Наука у доба пандемије: српска медиевистичка истраживања у 2020

25/01/2021

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Претходна, 2020. година обележена је пандемијом вируса COVID-19 која је оставила бројне последице на животе и здравље људи, али и на свакодневно функционисање у, извесно је, целом свету. Наука није ништа мање трпела. Због ове пандемије било је онемогућено научницима да одлазе у архиве и библиотеке, ускраћена су била готово сва истраживачка и стручна путовања, објављивање монографија и научних чланака је било успорено и значајно отежано.

Међутим, научници су се морали прилагодити новонасталој ситуацији, те усмерити све своје снаге (поред очувања властитог и здравља ближњих) и на истраживање у измењеним околностима. То се односи наравно и на све оне који се баве средњим веком у свим његовим аспектима. Одржано је неколико значајних домаћих и међународних скупова, а на некима од њих је и потписник ових редова и сам имао част узети учешће. Овом приликом, међутим, задржаћемо се на домаћим активностима, дакле на оним монографијама, зборницима радова и другим значајним издањима која су изашла у нашој земљи, а биће речено и неколико речи о научним конференцијама које су се такође одржале у Србији. Дакако, све ће бити везано за прошлогодишњу научну продукцију из домена медиевистике, и овом приликом неће бити побројани сви научни чланци које су појединачни аутори објављивали. Циљ је да сумарно али опет врло садржајно дамо један целовит преглед медиевистичких истраживања и њихових резултата у години коју је обележила једна савремена катастрофа каква је пандемија која и даље букти.

Прошла је година била у знаку два велика јубилеја. Један је 115 година од оснивања Катедре и семинара за византологију на Филозофском факултету у Београду. Те давне 1905. године, након Минхена и Париза, Београд је био трећи византолошки центар у свету који је добио катедру посвећену проучавању историје Источног римског царства и његових свестраних веза са Балканом и српским земљама. Под називом Unity in Diversity: Aspects of Centrality and Regionalism in the Byzantine World (Texts, Visual Culture, Ideology, Identity) овај је скуп у онлајн форми, а делимично и уживо уз поштовање свих мера, одржан 9‒10. новембра 2020. године. Учешће је узело укупно 27 научника из Србије, Грчке, Кипра, Бугарске, Хрватске, Немачке, Русије, САД и Велике Британије. Домаћин видео-конференције био је и Европски универзитет са Кипра.

Значајно је издвојити и скуп који је крајем септембра одржан у манастиру Свети Прохор Пчињски и у Врању. Са благословом Његовог преосвештенства епископа врањског господина Пахомија, а уз организацију универзитета у Београду и Нишу и њихових угледних научних центара, као и других угледних научних суорганизатора, ова конферецнија окупила је научнике из Београда, Новог Сада, Ниша, Косовске Митровице, Врања, али и Бугарске, Русије и других земаља. На њој је торжествено обележено 950 година Преподобног Прохора Пчињског и дати важни доприноси управо повесници овог манастира, али и целог краја. Научна јавност са радошћу очекује оба зборника са ова два врсна научна скупа.

Једна од кровних научних институција у нас, Српска академија наука и уметности, такође је дала свој допринос медиевистичким истраживањима током претходне године. Под називом Гласови и слике: облици комуникације на средњовековном Балкану (IV‒XVI века) публикован је зборник радова који су уредили Станоје Бојанин, Љубомир Милановић и Милош Цветковић. Иза овог зборника стао је један од најугледнијих светских института који се бави историјом Византије и установа која је готово сва и посвећена истраживању средњег века ‒ Византолошки институт САНУ. Уз учешће аутора из Бугарске, Србије и још неколико земаља, овај тематски зборник представља изузетан допринос проучавању комуникација на средњовековном Балкану из историјске, књижевне, теолошке, филолошке, археолошке, културолошке, кодиколошке и уметничке перспективе. Потом, Гојко Суботић и Мићитака Сузуки аутори су монографије Манастир Светог Јована Претече у Јашуњи који је објављен од стране САНУ и тиме је дат велики допринос проучавању српске средњовековне уметности и целокупног српског наслеђа на тлу данашње јужне Србије, односно околине Лесковца. Интердисциплинарност је свакако једна значајна одлика истраживања у Српској академији наука и уметности и она је настављена и у 2020. години на свим пољима. Тако се у посебном издању часописа „Музикологија“, који издаје Музиколошки институт САНУ, а који је посвећен руско-српским везама у музикологији, нашло неколико значајних радова посвећених баш средњем веку.

Надаље, свакако један од највреднијих издавачких подухвата прошле године јесте међународни зборник Стефан Првовенчани и његово доба у издању Историјског института у Београду, који је готово у целости посвећен управо средњем веку и чија је уредница угледна колегиница и врстан познавалац управо овог српског владара и епохе Ивана Коматина. Поред значајних домаћих медиевиста, учешће су узеле и колеге из Мађарске, али и других земаља и тиме дале посебан међународни контекст читавој епохи Стефана Првовенчаног. Обрађени су скоро сви аспекти оновремене Србије (политичка историја, култура, писменост, привреда, идеологија), али и Византија и њени односи са Србијом, Бугарска, Угарска, као и папство. У питању су радови који су углавном изложени као реферати на научном скупу 2018. године и који су сада угледали светлост дана као један незаобилазни научни зборник без кога се свакако више неће моћи проучавати историја немањићке Србије. Историјски институт и иначе баштини једно свесрдно проучавање средњег века и кроз своје стручне научне часописе који су и  током 2020. године наставили да прикупљају радове и публикују најквалитетније текстове из области средњег века.

ΝΟΜΟΦΥΛΑΞ Зборник радова у част Срђана Шаркића је још једно значајно издање које је скоро у целости посвећено средњовековној историји, превасходно правној, али и политичкој, економској и културној. Уредници овог волуминозног дела (преко 600 страна) су Тамара Илић и Марко Божић. Како се професор Срђан Шаркић бавио највише средњовековном (понајпре византијском) правном историјом, и радови су у великој мери везани за ову област. У овом зборнику се чита о правном положају робља у средњовековном Дубровнику, телесним казнама и средњовековној Србији и многим другим узбудљивим темама из средњег века. Постоји и део радова који је посвећен новијим па и савременим правним темама, који су такође настали из пера заиста највећих зналаца правне науке у нас. И овај зборник је међународног карактера, а промоција је одржана нажалост онлајн, али је квалитет зборника такав да је он без сумње већ заузео значајно место у научним круговима које ће му с годинама само све више припадати.

Православни богословски факултет Универзитета у Београду све нас је обрадовао великим двотомним зборником Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019): историјско, богословско и културно наслеђе, који је заправо зборник радова са научног скупа одржаног децембра 2018. године. Ово је научно сабрање имало за циљ да нас уведе у велику прославу осам векова аутокефалности српске православне цркве. И резултат је као и скуп био импресиван и показује много нових сазнања о црквеној историји Србије, међународним приликама у време стицања аутокефалности, црквено-правним импликацијама времена Светога Саве, уз осврте и на византијски утицај ван Балкана, превасходно на Угарску. Сам зборник се бави и савременим богословским темама, као и црквеном историјом српских земаља новога века и на тај начин заокружује једну целину од средњег века до савременог доба.

Што се Новог Сада тиче, на пољу истраживања средњовековне прошлости апсолутно је кључан двотомни зборник Voyages and Travel Accounts in Historiography and Literature чији је први том посвећен искључиво средњем веку и носи поднаслов VOLUME I Voyages and Travelogues from Antiquity to the Late Middle Ages. Издавач је „Тривент“ из Будимпеште, али како је суиздавач Филозофски факултет из Новог Сада, а уредник Борис Стојковски, вреди га истаћи међу најважнија достигнућа савремене медиевистике. У зборнику су обрађени скоро сви могући аспекти путовања у средњем веку из историјске, књижевне, кодиколошке, музиколошке и уметничке перспективе, а обрађени су историјски извори латинске, грчке, словенске и исламске провенијенције. У зборнику су прилоге своје послали колегинице и колеге са Харварда, из Техерана и Шангаја, али и Француске, Италије, Португала, Мађарске, Грчке, Словачке, Пољске, Бугарске, Републике Српске, као и свих значајнијих научних установа у Србији, а истичемо и неколико сарадника у овом зборнику са Филозофског факултета у Новом Саду, са Одсека за историју и Одсека за српску књижевност. Овај је зборник иначе и резултат краткорочног пројекта који је свесрдно подржао Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност, чиме се показује симбиоза подршке државних органа, озбиљних научника из угледних светских и домаћих научних институција и значајне међународне издавачке куће какав је „Тривент“ из Будимпеште.

Часопис „Истраживања“ који на енглеском језику објављује Одсек за историју Филозофског факултета у Новом Саду (категорсан М24 од стране Министарства, што показује највиши квалитет), као и стручни часописи Матице српске и током ове пандемијске године дали су значајан допринос проучавању медиевистике, будући да се под корицама ових значајних врела научних чланака могу наћи битне студије и чланци посвећени проучавању средњовековне историје и културе.

Када је реч о Универзитету у Нишу, ни међу тамошњим колегама није мањкало ентузијазма да на измаку 2020. године ипак публикују немало вредних издања која се тичу српског средњег века. Њих одликује, пре свега, интердисциплинарни приступ, међународни аспект проучавања, те значајне везе са најугледнијим проучаваоцима српске историје из Русије, Грчке, Бугарске и других земаља.

Као и до сада, корифеји медиевистике (али и не само ње) у Нишу јесу: Центар за црквене студије, Међународни центар за православне студије, те Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу. Вођени ентузијазмом и самопрегорношћу проф. др Драгише Бојовића и његових сарадника, ови центри су све посленике медиевистике обрадовали неким ванредно важним делима. Једно од њих је на фону наставка прославе осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Ради се о преводу са руског језика докторске дисертације Григорија Божовића, иначе одбрањене далеке 1905. године у Москви под називом Сава Немањић ‒ први архиепископ и просветитељ Србије. Овај вредан спис обогаћен је значајним коментарима и уводом управо Драгише Бојовића. На готово 250 страна Григорије Божовић је, користећи сву за оно време расположиву грађу и литературу, описао живот и дело Светога Саве. Овај важан превод на српски језик умногоме обогаћује богату библиографију о најважнијој личности српске историје.

Византијско-словенска чтенија је наслов традиционалног научног сабрања које речени центри нишкога универзитета редовно организују у граду на Нишави. Као последица ових научних конференција увек се објављују и зборници. Протекле године објављен је трећи том и у њему се налази велики број радова из области византијске и словенске теологије, филозофије, књижевности као и историје, али и савремених тема, попут утицаја интернета на образовање и у његовом оквиру верску наставу. Дознајемо и о византијско-словенским студијама у Солуну, те о истраживањима сарадника ових нишких центара у Охају. Посебно се обрађује доба краља Милутина, што кроз грађански рат са братом Драгутином што кроз дело архиепископа Данила Другог. Поред сарадника из Ниша, прилоге овом зборнику послали су и учесници из Грчке, Русије, Бугарске, као и Београда и Новог Сада, чиме су се овде уистину сабрали како домаћи кључни научни центри, тако и они који окупљају управо византијске и славистичке студије.

Анатолиј Аркадијевич Турилов представља једну важну научну фигуру у изучавању славистике и у том оквиру српског средњег века. Стога, огроман подухват Међународног центра за православне студије и Центра за византијско-словенске студије из Ниша је био сабрати и превести са русог језика важне чланке угледног професора Турилова. Овога посла латила се проф. др Татјана Суботин Голубовић, заједно са Василијем Стоиљковићем и Татјаном Вулетић. Прожимање словенских књижевних и културних традиција у епицентру је проучавања професора Турилова, а бавио се и правним списима Светог Саве, Марком Краљевићем у историји и традицији, па чак и наративима о Харуну ар-Рашиду у српској књижевности средњег века. Сабрани радови у књизи Источници средњег века постали су незаобилазна литература у проучавању историје, али и историје књижевности, уметности, рецепције српског средњег века, као и интеркултурних прожимања словенских традиција у књижевности и историји.

Када је реч о професору Драгиши Бојовићу, поред његовог значајног рада на организацији трију центара, и његово научно дело је било и јесте и даље уско везано за српски средњи век. Напоменимо пре свега да је професор Бојовић историчар књижевности и да се пре свега бави литургичком и светоотачком књижевношћу, али и теолошким питањима, као и примарним српским средњовековним изворима које проучава интердисциплинарно. У том контексту за 2020. годину треба издвојити књигу нишког теолога Ивице Живковића Једина светлост која се није срела са тамом. Богословски допринос професора Драгише Бојовића, као и књигу коју је приредио сам Бојовић: Радуј се, јер те српска уста хвале. Антологија српске теотоколошке поезије (од XI до XXI века). Оба ова дела за истраживаче српског средњег века, нарочито из аспекта филозофије, теологије и књижевности, имају изузетан значај за сагледавање целокупних домета српске културе, те српске филозофске и књижевне мисли средњега века. Драгиша Бојовић је на тај начин, како закључује и Ивица Живковић, донео низ нових научних закључака, те дао и неке другачије погледе управо на ове елементе српске средњовековне културе и духовности, обе посматране у најширем смислу.

За крај овог прегледа активности у Нишу током пандемије ваља додати и то да је завршен и број часописа „Црквене студије“, свакако најугледнијег часописа који излази у научним круговима тог дела Србије, те је стога и окарактерисан од стране надлежног министарства највишом категоризацијом М24.

Све ово јасно сведочи да, иако је иза нас једна бурна, специфична, за историчаре можда не необична али свакако другачија година, истраживање средњовековне историје, како националне тако и опште (византијске, европске, светске) није стало. Наши су медиевисти наставили да публикују у најугледнијим светским стручним часописима, да одржавају контакте са колегиницама и колегама у земљи и иностранству и буду једни другима помоћ и солидарне колеге у турбулентним временима.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања