МУХАРЕМ БАЗДУЉ – ВРЕДНОСТ РАЗЛИЧИТОСТИ

query_builder

ВРЕДНОСТ РАЗЛИЧИТОСТИ

(о важности дијалога)

 

Аутор: Мухарем Баздуљ

Борхес је тврдио да је историја као таква – стидљива. Хтео је да каже да готово нико од савременика и не примећује кад се пред његовим очима, како се то каже, догоди нешто епохално важно. Ниједан од римских историчара, Христових савременика, није ни приметио постојање човека који ће темељно одредити и непосредну будућност царевине и целу западну цивилизацију. Читав концепт „стидљивости историје“ Борхесу је, међутим, пао на памет кад је читао неку историју старогрчке књижевности у којој је скоро успут наведен општепознат суд о важности Есхила унутар те књижевне традиције, односно где је цитирана информација из четвртог поглавља Аристотелове Поетике према којој је управо Есхил био први драматичар који је „на сцену извео другог глумца“.

Оно што данас познајемо као театар, пре Есхила је био парарелигиозни ритуал у којем је по дефиницији учествовао само један глумац.  Данашњим речником речено, једина позната форма позоришта била је монодрама. Увођењем другог глумца све се променило. Из тога није настало само позориште какво данас познајемо, од Софокла преко Шекспира и Молијера до Ибзена, Чехова, Бекета и Тома Стопарда, него и свест о важности дијалога, о немогућности доживљаја целине без узимања у обзир фундаменталне вредности различитости.

Међу филозофима који су понајбоље осветили важност концепта дијалога и саобразили га нашим временима, издваја се име Емануела Левинаса. Он је имао једну од оних судбина које на први поглед изгледају литерарније од сваке имагинације.  Већ и у времену и месту његовог рођења крије се симболичка двојност. Родио се у граду Ковно, у Руском царству, 30. децембра 1905. године, по владајућем календару тамо и тада, који данас и овде називамо старим. Зато, у данашњим енциклопедијама стоји да се Левинас родио 12. јануара 1906. године у граду Каунасу, у данашњој Литванији.

Два рођендана човек некако и разуме, али два годишта су мало ређа ствар.  Разлог је разлика између јулијанског и грегоријанског календара, иста она због којег и Божић за неке пада 25-тог децембра, а за неке 7. јануара.  Било како било, Левинас је био јеврејског порекла, а са породицом се почетком Првог светског рата преселио у Харков, у данашњој Украјини. Тамо су провели четири године (од 1916. до 1920.), па су тамо били и за време Октобарске револуције и свих догађаја који су је пратили. 1920. године. Левинаси се враћају у Литванију и тамо Емануел две године похађа јеврејску гимназију пре него се пресели у Француску ради студија.

У Француској најпре студира на Универзитету у Стразбуру где је упознао Мориса Блашоа који ће му целога живота бити прави пријатељ. Нешто касније, одлази да студира у Фрајбург где ће му професор бити Едмунд Хусерл и где ће упознати Мартина Хајдегера. Обојица ће остварити важан утицај на њега, а и он ће да утиче на популаризацију њихових филозофија изван граница немачког језика.

Кључни догађај Левинасовог живота је исти онај догађај који је пресудно обележио двадесети век генерално: Други светски рат заједно са Холокаустом. Као натурализовани Француз, Левинас је мобилисан у француску војску. Његова јединица у једном тренутку је била присиљена да се преда Вермахту. Иако Јеврејин, Левинас је успео да преживи цео рат као ратни заробљеник. Слична је била судбина Станислава Винавера као заробљеног официра војске Краљевине Југославије. То је, чини се, био једини начин на који су Јевреји заробљени од стране војске нацистичке немачке могли да преживе односно да не буду послани у логоре смрти. Левинасова жена и ћерка преживеле су рат скривајући се у једном манастиру у Француској. Помагао им је Морис Бланшо. Ипак, остатак фамилије је страдао; Левинасова ташта депортована је у логоре смрти где јој се губи сваки траг, а целу Левинасову ужу породицу стрељали су нацисти у Литванији.

Логор за ратне заробљенике, ако и није био логор смрти, није био бањско лечилиште. Док се злопати у логору, вечно у бризи за најближе, Левинас почиње да развија филозофију која ће га после рата прославити. Логорски чувари према заробљеницима нису имали никаквог саосећања, омаловажавали су их и односили се према њима без имало поштовања, нису их третирали као људска бића. Као супротност томе, Левинас је упамтио случај једног пса луталице који се стално мотао око њихових барака и који би их кад год би се уморни после целодневног присилног рада враћали кући дочекивао радосним лавежом. Кроз очи пса који их је обожавао, заробљеници би се присетили да су жива бића вредна препознавања и поштовања.

У својој каснијој филозофији, Левинас ће да се наслони на учења Мартина Бубера. При сусрету двоје људи који се, у типичном случају, налазе лицем у лице, Левинас тврди да се пред погледом Другог кроз комуникацију и антиципацију становитог морала развија етика. Двоје различитих људи се не стапају у једно, али одговарају једно другом. Кад гледаш у очи Другог, ти остајеш Ти, оно што јеси. По Левинасу, међуљудски односи су темељ нашег постојања.

На трагу Левинасове филозофије, свесно артикулисане или барем наслућене, могуће је водити дијалог на једини начин на који је дијалог суштински достојан своје праве вредности: уз потпуно уважавање Другог и без икаквог трага дехуманизације. Левинас је у то веровао до самог краја, до своје смрти за Божић (по грегоријанском календару) 1995. године, на крају оног нашег рата чији су злочини и били омогућени дехуманизацијом Другог.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language