Аутор: др Растислав Стојсављевић, доктор геонаука и мастер историчар
Од првих отисака стопала Европљана на америчком континенту, рађање нове нације преко Атлантског океана пратила су нова морална и правна начела одвојена и различита од оних на европском континенту. Стара Европа, оптерећена ратовима и поделама, није била добар модел и узор држави у настајању. Политика одржавања равнотеже снага настала после потписивања Вестфалског мира па преко Бечког конгреса била је све супротно од онога што су покушали да изграде „бивши Европљани“ и њихови потомци у Новом свету. „Град на брду“ по узору на утопијску Нову Атлантиду Френсиса Бејкона био је ново начело слободе, морални принцип живљења, физички и духовно одвојен од измореног Старог континента. Истог оног где су распадом феудализма и јачањем класне буржоазије идеали свемоћних монарха почели да бледе. Истог оног где су национални идентитети током XVII и XVIII века били јачи од оних у Северној Америци. Несумњиво је да су и данас национални идентитети скоро сваке државе у Европи јачи од оних од савезне до савезне државе у САД. Колективни идентитет зачињао се у најмоћнијој држави на свету када су први авантуристи бацали своје погледе преко Апалачких планина у плодну и дивљу долину реке Мисисипи.
Сједињене Америчке Државе као миљеник историје окружене су и са запада и истока пространим океанима. Поседовање стратегијске дубине територије утицало је између осталог и на развијање различите свести о утицају на светске сукобе. Област старих колонија атлантског Пиједмонта карактерисала је младу нацију, њен пуритански дух и дефинисање моралних и правних закона на којима и данас почива модерна држава. Долина Мисисипија заштићена са севера суровим канадским тундрама, пустињским деловима некадашњег северног Мексика на југу и испресецана рекама повезивала је ретко насељене територије на западу и истоку и подстакла да Америка постане једна целина. Излазак на Тихи океан и протезање САД „од обале до обале“ представљали су, по речима Џона Квинса Адамса, „велику епоху наше историје“.
Када су се географске заблуде развејале и амерички народ дошао у посед пространих шпанских и француских колонија, јавила се потреба да се ухвати укоштац са безбедносним изазовима. Они су се огледали у изградњи америчке нације кроз „котао за претапање“ (melting pot) свих досељеника на овај континент из различитих делова света. Други начин је била агенда одвраћања свих потенцијалних европских сила које би у ојачаној Англосаксонској и Латинској Америци у будућности тражиле свој утицај.
Прво уобличено начело америчког става о развијању међусобних односа са, пре свих, европским силама огледа се у опроштајном говору првог америчког председника Џорџа Вашингтона из 1796. године да САД „не би требало да се упуштају у дубока непријатељства према неким државама и у снажне везе са другима“ и да би требало „избегавати трајна савезништва са било којим делом страног света“. У овој изјави родило се америчко начело изолационизма који ће бити полазна основа свих наредних америчких администрација. У првим данима републике, америчка спољна политика се састојала од одбране новостечене независности. Администрација Томаса Џеферсона (1801–1809) балансирала је у неутралности између сукобљене Француске („тиранина на копну“) и Велике Британије („тиранина на мору“). Још увек недовољно формиране Сједињене Америчке Државе у суштини нису желеле да ниједна од ових страна однесе превагу и довољно ојача свој утицај ни у Европи ни у својим прекоморским колонијама. У овој ситуацији пажљиви познавалац не може се отргнути утиску сусрета са првим парадоксом у америчкој спољној политици. Кроз читав XIX век америчка дипломатија сматрала је погрешним премисе европских односа у „равнотежи снага“ између највећих сила на Старом континенту дајући предност начелу „колективне безбедности“ те сматрајући да демократске државе једна с другом не ратују. Управо ову тактику у својој дипломатији су САД ипак примењивале када се то тицало покушаја повратка европских колонистичких захтева у Новом свету.
Пети председник Џејмс Монро (1817–1825) представиће начело изолационизма својим председничким програмом 1823. године, који ће по њему бити касније назван „Монроова доктрина“. Главна премиса ове повеље представља амерички оштар став према сваком уплитању било које европске државе у унутрашње политичке и економске ствари било које територије, региона или државе на западној хемисфери. Другим речима, уколико би било која европска сила покушала да прошири свој утицај у Северној, Средњој или Јужној Америци, то би наишло на одлучно дипломатско али и војно супротстављање Сједињених Америчких Држава. Према речима Хенрија Кисинџера, „Монроова доктрина начинила је од (Атлантског) океана буквално ров који је Сједињене Америчке Државе одвајао од Европе“.
Иако ова доктрина није значајније заживела за време мандата њеног аутора, она ће добити на значају две деценије касније и током рата између САД и Мексика за територије бивше шпанске колонијалне управе. Покушај европског уплитања на страну Мексика по питању Тексаса подстакао је председника Џејмса Полка (1845–1849) да поново оживи доктрину која је представљала основу америчке изолационистичке политике. Накратко стављена у страну за време Америчког грађанског рата (1861–1865), своју потпуну примену је доживела за време куповине Аљаске од Руског царства 1867. године. Заокруживање територије на америчком континенту доприносило је колективној безбедности, поготово у опоравку земље од грађанског рата. Ипак, изолационистичка политика и свест виших политичких кругова испољила је своје право лице у критици „најбоље продаје и најлошије куповине“ „залеђеног парчета земље“ далеко на северу. Ова, како ће се за неколико година испоставити, одлична куповина Аљаске прозвана је „Сјуардова лудост“. Један од најзначајнијих људи који је овим потезом осигурао стратегијску дубину САД према Источној Азији био је државни секретар Вилијам Сјуард. Тек неколико година касније, по његовој смрти, 1872. године, америчко јавно мњење ће увидети значај ове територије. И овде пажљиви познавалац може да наиђе на други парадокс на вртешки свести између два супротстављена деловања америчке спољне политике током читаве историје: изолационизма и експанзионизма. САД су овом доктрином не само окренуле леђа Европи већ су сада могле несметано да се шире и тврдом и меком моћи по западној хемисфери, ништа другачије од било које друге европске силе у Старом свету.
До краја XIX века америчка политика неутралности огледала се у подршци свих демократских система и влада у свету али и нечињењу никаквих потеза како би ти системи и владе опстали. Спољна политика испољавала је наглашену склоност ка изолационизму до почетка XX века. Јачање економске моћи и рушење међународног поретка међу државама у Европи утицали су на то да САД више не могу да се одбране од централног стратешког положаја који им је историја наменила. Економским и војним јачањем САД, ова два океана више нису била довољно широка да изолују Америку од остатка света. Пребацивање тежишта према експанзионистичким циљевима било је нарочито видљиво за време администрације председника Теодора Рузвелта (1901–1909). Теоријски, он је схватао улогу коју је историја наменила Сједињеним Америчким Државама на светској позорници, много више него његови претходници. Али дух времена био је на страни једног од његових наследника, Вудроа Вилсона (1913–1921), који је добио прилику да пригрли судбину америчког народа и да је спроведе у дело. Његова улога за време првог мандата била је слична оној коју је имао сваки други амерички председник после њега. Да убеди изолационистичко јавно мњење да је дошло време да се утицај САД прошири у свету. На његову срећу, историјски токови су му ишли наруку.
И поред доношења Закона о неутралности, САД су 1917. године уласком у Први светски (до тада европски) рат прешле на нову раван на невидљивом тасу, у свести и у пракси. Њихово ангажовање у корист свих народа давало им је улогу борца за универзалне слободе. Оне слободе које су стекле од настанака првих уређених европских насеобина на северноамеричком континенту до тог времена. Изолационистичком свести брижљиво су и себично чувале моралне и правне вредности које су по схватањима председника Вилсона сада желеле да поделе са другима. И као што су ширењем кроз западне прерије непун век раније амерички трапери сматрали да по божјем допуштењу могу да шире моралне вредности и демократски начин владавине, првим великим светским сукобом пружила се прилика да се под америчким будним оком (и чистим срцем) формира праведнији међународни поредак.
Да би се ова идеја правно уредила на највишем међународном нивоу, Вудро Вилсон на Версајској мировној конференцији 1919. године предложио је Друштво народа, светску организацију где би сила устукнула пред етиком и моралом, а војна моћ пред осудом (пре свега домаћег али и) светског јавног мњења. Вилсонов усуд је да је био несхваћен. Његовa идеја Друштва народа и „14 тачака“ наишли су на осуду како у Европи тако и у Сенату САД. Европске државе навикнуте на мировне споразуме базиране на „политици равнотеже“ одбијале су потпуно пружање руке дојучерашњим непријатељима. Парадокс се јавио у једној од „Вилсонових тачака“ о самоопредељењу народа. Селективно примењен на јужнословенским народима у бившој Хабзбуршкој монархији, остао је ускраћен немачкој мањини у Чехословачкој и балтичким народима у Совјетском Савезу. Парадокс, сувише очигледан и јак да би ублажио страхове Европљана. Додатна политика силе (одузимањем територија и ратним репарацијама) утицала је да се поделе и различитости између два блока европских сила још више продубе и буду један од узрока за Други светски рат.
Замисао Вудроа Вилсона да се експанзионистичка америчка спољна политика институционализује доживела је крах од његових сународника. Сенат је испољио сопствене резерве. У горњем дому америчког Конгреса преовладало је мишљење да свака врста уласка у међународне институције са европским државама било би увлачење тада већ најмоћније силе света у европске односе. Ова премиса била је у потпуној супротности са идеалима Монроове доктрине. Ипак, поред пораза на домаћој сцени, Вилсонова идеја о Друштву народа и колективној безбедности је преживела. Она ће свој пуни замах доживети после Другог светског рата стварањем Уједињених нација и НАТО-а.
Оно што није успео Вилсон успеће у своја четири мандата председник Френклин Делано Рузвелт (1933–1945). После почетка светске економске кризе 1929. године, САД су се окренуле себи. Грандиозни пројекти изградње речних брана и хидроцентрала (нпр. Tennessi Valey Project и Boulder Dam) утицали су да се америчка држава економски оснажи и опет доспе у средиште међународне позорнице. Од почетног изолационизма опет се ишло ка његовој супротности. Током читавих 1920-их година расположење јавног мњења у Америци одржавало је потребу да се оправда изолационизам који је можда био јачи него икада. Дефинитивну превагу је донело разочарање оним што је показао крај Првог светског рата. Одбацивање Версајске мировне конференције није утицало на прихватање резултата других споразума који нису имали толико одјека у светској дипломатији као што су Поморска мировна конференција, Уговор четири силе и Бријан–Келогов пакт.
Јачање нацизма и фашизма у Европи били су магловити за „једну удаљену острвску силу“ која се налазила на сигурној удаљености. Ипак, почетком 1940-их година, светски токови су наметнули САД нову/стару улогу. Председник Рузвелт ју је препознао. Тако је, познајући психолошки профил свог народа, схватио да једино страх америчке јавности за сопствену безбедност може утицати да се добије сагласност за војне припреме за рат. Експанзионизам је опет полако јачао кроз Законе о зајму и најму (11. 3. 1941) и Атлантску повељу (14. 8. 1941). Толико чекано одобрење америчке јавности за улазак у рат на страни Савезника стигло је јапанским нападом на луку Перл Харбур.
На крилима америчке победе у рату, на огромним жртвама америчких војника на европском и пацифичком ратишту, председник Хари Труман (1945–1953) почео је да спроводи начела америчке експанзионистичке политике која ће трајати деценијама после његовог мандата. У освит хладног рата против комунистичког света предвођеног Совјетским Савезом, Труманова доктрина и Маршалов план представљали су почетне премисе ширења америчког утицаја у свету.
Последњи парадокс на рингишпилу америчке спољне политике кроз ова два екстремна приступа јесте то што је ширење америчког утицаја у свету, војног, економског и кроз „меку моћ“, у ствари у највећој мери последица обуздавања страха њиховог јавног мњења да се очувају идеали слободе, демократије и безбедности. Што су ти идеали у америчком јавном мњењу били више угрожени, што су идеали америчког изолационизма били на тежем испиту, то је њихов експанзионизам био присутнији. Кроз деведесете године XX века, када су САД „убирале плодове“ после пада Берлинског зида и распада СССР-а, чинило се да је тај експанзионизам на врхунцу. У исто време, америчко јавно мњење се опет све више окретало себи. Ране добијене у току Кубанске кризе, рата у Вијетнаму, расне сегрегације за време администрације Џона Кенедија и Линдона Џонсона, још увек су биле свеже. После победе над идеолошким непријатељем, Совјетским Савезом, дошло је на ред да се ствари среде у „свом дворишту“. У време администрације Доналда Трампа, епидемиолошке и најављене економске кризе, Монроова доктрина не само да је живља него икада него можда и једини пут САД да се врате себи.
Остави коментар