Autor: dr Rastislav Stojsavljević, doktor geonauka i master istoričar
Od prvih otisaka stopala Evropljana na američkom kontinentu, rađanje nove nacije preko Atlantskog okeana pratila su nova moralna i pravna načela odvojena i različita od onih na evropskom kontinentu. Stara Evropa, opterećena ratovima i podelama, nije bila dobar model i uzor državi u nastajanju. Politika održavanja ravnoteže snaga nastala posle potpisivanja Vestfalskog mira pa preko Bečkog kongresa bila je sve suprotno od onoga što su pokušali da izgrade „bivši Evropljani“ i njihovi potomci u Novom svetu. „Grad na brdu“ po uzoru na utopijsku Novu Atlantidu Frensisa Bejkona bio je novo načelo slobode, moralni princip življenja, fizički i duhovno odvojen od izmorenog Starog kontinenta. Istog onog gde su raspadom feudalizma i jačanjem klasne buržoazije ideali svemoćnih monarha počeli da blede. Istog onog gde su nacionalni identiteti tokom XVII i XVIII veka bili jači od onih u Severnoj Americi. Nesumnjivo je da su i danas nacionalni identiteti skoro svake države u Evropi jači od onih od savezne do savezne države u SAD. Kolektivni identitet začinjao se u najmoćnijoj državi na svetu kada su prvi avanturisti bacali svoje poglede preko Apalačkih planina u plodnu i divlju dolinu reke Misisipi.
Sjedinjene Američke Države kao miljenik istorije okružene su i sa zapada i istoka prostranim okeanima. Posedovanje strategijske dubine teritorije uticalo je između ostalog i na razvijanje različite svesti o uticaju na svetske sukobe. Oblast starih kolonija atlantskog Pijedmonta karakterisala je mladu naciju, njen puritanski duh i definisanje moralnih i pravnih zakona na kojima i danas počiva moderna država. Dolina Misisipija zaštićena sa severa surovim kanadskim tundrama, pustinjskim delovima nekadašnjeg severnog Meksika na jugu i ispresecana rekama povezivala je retko naseljene teritorije na zapadu i istoku i podstakla da Amerika postane jedna celina. Izlazak na Tihi okean i protezanje SAD „od obale do obale“ predstavljali su, po rečima DŽona Kvinsa Adamsa, „veliku epohu naše istorije“.
Kada su se geografske zablude razvejale i američki narod došao u posed prostranih španskih i francuskih kolonija, javila se potreba da se uhvati ukoštac sa bezbednosnim izazovima. Oni su se ogledali u izgradnji američke nacije kroz „kotao za pretapanje“ (melting pot) svih doseljenika na ovaj kontinent iz različitih delova sveta. Drugi način je bila agenda odvraćanja svih potencijalnih evropskih sila koje bi u ojačanoj Anglosaksonskoj i Latinskoj Americi u budućnosti tražile svoj uticaj.
Prvo uobličeno načelo američkog stava o razvijanju međusobnih odnosa sa, pre svih, evropskim silama ogleda se u oproštajnom govoru prvog američkog predsednika DŽordža Vašingtona iz 1796. godine da SAD „ne bi trebalo da se upuštaju u duboka neprijateljstva prema nekim državama i u snažne veze sa drugima“ i da bi trebalo „izbegavati trajna savezništva sa bilo kojim delom stranog sveta“. U ovoj izjavi rodilo se američko načelo izolacionizma koji će biti polazna osnova svih narednih američkih administracija. U prvim danima republike, američka spoljna politika se sastojala od odbrane novostečene nezavisnosti. Administracija Tomasa DŽefersona (1801–1809) balansirala je u neutralnosti između sukobljene Francuske („tiranina na kopnu“) i Velike Britanije („tiranina na moru“). Još uvek nedovoljno formirane Sjedinjene Američke Države u suštini nisu želele da nijedna od ovih strana odnese prevagu i dovoljno ojača svoj uticaj ni u Evropi ni u svojim prekomorskim kolonijama. U ovoj situaciji pažljivi poznavalac ne može se otrgnuti utisku susreta sa prvim paradoksom u američkoj spoljnoj politici. Kroz čitav XIX vek američka diplomatija smatrala je pogrešnim premise evropskih odnosa u „ravnoteži snaga“ između najvećih sila na Starom kontinentu dajući prednost načelu „kolektivne bezbednosti“ te smatrajući da demokratske države jedna s drugom ne ratuju. Upravo ovu taktiku u svojoj diplomatiji su SAD ipak primenjivale kada se to ticalo pokušaja povratka evropskih kolonističkih zahteva u Novom svetu.
Peti predsednik DŽejms Monro (1817–1825) predstaviće načelo izolacionizma svojim predsedničkim programom 1823. godine, koji će po njemu biti kasnije nazvan „Monroova doktrina“. Glavna premisa ove povelje predstavlja američki oštar stav prema svakom uplitanju bilo koje evropske države u unutrašnje političke i ekonomske stvari bilo koje teritorije, regiona ili države na zapadnoj hemisferi. Drugim rečima, ukoliko bi bilo koja evropska sila pokušala da proširi svoj uticaj u Severnoj, Srednjoj ili Južnoj Americi, to bi naišlo na odlučno diplomatsko ali i vojno suprotstavljanje Sjedinjenih Američkih Država. Prema rečima Henrija Kisindžera, „Monroova doktrina načinila je od (Atlantskog) okeana bukvalno rov koji je Sjedinjene Američke Države odvajao od Evrope“.
Iako ova doktrina nije značajnije zaživela za vreme mandata njenog autora, ona će dobiti na značaju dve decenije kasnije i tokom rata između SAD i Meksika za teritorije bivše španske kolonijalne uprave. Pokušaj evropskog uplitanja na stranu Meksika po pitanju Teksasa podstakao je predsednika DŽejmsa Polka (1845–1849) da ponovo oživi doktrinu koja je predstavljala osnovu američke izolacionističke politike. Nakratko stavljena u stranu za vreme Američkog građanskog rata (1861–1865), svoju potpunu primenu je doživela za vreme kupovine Aljaske od Ruskog carstva 1867. godine. Zaokruživanje teritorije na američkom kontinentu doprinosilo je kolektivnoj bezbednosti, pogotovo u oporavku zemlje od građanskog rata. Ipak, izolacionistička politika i svest viših političkih krugova ispoljila je svoje pravo lice u kritici „najbolje prodaje i najlošije kupovine“ „zaleđenog parčeta zemlje“ daleko na severu. Ova, kako će se za nekoliko godina ispostaviti, odlična kupovina Aljaske prozvana je „Sjuardova ludost“. Jedan od najznačajnijih ljudi koji je ovim potezom osigurao strategijsku dubinu SAD prema Istočnoj Aziji bio je državni sekretar Vilijam Sjuard. Tek nekoliko godina kasnije, po njegovoj smrti, 1872. godine, američko javno mnjenje će uvideti značaj ove teritorije. I ovde pažljivi poznavalac može da naiđe na drugi paradoks na vrteški svesti između dva suprotstavljena delovanja američke spoljne politike tokom čitave istorije: izolacionizma i ekspanzionizma. SAD su ovom doktrinom ne samo okrenule leđa Evropi već su sada mogle nesmetano da se šire i tvrdom i mekom moći po zapadnoj hemisferi, ništa drugačije od bilo koje druge evropske sile u Starom svetu.
Do kraja XIX veka američka politika neutralnosti ogledala se u podršci svih demokratskih sistema i vlada u svetu ali i nečinjenju nikakvih poteza kako bi ti sistemi i vlade opstali. Spoljna politika ispoljavala je naglašenu sklonost ka izolacionizmu do početka XX veka. Jačanje ekonomske moći i rušenje međunarodnog poretka među državama u Evropi uticali su na to da SAD više ne mogu da se odbrane od centralnog strateškog položaja koji im je istorija namenila. Ekonomskim i vojnim jačanjem SAD, ova dva okeana više nisu bila dovoljno široka da izoluju Ameriku od ostatka sveta. Prebacivanje težišta prema ekspanzionističkim ciljevima bilo je naročito vidljivo za vreme administracije predsednika Teodora Ruzvelta (1901–1909). Teorijski, on je shvatao ulogu koju je istorija namenila Sjedinjenim Američkim Državama na svetskoj pozornici, mnogo više nego njegovi prethodnici. Ali duh vremena bio je na strani jednog od njegovih naslednika, Vudroa Vilsona (1913–1921), koji je dobio priliku da prigrli sudbinu američkog naroda i da je sprovede u delo. NJegova uloga za vreme prvog mandata bila je slična onoj koju je imao svaki drugi američki predsednik posle njega. Da ubedi izolacionističko javno mnjenje da je došlo vreme da se uticaj SAD proširi u svetu. Na njegovu sreću, istorijski tokovi su mu išli naruku.
I pored donošenja Zakona o neutralnosti, SAD su 1917. godine ulaskom u Prvi svetski (do tada evropski) rat prešle na novu ravan na nevidljivom tasu, u svesti i u praksi. NJihovo angažovanje u korist svih naroda davalo im je ulogu borca za univerzalne slobode. One slobode koje su stekle od nastanaka prvih uređenih evropskih naseobina na severnoameričkom kontinentu do tog vremena. Izolacionističkom svesti brižljivo su i sebično čuvale moralne i pravne vrednosti koje su po shvatanjima predsednika Vilsona sada želele da podele sa drugima. I kao što su širenjem kroz zapadne prerije nepun vek ranije američki traperi smatrali da po božjem dopuštenju mogu da šire moralne vrednosti i demokratski način vladavine, prvim velikim svetskim sukobom pružila se prilika da se pod američkim budnim okom (i čistim srcem) formira pravedniji međunarodni poredak.
Da bi se ova ideja pravno uredila na najvišem međunarodnom nivou, Vudro Vilson na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine predložio je Društvo naroda, svetsku organizaciju gde bi sila ustuknula pred etikom i moralom, a vojna moć pred osudom (pre svega domaćeg ali i) svetskog javnog mnjenja. Vilsonov usud je da je bio neshvaćen. NJegova ideja Društva naroda i „14 tačaka“ naišli su na osudu kako u Evropi tako i u Senatu SAD. Evropske države naviknute na mirovne sporazume bazirane na „politici ravnoteže“ odbijale su potpuno pružanje ruke dojučerašnjim neprijateljima. Paradoks se javio u jednoj od „Vilsonovih tačaka“ o samoopredeljenju naroda. Selektivno primenjen na južnoslovenskim narodima u bivšoj Habzburškoj monarhiji, ostao je uskraćen nemačkoj manjini u Čehoslovačkoj i baltičkim narodima u Sovjetskom Savezu. Paradoks, suviše očigledan i jak da bi ublažio strahove Evropljana. Dodatna politika sile (oduzimanjem teritorija i ratnim reparacijama) uticala je da se podele i različitosti između dva bloka evropskih sila još više prodube i budu jedan od uzroka za Drugi svetski rat.
Zamisao Vudroa Vilsona da se ekspanzionistička američka spoljna politika institucionalizuje doživela je krah od njegovih sunarodnika. Senat je ispoljio sopstvene rezerve. U gornjem domu američkog Kongresa preovladalo je mišljenje da svaka vrsta ulaska u međunarodne institucije sa evropskim državama bilo bi uvlačenje tada već najmoćnije sile sveta u evropske odnose. Ova premisa bila je u potpunoj suprotnosti sa idealima Monroove doktrine. Ipak, pored poraza na domaćoj sceni, Vilsonova ideja o Društvu naroda i kolektivnoj bezbednosti je preživela. Ona će svoj puni zamah doživeti posle Drugog svetskog rata stvaranjem Ujedinjenih nacija i NATO-a.
Ono što nije uspeo Vilson uspeće u svoja četiri mandata predsednik Frenklin Delano Ruzvelt (1933–1945). Posle početka svetske ekonomske krize 1929. godine, SAD su se okrenule sebi. Grandiozni projekti izgradnje rečnih brana i hidrocentrala (npr. Tennessi Valey Project i Boulder Dam) uticali su da se američka država ekonomski osnaži i opet dospe u središte međunarodne pozornice. Od početnog izolacionizma opet se išlo ka njegovoj suprotnosti. Tokom čitavih 1920-ih godina raspoloženje javnog mnjenja u Americi održavalo je potrebu da se opravda izolacionizam koji je možda bio jači nego ikada. Definitivnu prevagu je donelo razočaranje onim što je pokazao kraj Prvog svetskog rata. Odbacivanje Versajske mirovne konferencije nije uticalo na prihvatanje rezultata drugih sporazuma koji nisu imali toliko odjeka u svetskoj diplomatiji kao što su Pomorska mirovna konferencija, Ugovor četiri sile i Brijan–Kelogov pakt.
Jačanje nacizma i fašizma u Evropi bili su magloviti za „jednu udaljenu ostrvsku silu“ koja se nalazila na sigurnoj udaljenosti. Ipak, početkom 1940-ih godina, svetski tokovi su nametnuli SAD novu/staru ulogu. Predsednik Ruzvelt ju je prepoznao. Tako je, poznajući psihološki profil svog naroda, shvatio da jedino strah američke javnosti za sopstvenu bezbednost može uticati da se dobije saglasnost za vojne pripreme za rat. Ekspanzionizam je opet polako jačao kroz Zakone o zajmu i najmu (11. 3. 1941) i Atlantsku povelju (14. 8. 1941). Toliko čekano odobrenje američke javnosti za ulazak u rat na strani Saveznika stiglo je japanskim napadom na luku Perl Harbur.
Na krilima američke pobede u ratu, na ogromnim žrtvama američkih vojnika na evropskom i pacifičkom ratištu, predsednik Hari Truman (1945–1953) počeo je da sprovodi načela američke ekspanzionističke politike koja će trajati decenijama posle njegovog mandata. U osvit hladnog rata protiv komunističkog sveta predvođenog Sovjetskim Savezom, Trumanova doktrina i Maršalov plan predstavljali su početne premise širenja američkog uticaja u svetu.
Poslednji paradoks na ringišpilu američke spoljne politike kroz ova dva ekstremna pristupa jeste to što je širenje američkog uticaja u svetu, vojnog, ekonomskog i kroz „meku moć“, u stvari u najvećoj meri posledica obuzdavanja straha njihovog javnog mnjenja da se očuvaju ideali slobode, demokratije i bezbednosti. Što su ti ideali u američkom javnom mnjenju bili više ugroženi, što su ideali američkog izolacionizma bili na težem ispitu, to je njihov ekspanzionizam bio prisutniji. Kroz devedesete godine XX veka, kada su SAD „ubirale plodove“ posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a, činilo se da je taj ekspanzionizam na vrhuncu. U isto vreme, američko javno mnjenje se opet sve više okretalo sebi. Rane dobijene u toku Kubanske krize, rata u Vijetnamu, rasne segregacije za vreme administracije DŽona Kenedija i Lindona DŽonsona, još uvek su bile sveže. Posle pobede nad ideološkim neprijateljem, Sovjetskim Savezom, došlo je na red da se stvari srede u „svom dvorištu“. U vreme administracije Donalda Trampa, epidemiološke i najavljene ekonomske krize, Monroova doktrina ne samo da je življa nego ikada nego možda i jedini put SAD da se vrate sebi.
Ostavi komentar