Mustafa Golubić – između stvarnosti i mita

20/12/2017

MUSTAFA GOLUBIĆ – IZMEĐU STVARNOSTI I MITA

 

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

 

U istoriji srpskog etnosa, kao i u povesnicama mnogih naciona, postojale su ličnosti čije bi delatnosti mogli da pripišemo ulogama dostojnim znamenitih antiheroja u različitim antičkim dramama. Pod uticajem „masovnih medija“ i fenomena „televizijske umetnosti“, kao i popularne književnosti, u navedenom smislu, a naročito poslednjih dana, posebno se izdvaja ime čuvenog „crnorukaškog“ aktiviste i potonjeg agenta sovjetskih „tajnih“ bezbednosno-obaveštajnih službi – Mustafe „Mujka“ Golubića. Sve činjenice koje su poznate o njegovoj biografiji umnogome su sporne, na trenutke i neverovatne, pa i filmsko-žanrovski fantastične. Bez obzira na pomenuto, ni sedam i po decenija nakon njegove smrti ne prestaje izuzetno interesovanje akademskih krugova inteligencije, književne i umetničke zajednice, kao i najširih slojeva javnosti srpske, balkanske, pa i svetske populacije za život ovog, po mnogima hazarderskog junaka i antijunaka savremene planetarne političke zbilje u kojoj je putem svojih aktivnosti ostavio velikog traga. Sa druge stane, opšte je poznato da biografija Mustafe Golubića sadrži veoma malo primera i pojedinosti afirmativne uloge u razvoju društava kojima je u različitim periodima svog života pripadao. Takođe, moramo da istaknemo da osim iskazanog istinskog pregalaštva, napora i junaštva ostvarenog u oslobodilačkim ratovima Srbije 1912/1913. godine, kao i u Prvom svetskom ratu, Mustafa Golubić nije imao zapaženo realizovanih delatničkih rezultata u javnom (naučno-prosvetnom, kulturnom, političkom i uopšte nacionalnom),  društvenom životu srpskog etničkog kolektiviteta. Nakon ovog saznanja, postavljamo pitanje zbog čega je prikaz njegove ličnosti i različitih aktivnosti u toj meri značajan da svoju pomnu i nepodeljenu pažnju i danas, nakon toliko decenija od Golubićeve smrti, obraćamo na crtice iz nesvakidašnjeg života navedenog junaka i antijunaka naše i svetske prošlosti? Odnosno, da li i na koji način prikaz pomenutog života doprinosi razvoju kulture u našem društvu? Da bismo ispravno odgovorili na pomenuto pitanje, prethodno moramo da napravimo jasnu distinkciju između saznanja o verodostojnim fakticitetima iz životnog profila Mustafe Golubića i brojnih neproverenih glasina i senzacionalističkih „otkrića“ fiktivnog karaktera iz biografije ovog svakako intrigantnog i zanimljivog čoveka. Ukoliko ustanovimo da život i delatnost Mustafe Golubića nisu doprineli znatnijem razvoju pozitivnih vrednosti u kulturi srpskog naroda, onda sa velikom sigurnošću možemo da potvrdimo da su njegove aktivnosti svakako uslovile stvaranje specifičnog „kulturnog ambijenta“ u istorijskom razvoju društava ovdašnjeg regiona, pa samim tim i u povesnici razvoja srpskog društva. Nesumnjivo, život „crnorukaškog gerilca“, po nekima i Staljinovog intimusa i agenta i danas izaziva brojne kontroverze. Nekima od njih potrebno je da poklonimo određenu pažnju, ali znatnijem delu istih „mesto“ ipak pripada domenu publicističkih rubrika i tekstova u štampi i književnim publikacijama sumnjivog karaktera i kvaliteta.

Ukoliko želimo da dođemo u priliku da na sveobuhvatan način razumemo istorijsku ulogu Mustafe Golubića u povesnici razvoja srpskog i drugih društava sa kojima je ovaj antijunak naše i planetarne prošlosti dolazio u interakciju, kao i današnju zainteresovanost i zapitanost najširih slojeva društva kod nas u vezi sa Golubićevom biografijom i njegovim brojnim „delatnostima“, izlaganje moramo da započnemo od početka, tačnije od Mustafinog rođenja. Mustafa Golubić je rođen u mestu Stolac u Hercegovini koja je tada imala status svojevrsne provincije u Bosni i Hercegovini, okupiranoj od strane Austrougarske. Svet je ugledao u uglednoj zanatlijskoj porodici skromnog imovinskog statusa. Njegovi roditelji, Muhamed i Nura, pored Mustafe imali su još jednog sina i dve ćerke Zulku i Habibu. Od rane životne dobi, posebno prisan odnos razvio je sa mlađom sestrom Zulkom, naročito posle smrti oca Muhameda, koji je preminuo još u Mustafinim dečačkim danima. Golubićeva majka Nura nadživela je i sina Mustafu i preminula je u dubokoj starosti sa pune 103 godine života. Navodno je umrla 5. marta 1953. godine, na dan smrti Josifa Vasirionoviča Staljina. Od najranijih dana, Mustafa Golubić se pokazao kao veoma talentovano i inteligentno dete. Osnovnu školu u Stolcu završio je kao najbolji učenik u svojoj generaciji, pa je na osnovu postignutog uspeha dobio i opštinsku stipendiju za nastavak školovanja u Sarajevu. U Sarajevu je završio pet razreda Realne gimnazije, da bi uskoro nastavio školovanje u beogradskoj Prvoj muškoj gimnaziji. Posle svršetka gimnazijskih studija prvo je upisao Tehnički, a zatim Pravni fakultet, da bi ponovo kao najbolji učenik u svojoj generaciji, dobio stipendiju Vlade Kraljevine Srbije radi nastavka studija iz oblasti pravnih nauka u Švajcarskoj. Postoji veoma osnovana pretpostavka da je upravo u datim, studentskim danima u Švajcarskoj stupio u kontakt sa brojnim aktivistima i rukovodiocima ruskih revolucionarnih, terorističkih emigrantskih organizacija, te da je tada upoznao i Vladimira Iljiča Lenjina. U godinama školovanja u Sarajevu i Beogradu, a u okviru „platformi“ na kojima su bile zasnovane njegove nacionalne i rodoljubive emocije i ideološka opredeljenja srpske i jugoslovenske provenijencije, Golubić je postao pripadnik „Mlade Bosne“, a potom i organizacije „Crna ruka“, odnosno „Ujedinjenje ili smrt“, koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Odmah po izbijanju Prvog balkanskog rata, stupa kao dobrovoljac u četnički odred Vojislava Tankosića gde se ističe hrabrošću u borbi na Merdaru. U toku trajanja operacija šalje članke za časopis „Ilustrovana ratna kronika“ i „Balkanski rat u slici i reči“. Iz Prvog balkanskog rata izašao je kao narednik srpske vojske sa Medaljom Obilića za pokazanu hrabrost, kojom ga je lično odlikovao tadašnji prestolonaslednik, princ Aleksandar Karađorđević. U vreme Sarajevskog atentata i „Julske krize“ 1914. godine, Golubić je boravio u Francuskoj, preciznije u Parizu, te u datim istorijskim dešavanjima nije imao ozbiljnijeg učešća, a verovatno ni saznanja. Međutim, u godinama posle završetka Prvog svetskog rata, prenosile su se glasine o mogućnosti Mustafine umešanosti u poznati atentat na austrougarskog prestolonaslednika i njegovu suprugu u Sarajevu 28. juna 1914. godine. Sasvim neutemeljeno, pojedini istoričari i danas tvrde da je Mustafa Golubić bio inspirator, pa i glavni organizator događaja koji je kao neposredni povod iskorišćen za autrougarsku agresiju na Kraljevinu Srbiju, čime je „zapaljen požar“ Velikog rata. Uvidom u neveliki dosije Mustafe Golubića, nastao u okviru istražnih aktivnosti Specijalne policije i nemačkog Gestapoa, a koji je sačuvan u arhivskim fondovima Istorijskog arhiva Beograda (UDB B-193 i BdS), saznajemo da je sam Golubić u junu 1941. godine, prilikom mučnih ispitivanja preduzetih od strane nacističke tajne policije, izričito tvrdio da, osim ličnih simpatija prema organizaciji „Mlade Bosne“ i njihovom nepovratnom činu iz Sarajeva 1914. godine, ni na koji način nije učestvovao u Sarajevskom atentatu, niti imao bilo koje veze sa istim. Takođe, danas nam je poznato da je Mustafa Golubić imao otvorenu komunikaciju sa Muhamedom Mehmedbašićem, njegovim stolačkim sugrađaninom i „crnorukaškim“ ratnim drugom.

Pomenuti podaci predstavljaju jedan u nizu obaveštenja neverodostojnog karaktera o intrigantnim aktivnostima junaka naše priče.  Datim informacijama možemo da „pridružimo“ i fantastične vesti o postojanju 250, pa čak i 2.000 lažnih identiteta i putnih isprava, koje je Mustafa Golubić navodno koristio u toku svog života. Nije sasvim pouzdan podatak ni da je dobro poznavao 14 stranih jezika. Inače, postoji veoma malo sačuvanih i dostupnih pisanih izvora u okvirima arhivske građe nastale delatnostima Mustafe Golubića. Možda se najviše arhivskih dokumenata o aktivnostima i biografiji Mustafe Golubića nalazi u državnim arhivima Ruske Federacije, posebno u ustanovama čije se nadležnosti odnose na zaštitu arhivske građe nastale u delatnostima obaveštajno-bezbednosnih tela Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. U proteklih nekoliko decenija, pojedini srpski i jugoslovenski istoričari uspevali su da realizuju istraživačke postupke nad pomenutom arhivskom građom. Međutim, zapanjujuće malo, tačnije svega nekoliko svežnjeva arhivskih dokumenata odnosi se na biografiju i angažovanje Mustafe Golubića u sistemu sovjetskih obaveštajno-bezbednosnih struktura tamošnjih državnih organa. U datim dokumentima nemoguće je „otkriti“ izvesna saznanja o Mustafi Golubiću koja su do danas ostala nepoznata akademskoj ili široj javnosti. Međutim, navedeni istraživači „otkrili“ su postojanje preko dve hiljade arhivskih dosijea o drugim sovjetskim obaveštajnim agentima jugoslovenskog porekla. Ne samo uvidom u pomenutu arhivsku građu, dolazimo do saznanja da je nakon izbijanja Prvog svetskog rata, Mustafa Golubić napustio Francusku i potom se ponovo našao u Srbiji. Kao član „Crne ruke“ pridružio se vojsci, prvo kao pisar u Užičkoj vojsci, zatim je unapređen u čin poručnika, prebačen u Kraljevsku gardu, da bi posle toga učestvovao u čuvenoj Bici na Kolubari. Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis ga 1915. godine, uz podršku Vrhovne komande, šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslovenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Iz Rusije se vraća sa oko hiljadu dobrovoljaca, u trenutku kada se srpska armija već uveliko povlači preko Albanije. Zajedno sa srpskom vojskom i narodom, Golubić se povlači na Krf, a potom i u Solun. U toku Solunskog procesa protiv Apisa i drugih rukovodilaca Crne ruke, nije želeo da preuzme ulogu svedoka optužbe, pa je uskoro bio uhapšen i pravosudno procesuiran. Osuđen je na godinu dana zatvora, odakle je uz pomoć čuvenog srpskog geografa Jevte Dedijera (oca Vladimira i Stevana Dedijara) uspeo da se oslobodi i utočište pronađe u Francuskoj. Nakon završetka Velikog rata, krajem 1918. godine, Mustafa se vratio u oslobođeni Beograd, prestonicu prve zajedničke države južnoslovenskih naroda. U naredne dve godine, nalazio se neprestano pod nadzorom bezbednosnih organa nove države, pa je jedno vreme živeo u internaciji i svojevrsnom kućnom pritvoru, najpre u manastiru Rakovica kod Beograda, a potom i u rodnom Stolcu, u Hercegovini. U formi svojevrsnih anegdota i „urbanih legendi“ sačuvana su saznanja iz datog perioda o Mustafinim javnim istupima protiv novouspostavljenog režima regenta, a potom i kralja Aleksandra Karađorđevića. Verovatno u istom periodu, Mustafa Golubić je postao agent sovjetske obaveštajne službe.

Jedan od motiva koji je Mustafu Golubića, dotadašnjeg agenta Crne ruke, junaka srpske vojske, čoveka sa izrazito naglašenim simpatijama prema srpskoj nacionalnoj ideji, opredelio da svoj rad nastavi u okvirima ideološko-duhovnih postavki generisanih u krugovima krajnje nacionalnih političkih zajednica sovjetske Rusije, razumljiv je, ukoliko isti postavimo u ravan njegovog odnosa prema građanskom „režimu“ kralja Aleksandra I Ujedinitelja u prvoj jugoslovenskoj državi. Naime, Mustafa Golubić je duboko prezirao svog nekadašnjeg vrhovnog komandanta, iz razloga što je smatrao da je jugoslovenski suveren neposredno odgovoran za Solunski proces i smrt Dragutina Dimitrijevića Apisa i ostalih osuđenih „crnorukaša“. Takođe, Golubić je oduvek intimno, pa i javno negovao određena levičarska ideološko-politička ubeđenja, ali da li je u periodu posle realizacije saradnje sa sovjetskim obaveštajnim krugovima stekao i marksističko-lenjinistička, boljševička, odnosno komunistička shvatanja, nije pouzdano utvrđeno. Postoje vrlo ozbiljne indicije da je Mustafa Golubić još pre Velikog rata uspostavio saradnju sa ruskom carskom obaveštajnom službom – Ohranom. Na pomenutu tezu upućuju Mustafini česti susreti sa Viktorom Aleksijevičem Artmanovom, ruskim vojnim atašeom u Beogradu i njegovim zamenikom Aleksandrom Ivanovičem Verhovskim. Posle Oktobarske revolucije, Verhovski je postao predavač u sovjetskim vojnim školama i nije isključena mogućnost da je upravo Verhovski omogućio Golubiću saradnju sa sovjetskim obaveštajno-bezbednosnim sistemom. General-lajtnant Pavel Ivanovič Berzin (komandant zloglasnog estonskog bataljona, inače zaduženog za ličnu bezbednost Vladimira Iljiča Lenjina) bio je neposredni pretpostavljeni Verhovskom. U anketnom listiću koji je u Moskvi popunio 1938. godine, Mustafa Muhamedovič Golubić je za sebe napisao da je razveden, kao i to da rođake nije video preko 12 godina, te da od 1920. godine radi u OGPU (Objedinjena državna politička uprava pri Savetu narodnih komesara SSSR) i Kominterni. U njegovom, ličnom dosijeu posebno je istaknuto: „U svom radu se po pravilu oslanja na ljude svoje nacionalnosti (Srbi). Tu se izgleda ispoljava nacionalno osećanje, široka poznanstva sa srpskim krugovima i naročito sa krugovima organizacije ‘Crna ruka’, čiji član je Golubić svojevremeno bio i prema kojoj Golubić ima određene simpatije“. Razumljivo, u datom periodu počinje najkontroverzniji period Golubićevih aktivnosti u njegovom životu. Postao je član Komunističke partije Jugoslavije 1922. godine, a sve do kraja života bio je, zasigurno najvažniji i najiskusniji operativac čuvenog Četvrtog odeljenja GPU i OGPU. Ne postoje nikakvi pouzdani dokazi da je Golubić bio jedan od trojice najviših zvaničnika pomenutog organa. Takođe, nije „nosio“ ni čin general-lajtnanta OGPU, iz osnovnog razloga odsustva sovjetskog državljanstva u njegovom „identifikacionom profilu“. Međutim, uživao je nepodeljeno poverenje i autoritet u najvišim krugovima sovjetskih vlasti. Prema svedočenju nekoliko savremenika, a posebno Rodoljuba Čolakovića (međuratnog uglednog rukovodioca u KPJ, kao i u posleratnim državnim organima Druge Jugoslavije), Golubić je bio u prisnim i prijateljskim odnosima sa porodicom Josifa Vasirionoviča Staljina, pa i sa samim sovjetskim diktatorom. Čolaković je zaista detaljno pisao o svom susretu sa Staljinom, koji je, sasvim sigurno, bio udešen od strane Mustafe Golubića.

U periodu između dva svetska rata, Golubić je „izrastao“ u iskusnog operativca i obaveštajnog agenta. Jugoslovenska i mnoge svetske policije neprestano su progonile Mustafu Golubića, ali taj „veliki majstor“ prikrivanja identiteta, ostao im je apsolutno nedostupan. Živeo je u Beču, Londonu, Berlinu, Parizu, često i u Beogradu, a najmanje vremena je provodio u Moskvi. Kada bi dolazio u Beograd i jugoslovensku kraljevinu, „uredno“, putem dopisa ili posrednika, javljao se nadležnim državnim organima sa porukom da se nalazi u Beogradu, „ukoliko i dalje imaju nameru da ga traže“. Nakon njegovih „putovanja“ po Evropi i svetu, ostajalo je mnogo mrtvih političkih protivnika boljševičkog režima u Rusiji. Posebno je interesantna izvanredno osmišljena otmica belogardejskog generala Aleksandra Kutjepova u Parizu 26. januara 1930. godine, koju je organizovao Mustafa Golubić. Posle smrti belogardejskog generala Vrangela, general Aleksandar Pavlovič Kutjepov postavljen je za glavnog komandanta Ruskog opšteg vojnog saveza, organizacije koja je iz Francuske organizovala  atentate, sabotaže i diverzije u Sovjetskom Savezu. General Kutjepov je 20. januara 1930. godine od francuske vlade dobio u to doba ogromnu sumu od sedam miliona franaka za borbu protiv boljševika. Mustafini agenti oteli su ga pred njegovim stanom u Parizu, strpali u auto, odvezli na brod koji je odmah isplovio za Sovjetski Savez. Tamo je mučen, a streljan je 1934. godine kad je već sve otkrio što mu je bilo poznato o organizaciji ruske carističke emigracije. Mustafa Golubić je nekoliko puta kao „slepi putnik“ putovao i u Ameriku, svakako po specijalnim špijunskim zadacima. Stevan Dedijer je u svom intervjuu koji je dao Senadu Pečaninu („Teški su ratovi među demokratijama“, Dani, broj 140, 4. februar 2004. godine) opisao kako je Mustafa Golubić došao u Njujork da bi kidnapovao jednog sovjetskog dvostrukog agenta koji je počeo saradnju sa američkim tajnim službama. Otmica i „izručenje Moskvi“ uspešno su realizovani. Nastala je opšta potera za Golubićem od strane američkog FBI, a sovjetskom agentu pomogao je upravo Dedijer, jer mu je omogućio bezbedan povratak u Evropu. Pominjući Golubića, Stevan Dedijer je u intervjuu Senadu Pećaninu rekao: „Mustafa je jedan od svetaca u mome životu“. Posebno su bila važna Mustafina putovanja u Meksiko. Tamo je, naime, u izbeglištvu boravio Lav Trocki, najveći i najopasniji Staljinov neprijatelj, koji je u svojim veoma čitanim tekstovima raskrinkavao strahovladu tog komunističkog diktatora. U Meksiku je Mustafa Golubić špijunirao Lava Trockog i to posebno njegove navike, kretanje i kontakte sa ljudima. Obučio je veoma pouzdane sovjetske agente Italijana Vitoria Vidalia i slikara Dijega Riveru, koji je bio osnivač Komunističke partije Meksika. Inače, da bi stupio u kontakt sa Riverom, Golubić je ostvario emotivnu vezu sa Fridom Kalo, meksičkom slikarkom i suprugom Dijega Rivere. Zajedno sa Silvijom Agelof, osobom od posebnog poverenja Lava Trockog, Rivera i Vidali su u porodični krug Trockog uveli Žaka Mornara, navodnog sina belgijskog diplomate, a u stvari atentatora Ramona Merkadera (1914 – 1978), španskog komunistu i sovjetskog tajnog agenta. Merkader je u toku dve godine na desetine puta boravio u kući Lava Trockog koja se nalazila na južnoj periferiji glavnog grada Meksika. Tek 20. avgusta 1940. godine zadesila se situacija da je Merkader nakratko ostao nasamo sa Lavom Trockim. Iskoristio je priliku kad mu je ovaj okrenuo leđa i samo ga jednom udario kratkim krampom u glavu. Telohranitelji Lava Trockog su uleteli u sobu i uhvatili Markadera kako pokušava pobeći kroz prozor prostorije. Hteli su da ga likvidiraju na licu mesta, ali je teško ranjeni Trocki samo još uspeo da kaže: „Ne ubijajte ga! Taj čovek ima da ispriča celu priču“. Trocki je preminuo sledećeg dana. Meksička policija je uhapsila Ramona Merkadera, ali se on pod misterioznim okolnostima opet dokopao slobode i Sovjetskog Saveza. Umro je 1978. godine i grob mu se nalazi na moskovskom groblju Kuncevo. Navodno su „prsti“ Mustafe Golubića bili „upetljani“ i u ovu akciju spašavanja atentatora na Lava Trockog. Uz druge podvige, Golubić je uspeo da likvidira i Sidnija Relija, britanskog obaveštajca, koji je dugo izazivao velike smetnje u radu sovjetske obaveštajne službe. U domen fantastike, spadaju i vesti da je Golubić bio ljubavnik Grete Garbo, američke filmske zvezde, kao i to da je u Britaniji ukrao tenk koji je potom isporučen sovjetskim vlastima. Međutim, izgleda da je u Lionu zaista uspeo da dođe do planova novog aviona i to „ispred nosa“ francuske obaveštajne službe kojoj je preostalo da samo „nemoćno širi ruke“.

U dosijeima koje čuva Istorijski arhiv Beograda, kao i u arhivama jugoslovenske tajne policije iz međuratnog perioda, ali i na osnovu brojnih svedočenja preživelih savremenika, saznajemo da je Golubić nakon povratka iz Meksika boravio u Stolcu, a potom u Leksovcu, gde je kao obućar živeo pod lažnim imenom Milorad Nikolić. Takođe, njegova sestra Zulka svedočila je da joj je sam Mustafa govorio kako je putovao na američki kontinent, te da je „na brodu preživljavao hraneći se bananama“. Početkom 1941. godine Mustafa se vratio u Beograd. Zajedno sa bivšim „crnorukcima“ učestvuje u pripremanju vojnog puča 27. marta 1941. godine. Preko „crnorukca“ Božina Simića bio je u dosluhu sa generalom Dušanom Simovićem. Sovjetski ambasador Viktor Andrejevič Plotkin, prvi i jedini diplomatski predstavnik SSSR-a u Kraljevini Jugoslaviji, dobio je 31. marta šifrovanu poruku sa Molotovljevim potpisom. Narodni komesar je zahtevao da “Jugosloveni odmah pošalju u Moskvu užu delegaciju na pregovore i da bi dobro bilo da Božin Simić bude u sastavu te delegacije”. Po svedočenju Voje Nikolića, proverenog revolucionara, Simić je otputovao u Moskvu zajedno sa Mustafom Golubićem i Dragutinom Savićem, a tamo su im se pridružili vojni ataše Žarko Popović i poslanik Milan Gavrilović. Pakt o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom potpisan je u noćnim satima 6. aprila 1941. godine, kada su nemačke trupe počele da nastupaju prema jugoslovenskoj teritoriji. Za „majstora konspiracije“ Mustafu Golubića, prevrat 27. marta i potpisivanje sovjetsko-jugoslovenskog ugovora bili su poslednja velika operacija. Vratio se u već okupiranu zemlju. Prema svedočenju Rodoljuba Čolakovića, Mustafa je srednom aprila 1941. godine boravio u okupiranom Sarajevu. Prilikom susreta sa Čolakovićem, Golubić mu je navodno rekao da je dobio informaciju iz Moskve, prema kojoj: „Valter neće još dugo“. Valter je bio konspirativni alijas Josipa Broza u njegovoj komunikaciji sa Kominternom. Nakon izveštaja koji je podneo Aleksandru Rankoviću, Čolaković nas obaveštava da je Tito navodno izričito naredio da Golubiću ne sme biti naneta bilo koja šteta. Ne postoji nijedan dokaz da je Mustafa Golubić zajedno sa Matijom Vidakovićem podmetnuo eksploziju municije i oružja zaplenjenog od Jugoslovenske kraljevske vojske, a koje su nemačke vojne vlasti pohranile u smederevsku tvrđavu, i u kojoj je stradalo preko dve i po hiljade građana i pri čemu je veći deo Smedereva bio potpuno razoren.  Do tragedije je možda došlo i zbog krajnjeg nemara okupatorskih čuvara u Smederevskoj tvrđavi. Postoji svedočenje samog Golubića pronađeno posle rata u jednom njegovom notesu o činjenici da su tih dana i na datom području delovali komandosi britanskih specijalnih vojnih jedinica SAS. Nakon dva dana, Golubić je uhapšen od strane Gestapoa, ali ne pod optužbama da je izvršio navedenu diverziju, već sa sumnjom da se bavio falsifikovanjem pasoša. Zapravo, anonimnom dojavom od 5. juna 1941. godine Golubić je potkazan Gestapou i uhapšen dva dana kasnije u Beogradu, u kući Tihomira Višnjevca, na Mirijevskom putu 97 (današnja Ulica Milana Rakića), pod lažnim imenom Luka Đerić. Isleđivanjem i mučenjem sovjetskog obaveštajca rukovodio je major Hans Helm. Saslušavan je četiri puta (11, 13, 14. i 17. juna) i ono što je zabeleženo da je rekao svrstava ga u sam vrh svetskih pustolova i majstora špijunaže. Shodno okolnostima, Mustafa kombinuje istinite i izmišljene podatke o svojim aktivnostima. Hans Helm ništa nije saznao osim da je Golubić falsifikovao ili prošvercovao pasoše. Prevodilac je bio Egon Helerman, a zapisničar Dejerler. Nakon mučenja, kada su Golubiću bile polomljene obe ruke, jedna noga, više rebara i izbijeni svi prednji zubi, sovjetski obaveštajac je u šatorskom krilu izveden pred streljački stroj u tadašnjem Dvorskom parku (današnji Pionirski park), gde je posađen na stolicu (jer nije bio u stanju da stoji), a potom streljan. Sahranjen je u blizini Muzeja kneza Pavla, današnjeg Predsedništva Republike Srbije. Uz odlučno odricanje ondašnjih sovjetskih i današnjih ruskih vlasti da su vojnici SMERŠ-a, obaveštajne službe III ukrajinskog fronta, po izričitom Staljinovom naređenju, nakon oslobođenja Beograda u oktobru 1944. godine, pronašli, ekshumirali i preneli posmrtne ostatke Mustafe Golubića u Moskvu, gde je sahranjen uz sve vojne počasti, napomenimo da ne postoji nijedan dokaz za navedene tvrdnje. Vladimir Dedijer i Ivo Andrić bili su ubeđeni da su se posmrtni ostaci Golubića i posle rata nalazili na mestu gde su zakopani 1941. godine. Mustafa je možda u grob odneo i odgovore na pitanja da li su Tito i Đilas (prema nekim tvrdnjama) anonimno dojavili Gestapou gde se nalazi Mustafa Golubić.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja