мржња и Наша браћа, расизмом, исламизмом и питањем једнакости, предрасудама, стереотипима према потомцима некадашњих емиграната, као и економским статусом.  Медији кроз извештаје преносе не само слике насиља, већ и наглашавају постојање провалије између сиромашних и богатих, живот маргинализованих и полицију као инструмент бруталности, што је све већ отворено у дијалогу, посебно претходних неколико година, у контексту економске кризе (још од 2008), протеста (Жути прслуци, пензиона реформа), корона кризе, председничке и изборне дебате.

Да ли је француска полиција прекорачила овлашћења и да ли је брутална? Као прво, поштовање закона, очување реда и мира је предуслов нормалног живота. На француском је правосуђу, као и истражним органима, да оцене да ли је, када и под којим околностима дошло до кршења права оних који протестују, као и у конкретном догађају када је страдао младић. Ипак, јавне полемике које се воде указују да је као последица насилних протеста и терористичких претњи безбедност грађана, али и полицајаца постала важан приоритет у Француској почетком овог века. Законима од 2017. године, а након терористичких напада у Паризу и Ници и увођења ванредног стања, француски полицајци су добили овлашћења да пуцају у возило у покрету које се није зауставило ако процене да је угрожена лична или општа безбедност. У овом случају који је запалио Париз, предграђа и друге француске градове, постављало се питање и да ли је расистички моменат био пресудан да полицајац пуца и да ли је француска полиција идеолошки блиска крајњој десници? Да би се дали објективни одговори потребна су дужа и озбиљна истраживања, која су ограничена чињеницама да се у Француској не воде евиденције грађана на основу вере, расе и порекла. У Француској су увек сензибилне дебате о расизму, правима и једнакости, као и поменутих овлашћења полиције, која је због протеста још од Жутих прслука, а посебно против пензионе реформе изгубила поверење грађана, а посебно становника предграђа, где влада и криминал. Потребно је пратити и како ће одговарати полицајац који је пуцао у Нантеру. Ради поређења, подсетимо се да је неколико седница одржаних у Народној скупштини након смрти Осекина морало да буде прекинуто услед жустре полемике посланика левице и крајње деснице, због прекомерне употребе силе од стране полицајаца. За убиство из 1986. године главни бригадир Жан Шмит и официр Кристоф Гарсија проглашени су кривим 1990. године за „незаконити напад и злостављање од стране полицајаца, који су довели до смрти без намере да се убију”.  Гарсија, који је признао да је ударио Осекина, осуђен је условно на две године затвора и одлука је била да се не појави у његовој кривичној евиденцији. Шмит, који је негирао своје учешће у насиљу, осуђен је на пет година условне казне. Такође, последица убиства било је и укидање моторизованих јединица. Овога пута, имајући околности и одјек догађаја не само у француској већ и светској јавности, полицајац ће вероватно бити кажњен знатно строжом казном, а биће важно сагледати и како се суочио са кривицом.

Интензитет насиља у предграђима француских градова 2023. већи је него 2005. године, иако се ситуација смирила за краћи временски период, пре 14. јула и стога није уведено ванредно стање. О овоме довољно говоре подаци о материјалној штети као и чињеница да је у најнасилнијим ноћима нереда 2005. године било ангажовано 18 хиљада, а 2023. године 45 хиљада полицајаца. Сведоци смо да не само да су се палили аутомобили, већ да су се нападали конкретни симболи Републике – општине и школе. Ово је веома отежавајуће не само за француског председника Емануела Макрона, који је очекивано нападан и са левице и са деснице, већ и за слику Француске у свету. Узроци су, као што смо настојали да појаснимо, сложени и дубљи него у сличним догађајима раније, а приметно је и учешће изузетно младих људи, чак и деце од 12 година. Комплексност догађаја је већ видљива на први поглед и свако уопштавање јесте необјективно и навијачко, а корени проблема и могућа решења превазилазе мандат Емануела Макрона. Уобичајено је да јавност посеже за брзим и ексклузивним тумачењима и решењима, као и да оштре и једностране изјаве пуне странице штампе и портала, преноси се друштвеним мрежама. Ипак, како је Француска земља која својим културним и идејним зрачењима утиче и на појаве, процесе и догађаје у другим друштвима и културама, веома је важно да покушамо да разумемо шта се догађа на улицама Париза, у предграђима и градовима у унутрашњости. Криза социјалне државе, демократских вредности и проблем неинтегрисаности дела становништва у предграђима, које показује и кризу идентитета, велико незадовољство социјалним положајем и државом јесу проблеми који ће доминирати и у будућности.  Иако су неке прогнозе апокалиптичне за Француску, потребно је имати у виду демократски потенцијал, културу дијалога и започете дискусије о демократији, као и генерално висок степен политичке културе у Француској, који су заправо и нада да ће се проблеми превазићи.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања