Autor: dr Miloš Savin, istoričar
Srpski politički list Napredak je neraskidivo vezan za ime Danila Medakovića (1819, Zrmanja ‒ 1881, Zagreb), srpskog istoričara, publiciste, štampara i izdavača.
Danilo Medakoviće je bio sin trgovca Mihajla Medakovića, koji je često boravio u Karlovcu i učestvovao u javnom i kulturnom životu, bio prenumerant knjiga. Danilo je osnovnu školu završio u Gračacu, gimnaziju u Zadru (1838) ‒ sve na nemačkom jeziku. Nakon školovanja (1840) prvo je bio knežev činovnik u Kragujevcu, kasnije učitelj i pratilac Miloševoj deci ‒ kneževićima. Sa Milošem Obrenovićem prelazi u Austriju, zahvaljujući njegovoj pomoći završava pravni fakultet u Beču, potom doktorira istoriju i filozofiju na filozofskom fakultetu u Berlinu. Po povratku iz Nemačke (1847) pozajmljuje novac od Jevrema Obrenovića, u Novom Sadu osniva štampariju (pečatnju). Zbog problema s vlastima deo opreme (oko polovine) tajno prebacuje u Sremske Karlovce. Medakovićeva početna ideja je bila da štampa književna dela značajna za srpsku kulturu: sabrana dela Dositeja Obradovića u 10 knjiga, Daničićev prevod Muravljevih Pisama o službi božjoj, prvi deo Petranovićeve Istorije književnosti, izdavao je kalendare Godišnjak i Lasta…
Otprilike u isto vreme, tačnije, 2. aprila kritične 1848, Konstantin Bogdanović u Pešti počinje s izdavanjem Vestnika. Međutim, usled nepovoljne situacije izazvane rasplamsavanjem mađarskog nacionalizma koji je pod Košutovim vođstvom imao osobine šovinizma, samo posle mesec i po dana (17. maja), Bogdanović obaveštava Novosadski magistrat da će Vestnik ubuduće biti štampan u novosadskoj pečatnji Danila Medakovića. „Hude“ sreće, Bogdanovićev list se suočava s ozbiljnim teškoćama, napadom generala Hrabovskog (12. jun 1848), koji je naneo priličnu štetu i Medakovićevoj štampariji koji ipak uspeva da je osposobi krajem istog meseca u Novom Sadu. U isto vreme Bogdanović odlazi za Beč, prvo kao sekretar patrijarha Rajačića, zatim kao izaslanik Srba kod austrijske vlade, tako da Vestnik postaje organ Glavnog srpskog narodnog odbora koji se baš i ne snalazi s uređivanjem svojih novina, tako da taj list zapravo i nema svog urednika, već su ga uređivali različiti ljudi od broja do broja.
Podstaknut Bogdanovićevim idejama, Medaković okuplja oko sebe mlade srpske intelktualce, spremne da rade na prosvećivanju srpskog naroda i sa njima osniva Društvo srpskog napretka. Prvi predsednik Društva, koje se pojavilo kao vlasnik i izdavač Napretka, 14. novembra 1848. je Danilo Medaković. Članovi društva smatraju da su novine podesno sredstvo za prosvećivanje naroda. O svojim novinam kao sredstvu razmišljaju na ovakav način: „Samo kad se na njima brižljivo, vješto, iskreno i bez ustručavanja radi, ogledalo sadašnjosti i budućnosti narodne, iz njih se najbolje i najranije i najlakše viditi može čega nam se treba čuvati, za čim valja ići i šta nam uopšte raditi valja, da do sretnog i duševnog i stvarnog stanja dospijeti možemo.“ Ideali mladih srpskih intelktualaca okupljenih oko Napretka su bili sloboda, nezavisnost i ujedinjenje njihovog naroda u posebnoj državi. Shvatali su da su srpske snage slabije od onih sa kojima se moraju sukobiti, zbog toga se zalažu za sveslovensku uzajamnost i saradnju bez obzira na verske i druge razlike. Obraćali su posebnu pažnju na zbližavanje južnoslovenskih i balkanskih naroda. Isticali su da ako od Jadranskog do Crnog mora narodi ne budu ujedinjeni i ne postanu „jedna duša i jedno telo“, onda ni Srbi kao ni ostali neće imati budućnost, jer će ih neprijatelji i ugnjetači jednog po jednog progutati, pri tome se mislilo na Tursku i Austriju kao najmoćnije sile u okruženju. Napredak se posebno zalagao za uzajamnu saradnju Srba i Hrvata, ne uzimajući u obzir etničko srodstvo i bratske odnose, da dva naroda ustanove saradnju na realnoj osnovi koja bi bila rezultat diplomatske i političke zrelosti. U tom pogledu su blisko sarađivali sa zagrebačkim listom Slavenski jug.
Medaković i Društvo srpskog napretka su nameravali da, koliko je to moguće, svojim listom upute srpski narod u sve političke tokove i u što većem broju ga mobilišu za nacionalni razvoj. Da bi u tome uspeli, da bi list bio čitljiviji i pristupačniji, odlučili su da Napredak bude prvi list u istoriji srpskog novinarstva štampan Vukovim pravopisom, „jezik će nam biti čist i tako razgovetan da ga svaki po svima našim krajevima može lako razumeti koji iole čitati zna“, pisao je Medaković.
Pokretanjem Napretka Medaković je želeo da popuni prazninu u političkom životu Srba. Pošto je Vestnik bio organ Praviteljstva, znači vladajućeg organa, on je želeo da Napredak zastupa interese srpske javnosti ali mu nije bilo stalo da po svaku cenu to bude opozicioni list, današnjim rečnikom bi se kazalo da je to trebao da bude korektiv između praviteljstvene uprave i narodnih težnji.
Društvo srpskog napretka je uočavalo koliku štetu svim Slovenima, posebno Srbima i Hrvatima, nanosi dobro organizovana mađarska propaganda u Evropi, prikazujući ih kao nazadnjake i protivnike slobode. NJima je bilo stalo da o tome obaveste svetsku javnost, posebno su se usmerili na Francusku, smatrajući je za nosioca slobodoumnih i demokratskih ideja. U svom listu su ulagali znatne napore da speru ljagu koju su im nanosili Mađari svojom propagandom, javno su pozivali i prozivali mlade i učene Srbe, školovane u Francuskoj, da se oglase i obaveste svetsku javnost o pravom stanju stvari.
Iako Napredak nije imao nameru da bude opozicioni list, situacija ga je oterala u opozicione vode, pojavio se upravo u vreme kada se srpski pokret nalazio na nizbrdici, pa je patriotski opredeljeno građanstvo sve više bilo nezadovoljno razvojem događaja, posebno politikom Beča prema Srbima. Tako je, sticajem okolnosti, Napredak od prvih dana počeo dizati glas protiv austrijske vlade i reakcije u srpskim redovima. Napredak je takođe osuđivao Mađare što su nepriznavanjem onih prava za koja su se i sami borili Srbe gurali u naručje Austrije i tako ih prinudili da se, spasavjući sebe, bore za spas Monarhije. Već u novembru 1848. Napredak je postavio pitanje: šta su Srbi dobili time što su lili krv za odbranu države i zaštitu carskih interesa? Naravno, odgovor je bio porazan pa je upozoravao Srbe da budu oprezni, da vojuju protiv svih „dušmana slovenstva“, makar se oni nalazili i u „samome dvoru“, da ne ginu za spas Austrije nego „za narod, za slobodu i za kralja narodnog“.
Kao što je bio kritičan prema Beču i Pešti, Napredak je imao ozbiljnih zamerki na rad srpskog Praviteljstva. „Na starješine ili činovnike našeg naroda, budući da je narodni posao njima u ruci, osobito ćemo paziti. Od njih ćemo javno tražiti strogi račun… Protiv njiovi zloupotrebljavanja i nemarnosti tužimo se Bogu i narodu…“ Napredak je ukazivao ne samo na loše poslovanje nekih članova Galvnog odbora, nego je došao do podataka u vezi sa rasprostranjenom korupcijom, što je oštro žigosao u nameri da uz pomoć javnosti stane na put svim sličnim prestupima. Zbog takvog otvorenog i beskompromisnog stava, Medaković je imao kao urednik velikih neprijatnosti, mnogi su želeli da ga ućutkaju, a neki su mu pretili i potezanjem pištolja.
Sa takvim istupima se, već u prvim brojevima, Napredak predstavio kao list iza kojeg stoje ljudi sa dovoljno znanja, sposobnosti, odlučnosti i hrabrosti da osude sve koji to zaslužuju, jedino su u prvo vreme imali obzira prema patrijarhu Rajačiću. Čini se da je u tim obzirima prema patrijarhu bilo i ponešto novinarsko-političkog taktiziranja. Da bi mogli da kritikuje sve druge iz Praviteljstvenih organa, štedeli su patrijarha, duhovnog i političkog poglavara Vojvodstva, dobro znajući da bi ih sukob sa njim, koji nije trpeo prebacivanja i kritike, doveo u vrlo neprijatnu situaciju i možda čak i onemogućio dalje izdavanje novina. Ta bojazan se ubrzo pokazala kao opravdana, već nakon neslaganja Napretka sa reorganizacijom vlasti u Vojvodini, koju je sproveo patrijarh polovinom oktobra 1848. Društvo srpskog napretka je Rajačiću poslalo pismo koje je objavljeno u listu, izrazivši sumnju da je na najodgovornije položaje u Vojvodini postavio pogrešne ličnosti. Takođe su mu zamerili da je suviše koncentrisao vlast, te da zbog toga neće biti u mogućnosti da na pravi način upravlja zemljom. Predlagali su mu da dobar deo poslova prepusti drugima, s tim da zadrži pravo nadzora, a da za sebe ostavi samo verska pitanja. Još kada su pritom naveli imena onih koji, po njihovom mišljenju, ne zaslužuju da dobiju položaj, list je bio zabranjen. Svi primerci inkriminisanog Napretka zatečeni u pošti i tipografiji bili su zaplenjeni i uništeni. U sledećem broju list se svom žestinom okomio na „veliku gospodu“, kojoj je smetala sloboda štampe, jer je mislila da se o njoj, kao u Meternihovo doba, ne sme ništa loše reći. Udarajući žestoko na sve Rajačićeve saradnike i zvaničnu politiku Vojvodstva, list je naglasio da patrijarh sa zabranom nema nikakve veze, jer se on javno izjasnio za slobodu štampe, vere, škole, jezika i pisma, pa je, zahvaljujući njemu i njegovoj dobroj volji, Napretku dozvoljeno dalje izlaženje.
Nakon tog ispada, Napredak je sve vreme dok je izlazio bio pod budnim okom Praviteljstva. Listu i izdavačima su činjene razne smicalice i pakosti a često im je prećeno da će biti rasterani i obustavljeno izlaženje novina. Krajem januara 1849. u Karlovcima je proglašeno opsadno stanje. Društvo srpskog napretka je raspušteno a Vestniku i Napretku je bilo zabranjeno izlaženje. Pošto je u to vreme Medaković uređivao i Vestnik i Napredak, on je tim povodom pisao Rajačiću kao urednik Vestnika koji je podržavao pravitelstvo, faktički samo štampao njihove odluke i naredbe, skrećući mu pažnju da nigde u svetu nije zabeleženo da vlast zbranjuje svoje novine, koje su njihov organ. „Do sad se u ovakvim prilikama Organi pravitelstva i listovi, koji težnju pravitelstva potpomažu, nigdje ne obustavljaju. Pešta, Beč, Galicija, najnoviji su primjeri za to. Koliko mi je stalo do toga da naše novine u ovakvome vremenu ne spavaju, toliko i još više od toga da se od strane našeg Pravitelstva, koje smo mi branili, ne čine uredbe i ne izdaju zapovjedi onakve kakvi još nigdje nema.“
Da li je Rajačić sam shvatio apsurdnost situacije i da takvi potezi nanose više štete nego koristi, ili je uslišio Medakovićeve molbe, nije poznato, ali je od generala Teodorovića tražio da obustavi opsadu Karlovaca i poništi zabranu izdavanja novina, što je ovaj i učinio tako da je Napredak 16. februara ponovo izašao, a obnovljen je i rad Društva.
Na nesreću izdavača i urednika Napretka, kako je vreme više prolazilo, to su oni sve više imali materijala za kritiku srpskog pokreta i Pravitelstva koje je sve više podlegalo kontrarevolucionarnoj politici dvora i austrijske vlade. Zastupajući srpske interese, na meti Napretka su se nalazili istaknuti ofciri kao što su Majerhofer, Rukavina i dr. Ovi su se zbog toga trudili da onemoguće njegovo izlaženje. Opozicioni zagrebački list Südslavische Zeitung je ironično primetio da je Napredak srpskoj gospodi u Vojvodstvu „ren pod nosom“, te da bi oni ranije radije čitali list koji bi se zovao Rak nego Napredak. Zbog svog delovanja veoma brzo je obeležen kao prevratnički i opozicioni pa se samim tim Napredak našao na listi novina koje nikako nisu smele da se dostavljaju vojnicima koji su pod komandom maršala Radeckog ratovali protiv Italijana. Austrijska vojna komanda se bojala da će Napredak svojim pisanjem odvratiti srpske vojnike od borbe kada saznaju kako carska vlada postupa sa Srbima u Vojvodstvu.
Taktika popustljivosti i izvesnog obzira prema patrijarhu Rajačići je prestala onog trenutka, marta 1849, kada je proglašen Oktroisani ustav. Sve nade koje su do tada, bar delimično, gajene o nekoj lepšoj i lagodnijoj budućnosti Srba u monarhiji su tim potezom pokopane. Izrazito nezadovoljni odredbama Ustava o položaju srpskog naroda i državnopravnim statusom Vojvodstva u sklopu centralističkog uređenja Austrije, uredništvo Napretka više nije imalo razloga za pristojnost pa je sve oštrije kritikovao samog patrijarha, još i više generala Majerhofera. Između ostalog su pisali da je „narod izgubio poverenje spram Praviteljstva a da ga Majerhofer nikada nije ni imao“. Sa suprotne strane, Jakov Živanović, član Glavnog odbora srpskog pokreta i referent diplomatskog odeljenja, piše da Napredak ide dotle da patrijarha „preuznosi, a sva mu djela i vidove hudi, napravivši ga lutkom kojom se drugi titra“. Ovaj komentar nije ostao bez odgovora pa je u sledećem broju Napretka osvanulo: „U ličnosti glave Pravitelstva nismo dirali al djelo smo slabo koje, po nesreći, mogli pohvaliti.“
Na samom početku izlaženja, tokom taktiziranja i obzira prema Rajačiću, Napredak se uzdržavao ili je bio na njegovoj strani u sukobu sa Stratimirovićem ali nakon proglašenja Ustava otvoreno menja stranu, tako da i u tom pogledu prelazi na podržavanje opozicije. Napredak je žestoko kritikovao carsko pismo iz Olmuca od 2. aprila 1849. kojim su županije u Vojvodstvu potpale pod vlast Vindišgreca, a za komadanta Srema, Bačke i Banata postavljen general Majerhofer. Tim carskim aktom su pogažena prava Srba, jer su izgubili političku i vojnu vlast, patrijarh je degradiran, tako da je postao običan carski komesar.
Cilj ljudi okupljenih oko Napretka je bio da obazbede Srbima što bolje uslove za nacionalni razvitak, zalagali su se za ostvarivanje prirodnog a ne istorijskog i državnog prava, za konfederaciju austrijskih naroda a ne zemalja, što je Oktroisanim ustavom i carskim pismom bilo onemogućeno. Redakcija se svim snagama suprostavljala Ustavu i pismu, boreći se protiv onih koji su bezobzirno pogazili srpska prava. Medaković i njegovi istomišljenici su verovali da svojim novinama mogu da doprinesu puno toga u budućoj borbi pa su odlučili da umesto dva puta Napredak izlazi tri puta nedeljno. U toj nameri su uspeli samo jedan mesec, tako da je od 15. aprila do 15. maja Napredak izlazio tri puta sedmično, da bi se nakon toga vratio na stari interval. U obrazloženju navode: „… rat je još od neizvjestnog vremena naš najglavniji zadatak. Zbog ovih okolnosti i zbog toga što su nam dve trećine Vojvodstva u rukama Mađara, moramo se zadovoljiti i novine zasada samo dvaput izdavati. A ako neprijatelja iz kuće naše samo terati počnemo, odma ćemo početi i tri-četiri puta na nedelju.“
Izgleda da je posle ovog razočarenja polako počelo da ponestaje snage i samopouzdanja kod mladih, naprednih srpskih intelektualaca, ogromna nadmoć u neprijateljskom okruženju je slomila mladalačku energiju, tako da su se našli u bezizglednoj situaciji. Sredinom maja 1849. opšti narodni krah koji je bio na pomolu je negativno uticao i na Društvo, što se može pročitati u sledećim redovima: „… I ovaj glas naš ostao bi, kao i mnogi drugi, glas vapijućeg u pustinji. Donde, dok narod naš ne steče živost i rješitelnost izvesti u djelo ono što je u njegovu korist, mi mu s predlozima zamašnim nećemo dosađivati. Mi ćemo samo vjerno pratiti događaje sa našim primjetbama.“
Napredak se nakon toga od aktivnog lista, koji je svojim predlozima, pregalaštvom i kritikom pokušavao da utiče na razvoj događaja, pretvorio u organ koji se morao zadovoljiti skromnijom ulogom običnog sredstva za obaveštavanje. Mora se primetiti da se u tom periodu, s proleća 1949, srpski pokret našao u veoma lošem položaju. Mađarski general Percel je stigao do Petrovaradina, tako da se Napredak morao preseliti iz Karlovaca u Zemun, gde se prvi broj pojavio 17. aprila 1849. Medaković se nadao da će u Zemunu, zbog pogodnijeg i prometnijeg položaja, lakše i brže dolaziti do informacija, nego u Karlovcima. Za sve vreme pokreta, dokle god je list izlazio, on se brinuo da javnost obavešatava pouzdanim i najsvežijim vestima, kako onim sa ratišta, tako i iz politike i drugih oblasti. Imajući u vidu situaciju u kojoj se nalazio i ratne prilike, često se dešavalo da zbog otežane komunikacije ne uspeva blagovremeno da dođe do informacija pa se žalio da novosti koje su mu stigle ne može da objavi, jer su stigle sa velikim zakašnjenjem.
Da bi Napredak bio zanimljiv, raznovrstan i sadržajan, Medaković je angažovao puno znanih i neznanih saradnika, tako da pored njegovih možemo u listu naići na tekstove koje su potpisivali Đorđe Stratimirović, Mojsije Georgijević, Vuk Stefanović Karadžić, Đura Daničić, Đorđe Stojaković i dr. U to vreme važnu ulogu su imali sakupljači pretplate koji su često anonimno pisali tekstove iz svojih sredina. Među njima su bili LJubomir Nenadović (Beograd), Vasa Živković (Pančevo), Cvetko Rajović (Zemun), Justin Mihailović (Vukovar), Adam Dragosavljević (Šid)… Nema pouzdanih podataka o broju pretplatnika, ali se zna da je Napredak bio rado čitan, prilično rasprostranjen i uticajan list, što je naravno smetalo patrijarahu, Majerhoferu i ostalim srpskim kao i austrijskim konzervativcima i reakcionarima. Zbog toga je Glavni odbor još početkom 1849. tražio da se donese poseban zakon o štampi, čijim bi se strogim odredbama ugušila svaka opozicija. Na nesreću takav zakon je i donesen, doduše nekoliko meseci kasnije. Prilika za sprovođenje tog zahteva je omogućena donošenjem austrijskog zakona o štampi 13. marta 1849. Po uzoru na taj zakon u Vojvodstvu je izrađena Privremena uredba za pečatnju i donet Propis za postupak u slučajevima pečatnje. Ti dokumenti su objavljeni u drugoj polovini maja 1849. i stavili su do znanja namere reakcije da se obračuna sa svim slobodoumnim i demokratskim snagama. Napredak kao opozicioni list, koji se opirao zvaničnoj politici, koji je po pisanju Alekasandra Baha „širio nepoverenje i nezadovoljstvo prema vladi u Beču a subverzivnim namerama uznemiravao javnost, po hitnom postupku i odlučnim merama morao je biti obustavljen.“
Do obustave je došlo kada su Medaković i Bogdanović zajedno uhapšeni. Posle 40. broja, 12. juna 1849, Napredak je prekinuo s izlaženjem, sve do 1863. kada ga je Medaković, u novim političkim prilikama i uslovima, ponovo pokrenuo.
Ostavi komentar