Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Забава за народ! То је суштина филма.
(Чича Илија Станојевић)
Године 1946. домаћа уметничка сцена постала је богатија за једног изванредног редитеља. Исте године постала је богатија и за једног врхунског писца, једног феноменалног филмског критичара и једног талентованог сликара. Постала је богатија за једног мултимедијалног уметника који је својим радом обухватио неколико уметничких сфера и објединио их у једно. Постала је богатија за Слободана Шијана, филмофила који је био у непрестаној потрази за новим начинима комуницирања и на тај начин створио нешто сасвим ново на пољу визуелне уметности.
За њега је галерија представљала омањи простор у ком се излаже за мали број посетилаца, док је биоскоп могао да посети свако ко је имао новца за карту, а која није била скупа, те је за мале паре могао да види комплетан рад неког уметника. Из тог разлога трагао је за другим видом комуникације са љубитељима визуелне уметности. Трагао је за нечим што би на једном месту могло да има све што је потребно. Према његовим речима – једноставно је радио оно што му је падало на памет, како би створио везу између филма, онога што се доживљава док се филм гледа и каснијих сећања на оно што се осећало док се тај исти филм гледао. Одговор је пронашао у мултимедијалним експериментима, попут Вртоглавице и Филмуса, нечему што ће критичари касније назвати „уметношћу понашања“.
Завршивши сликарство на Академији ликовних уметности и филмску режију на Факултету драмских уметности, Шијан се бавио паралело и сликањем и филмом, све док није пронашао начин да све то споји у једну интересантну целину. Радио је телевизијске емисије и филмове, писао о домаћим и страним филмским редитељима, правио разне колаже нових и старих фотографија из света филма, сликао је и писао, а понекад све то комбиновао.
Често је због своје уметности упадао у проблеме, и тако затварао тај магични круг у којем је он писао о спутавању уметника, што му је затим правило проблеме из којих је поново црпео идеје за уметничко приказивање, што га је опет доводило у исту, проблематичну позицију. Уметници попут њега били су спутавани са свих страна да стварају слободно и да својим идејама покажу проблематичне околности. Владајућа идеологија поставила им је мноштво правила којих су морали да се придржавају и баш та ситуација у којој су били присиљени да стварају, под великим бројем забрана и цензура, у њима је будила све више идеја за писање, сликање или снимање.
Начин на који је Шијан увек покушавао да допре до гледалаца био је хумор. Његова комедија никада није била чиста – увек је у себи крила онај трагични аспект, који је просто био незаобилазан у приказивању одређених симптома друштва. Сматрао је да ће приказивање насиља, морбидности и непријатељства бити боље прихваћено ако је замаскирано хумористичним сценама. Некада су те сцене заиста више трагичне, или бар на самој ивици трагичног, него што су најбољи показатељ чистог хумора, и његов хумор заиста уме да буде обојен у црно у већој мери него што преовлађују ведре боје оне чисте комедије која је ту само ради забаве и искреног смеха. Међутим, Шијан се увек радије опредељивао за комедију, сматрајући да се на тај начин гледалац лакше отвара за оно што посматра, на неки начин смекшава и самим тим боље прихвата све оне црне, тешке ствари које су биле прави показатељ реалне друштвене ситуације.
Култним филмовима попут Ко то тамо пева (1980), Маратонци трче почасни круг (1982), Како сам систематски уништен од идиота (1983), Давитељ против давитеља (1984) и многим другим пројектима, користећи хумор одлучио је да прикаже однос државе према народу. Створио је јунаке који су имали огромну жељу и још већу снагу да се боре за оно у шта су веровали, за неке своје идеале због којих су увек наилазили на неразумевање околине, која је једноставно одлучила да не мора и не жели да их чује. Њих је стављао у разне хумористичне ситуације (неке од њих и данас се памте од речи до речи), како би гледаоце отворио за оно што почива испод комедије. Њом се једноставно служио јер је сматрао да, за разлику од друштвених односа, ставова и идеја, не застарева.
Није имао циљ да својом комедијом подилази публици. Једноставно је приказивао човеков живот и све оно дубоко скривено у њему, али без коментара и осуде. Некада ни хумористични приступ нимало смешним (не)приликама није уклонио разна негодовања код одређеног дела публике, али то је нешто од чега Шијан никада није ни бежао – потпуно супротно – у томе је видео поенту. Немир који је његово дело изазивало код других само је била потврда добро урађеног посла, јер за оно што је од почетка до краја у потпуности прихватљиво, говорио је да нема ни укуса ни поенту. Управо та намера да се свима угоди представљала је нешто потпуно аутодеструктивно за уметника. Тако је он (траги)комедијом приступао сваком друштвеном проблему, увек рачунајући на то да ће одређени број гледалаца на тај начин лакше прихватити оно што му је сервирано, а да ће остатак реаговати са неверицом.
Управо су му тако обликовани филмови донели велику популарност, међутим, колико год да је то годило једном уметнику, за њега није било никакав показатељ квалитета дела. Оно је могло да буде веома популарно међу људима, а да у исто време буде и лоше, док је са друге стране могло да буде непопуларно, а веома квалитетно. Међутим, иако није било меродавно на пољу квалитета, ипак је утицало на критичку процену. У његовом случају указивало је и на једно и на друго.
„Што се филма тиче, највише сам експериментисао почетком седамдесетих, а затим сам у визуелној уметности радио доста ствари које су залазиле у области концептуалне уметности, перформанса и дигиталног колажа, а и у новијим књигама сам покушавао да постигнем неко повезивање текста и визуелно-графичког решења саме књиге тако да нарација зависи од оба елемента у књизи”[1],
рекао је Шијан. Али, иако је увек сматрао да је филм комуникативнији од слике или књиге, експерименти попут Вртоглавице (1998) – кинематографских песама посвећених познатом Хичкоковом филму, Разговорa око филма (2010), Филмских поза (2014) и Филмуса (2015), говоре да је Шијан пронашао један нови вид комуникације који је обједињавао све оно чиме се бавио. Дигиталним колажима разних старих и нових фотографија филмова приказивао је управо ту везу између филма, осећаја који он буди у нама и каснијих сећања на оно што смо проживљавали и доживљавали током гледања.
Литература
Шијан, Слободан (2015). Филмус: приче о филму. Београд: Службени гласник.
Шијан, Слободан (2010). Разговори око филма. Београд: Дом културе „Студентски град“.
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=707000 – Vreme 924 – Intervju – Slobodan Sijan, reditelj: Filmovi sa odlozenim dejstvom
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1422633 – Vreme 1338 – Intervju – Slobodan Sijan, filmski reditelj, vizuelni umetnik i pisac: O podrumskim mracnim salama
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1195065 – Vreme 1218 – Intervju – Slobodan Sijan, reziser: Tradicionalni avangardista
http://www.msuv.org/assets/media/2012_12_sijan_moracu_da_skrenem/sijan_045_prateci_sadrzaj/2020_sijan_katalog.pdf
[1] Погледати интервју Филмови са одложеним дејством.
Остави коментар