На Дрини ћуприја- ликови који не пролазе

На Дрини ћуприја- ликови који не пролазе

Аутор: Дајана Грубишић

У Андрићевом чувеном роману описани су непролазни ликови. Карактери који  се срећу у сваком времену, колико год оно било напредно, новије, другачије. Мења се сценографија, али увек се појављују они, у различитим облицима, али у истим улогама. Улоге човека који се никад не састави када се растави од свог дома, улоге људи који се жртвују, жена које са лепотом носе и проклетство, људи који грцају у пороцима, који живе на ивицама друштва, а обележавају их по средишту. Андрић нам описује све нас и због тога га је увек лако изнова читати и другачије разумети. Сви они у роману имају једну заједничку нит – сви теже са нечим да се споје, градећи тако своје мостове.

На самом почетку, да би уопште настао чувени мост, морао се родити у нечијој машти. Тако нам писац каже да је једног јутра 1561. године, слика моста блеснула у глави једног дечака, који је из села Соколовића поведен у далеки Стамбол. Мехмед-паша Соколовић, војник, војсковођа, државник и царски зет, једним делом своје душе остао је у поворци дечака који су ишли за јањичарима. Покушавајући да се споји са својом другом половином, изградио је мост. Као симбол вечитог трагања за деловима који нам недостају, за суштином и спајањем, Андрић нам приказује једног силног везира, који је остао сеоски дечак обучен у превелико одело.

После много мука, противљења и неразумевања код народа, изграђена је Мехмед-пашина задужбина. Како то обично бива, исти они неповерљиви, сада су се дивили, благосиљали и величали његово име. С годинама, почело је мање да га притиска улегнуће у грудима, где се усекла оштра и црна пруга која га је у детињству још поделила. Међутим, човек који је читав живот покушавао да се састави, умро је баш тако – пресечен на пола од руке оног који је наизглед тражио милостињу од везира испред џамије. Андрић пише да је беживотно тело везира одједном више подсећало на неког остарелог сељака из Соколовића, него на турског војсковођу. Оличење човека који се никада није саставио, нити успео да помири две супротне стране свог бића. Читавог живота оне су се мимоилазиле, а једна из друге настајале и једна у другу се преливале.  Бели мост, далеко негде у машти сеоског дечака, у том тренутку успео је да га одведе до остарелог сељака који је пао пред џамијом и спајао се растављајући се. Одлазећи мостом међу облаке, враћао се на почетак онакав какав је и кренуо на пут.

Мехмед-паша је лик свих оних који заборављају да одвајање не значи и заборављање. Човек кад напусти дом, носи га у себи. Ниједна физичка даљина никад није могла победити и избрисати припадање. Тражећи се, не видимо да све своје у себи носимо. Располућени, улегнути, пресечени, не примећујемо да је све у нама једно за друго увезано. Мучимо се покушавајучи да спојимо детињство са младошћу, незрелост и одраслост, а оно све једно из другог извире. На крају, само онакви какви смо пошли завршавамо путовање. Празних руку и џепова, отиснемо се мостовима који су нас спајали и раздвајали и личимо само на оно што смо одувек били.

У борбама попут ове, да се споје два дела, нашла се и млада девојка Фата Авдагина. Лик савршене жене, попут Софке Борисава Станковића, подсећа више на легенду него на стварност. Представљена као лепа, мистериозна, одважна и недодирљива, стварала је око себе круг дивљења, мржње и зависти. Истовремено је привлачила погледе, жеље и приче и одбијала и заустављала пориве оних који су намеравали да јој се приближе. Таква, свакако је изазивала судбину. Уз то, она се заклела да се никада неће удати. Међутим, очево „да“ стало је исто тако снажно испред њеног „не“. Од тог тренутка она покушава да састави два непомирљива краја и да удовољи и оцу и себи. За то бира најтужнији пут, бацајући се са моста на путу до младожењине куће. Она је у томе видела свој мост и испуњење очевог „да“ и свог „не“. Фата је лик свих оних који су наизглед имали све у животу и који су одувек привлачили мноштво погледа и речи. Најчешће иза таквих слика крију се наличја нимало лака, лепа и радосна.

Са моста у Дрину отиснуо се и војник  Грегор Федун, придруживши се Фати у тражењу излаза са друге стране живота. Оптужен да није оправдао указано поверење надређених, нашао се у средишту проблема који га је сламао и осуђивао на неподношљиву грижу савест. У мрачном тунелу у којем су заборавили да светло увек постоји, ово двоје младих одузели су себи живот. Не знајући да док је човек жив са њим живе и могућности и избори, неочекивана решења и наде, ушли су у једини тунел у којем стварно никада светло неће засијати.

Мрачни тунели увек су све тешњи и све дужи кад се у њих уђе са пороком. Они који успеју да изађу из таме на светло и истину дана, понекад остају као сенке некадашњих људи. Седе косе, бркова, висок, мршав и погнут, тако је неприметно пролазио Милан Гласинчанин. Старији га заборављају, а млађи се не сећају. Он сам хода преко моста одсутно, као да ту није доживео најснажније искуство у животу, после ког је и остао тако блед и одсутан.

Гласинчанин је лик коцкара, али и слика свих других човекових порока који га прате као проклетство ког не може да се реши. Велики део своје младости провео је у тамној соби у којој је и дању и ноћу горела свећа и у којој је коцка била преча од свега. Једне вечери из тог тунела га је извукао странац, такође коцкар, и одвео га пред белину капије на мосту. Ту су одиграли одлучујућу партију у којој је странац набрајао сав Гласинчанинов иметак, по броју и имену, као да се родио у његовој кући. На крају је предложио да играју у сам живот и да Милан ако изгуби скочи у Дрину. Играли су и изгубио је. Андрић пише, Милановим гласом, да је у том тренутку склопивши очи Гласинчанин видео вредност живота, шта је човек и шта је његова проклета и необјашњена страст да се игра са својим и туђим. Полетеле су карте, новац се расуо и нестало је свега. Када је отворио очи, био је сам на капији. Након десет дана у грозници, Гласинчанин је устао из постеље као други човек. Особењак без осмеха, превремено остарео и са сталним изразом патње на лицу. Често се питао да ли је догађај на капији био сан.

Кроз њега је Андрић описао тешку судбину коцкара. Људи који не владају собом, робови страсти које их контролишу, слуге су свог опаког порока. Истовремено су у пакту и завади са самим ђаволом, којег је Гласинчанин очекивао сваког трена да види пред собом, уместо странца са  којим је играо. Тај исти ђаво  никада не спава и заказује последњу партију, која се не може ни одбити ни избећи. Увек се игра у највећи улог – живот. Некад човек изгуби све, а некад се жив нађе у сред ништавила, разбољен, али освешћен. Данас су такве борбе свуда око нас.

Ход по литици увек је препун ризика. Неки је прелазе храбро и одлучно, неки овако као споменути јунаци склизну па се опет роде другачији. Неки ходајући по ивици надрастају све што јесу, прелазе преко свега што их вуче у провалије и на минут постају господари својих живота. Салко Ћоркан, син једне Циганке и непознатог војника из Анадолије, представник је свих оних споредних који су уствари од суштинског значаја. Преко таквих се осликава начин живота људи који их окружују.

Како је прерано остао без мајке, Ћоркана је подигла касаба. Био је свачији, а нигде није припадао. Од рођења је несрећан, препун снова о срећи и љубави, дању свестан своје немоћи, коју ноћу претаче у алкохол. Неприметно и успут улази у радњу читавог романа, али до самог краја остаје важан, како само лик споредних и малих људи уме понети читаву суштину дела. Он је духовна потреба и храна људи око њега, који грубо се шегачећи на његов рачун беже од сопствене чамотиње и досаде. Једног јутра су га тако изазвали да се попне на залеђену ограду моста и да хода. Попевши се, Ћоркан је играо над понором. Осетио се лаким и непобедивим, вредним испуњења свих снова. Сваким кораком пркосио је судбини која га прави тако безвредним. Хода по танкој ивици, баш као на жици у циркусу живота, не гледајући доле, већ погледа прикованог за машту, жељу и сан. Хода вештије од многих који су увек били далеко од понора. Усамљен и трагичан, комичан и неопходан, Ћоркан литицу види као своју малу победу и са ње не жели да се отисне. За њега је мост дугачак и непредвидив и никада не престаје да хода. Колико год његови кораци другима били неважни, он наставља сваког дана напред, да види постоји ли живот другачији од преживљавања.

Још много ликова прошло је кроз овај роман и понело животе свих нас у својим сликама. Одговорна Лотика, која је бринула о туцету јеврејских породица, умела да влада људима и новцем, све док се није сломила када је рат донео пропаст. Читав животни век провела је помажући другима, а остала на крају сама у вихорима неправде и неуспеха које није себи праштала.

Алихоџа, потомак најстарије и најугледније породице у касаби, веровао је само у оно што су потврдили векови, што има историју и корене. Пружао је отпор свему новом, био у сталном сукобу са свим што доносе нови обичаји, људи и схватања. Погледа увек прикованог за мост, који је био његова спона са уверењима и сећањима, умро је гледајући га како се осипа. Веровао је у пролазност човека, али и у неуништивост људске доброте, што га је на крају уздигло из сопственог пораза.

На крају, тражећи међу свима њима главног лика, схватам да одговор стоји  ненаметљив, а очигледан. То је оно најнеобичније, а најизраженије у човеку – да се мучи трагајући, док су од почетка пред њим одговори. Ми их не налазимо док уморни не застанемо и још једном, без очекивања да ћемо пронаћи одгонетке, погледамо за својим траговима. Тада се укаже решење, опет ненаметљиво, али постојано и сигурно као на самом почетку. Укаже се мост, бели и дугачак, широк попут људске слободе и достижности ума. Дуг и несагледив као наше љубави, жеље и маштања, уздигнут над реком дубоком као сама човекова природа и његова уверења – непредвидивом и недокучивом.

Мост као главни јунак овог романа, живљи је од било ког касабалије, вековима непромењен и недирнут. Живљи јер у свима њима живи и пресеца најважније одлуке које доносе и усмерава животе којима живе. Настао из најискренијих жеља једног човека да веже своју прошлост и садашњост у једно, везао је и будућност и животе многих после њега.

На овом мосту се једнако уживало, волело, ратовало, гинуло, старило и рађало… Повезивао је две стране, два начина живота и две вере. Одолевао је сваком злу, још од времена од када је био само замисао. На крају је урушен, онако како се и у човеку нешто сруши, пропадне и потоне. Расцепи се на две стране, које очајнички теже да се додирну и саставе, а међу њима зјапи провалија. Међу њима је јаз похлепе, неосетљивости, непоштовања. Јаз који праве они који нас повређују осредњошћу и немарношћу. Ипак, пре и после те празнине почиње и наставља се човек. Нимало исти, оштећен и нагрижен, али се наставља. Бори се и тежи да ту пукотину закрпи, залечи и преболи. Тако гради нове мостове, од којих је читав свет спојен и испреплетан.