Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Косово као једно од средишњих тематско-мотивских упоришта српске књижевности присутно је у различитим епохама, од усменог епског песништва до модерне лирике. Представе о Косовској бици, њеним јунацима и историјском страдању временом су добијале нова значења, условљена књижевним и културним приликама у којима су настајале. У усменој традицији обликовани идеали јунаштва, верности и жртвовања остали су препознатљиви и у каснијем песништву, али се мењао однос према њима. У поезији српске модерне, нарочито у косовском циклусу Милана Ракића, наслеђене представе о националној прошлости постају предмет личног промишљања, а питање смисла жртве добија нову димензију. Александар Јовановић у студији „Родољубива поезија Милана Ракића: подстицаји и поетика“ издваја три важна песничка циклуса посвећена Косову: Ракићев „На Косову“, Попино „Косово поље“ и Тешићев „Метохија, ех“. У њима аутор препознаје значајан искорак у развоју српске родољубиве лирике, истичући спој „класичне емоције и модерне поетичке свести“ (Јовановић 2007: 169). Ова оцена нарочито је подстицајна за тумачење Ракићевих песама, у којима се приврженост националном наслеђу не доводи у питање, али се мења начин на који се то наслеђе доживљава и песнички представља.
Ракићево интересовање за Косово било је повезано и са његовим дипломатским службовањем у Старој Србији. Непосредан сусрет са косовским пределима, становништвом и споменицима средњовековне културе оставио је дубок траг у његовом песништву. Ракић не пише путописне песме нити настоји да реконструише историјске догађаје: Косовски простор посматра као човек који већ познаје његову историјску и књижевну традицију. Пред њим су истовремено стварни предео и онај други, сачуван у народној песми, историјском памћењу и културним представама. Њихов сусрет често открива несагласност између некадашњег јуначког света и савремене стварности. Због тога се Ракићев однос према косовској традицији не може објаснити само родољубивим осећањем. У његовим песмама постоји свест о историјској удаљености од предака, о промени животних вредности и о тешкоћи да се њихово јунаштво понови у новом времену. Тај проблем нарочито је изражен у песми „На Гази-Местану“:
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Већ у овим стиховима успостављена је разлика између предачког и савременог поколења. Лирски субјект припада генерацији чија се вредност процењује према величини историјског наслеђа. Он не одбацује такво мерило, али се супротставља закључку да је савремени човек неспособан за јунаштво. Одговор на прекор предака не тражи у позивању на славну прошлост, већ у могућности да сам потврди њене вредности. Завршни стихови песме зато имају посебну тежину:
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем!
За разлику од епског јунака, чија погибија добија смисао у оквиру заједничких представа о јунаштву, части и жртвовању, Ракићев лирски субјект наглашава свест о сопственој одлуци. Понављање глагола „дајем“ истиче добровољност жртве, док завршно „знајући” њен смисао повезује са личним разумевањем разлога за деловање. Жртва није изгубила своју националну вредност, али њено прихватање више не почива само на ауторитету предања, јер човек модерног доба мора да зна шта жртвује и због чега то чини. Овакво схватање јунаштва не значи да је Ракић напустио косовски завет или да га је заменио другачијим, индивидуализованим погледом на свет, будући да лична одлука потврђује припадност наслеђеној традицији. Разлика је у томе што се национална обавеза сада изговара у првом лицу, као свесно прихваћена могућност, па се у познатом родољубивом мотиву отвара питање односа колективног идеала и индивидуалне одговорности. Овај проблем, ипак, није у свим Ракићевим косовским песмама разрешен на исти начин. У „Наслеђу“ предачка прошлост јавља се као снага која одређује природу савременог човека, чак и онда када он настоји да се од ње удаљи; у „Јефимији“ и „Симониди“ пажња је усмерена на историјско страдање сачувано у уметничким делима, док се у „Божуру“, „Напуштеној цркви“ и „Минарету“ национална прошлост препознаје у природним и архитектонским обележјима косовског простора. Историја је у овим песмама присутна на различите начине: као морални узор, предачко наслеђе, болно сећање или видљиви траг некадашњег живота.
Песма „Кондир“, мада није уврштена у седмоделни циклус „На Косову“ у збирци Нове песме (1912), припада истом тематском кругу и важна је за разумевање Ракићевог односа према епском наслеђу. Њену везу са косовском традицијом потврђује мотив кондира, преузет из народне песме „Косовка девојка“, али је традиционална представа о рањеном јунаку и девојци која му доноси окрепљење у великој мери измењена. Уместо утехе и потврде јуначке славе, песма је слика напуштеног бојишта и страдања које остаје без одговора. Због тога „Кондир“ може послужити као полазиште за испитивање граница епског идеала у Ракићевој поезији, а композициони положај ове песме такође заслужује пажњу. Разматрајући устројство збирке Нове песме, Бојан Чолак истиче да је „Кондир“ постављен на њен почетак, док седам песама циклуса „На Косову“ чини завршну целину (Чолак 2007: 107–134). Иако није формално део циклуса, тематска блискост ове песме са њим омогућава да се Ракићево косовско песништво посматра и у ширем контексту његове лирике. Питања националне прошлости код Ракића не могу се одвојити од општих проблема његовог песништва: смрти, пролазности, љубави, усамљености и немогућности потпуног помирења човека са сопственом судбином. Косово као тема није издвојена област његовог стваралаштва, већ место на којем се преплићу родољубива осећајност и мисаона преокупација песника српске модерне.
Предмет овог рада биће начини на које се косовска традиција преобликује у Ракићевом песничком свету, са посебном пажњом постављеном на однос националног памћења и личног избора. Анализа ће обухватити седам песама циклуса „На Косову“, уз осврт на „Кондир“, чије интертекстуалне везе са народном епиком доприносе разумевању тематског круга. Полазиште представља читање самих песама, њихових мотива, песничких слика и композиционих поступака, уз разматрање досадашњих књижевнокритичких тумачења. Основно питање није да ли Ракић прихвата косовску традицију, већ како се њена вредност мења када постане предмет размишљања модерног лирског субјекта.
Преиспитивање јуначког обрасца у песми „Кондир“
Песма „Кондир“ заузима занимљиво место у Ракићевом песништву. Иако тематски припада косовском кругу, у збирци Нове песме није део циклуса „На Косову“, већ се налази на почетку књиге. Њен положај мењао се у каснијим издањима, да би у последњој Ракићевој збирци из 1936. године поново добила истакнуто, уводно место. Јован Делић сматра да песма повезује косовску традицију, љубавну лирику и Ракићево рефлексивно песништво, те да је њено постављање на почетак књиге било промишљено (Делић 2007: 49–50). Такав положај одговара и њеној сложеној природи: „Кондир“ истовремено призива народну епику и удаљава се од њеног начина представљања јуначке смрти. Песма почиње обраћањем вољеној жени:
Почуј, драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне.
Почетна ситуација припада љубавној лирици, али се већ у другој строфи открива њена веза са ратничким светом. Лирски субјект говори о „одсудном боју“ и даровима које, за разлику од „старинских јунака“, није оставио драгој. Копрена, бурма и аздија припадају традиционалном систему симбола посредством којих се љубав и сећање везују за јуначку судбину. Њихово одсуство наговештава да ће и судбина овог рањеника бити другачија од оне коју познајемо из народне песме. Насловни мотив упућује на „Косовку девојку“, у којој девојка после битке обилази бојиште, носећи воду и вино рањеним јунацима. Ракић преузима препознатљиву ситуацију, али мења њен исход. У народној песми сусрет девојке и рањеног Орловића Павла омогућава да се трагедија косовског пораза сагледа у светлости јуначке части и колективног страдања. У „Кондиру“ рањеник чека помоћ која не долази. Његова драга није присутна, а кондир остаје само предмет наде. Светозар Кољевић песму одређује као „местимично нејасну инверзију Косовке девојке” (Кољевић 1985: 184), што је оцена која скреће пажњу на поступак преокретања наслеђеног епског обрасца. Ипак, инверзија није ограничена на изостанак девојке, јер захвата целокупну представу о јуначкој смрти: место на којем се у народној песми потврђује морална величина страдалих у Ракићевој лирици постаје призор људске беспомоћности. О томе најречитије сведочи трећа строфа:
Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеша.
Кратка реченица „Племићи и себри“ укида разлику између друштвених сталежа. На бојишту више нема повлашћених: смрт је изједначила оне који су у животу припадали различитим слојевима. Уместо издвојеног јунака, чија се погибија памти по имену и подвигу, појављује се мноштво безимених страдалника. Понављање глагола „лежи“ појачава утисак непокретности и коначности, док израз „страшна смеша“ одузима призору сваку могућност свечане идеализације. Увођењем „старог крвника“ песма напушта оквире конкретне историјске битке и смрт више није само последица ратног сукоба, већ сила која управља људском судбином. Такав поступак омогућава да се „Кондир“ чита и као песма о општој човековој немоћи пред смрћу, због чега њена косовска симболика добија шире, егзистенцијално значење.
Новица Петковић у тумачењу Ракићевог стиха и његових веза са традицијом указује на значај композиције „Кондира“ и на његово ослањање на народну песму „Косовка девојка“. Песма је испевана у пет квинти, а њен облик одликују строга организација и звучна уређеност. Та формална дисциплина у оштром је контрасту са призором расула који песма доноси. Унутар правилно организованог песничког исказа налази се свет у којем су нарушени сви облици сигурности. Лирски субјект обраћа се драгој питањима на која не добија одговор. Он се нада да ће га њене очи пронаћи међу рањеницима и да ће кап из кондира ублажити бол. Међутим, уместо очекиваног сусрета, завршница доноси понављање кратког исказа:
Чекам. Нигде никог.
Ове речи, издвојене кратким реченицама, нарушавају развијенији ритам претходних строфа. Чекање се претвара у свест о напуштености, док понављање истог исказа у завршној строфи затвара песму без разрешења. Девојка се не појављује, рањеник не добија утеху, а призор бојишта остаје непромењен. За разлику од народне песме, у којој девојчина брига о рањеницима потврђује заједничко искуство страдања, Ракићев рањеник остаје сам. Он више нема поуздано место у колективном поретку који би његовој смрти обезбедио смисао. Његово страдање није представљено као узвишен чин, већ као телесно искуство, обележено болом, страхом и ишчекивањем.
Бојан Чолак у анализи „Кондира“ наглашава разлику између митолошког и модерног времена: док косовско предање чува представу о девојци која пружа утеху рањеним јунацима, у Ракићевој песми та утеха изостаје. Чолак у томе препознаје губитак херојског смисла погибије и осамљеност модерног човека (Чолак 2007: 130–131). Овакво тумачење објашњава трагичност завршнице и отвара питање да ли песма у потпуности обесмишљава жртву или показује да се њена људска цена не може отклонити позивањем на јуначку славу. Песник преузима епске мотиве, али пажњу усмерава на оно што у херојском предању остаје у другом плану: бол рањеника, страх од смрти и изостанак утехе. Историјска величина жртве не укида трагичност појединачног страдања. Због тога „Кондир“ представља значајан увод у проблем који ће у песми „На Гази-Местану“ добити другачије разрешење. Док рањеник из „Кондира“ остаје суочен са смрћу и неизвесношћу њеног смисла, лирски субјект „На Гази-Местану“ спремност на погибију изговара као свесну одлуку. У првој песми открива се цена жртве, а у другој разлог због којег је човек ипак може прихватити, што показује да се две песме могу читати као различити одговори на исто питање: шта од јуначког идеала остаје када се национална прошлост сагледа из перспективе модерног човека?
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Ракић 1912 – Милан Ракић. Нове песме. Београд.
Делић 2007 – Јован Делић. „Нови ритам с новим осјећањем: ка поетици Милана Ракића“. У: Милан Ракић и модерно песништво. Ур. Новица Петковић. Београд: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, 21–82.
Јовановић 2007 – Александар Јовановић. „Родољубива поезија Милана Ракића: подстицаји и поетика“. У: Милан Ракић и модерно песништво. Ур. Новица Петковић. Београд: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, 169–183.
Кољевић 1985 – Светозар Кољевић. „Функција песничке слике у српском наслеђу симболизма“. У: Српски симболизам: типолошке претпоставке. Ур. Предраг Палавестра. Београд: САНУ.
Петковић 2007 – Новица Петковић. „Допринос Милана Ракића развоју модерног српског стиха“. У: Милан Ракић и модерно песништво. Ур. Новица Петковић. Београд: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, 11–20.
Поповић 2007 – Тања Поповић. „Ракићеви књижевни цитати“. У: Милан Ракић и модерно песништво. Ур. Новица Петковић. Београд: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, 135–168.
Чолак 2007 – Бојан Чолак. „Композиција збирке Нове песме Милана Ракића“. У: Милан Ракић и модерно песништво. Ур. Новица Петковић. Београд: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, 107–134.
Остави коментар