Napoleon – ličnost i delo

Autor: Milovan Balaban, istoričar

Napoleon je, kako reče Puškin muž silan, poslanik samog proviđenja, dakle nešto silno što se pojavilo u staleškoj Evropi, kao produkt francuske revolucije, a što je izazvalo tektonske promene posle kog stari kontinent nije bio isti. Napoleon se može posmatrati u više ravni i iz više uglova. No, kako je o francuskom caru napisano na desetine hiljada knjiga teško je reći nešto novo, te zbog toga je i ovaj esej osvrt na jednog od najboljih vojskovođa i vladara ograničen, odnosno pokušaj da se Napoleon prikaže iz ugla autora.

Napoleon je vojskovođa, jedan od najboljih u istoriji. Vanredno genijalan, odlučan, hrabar i spreman da reskira, što se vidi u mnogim bitkama gde je odnosio pobedu kada je poraz bio na vidiku. No, ne treba zaboraviti da je Napoleona pratila i sreća, što je on definisao kao svoju srećnu zvezdu, ponavljajući da kad ga ona napusti jedan atom će ga srušiti. Napoleon je bio i političar. Kao jedan od konzula, potom prvi konzul, a zatim od 1804. car, može se reći da je on uspeo da spasi tekovine francuske revolucije, kada je posle jakobinske diktature (fanatizma koji je pretio da uruši sve ono kreativno što je donosila buržoazija) uzeo čvrsto vlast i homogenizovao Francusku pod svojom dirigentskom palicom.

Homogenizovana i jaka Francuska bila je sposobna da prenese u Evropu vrednosti građanskog društva. Naravno, to je učinjeno osvajanjima i pokoravanjem Evrope, ali ne može da se porekne  dubina promena koje je doneo francuski car starom kontinentu. Isto tako Napoleon kao da je išao u susret onoj prastaroj težnji (koja se ostvarivala najčešće na pogrešne načine) ujedinjenja i sabiranja čovečanstva, a u cilju da se različite strukture, nacije, civilizacije ujedine i nađu zajednički model funkcionisanja. Naravno u podsvesti je takva težnja često idealizovana, dok je u praksi ona najčešće motivisana čežnjom za vlašću, težnjom za kontrolom i neograničenom moći, kao i pokušajem da se svet upregne u interese sopstvene grupacije, u ovom slučaju francuske buržoazije.

Može se reći da je Napoleon oslobađao kreativne snage u Evropi kroz osvajanja, potisnute staleškim uređenim društvima u Evropi. Kontradiktorno izgleda, ali Evropa je složeno društvo i civilizacija, te je moguće da je Francuska u to vreme bila istovremeno pošast koje se treba osloboditi sa jedne strane, ali sa druge neko ko nosi ambijent u kome će se one najkreativnije strukture u evropskim državama osloboditi i zauzeti mesto koje će omogućiti da države krenu u pravcu razvitka. Međutim na može se prenebregnuti da je Napoleon čineći gore navedeno porobljavao Evropu, uspostavljajući sve snažniji sistem kontrole, što je imalo kontraefekat i što u krajnjoj liniji uzima slobodu narodima i čoveku, te uvek izaziva otpor.

Naročito se njegova želja za potpunim ovladavanjem i kontrolom Evrope videla i došla do izražaja posle realizacije savezništva sa Rusijom, za kojim je težio faktički otkad je postao prvi čovek Francuske. Savez u Tilcitu 1807. omogućio mu je da se okrene ka Britaniji i pokuša da je uništi ekonomskom blokadom. Kako bi obezbedio realizaciju blokade morao je potpuno da spreči, odnosno hermetički zatvori Evropu, kako bi trgovina sa Britanijom bila zaustavljena. Ovo je uslovilo zaposedanja gotovo svih oblasti starog kontinenta. Hanzeatski gradovi, Italija sa Rimom, sve je postalo sastavni deo Francuske, ili podvrgnuto maksimalnoj, ali nepopularnoj kontroli.

Međutim, da bi blokada uspela morala je biti primenjivana od strane Rusije. Ali baš je Rusija vremenom ignorisala sankcije jer je njena vitalnost zavisila od dugovekovne trgovine sa ostrvskom imperijom. Konkretan cilj obezbeđivanje uspešnosti blokade preplitao se sa njegovom mišlju o neograničenoj moći, koja ga je sve više obuzimala i u krajnjoj liniji uzrokovala fatalni napad na veliku slovensku carevinu. Pritisak na Rusiju bivao je vremenom snažniji, ali Rusija je mogla sebi dozvoliti nepoštovanje blokade čak i po cenu rata. Evropa to nije smela, te je kontrola Starog kontinenta bila na vrhuncu. Može se reći da su države starog kontinenta sve više stenjale pod Napoleonovim jarmom.

Svi evropski staleži želeli su oslobođenje, što govori da se njegov sistem pretvorio u suprotnost od onoga što je proklamovao. Strah je bio dominantan među evropskim vladarima koji su na njegov mig radili sve što je francusku car zamislio. Narušavanje slobode izazivalo je krajnju neprijatnost, a strah koji je pratilac gubitka slobode stvarao je otpor režimu, koji se držao samo ubrizgavanjem sve većih količina straha. Startne ideje slobode i jednakosti su izbledele, sledbenici su sada bili prisiljeni da bespogovorno prate i slušaju Napoleona.

Prirodno je da u takvoj, praktično okupiranoj, Evropi raste nezadovoljstvo. Uz pomoć Britanije, koja je podrivala francuskog cara, narodi su počeli da se bune. Međutim, ustanci protiv Napoleonovog režima surovo su gušeni kao oni u Španiji, dok je nepokornost Austrije bez milosti kažnjena 1809.  Centralna ličnost evropskog poretka bio je Napoleon, postao je centar sabiranja i homogenizacije, kao u paganska vremena rimski cezari. Od slobode, jednakosti i bratstva, propagiranog u vreme revolucije, društvo je postalo potpuno kontrolisano, hijerarhijski kruto uređeno, što je u početku bila njegova snaga, da bi kasnije postalo razlog urušavanja čitavog sistema.

Vrhunac karijere malog kaplara bio je pohod na Rusiju. Velika vojska, do tada neviđena, rusko povlačenje, obimnost operacija, krvava Borodinska bitka, verovatno su značajne, ali ne najbitnije stvari ovog istorijskog pohoda. Za shvatanje ličnosti Napoleona verovatno je najbitniji ulazak u Moskvu. Zaposedanje ruske prestonice razotkriva mistiku i objašnjava ličnost samog cara, ali donekle i zapadno-evropske civilizacije. Do tada svemoćan Napoleon u Moskvi kao da shvata da ga je napustila srećna zvezda.

Prazna Moskva bila je obećani plen njegovih vojnika, međutim u gradu nije bilo nikog da se preda caru. Drugim rečima Napoleon je ušao u Moskvu ali nije nikog pobedio. Štaviše, za nekoliko nedelja će shvatiti da je izgubio, da je otpor ruskog naroda, koji je želeo slobodu, nesalomiv. Od tog trenutka počelo je, pre svega moralno urušavanje francuske vojske i cara. Demoralizacija je usledila kada efekat trijumfalnog pohoda u Rusiji nije imao očekivane posledice, odnosno Rusija nije kapitulirala, narod nije priznao poraz.

Otud se Napoleon u prestonici Azije (kako je nazivao Moskvu) suočio sa nečim nepoznatim, mističnim, što ga je uplašilo. Kada grad počne da gori njemu je potpuno jasno da i po cenu potpunog uništenja prestonice Rusi neće priznati poraz. Moskva, kao predstavnik pravoslavne Rusije, nije mu se dala, za šta je on krivio Ruse. Mit o paljenju grada, lansiran preko pisama carici Mariji Lujzi, imao je za cilj da Ruse prikaže kao varvare, ali on ne odgovara istini. Nastao je iz gneva i nemoći koju je francuski car prvi put osetio u Rusiji. Razuzdana vojska je prouzrokovala požar, ali ta jednostavna istina nije odgovarala Napoleonu.

Biblijski gledana Napoleon je u Moskvi prošao kao trgovci u hramu u Jerusalimu, koji su ga obesvetili praveći od njega pijacu. Hristos je zamahnuo bičem i sve ih proterao, kako nam govore Jevanđelja. U Moskvi kao da se oseti prst Hristovog biča, koji je od francuske vojske, bodrene tokom cele kampanje i inspirisane Moskvom kao krajnjim ciljem, napravio razuzdanu pljačkašku hordu, nesposobnu za dalje ratovanje. Istovremeno je Napoleon od cara punog samopouzdanja pretvoren u uplašenog vojskovođu urušene vojske. Povlačeći se iz ruske prestonice, sa napljačkanim stvarima koje su otežavale kretanje, Bonaparta je krenuo prema Kalugi, gde su postojala skladišta namirnica. Isprečila mu se armija Kutuzova, a Napoleon je ne prihvativši bitku počeo povlačenje koje će potpuno uništiti vojsku.

Osetio je Napoleon da posle Moskve vojska koju je poveo u pohod praktično to više nije bila, kao i da on nije više onaj isti. Konačan epilog pohoda na Moskvu je njegovo konstantno potiskivanje ka Francuskoj i pad dve godine kasnije. Udarac preživljen u Moskvi bio je nešto od čega se nije mogao oporaviti. No, pohod je razotkrio ličnost cara kao i suštinu imperije koju je stvorio.

Napoleon je imao pri kraju vladavine neku vrstu manije ka neograničenoj moći. Slava mu je pomutila razum, te nije mogao da zaključi da napad na Rusiju nije racionalan, kao i da može da bude koban po njegovu imperiju. A mnogi su ga upozoravali. Isto tako osećaj civilizacijske superiornosti sa pokušajem da se Rusiji ugrade modeli francuskog (zapadno-evropskog) državnog i društvenog ustrojstva i ideološkog doživljaja sveta, govore da je imperator produkt evropskog čoveka, humanističkog, ubeđenog da je on centar sveta, kao i da je evropska civilizacija centar i merilo ljudskog, društvenog i državnog progresa, te da svi moraju da uče od Evropljana, ali i da budu pod njihovom kontrolom.

Napoleon je bio produkt jedne civilizacijske paradigme, evropocentrične, sa svim njenim vrlinama, ali i manama, koje je kroz istoriju verovatno najviše osetio slovenski svet, konkretno u eri velikog francuskog cara Rusija i njen narod. Ali su je pobedili i neutralisali, donoseći (što je u neku ruku paradoks) Evropi oslobođenje upravo od onog koji je u prvom delu vladavine proklamovao slobodu, koja se se pretvorila u potčinjenost evropskih naroda Francuskoj i njenom novom vladajućem sloju buržoazije.