Аутор: Жељко Ињац, новинар
Увод
У овоме нашем врлом свету смрт је бачена на маргину, понашамо се готово као да не постоји. Изузев оних фасцинантних истраживања како продужити живот, па чак и оних рекао бих ретких фантазија на тему како га учинити бесконачним, које су наравно без утемељене наде, можемо рећи да је проблем смрти нешто што се углавном игнорише. Међутим, тако је док смрт не закуца на наша или врата наших ближњих. Тада већина нас схвати потпуну људку немоћ када је у питању смрт, али и залудност свих овосветских разрађених стратегија, којима се покушава само ублажити човеков крај, а коме се он из дубине бића противи као неприродном и страном првобитној природи људској. Такође, тада се човек суочи и са оним шта треба конкретно радити и како се понашати када се нађе у таквој ситуацији, односно када се сретне са болешћу у својој породици, када оболе његови најмилији. На тему науке и смрти, како модерна цивилизација у разним својим манифестацијама доживљава и „ублажава” ову човекову муку, говорио је и редовни професор др Младен Печујлије (ФТН, Нови Сад). Искористићу прилику да дам дужи цитат из његовог текста: „ХРИСТОС, ЦРКВА ХРИСТОВА vs НАУКА“, уважени професор пише: „У време данашње, када медицина нуди продужење живота, сервис тела узгајањем вештачких органа и заменом покварених, када већ дуже време вештачком оплодњом помаже човеку да се размножи, када обећава стварање вештачког сперматозоида и вештачке јајне ћелије које ће се спојити негде, обитавати у нечем и родиће се нешто, када се већ поноси да су за њу гени књига прочитана, када малтене на основу свега постигнутог нуди лек нетрулежности и лек вечитог живота, када већ као од шале лечи многе болести. Када неуро наука тврди полако да је прочитала људске мисли и слике у људскоме мозгу и обећава да у исти са неког медија у тај медиј може пренети шта хоће живи Црква Христова“.
Мада је еволуција медицинске науке и технологије, образовање, превентивна медицина и здравствена политика значајно смањила смртност и продужила људски век. Напредак у медицинској технологији, истраживање и развој лекова, превентивна медицина и боља здравствена инфраструктура, у великој мери доприносе смањењу смртности али смрт је и даље присутна.
Трансхуманистичка идеологија планира да помоћу науке победи смрт, или барем продужи људски век на оне године које се у Библији приписују првим људима (до 1000). По свему судећи, у томе ће донекле успети. Трансхуманизам се бави истраживањем и промовисањем технолошких и биолошких напредака са циљем да се подигне људска способност односно да се човек преобрази у натчовека да уз помоћ науке и технологије еволуира у нешто друго у односу на оно што је сад. У контексту трансхуманизма, постављају се питања о превазилажењу физичких и когнитивних ограничења човека, што може укључивати истраживање могућности продужења животног века, усавршавање когнитивних способности, појачавање физичких способности и интеракцију са технологијом на нове начине.
Једно од питања које се поставља у контексту трансхуманизма је и оно о смрти. Неки трансхуманисти разматрају могућност превазилажења смрти коришћењем технологије, као што су унапређене медицинске технике, генетичко инжењерство, или криогеника, са циљем остваривања бесмртности или продужења животног века. Продужење животног века, чему смо сведоци и у данашње време, а шта носи будућност можемо само маштати, ипак није победа смрти. Смрт ће остати проблем и за будућа поколења и за наредне векове, без обзира на сав научни и технолошки напредак.
„Данашња психологија показује се као активни утешитељ и помагач људима да некако прихвате (наравно разумом а Ум им потпуно затвара) њихову реалност свакодневног умирања, да некако забораве, потисну смрт и баве се разним лепим и корисним стварима, буду корисни себи, другима, друштву, буду морални и једноставно умру. У ту сврху развила је психологија широког спектар дијагностичких средстава, саветодавних техника, овлашних размишљања о души и велики број школа и праваца који додатно стварају велики шум и буку. Психологија као наука, плод хипертрофираног људског разума, озакоњује смрт као једину могућу судбину и циљ свакога људског бића, личности, ипостаси од Адама па до не зна ни она сама када.
Под научним озакоњењем би подразумевали полагање сваког, човека, сваког Нефеша у камени гроб и запечаћивањем каменом, постављање страже испред њега да то буде једном за свагда. Психологија озакоњује заједницу човека са самим собом и предлаже разне грађанске начине бивања таквог човека (индивидуе, проклетог то јест затвореног самог у себе) у заједници са другим, творевином па чак и Богом јер ето на жалост у нешто се веровати мора. Данашња медицина чини исто то али објашњава човеку да кад умре он и смрди и пре полагања у гроб предлаже разне завоје и уља да се процес труљења некако одложи и наравно упристоји и да се по њеним моћима та и таква агонија што више продужи. Научно озакоњује смрт и чак данас води разне дебате о срчаној и можданој смрти.“ (цитат дела текста са портала cudo.rs редовног професора, др Младена Печујлије (ФТН, Нови Сад), теолога и психолога. (https://www.cudo.rs)
Приступ смрти без Христа
Текст је др Младен посветио мојој покојној супрузи Софији која је преминула почетком фебруара од канцера. Прилику да се суочим са научним приступом проблему смрти имао сам у претходних неколико месеци, колико је трајала дијагностика и борба са неизлечивом болешћу. Прегледи, лечење, консултације, савети, како у приватним тако и у државним клиникама су заиста у односу на прошли век на знатно вишем нивоу. Наравно, ту су и проблеми који хронично муче Србију, као што су чести кварови дотрајалих уређаја или предуго чекање за одређену медицинску интервенцију, но ипак су медицинске услуге па и сам однос медицинског особља куд и камо професионалнији и бољи него што су то били у претходним временима.
Услуге су боље, лечење је боље али коначно ни медицина није свемогућа, мада под утицајем медија и Холивуда многи имају управо представу о медицини као о каквом божанству које васкрсава мртве и дарује вечни живот. Због тако погрешне представе многи постају огорчени на медицинско особље, када медицина не успе да учини чудо и излечи од неизлечивих болести њихове ближње. Након смрти ближњих своју тугу и немоћ претварају у мржњу према лекарима, окривљујући их за смрт ближњих. Не спорим да постоје пропусти јер медицинари су на крају ипак само људи и као људи су склони грешкама јер су грешни. Но, очекивање од лекара да буду чудотворци и богови је инфантилно, без обзира на сав напредак савремене науке.
Оно што ипак оставља горак утисак тог и таквог научног-медицинског-западњачког приступа проблему смрти, јесте начин на који се она представља. Један приступ је потпуно игнорисање. Иако свесни да реално не постоје никакве шансе на излечење, један део медицинара упорно говори о лечењу, о савременим медицинским достигнућима, о томе како сад постоје добри лекови, и како то није као некад. Други, рекли бисмо реалнији, дају стручне савете, препоручују литературу која треба да нам помогне да „лакше“ преболимо патње и болест вољене особе и коначну саму смрт.
Неки од савета су гласили овако: „Знате, сад имате јако добре приватне болнице за палијативно лечење“ у преводу: „Смести вољену особу далеко од себе, да не гледаш како се мучи. Плати добру и квалитетну услугу јер неће јој тамо ништа фалити, и пусти је да умре негде далеко од твојих очију и од својих ближњих“. Не кажем да свако може да поднесе психички и физички болан дуготрајан и мучан процес болести и умирања својих ближњих, нити мислим да такве институције служе само за узимање пара. Али тај и такав однос према својим ближњима, које треба да у најтежим моментима њиховог живота напустимо, одложимо као некакво смеће на депонију и кад све буде завршено само их покопамо, заправо је суштина индивидуалистичке културе западне цивилизације – заштити себе од патње и страдања је приоритет. Емпатија, састрадавање са ближњима и дељење терета крста је у тој и таквој култури сасвим непотребно. Ти само плати и склони се, немој да се мучиш јер свакако ништа не можеш да учиниш, „пусти да природа одради своје“ јесте реченица коју сам буквално чуо. А речено ми је и да сам ја следећи онколошки пацијент уколико наставим да се бринем и борим за особу која страда и коју волим. Од пријатеља, познаника, па чак и неких рођака сам имао прилику да чујем питање: „Ако си заиста верујући и Хришћанин, зашто плачеш због смрти супруге?“
Овај научни приступ смрти (произашао из западног цивилизацијског развоја и поимања света и човека), по којој је она ето само „саставни део живота“ (бизарна нелогичност и поштапалица којом се заправо ништа не објашњава али се често употребљава јер смрт је супротност животу, она је гашење живота и његов престанак, те самим тим не може бити његов саставни део) и тако природна да је неопходно прихватити је као нешто нормално, уобичајено и прихватљиво као јутарње испијање кафе, затекао ме је неспремног. Посебно ме је увредила и изненадила изјава да „Верујући људи и Хришћани, с обзиром да треба да знају шта се збива са душом након смрти, немају оправдање уколико плачу због смрти вољене особе“.
Хришћани плачу
Хришћани ипак плачу. И Христос је плакао. Плакао је за читавим човечанством, плакао је и за изабраним народом, плакао је за својим пријатељем Лазарем. Никада искреније и драгоценије сузе нису наквасиле ову планету. Чак је рекао и „блажени они који плачу јер ће се утешити”. Плакао је иако је видео све светове пред собом и знао до тачнина судбу људску. Плакао је зато што је надразумно волео свог пријатеља Лазара, али и зато што је смрт поробила човека, створеног као господара свега створеног. Што је човек заборавио своје достојанство, те му се ум помрачио и изгубио из вида стварност вечног живота, вечног постојања.
Ми не видимо као Христос, немамо Христове мотиве (мада је он наша мера раста) али ипак плачемо. И то је природно, рекао бих и нормално, чак и исцељујуће. Но, туга, колико год била у неким тренутцима разорна, а коју осећамо, због које плачемо због смрти својих ближњих, ипак је испуњена и надом у њихово спасење и васкрсење. То није безнадежна туга али јесте туга. Када не бисмо осећали такву тугу не бисмо уопште били људи. Људи су тужни и кад се опраштају од ближњих који одлазе на даљи пут и знају да их неће видети неко време, али да ће се ипак вратити. Како човек да не буде тужан за ближњим који одлази и више се неће вратити у овај свет и у ову димензију, када знамо да се у времену нећемо више видети – у овом свету, у овој долини плача? То је немогуће. И Христос је, као што сам рекао плакао за упокојеним Лазаром, иако је знао и где је Лазар душом и да ће га васкрснути, али сам догађај смрти је толико страшан да је потресао и Богочовека и натерао му сузе на очи.
Отпали од Бога, ум код већине савремених Срба на жалост далеко је од вере у васкрсење, у Богочовека који је победио смрт, вере којом су наши преци дисали и за коју су непрекидно страдали не одричући се вером прожетог доживљаја света. Зато су савременим Србима прихватљивија научна објашњења и зато постављају инфантилна питања, јер калкулантска логика која доминира њиховим умом поједностављује човека, своди га на безличну математику, своди га на тело, ако ово онда оно… заправо га не сагледава у целости, него парцијално, баш као што то чини и савремена медицина. Посебно плућа, посебно мозак, посебно бубрези и црева, све у свему скуп меса, костију и течности а личност је тек фикција.
За ту фикцију од личности, или како се савремена наука изражава индивидуу, постоји посебан огранак науке, то је психологија. А психологија, како рече на почетку др Младен је ту тек да нас припреми да прихватимо смрт „као саставни део живота“. Но, за Хришћанина смрт је НЕПРИХВАТЉИВА. Смрт узмиче пред животом а не обрнуто, како је данас уврежено да се мисли. Али узмиче само пред живим животом, пред оном светлошћу, како би рекао јеванђелиста Јован коју тама не обузима. Сваку светлост од овог света тама обузима, али пред божанском, која и јесте једина права и која јесте вечни живот, узмиче и не обузима је. Не сме ни да јој се приближи.
Живот и смрт за хришћане
За хришћане је живот дарован од Бога алфа и омега, смисао и суштина свега постојећег и створеног. За таквог хришћанина смрт није прихватљива јер је спаситељ уништио ту пошаст. Онај за кога је прихватљива, није Хришћанин. Не, то не значи да православни Хришћанин забада главу у песак и прави се да смрт не постоји, да се смрт ближњих не дешава, да стотине деце широм света свакодневно не умире, али за правог Хришћанина смрт није нешто што се игнорише, већ је позив да се бори за живот, за благодатно укључење у живи живот. Хришћанин иде показаним и откривеним путем и у сразмери његовог хришћанског деловања открива му се живот онакав какав је, а смрт – можда и наизглед непобедива – губи своју жаоку. Али ипак Хришћан тугује, штавише, што је више укључен у Благодатну божанску енергију његова туга је чак дубља, али сетнија, усудићу се да кажем код оних најсавршенијих и радоснија – што слажем се, разуму човековом изгледа као лудост.
Били смо ми као народ свеснији тога. Код нас и данас као страдајућег народа, осећај смрти као неприродне, као нечега што није и не може бити од Бога, није потпуно ишчилео. Јер мотив нашег страдања је вековима био онај живи живот, страдање за своје ближње, нејаке, децу и старце, дакле страдање је било у функцији живота у сваком смислу. Знали су наши стари (а има и данас таквих Хришћана у нашем народу) да Бог није створио смрт (Прем. 1, 13). За Хришћане, Бог је Животодавац. Врхунац његове креације није у стварању времена и простора у коме се налази искључиво беживотна материја, не, него управо сам живот. Бог је створио живот и Он се управо радује таквом свету препуном живота. Смрт као негација живота је и негација Бога. Стога се, опет понављам, Христос не мири са смрћу свог пријатеља Лазара, него плаче за њим али га и васкрсава – Он одбија да прихвати смрт „као саставни део живота“. Наука/вера коју Христос проповеда је немирење са смрћу!
Древне религије, савремена наука, палијативна нега
Древне религије и савремена наука имају исти приступ смрти – који се састоји у томе да човека измири са смрћу, да се смрт учини прихватљивом за човека, да се смањи неугодност умирања, што палијативна медицина ради веома ефикасно стондирајући човека безбројним препаратима за умирење бола и олакшавајући тегобе умирућег на безбројне друге начине. Попут палијативе, религиозност у којој је смрт тек само прелаз на неки други левел постојања, нешто што је природан ток ствари, који је устројио сам Бог или каква друга божанства, својим помирљивим односом са смрћу чини слично као и савремена медицина.
Отуда палијативна нега подразумева да је корисно за религиозне пацијенте да имају комуникацију са представницима својих религиозних заједница, наравно све у циљу припреме за „удобну“ смрт.
Ево укратко шта палијативна нега подразумева:
– осигурава смањење болова, олакшава дисање, уклања мучнину и друге стресне симптоме;
– заговара живот те умирање приказује као нормалан процес;
– нема намеру нити да убрза, нити да одгодити смрт;
– интегрише психолошке и духовне аспекте пацијентове неге;
– нуди систем подршке како би пацијенти живели што активније;
– нуди систем подршке како би се породица лакше носила с болешћу;
– користи тимски приступ како би се испуниле потребе пацијената и њихових породица;
– побољшава квалитет живота;
– примењује се рано током болести, у комбинацији с другим терапијама којима се намерава
продужити живот, попут хемотерапије или зрачења.
Већи део онога што палијатива нуди ни сами Хришћани не могу одбацити као нехришћанско. Хуманистичким очима посматрано све је на свом месту, осим што пацијент на крају ипак неминовно умире. Једино Христос нуди живот, насупрот свим религијама, философијама и науци. Са друге стране, светска мудрост, светске савремене утехе као што је палијативна нега могу се само трудити да смрт учине лакшом за пацијента, а за његове ближње безболнијом и прихватљивијом. Но, смрт је смрт. Каква год да је, она је СТРАШНА! Не постоји прихватљива и мање прихватљива смрт.
Како са болеснима?
Но, оно око чега ближњи, суочени са неминовношћу, ломе главу јесте то шта чинити са боловима. Да ли дати више морфијума да би се смањили болови по цену да болесник углавном спава или дати мање да би се могла чути још која реч, можда и последња, онога кога волимо и који ће ускоро престати да говори и дише. Палијативна нега ту нема дилему, треба учинити све безболним и пријатним. Шта сте причали до сад у животу, причали сте, сад треба учинити смрт удобном.
„Циљ палијативне неге је да се смањи бол и неугодни симптоми болести како би пацијент који је у последњим стадијумима неизлечивих болести или има хроничну тешку болест, што квалитетније живео“ (Википедиа). То живљење је углавном кратко и мучно „квалитетно“ али, како тврди оснивач покрета палијативне неге, Енглескиња Сисели Сондер: „Ако пацијент тражи да га се убије, подбацили смо у пружању неге”, што значи ипак хумније од еутаназије. Односно и палијатива и еутаназија су две гране истог философског приступа (произишлог из западног човекоцентричног – хуманистичког поимања света) проблему смрти код пацијената за које медицина нема решење. Хуманистички приступ иако бомбастичан (човек како то гордо звучи) се на крају мири и капитулира пред смрћу и своди се на то како олакшати умирућем последње дане живота и учинити му остатак живота квалитетним. Можда једина дилема је да ли му их прекратити убиством или омогућити „природан“ процес умирања уз терапију која ће максимално смањити бол али углавном претворити човека у биљку (некога ко преспава већи део дана због дејства морфијума или каквог другог опијата).
Закључак
За савремену, претежно западну цивилизацију, проблем смрти не постоји. Чак и кад човек умире, палијативна медицина се бави квалитетом живота пацијента (што значи да није доживела и окусила прави – живи живот и да за њу живот ван ових земаљских димензија и не постоји), квалитетом живота тих неколико месеци или дана колико је човеку преостало. Цинично и нихилистички јер шта ће значајно изменити тај квалитет живота ограничен данима и сатима?
Софија је исцрпљена болешћу, последњих дана често говорила: „Не дао Бог никоме ову болест али ипак хвала Богу на свему“. Наизглед, парадоксална реченица јер чему захваљивање Богу на свему ако се умире од тешке и мучне болести. Захваљивање Богу на свему је еврхаристијски стил живљења Хришћанина и уједно негација увреженог мишљења да Бог творац свега и Животодавац даје болести и смрт. Пошто Евхаристија у свом означењу јесте двојака. Као грчки појам изражава благодарење, захвалност као последицу недвосмисленог сусрета са љубављу Божјом која није друго до догађај Христа који се управо даје Евхаристијом за живот света јер ”Бог тако зволе свет да је и Сина Свога јединородног дао да свако ко поверује у њега не умре него да има живот вечни”. (Јн 3:16). Словенски појам јесте Причешће а то значи заједничарење, својим смислом наглашавајући суштину живота вечног а то је однос са Богом, заједница са Богом кроз евхаристију јер црква постоји кроз евхаристију, црква као заједница Бога и људи је евхаристија и та заједница, то причешће-присаједињење човека Богу је извор вечног живота за човека.
“Ово говори Исус, па подиже очи своје на небо и рече: Оче! Дође час, прослави Сина свог, да и Син Твој прослави Тебе; Као што си Му дао власт над сваким телом да свему што си Му дао да живот вечни… Оче свети, сачувај их у Име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као ми…Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду…”(Јован глава 17)
За Хришћане, проблем смрти је главни онтолошки проблем, а разрешење тог проблема је у васкрслом Христу, који сједињујући све са собом и људе и творевину, те васкрсењем побеђује смрт и даје живот који нема краја – живот вечни.
Христос Воскресе Софија, видимо се на литургији!
Остави коментар