Наполеон и Русија – два погледа на свет (други део)

18/06/2019

Аутор: Милован Балабан, историчар

Сукоб Наполеона и Русије има, осим геополитичких, историјских и цивилизацијских, и духовне основе. У сваком историјском догађају постоји тајна, дубљи смисао његовог одигравања. Мистерија као да представља позадину свега што нас окружује, па тако и онога што ми споља гледано називамо светском историјом. Мистерија je, чини се, нарочито дошла до изражаја у рату Наполеона и Русије. Пропаст Наполеонове војске је толико загонетна да је потребно покушати продрети у тај скривени свет где се на невидљив начин одигравају радње које се откривају у овом нашем видљивом свету и, у крајњој линији, одлучују коначни исход историјских, па и личних кретања и судбина.

Најупечатљивија и најскривенија тајна у овом сукобу се одиграла у самој Москви, у коју је Наполеон ушао у првој половини септембра, дакле на заласку лета. Исто тако овај рат је карактеристичан по томе што је у њему био ангажован читав народ, који је са огромном енергијом и вером, до крајњег исцрпљивања, пружио отпор француским завојевачима. Ова чињеница даје додатни аргумент мистичности самога рата. Потребно је још напоменути да је чисто војним мерилима гледано Наполеон био јачи од Русије. Не само да је бројност његове армије односила превагу на руској граници него и командни кадар, стратегијска, оперативна и тактичка обученост били су на страни француског императора и француске армије. Ипак то, како ће се показати, није било довољно да би се победили Руси.

Кад је то све тако, како је горе наведено, можемо да се питамо шта је донело одлучујућу превагу у овом сукобу. Како бисмо дошли до одређених закључака, цитираћемо Јеванђеље по Матеју, глава 21, стих 12 и 13: 

И уђе Исус у храм Божји, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних чењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове.

И рече им: Написано је: Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку.

Овај цитат говори о догађају који се десио пре 2000 година, а који на посредан начин, макар симболично, има везе са темом коју обрађујемо. Штавише, видећемо у наставку текста да су духовни разлози и духовни смисао овог догађаја са понашањем и катастрофом Наполеонове армије у Москви необично и зачуђујуће слични. Наиме, пре 2000 година храм у Јерусалиму био је једини верски објекат где су Јевреји, тада изабрани народ, приносили жртве. Једном годишње, у време пасхе, долазили су у Јерусалим и морали да купују жртвене животиње. Око тога се у граду, испред храма, а напослетку и у храму, развила трговина која је многима доносила уносан приход. Отуд Христос тера трговце бичем, оне који су оскрнавили и обесмислили храм Божији, чија сврха је молитва Оцу, молитва Богу. Отуд и тако жестока и јединствена реакција и самог Христа када је храм постао трговачки простор, односно, како Он каже, пећина разбојничка. Занимљиво је да овде Христос нема други модел реакције већ онај најжешћи – бич. Свака црта је пређена и трговци, као и сви они који су скрнавили храм, осетили су најразорнији гнев Божији.

Сличност овог догађаја са оним који је доживела француска армија у Москви је зачуђујућа. Занимљиво је истаћи да је оног тренутка када су Руси довршавали истеривање Наполеонове армије (која је, узгред буди речено, доживела, мало је рећи, пораз – пре одговара израз потпуна катастрофа и трагедија), у децембру 1812, цар Александар одлучио да дигне храм Христу Спаситељу у Москви. Као да су Руси знали да је у том сукобу, који у себи има много мистерије, одлучујућа помоћ стигла од самог Христа, односно да је, без обзира на максимално напрезање војске и народа, одлучујућа превага био сам Спаситељ.

Како су Руси дошли до тог сазнања и како је оно срасло са њима, те га нису доводили у питање. Кренимо укратко од почетка. Наполеон продире у Русију са више од пола милиона људи. Руска војска се повлачи, знајући да је слабија а никако због претходно разрађеног плана. После Смоленска одличног генерала Барклаја де Толија, главнокомандујућег, мења Кутузов. Једина Кутузовљева предност је (али у том тренутку најзначајнија) што је човек који осећа народ и може да своју команду усклади са покретима и менталитетом народа, што је било готово одлучујуће за победу. Дакле, он наставља тактику повлачења из истих разлога као Барклај де Толи. Народ пати али као један иде уз Кутузова. Елита у Петрограду је незадовољна и, иако исто тако одлучна да се супротстави Наполеону, ипак не разуме стање на терену и све невоље које доживљавају народ и војска.

Ускоро се Наполеон приближава Москви, што читав амбијент у руској елити и народу доводи до кључања. У Петрограду се тражи отпор док народ и војска, иако мислећи да је потребно дати битку, спремно следи Кутузова и чека његову реакцију. Кутузов под великим притиском даје битку код Бородина, у којој практично нема победника. Може се рећи да је то француска Пирова победа, јер су после битке Руси наставили да се повлаче. Упркос најтежим губицима руска армија ипак није била сломљена. После заседања у Филама Кутузов наређује повлачење, што пак значи да Руси морају да предају Москву. Због незадовољства у Петрограду, па и народног незадовољства, овај маневар је једино могао извести Кутузов, човек у кога је руски народ имао неограничено поверење. Испоставиће се касније да је улазак Француза у Москву уместо краја кампање и коначне победе био почетак трагичног краја Наполеонове армије.

Са Поклоне горе Наполеон гледа Москву. Машта о цивилизовању руског народа и ужива у плодовима своје кампање, не слутећи да ће ускоро Москва опустети, а његова војска потпуно пропасти. Очекујући понуду за мир, он се смешта у граду, а његова војска после силних напора и коначног достизања циља губи контролу и постаје све недисциплинованија и необузданија. За то време Наполеон врло вероватно машта (како је то доживео и описао Толстој у свом капиталном делу „Рат и мир”) како ће Русима подарити институције, школе, културу, како ће Русе увести у круг европских цивилизованих народа, што све говори о његовом схватању руске цивилизације као инфериорне у односу на европску. Нажалост, такав став, на други начин манифестован, дели и добар део руске интелигенције, што ће се одразити на руску мисао, друштво и државу током XIX и почетком XX века, те најзад довести до разорне револуције почетком XX века.

Наполеон ће провести у Москви 34 дана очекујући понуду за мир од цара и Кутузова. Понуду није дочекао. Чак је он слао емисаре и код цара и код руског главнокомандујућег, али без успеха. Одушевљење императора и војника због наводне коначне победе брзо је почело да сплашњава. Већ трећег дана у Москви су избили пожари који ће до краја Наполеоновог боравка уништити три четвртине града. Становништво је готово у целости напустило град, остали су само малобројни из најнижег сталежа који једноставно нису имали куда да оду.

Руски народ је улазак безбожног француског цара у Матушку Москву, која је на око 300.000 становника имала 300 храмова, доживео као светогрђе. Москва је за разлику од европског Петрограда била врело и извор руске духовности и културе. Извор руске традиције, идентитета и руске вере. Света Москва – тако су је Руси звали и управо због тога је чак и народу било нејасно што се град напушта. Но, исцрпљена руска војска није га могла бранити. Исто тако, француска армија ни у најтежој борби не би страдала како је страдала у Москви после 34 дана боравка у граду.

Улазак Наполеона у Москву може симболично да се представи као сусрет, како би Достојевски рекао, човекобога и Богочовека. Када је руска армија исцрпљена морала да напусти Москву, али треба истаћи напустила је град не предавши се и не бивајући уништена, када је народ готово капитулирао, када је руској елити у Петрограду изгледало да је пораз коначан, као да је дошла интервенција с више, интервенција заснована на духовној логици из духовних сфера. Но и та интервенција је била у координацији са деловањем руске војске и народа на челу са главнокомандујућим Кутузовом. 

Војници Наполеонови су почели бесомучно иживљавање у Москви. Почеле су пљачке, сви су покушавали што више да приграбе од плена, за шта су сматрали Москву. Среброљубље и похлепа чинили су им се као природне награде за претрпљену патњу у походу на Москву. Али, с друге стране, то је био и бич Божији, који је попуштен и који је постепено уништавао војску претварајући је од добро организованих формација у хорду пљачкаша и мародера.

Блуд је почела да царује, сујета после наводног тријумфа обузела је сваког војника, као и онај најгори бич – бич гордости. Он је највише обузео Наполеона. Већ са Поклоне горе он замишља како ће Русе просветити, како ће им донети сва добра европске цивилизације. Али када види да код Руса не постоји ни најмања воља за преговоре о миру, када гледа како град гори а војска му пропада претварајући се у мародере, император окривљује Русе за своју катастрофу подмећући да су они запалили град. Они пале сопствени град – говори Наполеон, овај народ надахњује демон – понавља цар, не увиђајући сопствену грешку и своје катастрофалне одлуке које уништавају француску армију, приписује руском народу и руском цару. Ово је најснажнија манифестација убиствене гордости, која не прихвата ни разум ни логику, као ни сопствену одговорност.

Пожар, за који Наполеон оптужује Русе и у писмима Марији Лујзи (што је порука и читавој Европи) обележава их као кривце за уништење града, пре је последица стања у француској армији. Као што је горе наведено, они су стигли у престоницу са мишљу да је то крај кампање, да је то врхунац тријумфа, као и да је плен (што је Москва била у њиховим очима) коначно у њиховим рукама. Мисли о богатом плену су их гониле ка циљу, истовремено палећи страсти похлепе коју је требало да задовоље после освајања Москве. Пожар који је избио у Москви дело је војске која се претворила у мародере и којој град ништа не представља осим плена. Русима је град као храм, а Французима полигон задовољења најнижих страсти. Можда је симболично, али је и природно да они који су већ имали пожар страсти у себи, жудњу да опљачкају град, пренесу и пожар на саму престоницу. С обзиром на њихов однос према граду и уопште Русији, те стање које је завладало у самој армији, велики пожар у Москви се може посматрати као природна последица оргијања, сада већ мародера у граду који су Руси сматрали за извор своје духовности, за руски Цариград, Трећи Рим.

Наполеон је с друге стране доживео кулминацију једне друге страсти. То је гордост која му је одузела моћ рационалног расуђивања. Иако он после распламсавања пожара у Москви нејасно осећа да би ствари могле да крену неповољно по њега, ипак француски цар „богује” макар првих неколико дана у руској престоници. Но, гордост, поготово када кулминира, одузима човеку могућност макар минималног сагледавања стварности онакве каква јесте. Управо то се десило Наполеону. Иако је стајао пред најстрашнијим падом, заједно са својом армијом, у првом тренутку он то не види, иако, наглашавамо, осећа неку зебњу и страх од могућег неповољног исхода читавог пројекта и кампање.

Да се ствари окрећу баш у тренутку када је император на врхунцу славе и када је Москва освојена, опљачкана, изгорела и оскрнављена, показује реакција Кутузова у војном логору у Тарутину, где се сместила руска војска. Он се ојачава добровољцима, којих има напретек. Залихе хране су значајне, поготово на простору Калуге, а воља да се истера „антихрист” у народу је кулминирала. Све су то знаци будућих, по Французе катастрофалних, кретања која су водила армију императора ка кобном крају. 

Кутузов и руски народ били су споља гледано на коленима, сломљени. Баш када је француски цар имао перцепцију коначног тријумфа, изгледало је да је Русија практично мртва. Али, како би рекао владика Његош, „васкрсење не бива без смрти” и у духу таквог поимања стварности можемо констатовати да су се Руси спремали за обвнову и Васкрс. Услов за Васкрс и преокрет ситуације је трпљење и чекање тренутка, тренутка када француска армија потпуно пропадне у Москви, и војно и морално. Услов за трпљење је смирење, као супротно гордости, као жива сила која даје снагу да се издрже највећа прегнућа. Као што је гордост стање пред пропаст, тако је и смирење најчешће стање пред обнову и Васкрс, када се драматично мења ситуација у корист онога који је претрпео и издржао сва искушења. Руско искушење је било огромно, Наполеонова војска је оргијала у граду који је народ схватао као храм, као светињу, али као да им је та чињеница уливала снагу у трпљењу зла са надом у његов крај. Као да је руски народ на челу са Кутузовом чекао да протутњи „час таме”, после којег треба да га заједно са државом обасја светлост и слава велика. Управо то се и догодило после потпуног урушавања Наполеонове армије у Москви.

Колико је Наполеонова војска била урушена после 34 дана пљачкања и оргијања у Москви и колико је армијом овладала страст похлепе, а Наполеоном осећај беспомоћности, види се из два детаља. При изласку из Москве војници нису хтели да оставе напљачкане ствари, иако су им готово одлучујуће онемогућавале кретање, док је Наполеон наредио да се дигне у ваздух зграда Кремља, што показује степен његовог очаја, као што овај догађај потпуно расветљава одговорност императора за пожар у Москви. У овим догађајима као да видимо експлозију страсти и фигуративно речено снагу бичева који су ударали по француском цару и његовој војсци. Такође и потпуно погрешну слику реалности, јер све оно напљачкано у Москви било је камен око врата армији коју је чекало стравично и трагично повлачење из Русије.

Напуштање Москве није био једноставан чин. Пропаст Наполеонове армије није се могла лако предвидети у престоници, штавише, није је практично нико (бар у том обиму) предвиђао у редовима руске елите, стациониране у Петрограду. Али предвиђао је Кутузов и у томе је његова најбитнија величина. Смирен човек, у контакту са народом који га интуитивно прати, имао је визију пропасти Француза и сматрао је да треба само бити стрпљив и да ће божанска промисао одрадити своје. Отуд је Кутузов био идеалан за главнокомандујућег. Нико сем Кутузова, па чак ни Барклај де Толи, не би смео да нареди повлачење из Москве. Али Кутузов је имао за саветника своју веру и народ па је Москва напуштена упркос негодовањима из Петрограда. Можемо рећи да се божански промисао у овом рату види и у чињеници да се баш Кутузов нашао на месту главнокомандујућег, оног који је одлучивао о потезима читаве државе и који је одлучивао њену судбину.

Наполеонова армија је после 34 дана пљачкања, оргијања и пропадања из Москве кренула ка Калуги како би дошла до неопходних намирница. Но, испред Калуге Наполеону се испречила армија Кутузова. Сада Наполеон, знајући какву војску има са собом, избегава битку и почиње повлачење. Свеопште повлачење француске армије пратили су глад, стравична зима и крајња исцрпљивања људства. Војска је трпела велика страдања да су се чак и Руси, заробивши неке француске војнике и видевши их, сажалили те им давали храну и огртаче. Чак се у армији при крају повлачења појавило и људождерство. Француска армија од око 500.000 људи је готово сва покошена у Москви, и ретко ко је извукао живу главу из руске земље.

Док је армија страдала, император је похитао ка Паризу покушавајући да спасе свој угрожени положај у Европи. Пролазећи кроз Варшаву, рекао је: „од узвишеног до смешног један је корак”, тиме и нехотице потврђујући да је био опијен великим тријумфом и да је по проласку победничког транса незаустављиво пао, те просто био потпуно поражен и смешан. Али овим је он признао (такође нехотице) и духовне законе који владају, а које смо горе помињали, односно да гордост неминовно доводи до пада, понижења и срамоте.

Катастрофа у Русији била је пролог краја Наполеонове империје и владавине у Европи. Губици и шок које је император доживео у Москви нису се могли анулирати, те је ускоро поражен у Европи 1814, а потом у последњој бици на Ватерлоу 1815. године. После тога је прогнан на острво Свету Јелену, где је преминуо 1821. године. Но, оно што је нама битније за закључак јесте чињеница да је читав један поглед, модел размишљања, функционисања и делања, карактеристичан за западну, католичко-протестантску Европу, доживео крах у судару са визијом, трпљењем и вером карактеристичним за народе православног цивилизацијског круга. 

Није то победа у којој Запад треба да буде поражен, него управо победа у којој Запад треба да научи лекцију смирења (мада сумњамо да ће се то десити) и да свет не гледа Хантингтонски кроз сукобе него прожимање, како до оваквих конфликата не би долазило. Уз констатацију да све особине које је имао тада руски народ, а које су га довеле до победе, тешко да данас има било који православни народ, да је утицај западноевропског модела и поимања света и човека преовладао и постао доминантан и на Истоку (не потпуно и не бесповратно), треба да се осврћемо на ову историјску лекцију јер она православним народима открива оне заборављене али круцијалне снаге и идентитетске основе, које их чине оним што јесу и значајним фактором светске историје.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања