Неки теоријски покушаји одређења савремених међународних односа као научне дисциплине

05/05/2020

Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић

После подробне анализе теоријско-методолошких питања и предметне одређености СМО (савремених међународних односа) као научне дисциплине, професори Војин Димитријевић и Радослав Стојановић закључују, „да  наука о међународним  односима проучава основне чињенице односа између политичких територијалних потпуних држава – које су данас државе – степен и облик међузависности између њих, чиниоце који на њих утичу и објективне и субјективне процесе у кретању међународних односа и организовања облика ових односа, с циљем откривања законитости које их одређују“. (В. Димитријевић; Р. Стојановић 1988:22.)

Професор Радован Вукадиновић под називом међународни политички односи нуди једно симплификовано али дисциплинарно плаузибилно одређење СМО чији је основни научни задатак да пронађе и проникне у динамику светског политичког кретања (развоја) и у њему маркира „оне основне категорије, законитости и тенденције које одређују тај развој“ као и да одреди „основне чиниоце уз чију се помоћ тај развој остварује“. (Р. Вукдиновић, 16.) Он затим наводи неколико значајних аутора који су покушали дати ближу предметну одређеност СМО као научне дисциплине. На пример, С. Хофман који сматра да је главни предметни задатак СМО проучавање фактора који утичу на спољну политику и на владе главних јединица на које је свет подељен. По мишљењу Ф. С. Дуна, међународни односи се баве активностима аутономних политичких група у свету и где не постоји концентрација силе на једном месту. Д. Витал, пак, инсистира на разумевању позиција влада у креирању спољне политике својих земаља и процесу доношења спољнополитичких одлука. Л. Ледерман стоји на приступу који је упућен на проучавање комплексних појава које се тичу међународног живота и које имају своје религиозне, духовне, социјалне, економске, политичке и друге сличне карактеристике, саму међународну праксу односа, те идеолошку, идејну и доктринарну основу на којима ти односи почивају, као и правила, механизма и институција које регулише те односе у међународној заједници. Г. Шварценбергер у средиште својих проучавања ставља еволуцију и структуру тзв. међународног друштва, његове актере, моделе понашања, покретачке снаге односно интересе и мотиве, као и проблеме везане за међународно планирање. На крају, сумарно узевши, Р. Вукадиновић предмет проучавања међународних односа одређује као научну активност у чијем фокусу би били међудржавни односи, односи између различитих субјеката међународног општења, истраживање фактора који утичу на њихово свеукупно понашање, те тражење и изналажење основних законитости у понашању и деловању субјеката у међународном политичком систему. (Р. Вукадиновић:52.)

Колега Владимир Првуловић као превасходни задатак и улогу савремених међународних односа као научне дисциплине види у функцији анализирања и тумачења међународних  односа кроз динамику међународног комуницирања и сарадње држава али и других међународних субјеката. (В. Првуловић 2008:66.) А главни међународни субјекти су поред држава, међувладине организације, међународне невладине организације (нарочито оне глобалног карактера финансиране из приватних фондација), регионалне организације као  и значајни појединаци или групе интелектуалаца (think tank). СМО дакле, настоје да те односе добро проуче и утврде евентуалне правилности или тенденције као  могуће законитости и да на бази стечених сазнања предвиде односно антиципирају будуће смерове развоја у глобалној међународној заједници.

Из овог кратког прегледа дисциплинарног и предметног одређења СМО као научне дисциплине јасно се тријерише став да су савремени међународни односи не само релативно млада научна дисциплина, већи и потпуна свест да су њени научни досези у извесној мери теоријско-методолошки лимитирани. Лимитирани не само због недостатака и несавршености њене методологије и теоријских матрица промишљања, већ превасходно због сложености и вишезначности самих међународних односа који својом динамиком али и мимикријом додатно отежавају посао њиховим истраживачима. Из свега наведеног  јасно се кристалише став да је коректна научна дескрипција  полазни научни циљ СМО као научне дисциплине, на који се у наредним корацима истраживања додају потреба њене појмовне дограње и прецизирања њихових значења. Затим, поуздане класификације и типологизације међународног удруживања, утврђивање извесних образаца понашања који се упражњавају у односима међународних субјеката,  изградње теоријско-експликативних оквира њиховог тумачења  и напосе, могуће антиципације смерова будућег развоја унутар глобалне међународне заједнице.

Након Другог светског рата креће све убрзаније конституисање СМО као научне дисциплине, нарочито неких субдисциплина које се луче из њеног теоријско-методолошког дискурса. На пример, студије безбедности (security studies) које се развијају нарочито у САД као субнаучна дисциплина, док су исте у Великој Британији  неко време изучаване под називом стратешке студије (strategy studies). У њиховом научном пољу развиле су се још неке поддисциплине као што су полемологија (наука посвећена студијама рата)  и  иринологија (наука посвећена студијама мира), као добар дисциплинарно-опозитни  пар:  war studies –   peace studies. Дакле, студије безбедности су се развиле  као засебно теоријско поље међународних односа. П. Вилијамс и Х. Бузан сматрају да су студије безбедности окренуте према пет покретачких сила: 1. однос снага и дистрибуција моћи између кључних актера у међународној политици; 2. технолошки развој; 3. догађаји који мењају ток историје; 4. унутрашња динамика промена методологије дисциплине; 5. институционализација и развој студија безбедности. (Д. Пророковић 2018:45.)

 

 

 

 

 

Литература:

 

Р. Вукадиновић (2004) Међународни политички односи, Политичка култура, Загреб

В. Димитријевић; Р. Стојановић (1988) Међународни односи, Правни факултет, Београд

Љ. Деспотовић, (2017), Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци

Љ. Деспотовић, (2017), Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци

В. Првуловић (2002) Економска дипломатија, Мегатренд, Београд

В. Првуловић (2008) Савремени међународни односи, Мегатренд, Београд

Д. Пророковић (2018) Ера мултиполарности, Службени гласник, Београд

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања