Наполеон – личност и дело

31/05/2021

Аутор: Милован Балабан, историчар

Наполеон је, како рече Пушкин муж силан, посланик самог провиђења, дакле нешто силно што се појавило у сталешкој Европи, као продукт француске револуције, а што је изазвало тектонске промене после ког стари континент није био исти. Наполеон се може посматрати у више равни и из више углова. Но, како је о француском цару написано на десетине хиљада књига тешко је рећи нешто ново, те због тога је и овај есеј осврт на једног од најбољих војсковођа и владара ограничен, односно покушај да се Наполеон прикаже из угла аутора.

Наполеон је војсковођа, један од најбољих у историји. Ванредно генијалан, одлучан, храбар и спреман да рескира, што се види у многим биткама где је односио победу када је пораз био на видику. Но, не треба заборавити да је Наполеона пратила и срећа, што је он дефинисао као своју срећну зведзу, понављајући да кад га она напусти један атом ће га срушити. Наполеон је био и политичар. Као један од конзула, потом први конзул, а затим од 1804. цар, може се рећи да је он успео да спаси тековине француске револуције, када је после јакобинске диктатуре (фанатизма који је претио да уруши све оно креативно што је доносила буржоазија) узео чврсто власт и хомогенизовао Француску под својом диригентском палицом.

Хомогенизована и јака Француска била је способна да пренесе у Европу вредности грађанског друштва. Наравно, то је учињено освајањима и покоравањем Европе, али не може да се порекне  дубина промена које је донео француски цар старом континенту. Исто тако Наполеон као да је ишао у сусрет оној прастарој тежњи (која се остваривала најчешће на погрешне начине) уједињења и сабирања човечанства, а у циљу да се различите структуре, нације, цивилизације уједине и нађу заједнички модел функционисања. Наравно у подсвести је таква тежња често идеализована, док је у пракси она најчешће мотивисана чежњом за влашћу, тежњом за контролом и неограниченом моћи, као и покушајем да се свет упрегене у интересе сопствене групације, у овом случају француске буржоазије.

Може се рећи да је Наполеон ослобађао креативне снаге у Европи кроз освајања, потиснуте сталешким уређеним друштвима у Европи. Контрадикторно изгледа, али Европа је сложено друштво и цивилизација, те је могуће да је Француска у то време била истовремено пошаст које се треба ослободити са једне стране, али са друге неко ко носи амбијент у коме ће се оне најкреативније структуре у европским државама ослободити и заузети место које ће омогућити да државе крену у правцу развитка. Међутим на може се пренебрегнути да је Наполеон чинећи горе наведено поробљавао Европу, успостављајући све снажнији систем контроле, што је имало контраефекат и што у крајњој линији узима слободу народима и човеку, те увек изазива отпор.

Нарочито се његова жеља за потпуним овладавањем и контролом Европе видела и дошла до изражаја после реализације савезништва са Русијом, за којим је тежио фактички откад је постао први човек Француске. Савез у Тилзиту 1807. омогућио му је да се окрене ка Британији и покуша да је уништи економском блокадом. Како би обезбедио реализацију блокаде морао је потпуно да спречи, односно херметички затвори Европу, како би троговина са Британијом била заустављена. Ово је условило запоседања готово свих области старог континента. Ханзеатски градови, Италија са Римом, све је постало саставни део Француске, или подвргнуто максималној, али непопуларној контроли.

Међутим, да би блокада успела морала је бити примењивана од стране Русије. Али баш је Русија временом игнорисала санкције јер је њена виталност зависила од дуговековне трговине са острвском империјом. Конкретан циљ обезбеђивање успешности блокаде преплитао се са његовом мишљу о неограниченој моћи, која га је све више обузимала и у крајњој линији узроковала фатални напад на велику словенску царевину. Притисак на Русију бивао је временом снажнији, али Русија је могла себи дозволити непоштовање блокаде чак и по цену рата. Европа то није смела, те је контрола стaрог континента била на врхунцу. Може се рећи да су државе старог континента све више стењале под Наполеоновим јармом.

Сви европски сталежи желели су ослобођење, што говори да се његов систем претворио у супротност од онога што је прокламовао. Страх је био доминантан међу европским владарима који су на његов миг радили све што је француску цар замислио. Нарушавање слободе изазивало је крајњу непријатност, а страх који је пратилац губитка слободе стварао је отпор режиму, који се држао само убризгавањем све већих количина страха. Стартне идеје слободе и једнакости су избледеле, следбеници су сада били присиљени да беспоговорно прате и слушају Наполеона.

Природно је да у таквој, практично окупираној, Европи расте незадовољство. Уз помоћ Британије, која је подривала француског цара, народи су почели да се буне. Међутим, устанци против Наполеоновог режима сурово су гушени као они у Шпанији, док је непокорност Аустрије без милости кажњена 1809.  Централна личност европског поретка био је Наполоен, постао је центар сабирања и хомогенизације, као у паганска времена римски цезари. Од слободе, једнакости и братства, пропагираног у време револуције, друштво је постало потпуно контролисано, хијерархијски круто уређено, што је у почетку била његова снага, да би касније постало разлог урушавања читавог система.

Врхунац каријере малог кaплара био је поход на Русију. Велика војска, до тада невиђена, руско повлачење, обимност операција, крвава Бородинска битка, вероватно су значајне, али не најбитније ствари овог историјског похода. За схватање личности Наполеона вероватно је најбитнији улазак у Москву. Запоседање руске престонице разоткрива мистику и објашњава личност самог цара, али донекле и западно-европске цивилизације. До тада свемоћан Наполеон у Москви као да схвата да га је напустила срећна звезда.

Празна Москва била је обећани плен његових војника, међутим у граду није било никог да се преда цару. Другим речима Наполеон је ушао у Москву али није никог победио. Штавише, за неколико недеља ће схватити да је изгубио, да је отпор руског народа, који је желео слободу, несаломив. Од тог тренутка почело је, пре свега морално урушавање француске војске и цара. Деморализација је уследила када ефекат тријумфалног похода у Русији није имао очекиване последице, односно Русија није капитулирала, народ није признао пораз.

Отуд се Наполеон у престоници Азије (како је називао Москву) суочио са нечим непознатим, мистичним, што га је уплапшило. Када град почне да гори њему је потпуно јасно да и по цену потпуног уништења престонице Руси неће признати пораз. Москва, као представник православне Русије, није му се дала, за шта је он кривио Русе. Мит о паљењу града, лансиран преко писама царици Мирији Лујзи, имао је за циљ да Русе прикаже као варваре, али он не одговара истини. Настао је из гнева и немоћи коју је француски цар први пут осетио у Русији. Разуздана војска је прозроковала пожар, али та једноставна истина није одговарала Наполеону.

Библијски гледана Наполеон је у Москви прошао као трговци у храму у Јерусалиму, који су га обесветили правећи од њега пијацу. Христос је замахнуо бичем и све их протерао, како нам говоре Јеванђеља. У Москви као да се осети прст Христовог бича, који је од француске војске, бодрене током целе кампање и инспирисане Москвом као крајњим циљем, направио разуздану пљачкашку хорду, неспособну за даље ратовање. Истовремено је Наполеон од цара пуног самопоуздања претворен у уплашеног војсковођу урушене војске. Повлачећи се из руске престонице, са напљачканим стварима које су отежавале кретање, Бонапарта је кренуо према Калуги, где су постојала складишта намирница. Испречила му се армија Кутузова, а Наполеон је не прихвативши битку почео повлачење које ће потпуно уништити војску.

Осетио је Наполеон да после Москве војска коју је повео у поход практично то више није била, као и да он није више онај исти. Коначан епилог похода на Москву је његово константно потискивање ка Француској и пад две године касније. Ударац преживљен у Москви био је нешто од чега се није могао опоравити. Но, поход је разоткрио личност цара као и суштину империје коју је створио.

Наполеон је имао при крају владавине неку врсту маније ка неограниченој моћи. Слава му је помутила разум, те није могао да закључи да напад на Русију није рационалан, као и да може да буде кобан по његову империју. А многи су га упозоравали. Исто тако осећај цивилизацијске супериорности са покушајем да се Русији уграде модели француског (западно-европског) државног и друштвеног устројства и идеолошког доживљаја света, говоре да је император продукт европског човека, хуманистичког, убеђеног да је он центар света, као и да је европска цивилизација центар и мерило људског, друштвеног и државног прогреса, те да сви морају да уче од европљана, али и да буду под њиховом контролом.

Наполеон је био продукт једне цивилизацијске парадигме, европоцентричне, са свим њеним врлинама, али и манама, које је кроз историју вероватно највише осетио словенски свет, конкретно у ери великог француског цара Русија и њен народ. Али су је победили и неутралисали, доносећи (што је у неку руку парадокс) Европи ослобођење управо од оног који је у првом делу владавине прокламовао слободу, која се се претворила у потчињеност европских народа Француској и њеном новом владајућем слоју буржоазије.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања