Модели демократије

04/02/2022

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Модели демократије

 

  1. Модерна либерална демократија – ексклузивно наглашава индивидуализам као концепт друштвеног представљања, и политичку партиципацију као облик учешћа граница у политичком процесу или посредничкој репрезентацији на нивоу парламента као законодавне власти и репрезента политичке воље грађана. Чак исказује према професору Васовићу висок ниво наклоности према волунтаризму као облику и садржају политичке партиципације у свим деловима њеног испољавања укључујићи и персоналну фазу регрутовања политичке елите. При томе комбинује принцип грађанске и територијалне репрезентације која се спроводи кроз слободне изборе и по већинском изборном систему.

Особито инсистира на политичкој компетицији политичких субјеката и њиховом што равноправнијем представљању бирачком телу. Залаже се за снажење улоге националне државе, кроз концепт јаких националних институција и развијене економске базе као њене привредне подлоге. Као и у претходном моделу (историјској фази) изражава високи степен индиферентности према социјалним неједнакостима у друштву као и према дистрибуцији и алокацији разнородних политичких и економских интереса.

  1. Неолиберални модел демократије – везан је темпорално за фазу ширења глобализације и његова битна особеност је да у тим процесима оспорава готово све најважније вредности и принципе демократије који су се формирали у њене претходне две историјске фазе односно модела. За њу је карактеристично да врши глобализацију трговинских и производних система. Врши убрзану дифузију нових технологија и технолошких иновација. Формира супранационални ниво трговинских структура ван озбиљне контроле националних држава и влада. Инсистира на снажним процесима регионализације и регионалног повезивања, где границе националних држава чини порозним и трансцедира их новим регионалним институцијама и иницијативама. Врши процесе снажног разарања концепта националне државе и растакања њеног институционалног оквира. Убрзава процесе егзистенцијалне несигурности широких слојева грађана и појачава широко распрострањену перцепцију безперспективности. Акцелира развој комуникационих система и њихове контролне функције, а да при том врши снажно протежирање модела масовне културе и ријалитизације живота.

 

  1. Полиархија као модел демократије – настала је као израз политичког ауторства Роберта Дала. Дал увидевши све слабости савремених демократских друштава, снажне процесе дедемократизације и оспоравање основних тековина демократије који су настали као последица деловања глобализације и неолиберализма поново реафирмише неке од базичних принципа и постулата модерног либерализма и демократије. Он се залаже за обнову политичке партиципације али и партиципације као друштвеног односа, поново инсистира на принципу већинског одлучивања и изворног парламентаризма. Залаже се за снажну политичку компетицију актера у политичкој арени, поштовања изборне воље грађана а пре тога враћање вредностима слободних избора и представничке демократије. „У својој најкраћој варијанти овај модел истиче две главне особине демократије: партиципацију и компетицију“, истиче професор Васовић у тумучењу Далових интенција као обнови полиархичних вредности демократије. Овај модел иако помало класичан још увек има своју специфичну тежину у теоријама демократије као угаони камен изградње демократског поретка власти. Сви остали модели који долазе касније представљају неку врсту надоградње и креативне допуне овог базичног модела демократије Роберта Дала.

 

  1. Консоцијативни модел демократије – теоријски је креирао Аренд Лајпхарт као једну врсту консенсуалог модела демократије која је заснована на процесу усаглашавања и договарања демократских елита. Он је пре свега дизајниран за мултиетничка и мултиконфесионална друштва, каква је већина модерних политичких заједница, јер су једнонационалне заједнице заиста изузетна реткост у савременом свету. У овом моделу демократије изузетно је наглашен процес преговарања или усаглашавања политичких елита до коначног договора за решавање неког друштвеног проблема или кризе. Свака страна у преговарачком процесу снабдевена је тзв. ветирајућим правом, или могућности заустављања доношења одлука и случајевима када одлука или решење није прихватљиво за све стране у преговарачком процесу.

Овакав модел демократије искључује већинско одлучивање, било какав облик мајоризације и остављања незадовољства постигнутим решењима или одлукама које би биле засноване на квантификацијском принципу већинске доминације. Пошто се у њему тражи пуна сагласност политичких и друштвених елита које заступају поједине интересне групације, назива се још у теорији демократије и консензуални модел. „Другим речима, доношење одлука у консоцијацији је могуће само уз пуну сагласност елита.“ (исто:60.)

 

  1. Дискурзивни модел демократије – настао је као плод интелектуалног прегнућа Ј. Хабермаса и Драјзека. Осмишљен је као алтернатива свемогућој држави али и либералној демократији. Јирген Хамбермас сматра да егоистички настројени homo ekonomikus треба да буде замењен homo civikusom или цивилним грађанином као правим представником цивилног друштва. Овај модел је делиберативан (ослобађајући) више него што је агрегативан (концентрација интереса), више републикански настројен него што је либералан у класичном смислу овог појма. Он се снажно опире економској рационалности и пледира за комуникациону рационалност, другим речима то значи да инсистира на оном облику рационалног приступа политици који доноси највише у смислу преговарања или разговарања као рационалног облика решавања друштвених и политичких проблема.

Политика се, дакле, фокусира у процес одлучивања који је заснован на дискусији и разговору. Овакав приступ захтева снажно развијену јавну сферу и фокусирања на јавно добро као опште добро целе заједнице. Сходно реченом, демократија се превасходно доживљава као јавни дискурс пре него као агрегација преференција (концентрација разнородних интереса). „То практично значи да је дискурс постављен као фокална тачка политичког процеса одлучивања. Политика је процес одлучивања кроз дискусију. Она захтева јавну сферу и јавно добро које није дато као нешто дефинисано унапред већ као нешто што тек треба дефинисати. Демократија је у ствари дискурс пре него агреација преференција и по Драјзеку, претпоставља све више неодређене и порозне границе преко и унутар државних територија.“ (исто:61.)

 

  1. Партиципативни модел демократије – припада радикалним моделима демократије чији је идејни творац Карл Патеман. Суштину политике лоцира не у великим обећањима и циљевима што је честа досадашња политичка пракса већ у самом процесу одлучивања. Подразумева директну партиципацију грађана у систему политичког одлучивања и то на свим нивоима од локалне самоправе до нивоа централних власти. Патеман подразумева појачан ангажман грађана, дакле, активно цивилно друштво. Партиципативни модел је својим стандардима и решењима директно супротављен формама либералне, елитистичке и корпоративне демократије. Ослоњен је на различите форме непосредне демократије и директног одлучивања грађана, чак и у сфери рада. Подразумева виши ниво социјалне и економске једнакости грађана а нарочито важно истиче захтеве депрофесионализације политике. За Патемана најважнији су принципи грађанског активизма, саморазвоја и самоизражавања као констуктивни делови нове политике управљања. „Партиципативни модел демократије настоји да пројектује и развије систем демократије који ће омогућити директну партиципацију и утицај грађана у процесу политичког одлучивања на свим нивоима политичке организације који захтевају њихов ангажман и лојалност. (…) Овај модел демократије претпоставља постојање одређене способности и рационалности обичних људи у процесу одлучивања и управљања друштвено-политичким пословима.“ (исто:61.)

 

  1. Космополитска деомократија – је као модел демократије настала у радовима Давида Хелда. Он настоји да прошири оквире демократије како би ишао у сусрет глобалистичким токовима преуређења друштва и државе. Хелд покушава да рационално схвати интеграцију националног нивоа државе у глобалистички ниво организовања. Он је за постепено и дозирано утапање националне државе у глобалну заједницу, при чему би национална држава задржала неке важне функционалне механизме којима би даље могла да решава извесну количину политичких проблема. При томе Хелд сматра да национална држава не сме да се сведе на пуки сервис глобалне заједнице, и тиме се супротставља захтевима њеног потпуног урушавања у корист глобалне државе и светске владе на чему инсистирају елите које глобализују. Хелдова космополитска демократија помало подсећа на вишеспратну зграду као конструкцију у којој су спратови демократске организације добро повезани и међусобно уклопљени. Овим је ставовима Давид Хелд покушавао да некофликтно уклопи свој модел демократије у глобализовану структуру света који се гради и да притом жртвује што мање од добрих особина националне државе. „Он добро схвата не само интеракције већ и интеграције национално-државног нивоа и глобалног нивоа организовања.“ (исто:62.)

 

  1. Мултикултурно грађанство као модел демократије – Вил Кимлика је дизајнирао за мултикултурна друштва и мањинске културне заједнице пре свега северноамеричког континета. Кимлика настоји да инкорпорира мањинска права у постојеће стандарде либералне теорије. Стога у коригованом моделу он истиче три групе мањинских права које морају бити стандарди у његовом моделу демократије:

право на дистинктан третман схваћено као дословно право на препознавање мањинског идентитета

право самоуправљања у тако дефинисаном простору мањинског корпуса и идентитета

право политичког представљања мањинског идентитета у органима политичке репрезентације државе.

Сва побројана права су стављена у функцију заштите мањинских група од економских и политичких притисака већине. Кимлика овако дизајнираним моделом демократије брани концепт дифернцираног грађанства насупрот концепту универзалног грађанства као доминантном. Он, наиме, сматра да само групно диференцирана права пружају задовољење либералних тежњи и демократских идеала. Тиме он инсистира на колективним правима као облику позитивне дискриминације мањинских идентитета који нису могли бити довољно заштићени универзалистичким концептом индивидуалних права која се подразумевају као базични и загарантовани статус сваке рођене грађанске јединке у тим друштвима. Вил Кимлика се стога одлучно залаже и инсистира на концепту тзв. социјеталне културе као јединог погодног друштвеног контекста за очување мањинског идентитета а самим тим и мањинских права уопште, од доминантног концепта масовне културе већинске заједнице. „Другим речима социјетална култура пружа контекст унутар кога је могућ смислени избор. У том светлу, приступ социјеталној култури може се посматрати као фундаментални интерес људског бића, као примарно добро… Кимлика тврди да треба да тежимо да осигурамо да све националне групе имају прилику одржавања себе као дистинктну културу, ако оне то изаберу.“ (исто:63.)

 

  1. Мешовити модел демократије – је уствари еклектичка мешавина претходних модела демократије тако да у теоријском смислу чини непотребно компликовану дискурзивно-полиархичну, либерално-социјалну конструкцију демократије и стога осим помињања нећемо му посвећивати већу пажњу осим његове пуке евиденције. Јер је реч о моделу који садржи и интегрише одређена својства неких већ помињаних и објашњених модела демократије.

 

  1. Надзирућа демократија – је иновативни модел демократије настао као теоријски одговор Џона Кина и представља „директни одговор класичним моделима“, у настојању да превлада њихове недостатке. „Кин полази од претпоставке да либерални модели, који се заснивају на репрезентативној демократији, не могу више да опишу стварну ситуацију у којој се свет налази. Надзирућа демократија представља модел пострепрезентативне демократије, са идејом директног опонирања тези Семјуела Хантигнтона о трећем таласу.“ (Н. Кецмановић, 2011:63.) Сама теза односно формулација „трећи талас“ истиче период наводног ширења и конституисања демократских држава у фази постауторитарних поредака који му је претходио. Кин сматра да је дошло време да људи уместо да преносе своју моћ и суверенитет на органе политичке власти, сами преузмају њене „прерогативе“ упражњавајући их кроз облике и форме свакодневног живота и дискурса, доводећи таквом праксом у питање постојеће облике институционализоване политичке моћи. Он сматра да је преузимање демократских полуга у руке самих грађана готова ствар чиме се процес одлучивања измешта из фромалних центара моћи институционалног поретка. То чини, стога, облик демократије као надзирући, где грађани кроз форму јавног надзора намећу форме ванпарламентарне контроле као неке врсте конституисаног ванпарламенталног тела.

„За Кина то око јавности, поред народа, представљају свакако медији, домаће НВО, друштвено ангажоване јавне личности, попут глумаца, певача, спортиста и других, али и међународне организације и групе за праћење демократских процеса“. ( исто:65.) Кин истиче да због свог карактера назирућа демократија представља удар на сувереност националног парламента и саме националне државе. Колега Н. Кецмановић сматра да се Кинова концепција надовезује на Хебермасов модел дискурзивне демократије инсистирајући на пресудној улози демократске и критичке јавности у процесима политичког одлучивања. Основна примедба Киновом моделу надзируће демократије односила би се на његову интенцију потпуног укидања тековина и стандарда репрезентативне демократије што би, сматрамо, урушило базичне тековине слободног друштва и његових темељних вредности које сматрамо незамењивим.

 

Процеси дедемократизације

 

Деловањем сила глобализацијског процеса у којима се спроводи идеологија глобализма са циљем формирања новог светског поретка као финалног резултата, оспорене су готово све најважије тековине демократског поретка које су настајале неколико векова уназад. Кроз доминантне индикаторе дедемократизације које ћемо маркирати настоје се поништити најважнији резултати система демократије који су нарочито интензивно били формирани у периоду доминације модела социјалне државе и државе благостања у другој половини двадесетог века нарочито успешно у земљама Западне Европе. Почетак оспоравања државе благостања почео је нарочито снажно деловањем политике тачеризма и реганизма. Охрабрени интензивном интелектуалном  подршком тзв. чикашке школе и нових гуруа неолиберализма, са јасним намерама рушења кензијанске економске парадигме која је у позитивном смислу преображавала западна друштва деценијама пре тога. Важни индикатори тог процеса су:

– све јаче присуство либерализма класичног типа у јавном и академском дискурсу а негирање и оспоравње демократије и њених вредности кроз дискурс о потреби враћања базичим вредностима раног либерализма, смањењу пореза, наводном деловању тржишних законитости, смањењу социјалних, образованих и културних давања, приватизацији свега постојећег, дерегулацији прописа, растућој егзистенцијалној несигурности и сл.

–  смањење државне регулације, особитно важно у домену економско-финасијских односа, и растерећење корпорацијског капитала оних законских стега које би ометале њихово транснационално ширење и развој.

– драстично смањење надница и плата до нивоа пуког преживљавања и увођење великог броја грађана у зону сталне финансијске али и свеукупне егзистенцијалне оскудице. Такви процеси продубљују ионако широке размере сиромаштва како на националном тако и на глобалном плану. Наравно, као повратни утицај и нимало случајно то производи јачање уског слоја богатих и њихову све већу доминацију у свету.

– рапидно повећање моћи банкарских, осигуравајућих и других финансијских организација и институција и њихово све успешније трансцендирање граница националних држава.

– дискредитација националног нивоа политике, његова све већа деструкција и дисфункционалност и врло брза супституција тих функција разним облицима менаџерисања генерисаним кризама и константном производњом свеоште несигурности грађана.

– сужавање сфере јавног избора, смањења политичке компетиције и нивоа политичке партиципације грађана а наместо тога јачање менаџерског слоја и предоминација интернационалних структура моћи које више није могуће контролисати са националног нивоа политике.

– отежавање окупљања угрожене већине ради контроле привилеговане мањине и настојање за потпуном контролом друштвеног и политичког живота грађана.

– све доминантније функционисање мрежног друштва, друштвених мрежа и сајбер простора, кроз форме хибридног ратовања и апсолутне контроле интеренета.

– опадање бирачке излазности, ширење политичке апатије и опште апстиненције грађана уз све интензивније одбијање да узму учешћа у контаминираним процесима контроле високе политике, која упорно одбија да ради било шта што би грађанима ишло у корист.

– измештање процеса одлучивања из иституционалног оквира демократске државе и његова дислокација у центре моћи који се конституишу далеко од институција система у „затамњене коридоре моћи“ и све доминантнијег деловања садржаја криптополитике.

– снажно засецање у социјалну, здравстевену, образовну и културну функцију државе, те отворену предоминацију услужних форми привантих компанијских структура.

– убрзано растакање безбедносних функција државе и све већа доминација приватних форми безбедности, са несагледивим последицама по секторе националне и појединачне безбедности грађана. Оваквим развојем догађаја одавно смо ушли у токове деловања друштва ризика како је то тачно приметио и означио Урли Бек.

 

Облици владавине

 

Када се као критеријум класификације узме облик владавине онда се унутар савремених политичких система прави дихотомна подела на монархије и репулике. При томе у овој класификацији кључни критеријум је ко је персонални носилац власти, односно како је она организована с обзиром на ту позицију. Професор Р. Степанов истиче да је читава организација фокусирана на неколико одговора који се дају на питања начина доласка на власт, односу власти и владара према грађанима, особинама саме власти и сл.

 

  1. Монархија

Монархија је такав облик владавине у коме је читава организација државне власти конститусана око крунисане особе – владара као инокосног органа¸ односно као шефа државе који је уједно носилац и извршилац највише државне власти. „Монарх није правно одговоран, он је суверен и изнад права, не подлеже правним санкцијама, а његов положај је захваљујући привилегијама које ужива суштински различит од осталих грађана и стваља га изнад њих.“ (Р. Степанов:177.) У досадашњој политичкој историји монархије се деле на неограничене и ограничене. Неограничене или апсолутне монархије карактерише да владара не ограничава ни један државни орган. Монарси обављају све послове из домена судске, изврше, законодавне и управне власти. Они су руководиоци како поданика тако и целине државног апарата и свих државних служби и чиновника који му припадају.

Ограничене монархије су оне у којима постоје законска и суштинска ограничења власти монарха као владара. Они су ограничени неким другим органима са којима заједно врше власт. Најчешће су то историјски биле сталешке скупштине, а данас је то углавном парламент, па се често овај облик власти назива уставна или парламентарна монархија. У парламентарним монархијама монарх влада али не управља. Често је сведен на симболичну позицију представљања јединства нације и државе без јаких извршних функција. Он најчешће у таквим околностима потврђује законе, распушта парлемент, проглашава мандатара за састав владе (у складу са правилом парламентаризма), потврђује именовања амбасадора и углавном је формално на челу војске али њом не командује.

 

Литература:

 

В. Васовић (2006) Савремене демократије 1. и 2., Службени гласник, Београд

Н. Кецмановић (2011) Елементи владавине, Чигоја штампа, Београд

Р. Степанов (2008) Увод у политику и политички систем, Филозофски факултет, Нови Сад

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања