NADEŽDA PETROVIĆ

13/06/2022

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar

Nadežda Petrović (1873‒1915) je jedna od najvećih srpskih akademskih slikarki, prva žena ratni fotograf, novinarka, dobrotvorka, žustra govornica, bolničarka i heroina Prvog svetskog rata.

Rođena je u Čačku 11. oktobra 1873. godine, kao prvo žensko dete Dimitrija Mite Petrovića iz Beograda i Mileve Petrović (Zorić) iz Titela, sestričine Svetozara Miletića. Potiče iz učene građanske porodice, koja je imala više razumevanja za kulturu nego što je to bio slučaj u Srbiji tog vremena. Porodica je imala 13 dece, od čega je 9 preživelo. Njen najmlađi brat je književnik i slikar Rastko Petrović. Oba roditelja su bili obrazovani ljudi, učitelji u Čačku. S porodicom se preselila u Beograd 1884. godine, gde je završila Višu žensku školu i položila ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama.

Slikarski talenat nasledila je od roditelja. Pohađala je privatne časove crtanja, prvo kod očevog prijatelja, čuvenog slikara realiste Đorđa Krstića, a nakon toga kod slovačkog umetnika Kirila Kutlika. Krstić je ohrabrio Nadeždu da ode na umetničke studije u Minhen. Međutim, ni Krstić ni Kutlik nisu ostavili traga na njeno kasnije stvaralaštvo. Od 1898. godine, sa svojih 25 godina života i državnom stipendijom, Nadežda je nastavila usavršavanje u Minhenu, najpre kod slovenačkog likovnog pedagoga Antona Ažbea, a potom u ateljeima Juliusa Ekstera i Angela Jankea. Ono što je zatekla u Nemačkoj zauvek je promenilo Nadeždino poimanje umetnosti, a ujedno i celokupnu srpsku umetnost. Slikanje van ateljea, na dnevnoj svetlosti, probudilo je spontanost i naglasilo slikarkin karakter. Stilski se potpuno okrenula savremenim tokovima evropske umetnosti, pre svega nemačkom ekspresionizmu. Na momente se približavala do tada još neafirmisanoj apstrakciji. Slikala je jakim potezima četkice, širokim i gustim namazima, stvarajući na velikim površinama pravi koloristički vir. Omiljene boje bile su joj intenzivne nijanse komplementarnih boja crvene i zelene. U Minhenu je započela druženje i prijateljstvo s Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Groharom i Rihardom Jakopičem. Nameravala je da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Nadeždina prva samostalna izložba održana je u Beogradu 1900. godine, ali kritike su bile loše. Nije bila dobro prihvaćena od savremenika i kritičara u jednoj tradicionalnoj i patrijarhalnoj sredini, koja je bila nespremna za nove ideje. Umetničko-politička vizija budućnosti koju je ona stvorila, po svojoj odlučnosti i beskompromisnosti, bila je više nego što je Srbija prvih decenija 20. veka imala sposobnosti da prihvati. Nadežda je tematski ostala verna nacionalnom i njen patriotizam je uočljiv u izboru tema iz nacionalne istorije i slikanju ljudi i predela iz Srbije. Njeni narodski portreti bili su isuviše stvarni i neprivlačni da bi postali vizuelni stereotip naroda. Ona nije slikala estetizovanu Srbiju, već Srbiju onakvu kakva je zaista bila – patrijarhalna, siromašna, neprosvećena, živopisna. Slikajući portrete, ona je unosila psihološki deo sebe, umejući da prepozna i dočara stanja ljudi. O avangardnom duhu ove slikarke svedoči njena čuvena rečenica nakon raskida veridbe: „Ne želim da budem žena, želim da budem slikarka. Žena ima puno, a slikara malo.“

Vratila se 1903. godine, kada Srbiju potresaju burna politička zbivanja. Tada započinje svoj društveni angažman. Na jednom od najvećih ženskih mitinga dotada, Nadežda je održala jednoipočasovni govor pred više hiljada žena. Učestvovala je u osnivanju humanitarne organizacije „Kolo srpskih sestara“, čiji je bila sekretar. Ova organizacija je nastala kao odgovor na pogrome nad hrišćanima u Staroj Srbiji, nakon Ilindenskog ustanka. Nadežda je čak krajem 1903. godine otišla u Makedoniju i Staru Srbiju i tamo delila humanitarnu pomoć koju je društvo sakupilo. S njima je, pod maskom pratioca, išao i Vojislav Tankosić, koji je radio na stvaranju srpske četničke organizacije. Impresije s ovog opasnog putovanja Nadežda je ostavila u drami Vojvoda Micko Porečki. Pored toga, napisala je još jednu dramu koja nije objavljena. Bila je veliki pobornik nacionalnog preporoda i ideje ujedinjenja slovenskih naroda. Zahvaljujući poznavanju nemačkog, ruskog i francuskog jezika, govorila je javnim skupovima po Evropi o porobljenim slovenskim narodima. Od Lava Nikolajeviča Tolstoja zahteva u jednom pismu da se izjasni u odnosu na aneksiju Bosne i Hercegovine, na koje joj on odgovara početnim stranicama svoje knjige: „Obraćam se jednoj Srpkinji…“

Inicirala je Prvu jugoslovensku umetničku izložbu koja je realizovana 1904. godine i koja je okupila srpske, hrvatske, slovenačke i bugarske umetnike. Kralj Petar I ju je lično otvorio i otkupio 41 delo, što će predstavljati začetak Zbirke jugoslovenskog slikarstva 20. veka Narodnog muzeja u Beogradu. Učestvuje u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada“ i Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu, kod Pirota. Pisala je likovne kritike, ističući potrebu za prevazilaženjem dekadentnih razmišljanja i tradicionalističkih likovnih shvatanja. U to vreme Nadežda sve češće putuje po Srbiji, naročito u južne krajeve, odevena u grubu seljačku tkaninu, sa slamnatim šeširom na glavi i slikarskim priborom na leđima. U ovom periodu nastala su njena dela Seljanka iz Šumadije, Pletilja, Guslar… Predstave srpskog seljaka neidealizovanih fizionomija kroz modernistički izraz izazvale su pravi šok. Likovna kritika je ova dela dočekala rečima: „bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova“. Negativne reakcije nisu pokolebale Nadeždu u nameri da približi umetnost običnim ljudima i da upravo te obične ljude učini dostojnom temom umetničkog dela.

Njen umetnički opus može se podeliti na tri prioda – .inhenski (1898‒1903), srpski (1903‒1910) i pariski (1910‒1912). Najplodniji period njenog slikarstva je od 1905. do 1908. godine. Tada nastaje serija slika iz Sićeva, majstorski naslikanih trozvukom boja: crvenom, plavom i žutom. Slika Dereglije na Savi, koju je Nadežda naslikala 1907. godine, smatra se jednom od prvih manifestacija impresionizma u srpskoj umetnosti. Dve najbolje slike, Bogorodičina crkva i Bulonjska šuma, naslikane su u Parizu. Ovde se Nadežda susrela s novim pravcima ‒ fovizmom i kubizmom, za koje je rekla da nose u sebi mladost i zdravlje.

U Prvom i Drugom Balkanskom ratu 1912. i 1913. godine Nadežda Petrović se dobrovoljno angažovala kao bolničarka. Ni dramatični prizori u sanitetu u pozadini fronta, ni bolesti koje je preležala (tifus, kolera i upala pluća), nisu je omeli u nameri da pomogne svom narodu. Sačuvana pisma koja je slala porodici ujedno su dokumentarno-istorijska svedočanstva i zabeleške o intenzivnim osećanjima i duševnim stanjima kroz koje je slikarka prolazila gledajući posledice rata. Prisustvuje vojnim operacijama kod Prizrena i tada je nastala njena čuvena fotografija na kojoj je Nadežda u crnini, s bolničkim mantilom pod rukom i buketom ljubičica zadenutim za pojas. Tada je slikala simbole srpske istorije i kulture, poput manastira Gračanice, Dečana, Prizrena, Vezirovog mosta… Nadežda je prva žena ratni fotograf koja je upravo fotografskim aparatom beležila ratne prizore. Odlikovana je Ordenom za hrabrost i Ordenom Crvenog krsta.

Objava rata 1914. godine zatekla ju je u Italiji, gde je s bratom Rastkom posetila izložbu Venecijanskog bijenala, na kojoj je izlagao skulpture njen veliki prijatelj Ivan Meštrović. Vrativši se u Srbiju, odbila je predlog Vrhovne komande da se priključi komisiji Crvenog krsta u Švajcarskoj i krenula na dužnost u poljsku bolnicu Dunavske divizije u Valjevu. Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva znalo ko je živ, ko je mrtav…“. Njene napore najbolje je istakao vojvoda Živojim Mišić, koji je sa svojih grudi skinuo medalju za hrabrost i okačio na Nadeždinu bolničku bluzu. Na dužnosti bolničarke ostala je do kraja svog života. Slikala je ruševine, oficire, šator poljske vojne bolnice i brinula o ranjenicima i obolelima od tifusa, sve dok i sama nije ponovo obolela od tifusa. Nakon sedmodnevne agonije, Nadežda Petrović umrla je 3. aprila 1915. godine u Vojnoj bolnici u Valjevu. Njeni posmrtni ostaci preneti su 1935. godine u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu.

Za vreme života Nadežda Petrović je poštovana prvenstveno kao rodoljub, politički aktivista i predani borac za bolju budućnost srpskog naroda. Tek posthumno joj je odato priznanje što je uvela srpsko slikarstvo u tokove savremene evropske umetnosti.

Nadežda Petrović je jedina žena čiji se lik nalazi na papirnoj novčanici od 200 dinara, a na poleđini novčanice fotografija bolničarke iz 1913. godine. Kompanija Gugl je 2015. god. obeležila 142 godine od rođenja Nadežde Petrović posebno dizajniranim „dudlom“. UNESKO je u svoj kalendar za 2020/23. godinu uvrstio obeležavanje 150. godišnjice rođenja ove srpske slikarke.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja