НАСЛЕЂЕ ЈАСЕНОВЦА У СРПСКО-ХРВАТСКИМ ОДНОСИМА ПОСЛЕ 1945. ГОДИНЕ

30/04/2021

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

„Мало смо Вас и побили овде…“, интерпретирана мисао је Ивана Стеве Крајачића, ондашњег председника Сабора Социјалистичке Републике Хрватске и, према многима, „сиве еминенције“ југословенског титоистичког режима после 1945. године, изречене након манифестације откривања споменика Камени цвет, 1966. године, којим је обележено страдање жртава усташког злочиначког система логора Јасеновац у Дргом светском рату. Ове монструозне речи изрекао је високи функционер режима који се борио против осовинских сила, па и против усташког режима, у Другом светском рату, па са разлогом постављамо питање да ли оне представљају својеврсни апсурд у комплексним српско-хрватским односима у претходном столећу или су само одраз схватања и односа хрватских националних елита (без обзира на њихову духовно-идеолошку опредељеност) према веома осетљиој теми геноцида над српским народом у злочиначкој НДХ, као и према свеобухватном сагледавању српско-хрватских односа у XX веку.

Покушајмо да замислимо околност у којој, приликом обележавања, рецимо, Међународног дана сећања на жртве Холокауста, представници држава у чије име је изведено масовно истребљење Јевреја у Другом светском рату, изнесу тврдњу да су дати злочини геноцида почињени, као одговор на „јеврејски устанак“ у Варшавском гету 1943. године. Верујем да не бисмо били у прилици да замислимо такву недопустиву и апсурдну ситуацију, где је могуће да највиши представници било које државе на планети, геноцидно истребљење комплетне једне верске, етничке или националне заједнице, могу да оправдају или „разумеју“ да се такав један монструозни злочин, уопште и могао догодити, из разлога што је жртва пружала отпор најкрволочнијим злочинцима које је цивилизација до данас упознала и то у околностима када је само покушавала да опстане у судбоносном времену у коме јој је био намењен неумитни и неправедни нестанак у „извитопереним хекатомбанским ритуалима“ њихових крвника. А такви злочинци и њихова недела били су продукт политике и идеологија мрачних тоталитарних политичких система у XX веку, креираних у нацистичкој Немачкој, фашистичкој Италији, милитаристичком Јапану, као и у усташкој Независној Држави Хрватској. Међутим, у XXI веку, 2021. године, 76 година након пропасти „осовинске машинерије злочина“ из Другог светског рата, наведену, незамисливу околност релативизовања патњи жртава геноцида над српским народом, као и Холокауста, могли смо да уочимо у изјавама и тврдњама државног врха савремене, демократске Републике Хрватске, иначе чланице Европске уније, а пре свих код председника ове државе, господина Зорана Милановића. Хрватски председник успео је да у неколико реченица, сажетих, у пажљиво одабраној мисли, истовремено и призна да се догодио геноцид над Србима у Јасеновцу и уопште НДХ, а да одмах потом релативизује злочин, ограничивши га просторно на регион Поткозарја у данашњој Републици Српској.

Наведено „ограничавање јасеновачког геноцида“ у изјави господина Милановића настављено је, када је хрватски председник заинтересовану јавност упутио да су злочини почињени само над оним делом становништва у злочиначкој НДХ, који је пружао отпор властима тог „чудовишта наци-фашистичке епохе“. Поменути сегмент изјаве могли бисмо да окрактеришемо као „ограничавање геноцида над Србима“ у демографско-социјалном смислу. Такође, (парафразирајући његове речи) бласфемично је утврдио да је „сасвим очекивано да власти једне државе санкционишу побуну или отпор организацији те власти“ од одређених социјалних заједница, па макар била у питању и организација власти монструозне НДХ. При томе, перфидно је нагласио да је српски народ и требало да пружа отпор усташким властима, те да је систем концентрационих логора Јасеновац, пре свега, био организован у циљу погрома над јеврејском заједницом, а не над Србима са подручја НДХ. Изгледа да су сасвим излишна очекивања народа и социјалних заједница, из чијих редова су долазиле жртве Јасеновца и геноцида у НДХ, да ће се једном појавити неки „хрватски Вили Брант“, који ће пронаћи мотив и „снагу“ у сопственом карактеру како би се поклонио сенaма невино страдалих људи у Јасеновцу. Међутим, шта нам откривају речи Зорана Милановића и због чега сваке године, у времену обележавања значајних датума у којима се сећамо жртава Јасеновца и геноцида у НДХ, са задршком и стрепњом очекујемо који став ће заузети хрватске политичке и интелектуалне елите у погледу карактера НДХ и монструозног злочина у Јасеновцу.

Преко 1100 монографија о геноциду у Јасеновцу објављено је у периоду од завршетка Другог светског рата до данас. Српска и светска историографија на свеобухватан начин анализирали су и синтетизовали велики број фактографских и историографских података, архивске грађе, сведочанстава и, уопште сазнања о „јасеновачком паклу патње и смрти“. Осветљавању злочина у Јасеновцу допринеле су и бројне књиге. Поменимо само оне које су пре више деценија написали Виктор Новак, Владимир Дедијер, Антун Милетић, Драгољуб Живојиновић и Милан Булајић. Тим књигама прибројали бисмо и „Magnissimum crimen“ и „Социологију хрватског ревизионизма“ Саломона Јазбеца, објављене пре неколико година у издању Маргеловог института у Загребу. Значајан допринос расветљавању злочина који су извршени над српским, јеврејским и ромским народом у Независној Држави Хрватској, па и у Јасеновцу, дала је и фотомонографија „Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској“ Јована Мирковића, штампана прошле године двојезично, на српском и енглеском језику. Ова књига фотографијама али и текстом који их прати дочарава сву страхоту злочина почињених у Јасеновцу. Изузетно је значајан и предговор „О геноцидности хрватске политике“ академика Василија Крестића, који указује да се идеја о стварању етнички чисте католичке државе Хрватске зачела у деветнаестом веку. Идеолози хрватске државе још тада су изашли са мишљењем да се таква држава не може створити без потпуног физичког истребљења Срба и осталих који су живели у областима Аустроугарске са Хрватима или поред Хрвата. Тако сазнајемо да су се за ту идеју залагали и бан Иван Мажуранић, али и такав интелектуалац као што је био Миховил Комбол. Ту идеју подржавале су хрватске политичке партије укључујући и комунисте. (Ова замисао остварена је добрим делом у Независној Држави Хрватској, а доведена је до потпуног остварења у акцији „Олуја“). Говорећи о страдањима у државним институцијама међу којима је био и јасеновачки логор, Јован Мирковић каже: „Независна Држава Хрватска била је земља некажњеног и дозвољеног терора, најтежих облика мучења, убистава, силовања, масакрирања и, понекада, тешко замисливих бестијалности (нпр. декапитација, вађења деце из утроба мајки и сл.) над својим држављанима друге расне, верске и националне припадности, који се проводио широм земље.“ Злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, што се истиче и у Мирковићевој књизи, подржавала је и прећуткивала Хитлерова Немачка. Немци су знали за све логоре и све злочине хрватске државе коју су они створили током Другог светског рата, могли су лако да их спрече, али то нису учинили. За ове злочине знао је и подржавао их је папа Пије XII и Римокатоличка црква. Високодостојанственик те цркве, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, који ће ускоро постати римокатолички светац, био је војни викар у војсци Независне Државе Хрватске и челник „Одбора тројице за конверзију гркоисточњака“ основаног 1941. године. Он ништа није учинио да се ти злочини спрече, а међу злочинцима био је велики број његових свештеника.

С обзиром да је документација логора у два наврата уништавана, број жртава је тешко утврдити и варира према различитим изворима, у зависности која их страна и са којим циљем даје. Државна комисија Југославије из 1946. је изнела бројку 500.000—600.000, док су новија истраживања успела да поименично идентификују око 88.000 жртава. На таблама у Доњој Градини испред којих се сваке године одаје пошта страдалима данас стоји да Јасеновац броји укупно 700.000 жртава геноцида, од чега 20.000 деце и 127.000 антифашиста; званични подаци спомен-подручја Јасеновац наводе да је страдало најмање 83.145 жртава. Након распада Југославије у десничарским круговима у Хрватској се појавила тенденција упоређивања броја логораша убијених у Јасеновцу од стране усташа и усташа убијених у партизанској освети код Блајбурга. Критичари указују да се ради о историјском ревизионизму. Изјава бившег председника Месића („Треба рећи истину да ниједан погинули у Јасеновцу није крив ни за једног на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за многе у Јасеновцу.”) изазвала је жестоке критике у ревизионистичким круговима. Истраживачки институт Јасеновац, са седиштем у Њујорку, на свом веб-сајту у одељку о жртвама поставио је укупан попис југословенских жртава у Другом светском рату као жртве јасеновачких логора, што је изазвало бурна негодовања. На овом попису налазе се имена људи који су умрли у збеговима у Ел Шату и јужној Италији, погинули у партизанима као и они које су убили Немци, Италијани, партизани и четници, понекад и на кућном прагу, имена погинулих четника са подручја Југославије, имена погинулих усташа, погинулих од англо-америчких бомбардера. Тенденција умањивања броја жртава присутна је и данас у десничарским круговима у Хрватској. Једна од новијих књига која се промовише у овим круговима је „Мит о Јасеновцу”, аутора Романа Лељака. У њој се износе тврдње да су у логору страдала свега 1.654 логораша. На интернету се овакве тезе промовишу на десничарским сајтовима, међу којима је и Википедија на хрватском језику, која је под контролом хрватске крајње деснице.

ЛИТЕРАТУРА

Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi

Комарица, Славко; Одић, Славко (2005). Зашто Јасеновац није ослобођен. Београд: Институт за савремену историју.

Komarica, Slavko; Odić, Slavko (2008). Zašto Jasenovac nije oslobođen. Zagreb: Iros.

Lituchy, Barry M., ур. (2006). Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies. New York: Jasenovac Research Institute.

Miliša, Đorđe (1945). U mučilištu-paklu Jasenovac. Zagreb.

Nikolić, Nikola (1948). Jasenovački logor. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.

Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.

Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања