Na Drini ćuprija- likovi koji ne prolaze

24/09/2018

Na Drini ćuprija- likovi koji ne prolaze

 

Autor: Dajana Grubišić

 

U Andrićevom čuvenom romanu opisani su neprolazni likovi. Karakteri koji  se sreću u svakom vremenu, koliko god ono bilo napredno, novije, drugačije. Menja se scenografija, ali uvek se pojavljuju oni, u različitim oblicima, ali u istim ulogama. Uloge čoveka koji se nikad ne sastavi kada se rastavi od svog doma, uloge ljudi koji se žrtvuju, žena koje sa lepotom nose i prokletstvo, ljudi koji grcaju u porocima, koji žive na ivicama društva, a obeležavaju ih po središtu. Andrić nam opisuje sve nas i zbog toga ga je uvek lako iznova čitati i drugačije razumeti. Svi oni u romanu imaju jednu zajedničku nit – svi teže sa nečim da se spoje, gradeći tako svoje mostove.

Na samom početku, da bi uopšte nastao čuveni most, morao se roditi u nečijoj mašti. Tako nam pisac kaže da je jednog jutra 1561. godine, slika mosta blesnula u glavi jednog dečaka, koji je iz sela Sokolovića poveden u daleki Stambol. Mehmed-paša Sokolović, vojnik, vojskovođa, državnik i carski zet, jednim delom svoje duše ostao je u povorci dečaka koji su išli za janjičarima. Pokušavajući da se spoji sa svojom drugom polovinom, izgradio je most. Kao simbol večitog traganja za delovima koji nam nedostaju, za suštinom i spajanjem, Andrić nam prikazuje jednog silnog vezira, koji je ostao seoski dečak obučen u preveliko odelo.

Posle mnogo muka, protivljenja i nerazumevanja kod naroda, izgrađena je Mehmed-pašina zadužbina. Kako to obično biva, isti oni nepoverljivi, sada su se divili, blagosiljali i veličali njegovo ime. S godinama, počelo je manje da ga pritiska ulegnuće u grudima, gde se usekla oštra i crna pruga koja ga je u detinjstvu još podelila. Međutim, čovek koji je čitav život pokušavao da se sastavi, umro je baš tako – presečen na pola od ruke onog koji je naizgled tražio milostinju od vezira ispred džamije. Andrić piše da je beživotno telo vezira odjednom više podsećalo na nekog ostarelog seljaka iz Sokolovića, nego na turskog vojskovođu. Oličenje čoveka koji se nikada nije sastavio, niti uspeo da pomiri dve suprotne strane svog bića. Čitavog života one su se mimoilazile, a jedna iz druge nastajale i jedna u drugu se prelivale.  Beli most, daleko negde u mašti seoskog dečaka, u tom trenutku uspeo je da ga odvede do ostarelog seljaka koji je pao pred džamijom i spajao se rastavljajući se. Odlazeći mostom među oblake, vraćao se na početak onakav kakav je i krenuo na put.

Mehmed-paša je lik svih onih koji zaboravljaju da odvajanje ne znači i zaboravljanje. Čovek kad napusti dom, nosi ga u sebi. Nijedna fizička daljina nikad nije mogla pobediti i izbrisati pripadanje. Tražeći se, ne vidimo da sve svoje u sebi nosimo. Raspolućeni, ulegnuti, presečeni, ne primećujemo da je sve u nama jedno za drugo uvezano. Mučimo se pokušavajuči da spojimo detinjstvo sa mladošću, nezrelost i odraslost, a ono sve jedno iz drugog izvire. Na kraju, samo onakvi kakvi smo pošli završavamo putovanje. Praznih ruku i džepova, otisnemo se mostovima koji su nas spajali i razdvajali i ličimo samo na ono što smo oduvek bili.

U borbama poput ove, da se spoje dva dela, našla se i mlada devojka Fata Avdagina. Lik savršene žene, poput Sofke Borisava Stankovića, podseća više na legendu nego na stvarnost. Predstavljena kao lepa, misteriozna, odvažna i nedodirljiva, stvarala je oko sebe krug divljenja, mržnje i zavisti. Istovremeno je privlačila poglede, želje i priče i odbijala i zaustavljala porive onih koji su nameravali da joj se približe. Takva, svakako je izazivala sudbinu. Uz to, ona se zaklela da se nikada neće udati. Međutim, očevo „da“ stalo je isto tako snažno ispred njenog „ne“. Od tog trenutka ona pokušava da sastavi dva nepomirljiva kraja i da udovolji i ocu i sebi. Za to bira najtužniji put, bacajući se sa mosta na putu do mladoženjine kuće. Ona je u tome videla svoj most i ispunjenje očevog „da“ i svog „ne“. Fata je lik svih onih koji su naizgled imali sve u životu i koji su oduvek privlačili mnoštvo pogleda i reči. Najčešće iza takvih slika kriju se naličja nimalo laka, lepa i radosna.

Sa mosta u Drinu otisnuo se i vojnik  Gregor Fedun, pridruživši se Fati u traženju izlaza sa druge strane života. Optužen da nije opravdao ukazano poverenje nadređenih, našao se u središtu problema koji ga je slamao i osuđivao na nepodnošljivu grižu savest. U mračnom tunelu u kojem su zaboravili da svetlo uvek postoji, ovo dvoje mladih oduzeli su sebi život. Ne znajući da dok je čovek živ sa njim žive i mogućnosti i izbori, neočekivana rešenja i nade, ušli su u jedini tunel u kojem stvarno nikada svetlo neće zasijati.

Mračni tuneli uvek su sve tešnji i sve duži kad se u njih uđe sa porokom. Oni koji uspeju da izađu iz tame na svetlo i istinu dana, ponekad ostaju kao senke nekadašnjih ljudi. Sede kose, brkova, visok, mršav i pognut, tako je neprimetno prolazio Milan Glasinčanin. Stariji ga zaboravljaju, a mlađi se ne sećaju. On sam hoda preko mosta odsutno, kao da tu nije doživeo najsnažnije iskustvo u životu, posle kog je i ostao tako bled i odsutan.

Glasinčanin je lik kockara, ali i slika svih drugih čovekovih poroka koji ga prate kao prokletstvo kog ne može da se reši. Veliki deo svoje mladosti proveo je u tamnoj sobi u kojoj je i danju i noću gorela sveća i u kojoj je kocka bila preča od svega. Jedne večeri iz tog tunela ga je izvukao stranac, takođe kockar, i odveo ga pred belinu kapije na mostu. Tu su odigrali odlučujuću partiju u kojoj je stranac nabrajao sav Glasinčaninov imetak, po broju i imenu, kao da se rodio u njegovoj kući. Na kraju je predložio da igraju u sam život i da Milan ako izgubi skoči u Drinu. Igrali su i izgubio je. Andrić piše, Milanovim glasom, da je u tom trenutku sklopivši oči Glasinčanin video vrednost života, šta je čovek i šta je njegova prokleta i neobjašnjena strast da se igra sa svojim i tuđim. Poletele su karte, novac se rasuo i nestalo je svega. Kada je otvorio oči, bio je sam na kapiji. Nakon deset dana u groznici, Glasinčanin je ustao iz postelje kao drugi čovek. Osobenjak bez osmeha, prevremeno ostareo i sa stalnim izrazom patnje na licu. Često se pitao da li je događaj na kapiji bio san.

Kroz njega je Andrić opisao tešku sudbinu kockara. Ljudi koji ne vladaju sobom, robovi strasti koje ih kontrolišu, sluge su svog opakog poroka. Istovremeno su u paktu i zavadi sa samim đavolom, kojeg je Glasinčanin očekivao svakog trena da vidi pred sobom, umesto stranca sa  kojim je igrao. Taj isti đavo  nikada ne spava i zakazuje poslednju partiju, koja se ne može ni odbiti ni izbeći. Uvek se igra u najveći ulog – život. Nekad čovek izgubi sve, a nekad se živ nađe u sred ništavila, razboljen, ali osvešćen. Danas su takve borbe svuda oko nas.

Hod po litici uvek je prepun rizika. Neki je prelaze hrabro i odlučno, neki ovako kao spomenuti junaci skliznu pa se opet rode drugačiji. Neki hodajući po ivici nadrastaju sve što jesu, prelaze preko svega što ih vuče u provalije i na minut postaju gospodari svojih života. Salko Ćorkan, sin jedne Ciganke i nepoznatog vojnika iz Anadolije, predstavnik je svih onih sporednih koji su ustvari od suštinskog značaja. Preko takvih se oslikava način života ljudi koji ih okružuju.

Kako je prerano ostao bez majke, Ćorkana je podigla kasaba. Bio je svačiji, a nigde nije pripadao. Od rođenja je nesrećan, prepun snova o sreći i ljubavi, danju svestan svoje nemoći, koju noću pretače u alkohol. Neprimetno i usput ulazi u radnju čitavog romana, ali do samog kraja ostaje važan, kako samo lik sporednih i malih ljudi ume poneti čitavu suštinu dela. On je duhovna potreba i hrana ljudi oko njega, koji grubo se šegačeći na njegov račun beže od sopstvene čamotinje i dosade. Jednog jutra su ga tako izazvali da se popne na zaleđenu ogradu mosta i da hoda. Popevši se, Ćorkan je igrao nad ponorom. Osetio se lakim i nepobedivim, vrednim ispunjenja svih snova. Svakim korakom prkosio je sudbini koja ga pravi tako bezvrednim. Hoda po tankoj ivici, baš kao na žici u cirkusu života, ne gledajući dole, već pogleda prikovanog za maštu, želju i san. Hoda veštije od mnogih koji su uvek bili daleko od ponora. Usamljen i tragičan, komičan i neophodan, Ćorkan liticu vidi kao svoju malu pobedu i sa nje ne želi da se otisne. Za njega je most dugačak i nepredvidiv i nikada ne prestaje da hoda. Koliko god njegovi koraci drugima bili nevažni, on nastavlja svakog dana napred, da vidi postoji li život drugačiji od preživljavanja.

Još mnogo likova prošlo je kroz ovaj roman i ponelo živote svih nas u svojim slikama. Odgovorna Lotika, koja je brinula o tucetu jevrejskih porodica, umela da vlada ljudima i novcem, sve dok se nije slomila kada je rat doneo propast. Čitav životni vek provela je pomažući drugima, a ostala na kraju sama u vihorima nepravde i neuspeha koje nije sebi praštala.

Alihodža, potomak najstarije i najuglednije porodice u kasabi, verovao je samo u ono što su potvrdili vekovi, što ima istoriju i korene. Pružao je otpor svemu novom, bio u stalnom sukobu sa svim što donose novi običaji, ljudi i shvatanja. Pogleda uvek prikovanog za most, koji je bio njegova spona sa uverenjima i sećanjima, umro je gledajući ga kako se osipa. Verovao je u prolaznost čoveka, ali i u neuništivost ljudske dobrote, što ga je na kraju uzdiglo iz sopstvenog poraza.

Na kraju, tražeći među svima njima glavnog lika, shvatam da odgovor stoji  nenametljiv, a očigledan. To je ono najneobičnije, a najizraženije u čoveku – da se muči tragajući, dok su od početka pred njim odgovori. Mi ih ne nalazimo dok umorni ne zastanemo i još jednom, bez očekivanja da ćemo pronaći odgonetke, pogledamo za svojim tragovima. Tada se ukaže rešenje, opet nenametljivo, ali postojano i sigurno kao na samom početku. Ukaže se most, beli i dugačak, širok poput ljudske slobode i dostižnosti uma. Dug i nesaglediv kao naše ljubavi, želje i maštanja, uzdignut nad rekom dubokom kao sama čovekova priroda i njegova uverenja – nepredvidivom i nedokučivom.

Most kao glavni junak ovog romana, življi je od bilo kog kasabalije, vekovima nepromenjen i nedirnut. Življi jer u svima njima živi i preseca najvažnije odluke koje donose i usmerava živote kojima žive. Nastao iz najiskrenijih želja jednog čoveka da veže svoju prošlost i sadašnjost u jedno, vezao je i budućnost i živote mnogih posle njega.

Na ovom mostu se jednako uživalo, volelo, ratovalo, ginulo, starilo i rađalo… Povezivao je dve strane, dva načina života i dve vere. Odolevao je svakom zlu, još od vremena od kada je bio samo zamisao. Na kraju je urušen, onako kako se i u čoveku nešto sruši, propadne i potone. Rascepi se na dve strane, koje očajnički teže da se dodirnu i sastave, a među njima zjapi provalija. Među njima je jaz pohlepe, neosetljivosti, nepoštovanja. Jaz koji prave oni koji nas povređuju osrednjošću i nemarnošću. Ipak, pre i posle te praznine počinje i nastavlja se čovek. Nimalo isti, oštećen i nagrižen, ali se nastavlja. Bori se i teži da tu pukotinu zakrpi, zaleči i preboli. Tako gradi nove mostove, od kojih je čitav svet spojen i isprepletan.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja