MOHAČKA BITKA 1526. GODINE I SRBI U UGARSKOJ NA PRELOMU VELIKIH EPOHA

MOHAČKA BITKA 1526. GODINE I SRBI U UGARSKOJ NA PRELOMU VELIKIH EPOHA

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

Posle povratka Jakšića u Nađlak i obnove istog nakon katastrofe koja je zadesila njihove posede 1514. godine i u vreme Dožinog ustanka, vesti o Petru Jakšiću su sve ređe, a posle 1521. godine potpuno nestaju u istoriji, zbog čega je u nauci opšte prihvaćeno mišljenje da je u datom periodu i umro, ali nije poznato pod kojim okolnostima.[1] Slične nejasnoće postoje kada je u pitanju i njegova supruga Katarina. Nije pouzdano utvrđeno vreme Katarinine smrti, jer su različiti podaci o godinama kada je nesporno još uvek bila živa. Današnja istoriografija navodi da je Katarina Čaki-Jakšić bila živa 1521. godine, dakle u vreme smrti njenog muža Petra.[2] Podatke o njihovim sinovima iz tih godina nemamo, jer su tada, verovatno, bili u mlađem životnom dobu.[3] Nakon smrti Petra, kao plemić Ugarskog kraljevstva, njegov brat od strica, Marko, zajedno sa porodicom nastavio je da živi u Nađlaku, suočavajući se sa novim izazovima koji su se pred njim i svetom u kome je egzistirao pojavljivali nepredvidljivim razvojem i brzinom. Uz nekoliko drugih plemića, Marko Jakšić se pominje kao pripadnik mađarske vlastele kralja Lajoša II Jagelonca u prvoj polovini 1525. godine i to u tekstu, gde je njegovo ime napisano pored titule grofa: „…grófok valamint Jakšić Márk“.[4] Posle zauzimanja Beograda 1521. godine, sultanu Sulejmanu II Veličanstvenom bio je otvoren put do Budima, svojevrsnog sedišta jedne stare i nekada respektabilne države sa odgovornim vladarima koji često ne bi ni dozvolili mogućnost nekom zavojevaču da mu uopšte budu otvoreni bilo koji putevi u Mađarsku, a na koje prethodno ne bi bio pozvan. Međutim, ti vladari bili su već odavno mrtvi, a na prestolu Ugarske sedeo je mladić koji ni u kom slučaju nije odavao utisak emotivno i karakterno stabilnog, samouverenog i pre svega odlučnog i odgovornog vladara. Sin Vladislava II, Lajoš II bio je lakomislen i vrlo sugestivan mladi čovek koji je još od stupanja na presto Mađarske glavnu reč u državi prepustio velikašima, strahovito korumpiranim i ljudima sa potpuno indiferentnim odnosom prema svim potrebama i interesima Kraljevstva.[5] Posle osvajanja Rodosa 1524. godine sultan Sulejman ponudio je Ugarskoj mogućnost sklapanja mira, iz razloga što je turski vladar pripremao ratni pohod na Egipat. Međutim, papi Hadrijanu VI (1523-1534) i nadvojvodi Ferdinandu Habzburškom, bratu kraljice Marije, Lajoševe supruge, pošlo je za rukom da ubede ugarskog vladara da politiku usmeri u pravcu odbijanja sultanove ponude.[6]

Umesto da ova odluka bude samo deo razrađene i utvrđene strateške politike jedne ozbiljne države i vladara, Lajošev odgovor na sultanovu ponudu otkriva svu neodgovornost i lakomislenost ugarskog vladara, zbog toga što je morao biti svestan činjenice da svaka provokacija susednog Osmanlijskog carstva, koje je bilo u neviđenoj ekspanziji, može da znači smrtni rizik, kako po njegov presto, tako i po državu na čijem čelu je bio. Međutim, kralj nije o tome vodio računa, kao ni drugi kreatori državne politike iz njegove okoline. Decenije ustaljenog zanemarivanja obaveza prema obezbeđivanju odbrane južne granice, staranja o neophodnim logističko-strateškim pitanjima suzbijanja turske opasnosti na vojno-političkom i diplomatskom planu, a iznad svega potpuna apatija vladajućih feudalnih krugova prema pomenutoj problematici, tih godina je ušla u akutnu fazu. Setimo se samo na koje je sve probleme nailazio despot Stefan Berislavić kada je pokušavao da obezbedi novčana sredstva za odbranu preostalih pograničnih utvrđenja na jugu države, čiji je strateški značaj u velikoj meri, ionako bio uzdrman i donekle obesmišljen padom Beograda i Šapca i to iz sličnih razloga, zbog kojih je sada samo pitanje opstanka Ugarske postavljeno u prvi plan. Apsurdno, ali iz događaja od samo tri do četiri godine pre novih političkih komplikacija u odnosima između Ugarske i Turske, kao da niko od aristokratsko-birokratskih i administrativno-upravnih krugova Kraljevstva nije izvukao pouku i preko potrebno iskustvo. Izveštaji o rashodima državne (kraljeve) blagajne iz 1525. i 1526. godine pružaju informacije o tome da izaslanici Marka Jakšića, a i on lično, slično svom sestriću, srpskom despotu, gotovo „opsedaju“ kraljevog rizničara zahtevima za isplatom najamnina za najamničke čete, pod njegovom komandom i materijalnih sredstava za redovno funkcionisanje sistema odbrane.[7] Ostalo je zabeleženo da je Valentin Literat, Markov izaslanik, 16. marta 1525. godine dobio samo 2 forinte iz kraljeve blagajne, a 2. aprila isti iznos.[8] Kralj, često nije bio u stanju ni da isplati troškove izaslanika pograničnih vojnih zapovednika.[9] Krajem 1525. godine Pavle Bakić, najugledniji srpski glavar u Turskoj i budući srpski despot, nakon što je postigao sporazum sa Pavlom Tomorijem, kapetanom Donjih krajeva, sa porodicom je prešao iz Turske u Ugarsku, donoseći vesti da je ratni pohod Sulejmana II sasvim izvestan.[10]

Bez obzira na sva predviđanja o izvesnom turskom pohodu, jasne znakove i vapaje pograničnih komandanata, kao i malobrojnih savesnih kraljevih savetnika i velikaša, kruna i nadležne vlasti u Ugarskoj nisu ništa učinili ni kada je pohod zaista počeo početkom maja 1526. godine, čak ni do prvih dana jula, kada je „džinovska“ i dobro opremljena sultanova armija od sto hiljada ljudi, već bila u Beogradu.[11] Videvši strahovitu tursku opasnost na granici uoči prelaska sultanovih trupa preko Save, srpsko stanovništvo iz Srema iselilo se u Pomorišje, što je dodatno oslabilo ionako nepostojeću odbranu južne ugarske granice.[12] Moguće je da svest o potrebi pružanja adekvatnog otpora novoj „muhamedanskoj“ invaziji nije nikada u potpunosti „ovladala“ razumom najviših državnih krugova Ugarske, dok je kod kralja izazvala potpuno zakasnelu reakciju.[13] Konačno, „do sudara“ dva stara neprijatelja došlo je na Mohačkom Polju, južno od Mohača, 29. avgusta 1526. godine u poslepodnevnim časovima (oko 17 časova) i bitka je trajala dva sata, dakle relativno kratko, ali je predstavljala potpunu katastrofu po ugarsku vojsku i državu za relativno dug period.[14] Ugarske snage su doživele apsolutni poraz, a sama bitka pretvorila se u pravi masakr nad vojskom kralja Lajoša II. Pretpostavlja se da je poginulo oko 24 000 ugarskih vojnika, a među njima dva nadbiskupa, pet biskupa i nesiguran broj velikaša, pa i sami vrhovni zapovednici Pavle Tomori i Đorđe Zapolja.[15] Kralj Lajoš preživeo je bitku i pokušao je da se spase bekstvom, ali je ubrzo stradao sasvim nesretnim slučajem. Naime, posle boja počela je da pada jaka kiša, od koje su nabujali okolni potoci i bare i u jednoj tako nepremostivoj rečici Čeli, ugarski kralj je nastradao davljenjem.[16] Posle „Mohačkog masakra“ više nije bilo nikoga ko bi se suprostavio sultanu u daljem napredovanju, tako da se on, uništavajući sve na svom putu, 12. septembra obreo u Budimu, gde je nekoliko dana boravio u kraljevom dvoru.[17] Početkom oktobra iste godine osmanska ordija na čelu sa sultanom Sulejmanom II Veličanstvenim prešla je Dunav, a potom se preko Beograda vratila u Carigrad, vodeći sa sobom bogat plen i veliki broj robova.[18] Prema izveštajima, od uglednijih Srba-učesnika, u bici je verovatno poginuo Manojlo Bakić, brat Pavla Bakića, a Marko Jakšić, Radič Božić, pa i sam Pavle Bakić istu su preživeli. Nemoguće je utvrditi tačan broj poginulih ili preživelih srpskih ratnika, jedino možemo konstatovati da ih je bilo u obe pomenute grupe.[19]

Poraz je bio potpun, a sudbina Mađarske bila je „ispisana krvavim mastilom na bezbrojnim leševima uvelog cveta mađarske plemićke elite“ palog na Mohačkom Polju. Nije pretenciozno reći da je ovo „mađarsko Kosovo“ ili „mađarski Aženkur“ odredio ishod beskrajnog, gotovo stopedesetogodišnjeg ratnog klinča u koji su bili uhvaćeni Mađari i Turci. Ugarska je bila obezglavljena, bez jasno određenog naslednika krune, u haotičnim političkim prilikama, sa podeljenim i zavađenim plemstvom, „osakaćenim“ finansijama, opustošena, popaljena i uopšte unesrećena.[20] Mohačka bitka zaista je predstavljala važnu prekretnicu u istoriji Ugarske, a kako je Marko Jakšić bio njen učesnik i svedok dešavanja u njoj, kao i posmatrač posledica koje je bitka izazvala, autor je smatrao da bi bilo prikladno, u donekle opširnijoj formi analizirati pomenute događaje. Definitivno, Ugarska je nakon ove bitke izgubila svoj dotadašnji prvorazredni politički značaj u relacijama sa drugim evropskim državama, posebno u regionu, odnosno postala je država drugog reda. Samo petnaest godina posle Mohačke bitke, Ugarska se praktično raspala na tri dela i taj događaj predstavlja direktnu posledicu poraza na Mohačkom polju, a u narednim vekovima izgubila je i svoju političku samostalnost za koju se grčevito borila. Navedena samostalnost Ugarskoj je vraćena tek 1918. godine, posle raspada Austrougarske monarhije. Mohačkim porazom otvoreno je jedno složeno, pravno-protivrečno pitanje naslednika krune, koje će u Ugarsku uneti višegodišnji razdor i konačno je „baciti na kolena“ 1541. godine kada su Osmanlije osvojile najveći deo zemlje sa Budimom. Postojala su dva pretendenta, Jovan Zapolja, kao kandidat značajnijeg dela plemstva i velikaša koji je imao i podršku svih neprijatelja Habzburgovaca iz inostranstva.[21] Zapolja i njegove pristalice su prilično računale na zaključke sabora iz 1505. godine po kojima nijedan stranac ne bi mogao da dobije ugarsku krunu. Drugi pretendent bio je Ferdinand Habzburški, pripadnik stare nemačke aristokratske i carske dinastije, brat tadašnjeg rimsko-nemačkog cara Karla V i kraljice Marije, udovice ugarskog kralja palog na Mohačkom polju. Ferdinand i stranka koju su predvodili kraljica Marija i palatin Stefan Batori iz Požuna, svoje interese potkrepljivali su argumentima nastalim na osnovu ugovora Habzburga i Hunjadija iz 1463. godine i Jagelonaca i Habzburga iz 1491. i 1515. godine, u kojima se predviđalo da Habzburzi naslede ugarski presto, ukoliko mađarski kralj umre bez muškog naslednika. Ne gubeći vreme, Zapolja je već 17. oktobra 1526. godine okupio svoje pristalice i plemstvo iz okolnih županija na čuveni dogovor u Tokaju, gde je na osnovu saborske odluke iz 1505. godine formalno proglašen za kandidata koji bi na predstojećem saboru, sazvanom u Stolni Beograd za 5. novembar, trebalo da bude izabran za novog ugarskog kralja.[22] Na dogovoru u Tokaju od pripadnika srpske vlastele bio je prisutan jedino Marko Jakšić, mada su u dato vreme i mnogi drugi velikaši srpskog etničkog porekla bili uz Zapolju.[23]

Na povratku sa skupa u Tokaju, dakle u drugoj polovini oktobra 1526. godine, Marka je zarobio tamiški župan Petar Perenji i za njegov otkup je tražio četiri hiljade forinti.[24] Pomenuti događaj očigledno je imao i svoju „predistoriju“. Naime, dostupni podaci o ovom incidentu govore nam da je Perenji od Marka zahtevao novčanu donaciju u iznosu koji bi bio u srazmernom odnosu sa veličinom njegovih poseda, a u svrhu održavanja i daljeg usavršavanja odbrambene funkcije temišvarske tvrđave, kao i za izdržavanje vojne posade u njoj.[25] Sasvim je izvesno da Marko Jakšić u pomenutom periodu nije raspolagao sa nekim značajnijim finansijskim sredstvima, a sigurno je da je učešće u Mohačkoj bici potpuno „ispraznilo njegovu kućnu riznicu“. Nije pouzdano utvrđeno koliko vremena je Marko proveo u zatočeništvu, ali sa obzirom da ga ne nalazimo među učesnicima Državnog sabora koji se sastao 5. novembra 1526. godine u Stonom Beogradu, pretpostavljamo da je u datom periodu, a možda i kasnije, još uvek bio sužanj Petra Perenjija.[26] Supruga Marka Jakšića, Poliksena poticala je iz imućne rimske porodice i sa sobom je u brak „donela bogat miraz“ koji je u ovom slučaju poslužio kao finansijska osnova za otkup radi oslobođenja njenog muža. Marko je pušten iz tamnice i omogućeno mu je da se vrati na svoje posede, a otkup je isplaćen i to u punom iznosu, dve hiljade forinti u čistom zlatu i dve hiljade „u starom mađarskom novcu“.[27] Dok je trajala ova nezavidna situacija u kojoj se našao Marko Jakšić, Jovan Zapolja je izabran za kralja Ugarske na saboru u Stonom Beogradu (Székesfehérvár) 10. novembra 1526., a već sledećeg dana je i krunisan, pošto se kruna nalazila u posedu njegovih pristalica.[28] Suprotni tabor Ferdinanda Habzburškog u određenoj meri je delovao sporije i neažurnije u odnosu na Zapoljinu stranku, ali je ipak sa podrškom malobrojnijeg plemstva, u tom trenutku, austrijski nadvojvoda izabaran za kralja Ugarske 17. decembra 1526. godine na saboru u Požunu.[29] Kao direktna posledica mohačkog poraza, ova najnovija podela i „političko vrenje“ u Ugarskoj će finalizovati proces potpunog rasula Kraljevstva i konačne podele mađarskih zemalja na dva, a kasnije i na tri dela.[30] Još uvek vidajući „nezaceljene rane“ od poslednjeg rušilačkog pohoda turskih haramlija na prostore i naselja u kojima je živeo, u tim burnim i prelomnim vremenima srpski svet na prostorima Južne Ugarske i šire posmatrao je, ali i učestvovao u svim turbulentnim događajima koji su se nalazili u vezi sa „postmohačkom epohom“ u istoriji Ugarske. Međutim, pažnju srpskog etnosa, ali i drugih etničkih zajednica i svih socijalnih skupina na pomenutim prostorima, u ovo vreme, nije posebno zaokupljao sukob dva pretendenta na ugarski presto, već pojava i delatnost jednog interesantnog, mističnog i intrigantnog čoveka koji je u srpskoj istoriografiji ostao upamćen kao Jovan Nenad, „od Boga poslani car“ ili „Car Jovan Nenad“.[31]

[1] U novijoj istoriografiji i nauci je opšte prihvaćeno da je Petar Jakšić preminuo posle 1521. godine, što pokazuje da izvori nisu zabeležili tačan datum i mesto njegove smrti, niti kakve su je okolnosti eventualno pratile. Usled nedostatka pouzdanih podataka o tačnom vremenu ili uzroku smrti, a slično kao i kod drugih članova porodice Jakšić i u slučaju Petrove smrti su se javljale i danas se javljaju brojne nedoumice i nepoznanice. Starija istoriografija je pod uticajem savremenih hroničara i pisaca dugo smatrala da je Petar Jakšić smrtno nastradao 1526. godine u Mohačkoj bici. Dato uverenje podržavaju i pojedini srpski istoričari na početku dvadesetog veka. Tako, Jovan Radonić i Stanoje Stanojević, na osnovu kazivanja Borovskog, tvrde da „su oba brata (Marko i Petar – primedba autora) učestvovala u Mohačkoj bici, ali da se iz nje vraća samo jedan (Marko – primedba autora)“. Međutim, nije sačuvano nijedno autentično i verodostojno svedočanstvo koje bi potvrdilo iznetu tezu. Istog mišljenja je i Ilarion Zeremski, dok se Aleksa Ivić nije eksplicitno izjasnio o pomenutom pitanju. O ovim nejasnoćama, vidi: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536, Jovan Radonić, Borovszky Samu: A Nagylaki uradalom története. Székfoglaló értekezése (Értekezések a történeti tudományok köréből. XVIII. Kötet 10. szám) Budapest. 80. str. 50, Letopis Matice srpske, knjiga 204, sveska IV za godinu 1909, Matica srpska, Novi Sad, 1900, str. 344, Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 164, Ilarion Zeremski Srpska vlastela Jakšići u Ugarskoj, Kalendar Matice srpske za godinu 1908, Novi Sad, 1907, str. 62. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 27, Dušan J. Popović, Srbi u Vojvodini, od najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699, knjiga prva, Matica Srpska, Novi Sad, 1990, str. 154, Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28-29, Jakšići I-II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160, N. S. Šuletić, Jakšić, Petar, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 250.

[2] Prema geneaološkoj tablici porodice Jakšić kod Alekse Ivića, Katarina Čaki je bila živa 7. aprila 1539. godine. Međutim, autoru nije dostupan podatak na osnovu koga je A. Ivić izneo pomenutu tvrdnju, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 27. Uporedi i Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28-29, Jakšići I-II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160.

[3] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 154-155.

[4] Kubinyi András, A Királyi udvar élete a Jagelló – korban, Kelet és nyugat között, tanulmányok Kristo Gyula tiszteleteletére, Szeged, 1995, 309-335, Fraknói Vilmos II, Lajos kszámadáskőnyve, 1525 január 12 – július 16, Magyar történelmi tár, 22 (1877) 45-236

[5] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 57-58.

[6] Isto, str. 57.

[7] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 472.

[8] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 58.

[9] Isto, str. 58.

[10] Pavle Bakić prešao je u Ugarsku u pratnji svoje porodice, ali i braće Manojla, Petra, Komnena, Dimitrija i Mihajla sa njihovim porodicama, noseći sa sobom ogromno pokretno imanje. O prelasku Pavla Bakića u Ugarsku, kao i o istorijatu porodice poslednjeg srpskog despota, vidi: Nenad Lemajić, Bakići, porodica poslednjeg srpskog despota, Srpska elita na prelomu epoha, Istorijski arhiv „Srem“, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo, Sremska Mitrovica, Istočno Sarajevo, 2006, str. 226, (209-336). Inače, postojao je svojevrsni sistem obaveštavanja ugarskih vlasti o svim značajnijim pokretima osmanlijske vojske od strane srpskih obaveštajaca iz Turske koji bi svojim zemljacima u Ugarskoj prenosili tumačenja različitih „simbola“ po kojima se znalo da li sultan i osmanlijske vlasti imaju nameru da stupe u određeni ratni pohod protiv neke od zemalja. Pavle Bakić je date 1525. godine pružio jedno takvo tumačenje, jer je znao da sultan svake godine, 1. decembra objavljuje naredbu da svi moraju biti spremni da stupe u ratni pohod naredne godine. Međutim, kada ne bi zaista imao nameru da ratuje, on bi nakon nedelju-dve dana uputio dopis lokalnim sandžakbegovima i vojvodama pomoćnih odreda da organizuju zborove „i zahtevaju novčanu pomoć od naroda“. Pomenute 1525. godine izostao je opisani dopis sultana, što je bio jasan znak da za sledeću godinu turski vladar uistinu priprema ratni pohod, vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 475, nap. 34.

[11] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 476. Polovinu osmanlijskih trupa činile su regularne snage, a prethodnica turskih trupa izbila je na granicu kod Beograda u drugoj polovini juna, gde su odmah počeli radovi na izgradnji mosta preko Save radi prebacivanja vojske u Srem. Sa glavninom trupa, sultan je u Beograd stigao početkom jula, a granicu je, prema kraljevim nalozima, branio Pavle Tomori sa nasadistima, hiljadu konjanika i pet stotina pripadnika pešadije. Bez pojačanja, svi oni zajedno morali su da se suprotstave ranije pomenutoj sili kako bi je omeli u njenoj nameri da izgradi most i prebaci se preko reke na ugarsku teritoriju.

[12] Isto, str. 476-477. Deo tog stanovništva, sasvim sigurno, došao je i na posede Jakšića u Pomorišju.

[13] Po predlogu palatina Batorija, kralj Lajoš II je tek 20. jula krenuo sa svega 2 500 vojnika iz Budima u Tolnu, gde je čekao da mu se pridruže feudalci sa svojim odredima, vojne snage županija i najamnici. Vojska se nije nikada okupila u dovoljnom broju, mada se očekivalo da će se to dogoditi tokom puta duž Dunava prema Dravi, jer je namera ugarskih zapovednika bila da spreče sultanov prelazak preko Drave. Tomori se sa brodovima i kopnenom vojskom pridružio kraljevim trupama, a hrvatski ban Krsto Frankopan je stigao u poslednjem momentu. Pored njih, vojsci su se pridružili i Petar Perenji, Jovan Dragfi i pomoćne češke trupe. Zapolja nije uspeo da se približi bojištu, iako je pod svojom komandom imao znatan broj oružanih snaga. Kada su u pitanju srpske snage i velikaši, u bici su učestvovali Radič Božić, braća Bakići i Marko Jakšić. Za vrhovne komandante kraljevih trupa imenovani su grof Đorđe Zapolja, brat odsutnog vojvode erdeljskog i Pavle Tomori koji je sa deset hiljada vojnika pokušavao da uspori kretanje osmanlijske vojske, ali njen prelazak preko Drave nije uspeo da spreči. U taboru ugarskog kralja vladalo je veoma konfuzno, ako ne i haotično stanje, jer niko od prisutnih vojnih zapovednika nije se zaista razumeo u sistem komandovanja i taktičkog manevrisanja nad tako brojnom vojskom. Sam Tomori je priznao da „nije u stanju upravljati velikom vojskom“. Pred samu bitku nije bio usvojen predlog Pavla Bakića i Radiča Božića da se ugarska vojska ne upušta odmah u borbu, već da se „od kola napravi zaklon i da se tako sačeka neprijatelj, dok ne pristigne pomoć i pojačanje“, ali je Tomorijev predlog da se odmah krene u borbu dobio podršku Ratnog saveta. Ukupno, ugarska vojska je brojala od 27 000 do 30 000 ratnika i predstavljala je jedva trećinu gigantske armije sultana Sulejmana II Veličanstvenog. Saznavši od uhoda za položaj ugarskih trupa, sultan je izvršio i poslednje potrebne pripreme pred napad, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 63-64. Uporedi i Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 477-478.

[14] Aleksa Ivić pogrešno navodi 19. avgust, kao datum kada se odigrala Mohačka bitka, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 64.

[15] Potrebno je da pojasnimo da je bitka bila završena već na početku sukoba i to na štetu ugarske vojske. Razlog za to stoji u činjenici da su se Mađari, usled brojčane inferiornosti, odlučili za tradicionalni oblik ratovanja, koji se sastojao u silovitom udaru malobrojnijih oklopljenih konjanika, čiji napad, pretpostavljalo se, Turci ne bi mogli da izdrže. Međutim, ovaj put „tradicionalna taktika“ nije dala povoljne rezultate, jer je konjicu zadržavala jaka artiljerija sa turske strane, zbog čega su Ugri bili onemogućeni u manevarskom smislu i prostoru, a uskoro i sasvim okruženi od strane daleko brojnijeg neprijatelja. Klasični red sukobljenih strana u bici ubrzo je bio pretvoren u haotično stanje, gde su se zapravo u megdanima međusobno borile manje grupe ratnika ili pojedinci zasebno. Rezultat strahovitog turskog pokolja nad ugarskom vojskom sastojao se u teškom saznanju da je izginula gotovo sva pešadija i ogroman deo teške konjice. Sa druge strane, glavnina lake konjice i „plemićke vojske“ uspela je da preživi ovaj strahoviti sukob. Nakon bitke sultan je naredio dodatni pokolj zarobljenika koji je revnosno sproveden, vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 478.

[16] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 64.

[17] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 478.

[18] Nakon zauzimanja Budima, Turci su prešli na drugu obalu Dunava, opljačkali i spalili Peštu, ali i sva naselja prilikom povratka u Beograd, iako prema ugarskim izveštajima, sultan nije dozvolio da se ta ista i druga mesta u Ugarskoj uništavaju u vremenu dok se njegova vojska kretala prema Mohaču. Sultan je imao nameru da poštedi i Budim, ali je on „stradao od turskih ratnika“. Osim u Sremu, sultan nije ostavio turske posade u drugim delovima Ugarske, vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 478, nap. 44. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 65.

[19] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 478. Prema podacima iz spiska lica koji su poginuli u Mohačkoj bici, proizilazi da je život izgubio jedan od braće Pavla Bakića. Pošto se ostala Pavlova braća pominju u poznijim dokumentima, postoji pretpostavka da je reč o Manojlu Bakiću, mada se njegovo ime navodi u „Ferdinandovoj darovnici od 14. februara 1528., iako je data darovnica u potpunosti preuzeta iz Lajoševe darovnice od 18. jula 1526. godine“, pa se osnovano sumnja da je njegovo ime samo „automatski“ prepisano u pomenuti dokument, možda i bez bilo kakvih implikacija. Uporedi i Nenad Lemajić, Bakići, porodica poslednjeg srpskog despota, Srpska elita na prelomu epoha, Istorijski arhiv „Srem“, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo, Sremska Mitrovica, Istočno Sarajevo, 2006, str. 251, nap. 90.

[20] Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 188-530.

[21] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 480. U krug pomenutih protivnika spadali su Venecija, papa, francuski i engleski kralj. Zapoljai Janoš (Zápolya, Szapolyai János), erdeljski vojvoda, sin Stefana Zapolje, pripadnik srednjeg plemstva, uz Stefana Verbecija, negdašnjeg palatina, bio je vođa udruženih i dobro organizovanih sitnoplemićkih porodica. O Zapolji, kao potencijalnom ugarskom vladaru bilo je govora još 1514. godine, nakon gušenja Dožinog ustanka, kada je postojala mogućnost njegove ženidbe sa ćerkom Vladislava II, Anom koju su na kraju, naredne godine, ipak udali za Ferdinanda Habzburškog. Bio je izuzetno ambiciozan čovek koji nije toliko pažnje i revnosti pokazivao prema odbrani države i ratovanju protiv Turaka, koliko prema agitaciji i borbi za presto „krune svetog Stefana“. U vreme pre i posle Mohačke bitke kružile su razne glasine, kao npr. da bi stradanje Lajoša II bilo u Zapoljinom interesu, jer bi se onda oženio kraljicom, pa čak i to da njegovo kašnjenje na Mohačko polje ni malo nije bilo nenamerno, itd.

[22] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 66.

[23] Isto, str. 68. Uporedi i Državni Arhiv u Beču, Hungarica za god. 1526. Posle dogovora u Tokaju Zapolji je prišao i Pavle Bakić, a erdeljskog vojvodu su od početka podržavali Radič Božić i despot Stefan Berislavić.

[24] N. S. Šuletić, Jakšić, Marko, Srpski biografski rečnik, 4, Matica srpska, 2009, str. 244.

[25] O razlozima koji su naveli Petra Perenjija na ovaj postupak prema Marku Jakšiću, obaveštenja pruža celokupna literatura koja je bila na raspolaganju prilikom izrade ovog rada. Borovski navodi da je Perenji bio vrlo agresivan, nasilan čovek bez mnogo skrupula i da se na pomenuti čin odlučio nakon što se vratio kući sa „Tokajskog skupa“, vidi: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536. Uporedi i Ilarion Zeremski, nav. delo, str. 62.

[26] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717 – ig, II kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1897, 171. Uporedi i Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536, Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 71, nap. 1-2.

[27] Prema navodima Borovskog, Petar Perenji je pustio Marka iz zatočeništva, tek pošto je novac za otkup bio isplaćen, vidi: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 538.

[28] Na osnovu naređenja Jovana Zapolje, Stolni Beograd je zaposeo Pavle Bakić sa svojih 200 husara i držao je grad do dana kada se sastao sabor, tj. 5. novembra. Pored Bakića, na zasedanju sabora su bili prisutni još Radič Božić i Petar Petrović, a prema pojedinim zapisima i odeljenje vojnika Cara Jovana Nenada koji su se tu pojavili sa namerom da svojim prisustvom uveličaju ceremoniju krunisanja, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 68.

[29] Sabor u Požunu bio je sazvan na legalan način, jer ga je sazvao palatin prema zakonu iz 1485. godine koji je predviđao da u vreme interregnuma vlast vrši palatin, a između ostalog u delokrug njegovih ovlašćenja spadalo je i pravo sazivanja državnog sabora za izbor vladara. U istoriografiji ovaj sabor naziva se i „krnjim“, jer nije okupio većinu pripadnika aristokratskog sloja stanovništva Ugarske. Aktivnosti usmerene u pravcu izbora Ferdinanda za ugarskog kralja u određenoj meri bile su usporene iz razloga što se sam pretendent prvo posvetio „dobijanju“ krune Češkog kraljevstva, na koju je takođe polagao pravo nasledstva. Za kralja Češke proglašen je 17. oktobra, a već 22. oktobra je i krunisan. Pomenuta dešavanja odgodila su postavljanje akcenta njegove politike prema krupnim previranjima u vezi sa nasledstvom nad „krunom svetog Stefana“, za koju je bio uveren da pripada samo njemu i dinastiji koju je predstavljao. Ferdinand, čak nije imao nameru ni da bude biran za kralja Ugarske, jer je, kako smo naveli na osnovu ranije pomenutih sporazuma i bračnih veza sa Jageloncima, duboko bio privržen ideji da je smrću Lajoša II on postao jedini zakoniti vladar Ugarske. Sabor Hrvatske, takođe je izabrao Ferdinanda za kralja njihove zemlje 1. januara 1527. godine, dok se sabor Slavonije odlučio za izbor Zapolje 6. januara iste godine, sa zahtevom „da se radi na pomirenju“. Već tada je bilo prilično očigledno da do pomirenja neće doći, pa su i savremenici ovih događaja bili svesni „da će se borbe produžiti“, sa vrlo nesagledivim posledicama. Izbor i krunisanje Jovana Zapolje za kralja Ugarske, sabor u Požunu proglasio je kao nezakonite akcije dela ugarskog plemstva, zbog čega je donet zaključak da će isto, kao i sve pristalice erdeljskog vojvode biti kažnjene oduzimanjem imovine ukoliko ne sprovedu odluke i zaključke „zakonitog“ Sabora u Požunu, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 66-67. Uporedi i Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 480.

[30] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 480.

[31] Isto, str. 481.