Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Тераса II
И опет петуније на тераси,
Као заставице на мапи дуге битке
У којој је поражена једна упорна зима;
И неко плаво цвеће коме не знам име,
Као што не знам ни где је средиште
Неке убоге среће која се ево шири
У круговима, полако, па од ње трепери ваздух
Надевен птицама, и листови пузавице
Рецкавих рубова,
као од музике,
Као од ишчекивања, као од ветра,
Али ветра нема –
Много, ужасно много
Хтело би, али не може да стане
У тај један тренутак, који сам покушао,
Као што рече стари писац,
Да опевам разумно и с љубављу.
Иван В. Лалић
За разлику од свог братственика по перу Бранка Миљковића, који је у негацији видљивог нашао решење за стварање апсолутне поезије, Иван В. Лалић видљиво није одрицао, напротив – за њега је видљиво представљало савршен пут до оног што је Миљковић сматрао апсолутом. На тај начин, водећи значајне лирске дијалоге са културом и историјом, Лалић је остварио свој књижевни врхунац, исказујући своју differentiа specificа–у кроз песме о невидљивом које је превео у лирске слике. Његов исказ, како иза сваке песме треба да стоји неколико ненаписаних, које би је искупиле или оправдале – помаже разумевању зашто неке од његових песама имају и више делова (попут циклуса о његовој опсесивној теми, даровитељки наших корена, Византији) попут Терасе, која је својим првим делом заступњена у Сметњама на везама, а другим у збирци Страсна мера.
Тераса II почиње стиховима „И опет петуније на тераси…“, дајући тиме сигнал (као и насловом) да је о ономе о чему ће бити речи и раније писано. За разлику од своје претходнице[1], иако овај исказ може упућивати на неку досаду (и опет), осећање које преовладава је срећа. Песма која је раније написана полазиште је за дијалог. У њој се помињу „остаци зиме у срцу“ (у контрасту са сликом „гласна, упорна љубав гугутки“) „убод искуства“, „лук необолелог лета“. Ту су и биљке, петуније, геранијуми и пузавице, пуна цвећа јулска тераса. У другој песми петуније су опет на тераси као знак пораза коју је зима претрпела, „као заставице на мапи дуге битке“. Осим наговештаја о промени годишњег доба, ово је и наговештај за отапање остатака зиме са срца – што потврђује и ведар тон песме. Песник наговештава да је зима била упорна, и битка дуга, али су заставице ипак прекриле освајачку мапу као знак несумњиве победе.
Поред петунија, на тераси је и неко плаво цвеће, непознато попут разлога за срећу која обузима лирског субјекта. Он за срећу каже да је убога и нека, неодређена, али која га осваја. Реч ево сигнализира да се тај тренутак радости дешава баш у тренутку док песник пише о томе, као да жели да нас увуче у своју причу и каже – ево, погледај ако ми не верујеш. Од среће трепери ваздух надевен птицама. Птице су као неки надев, шлаг на торти ове среће лирског субјекта. Птице су такође и гласници, можда неке лепе вести, те се и на тај начин могу довести у везу са срећом. Ипак, постоји могућност да је то осећање заиста безразложно, да је песник дао само фотографију тренутка у којем лирски субјект ужива у спокоју на тераси гледајући своје цвеће. Петуније иначе имају опојно дејство јер потичу из породице дувана и (нарочито ноћу) шире опојан мирис, привлачећи на себе инсекте. Лалић није само једном опевао овај спој природе и града (Алоја, Војислављев врт итд.), као могућност комбиновања две наоко опречне ствари, које се најчешће посматрају кроз опозицију града са селом.
Наредни стихови откривају да је мисао о пузавици била уметнута да би расцепила разлоге за треперавост ваздуха: „као од музике, као од ишчекивања, као од ветра…“. Али ветра нема, и ови разлози су само пуко набрајање чија је функција да осликају то треперење које лирски субјект не може разложно да објасни. У првој Тераси ваздух је обрастао у перје од љубави птица, а у другој ветра нема (ветар је још један од Лалићевих препознатљивих мотива).
Цитатност је битна карактеристика Лалићеве поезије и дискусија са стиховима других писаца или само њихова узглобљеност у неки део Лалићевог стиха на који одговарајуће належе. То потврђује и крај друге Терасе, где се песник позива на „старог писца“ при сведоџби да тај the тренутак не може да изрази све „много, ужасно много“ што би он имао рећи, а што је покушао да опева „разумно, и с љубављу“ (што је занимљив склоп јер се рацио и емоција изједначавају). За разлику од прве песме, ова испушта и Лалићу карактеристично убрзање (које се у првој песми наводи као кружно), које би подсетило на људску ефемерност.
Ове две песме показују оно за шта се Лалић залагао, а то је опевавање света и у лепоти и у страхоти његовог постојања. Хватајући тренутак на повлашћеном простору у граду, тераси испуњеној цвећем и његовим миомирисом, он од једне емоције, која је била сметња на његовим везама, представља и њено наличје, ону која му се указала у страсној мери свог постојања.
ЛИТЕРАТУРА
Лалић, Иван В. (1975). Сметње на везама. Београд: СКЗ.
Лалић, Иван В. (1997). Страсна мера. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
[1] Тераса
Као лањски снег у јаругама
У влажном осоју, остаци зиме у срцу
(Страх нераскрављен, а памћење вредовно
На убод искуства, као вена болесника) –
А толико цвећа на јулској тераси,
Петуније и геранијуми, и пузавица
Коврчава, што се најтањим ластаром
Хвата млаког зида,
И ваздух около обраста у перје
Од гласне, од упорне љубави гугутки –
Све опасније кружно убрзање,
то сустизање
Чисте и нечисте слике, све краћи
Лук необолелог лета,
Све мањи међупростор (видим са терасе
У тромом блеску муње) још отворен
За исказ љубави:
Осмех, ожиљак који зараста,
Усне светлости између облака.
Остави коментар