MISTERIJA SRPSKE TRAGEDIJE 1915. GODINE – PEGAVI TIFUS

MISTERIJA SRPSKE TRAGEDIJE 1915. GODINE – PEGAVI TIFUS

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

Istorijat katastrofe epskih razmera koja je zadesila srpski narod i njegovu državu krajem 1915. godine, faktografski je dobro dokumentovan i svakako istoriografski besprekorno analiziran, a potom i sintetizovan. Naročito, prethodnih godina, ulagani su veliki napori u izdavačkoj produkciji vrednih istoriografskih dela, čija tematika se nalazi u neposrednoj vezi sa povesnicom ratnih zbivanja u Srbiji i celom svetu u toku četiri godine Velikog rata. Studioznom analizom brojnih monografija zasnovanih na verodostojnim i neposrednim istorijskim izvorima o Prvom svetskom ratu u Srbiji, stručna, ali i šira čitalačka javnost, nesporno ima priliku da se upozna sa svim vojno-političkim i socioistorijskim aspektima uzroka privremenog poraza Srbije od strane agresorskih armada zemalja Centralnih sila u poslednjim mesecima ratne 1915. godine. Međutim, Veliki rat je po mnogo čemu zaslužio epitet „prvog“ i „do tog vremena – neviđenog“, pa i u pogledu sagledavanja upotrebljenih metoda i sredstava ratovanja.

Naime, razvoj tehnološko-tehničkih mogućnosti „vatrenog naoružanja“ i ratne opreme u Prvom svetskom ratu dosegao je neslućene razmere. Prvi put u istoriji čovečanstva, ratni sukobi su se paralelno odvijali kako na zemlji, tako i u vodi, ali i na nebu, a svoje neslavno „premijerno predstavljanje“ u oružanim okršajima zaraćenih strana doživeli su i zastrašujući primerci tzv. i „hemijskog“ oružja za masovno uništenje. Pored toga, u okviru metoda ratovanja i biloška borbena sredstva su dobila posebno mesto u povesnici Prvog svetskog rata, pa je Veliki rat postao i platforma za sveobuhvatnu afirmaciju po zlu čuvenog biloškog načina ratovanja. Biološko ratovanje je, zapravo upotreba bioloških borbenih sredstava, odnosno bioloških agenasa, kao što su virusi ili bakterije, koji u svojstvu patogena, potom izazivaju razne bolesti i patnje, a sve u cilju smanjenja borbene gotovosti, tj. broja vojno sposobnih ljudi u redovima protivničke zaraćene strane. Pomenuti podmukao i na prvom mestu neviteški metod borbe često je dovodio do strahovitih epidemija koje su izazivale pomore nedužnog stanovništva, civila u određenim regijama, prethodno zahvaćenim ratnim požarom. Jedna takva epidemija uzrokovana delovanjem „pegavog tifusa“ zadesila je iscrpljenu, devastiranu, desetkovanu, ali i u krvi odbranjenu i neporobljenu Kraljevinu Srbiju poslednjih meseci 1914. godine. U nekoliko narednih meseci umrlo je preko 150 hiljada od pola miliona obolelih ljudi u Srbiji.

Bila je to nezapamćena i nezabeležena pošast koja je uništavala srpsku vojsku, ali i civile i nejač. Nezapamćena, možda još i od pandemije „crne smrti“ iz srednjovekovnog XIV stoleća, ali u određenom smislu ostala je „nezapamćena“ i do danas. Jednostavno, istorijat pošasti pegavca u Srbiji u toku Prvog svetskog rata, ostao je nekako „u senci“ za istoriografiju i čitalačku publiku „atraktivnijih tema“ iz povesnice učešća srpskog etnosa u Velikom ratu, poput teme „Solunskog fronta“ ili „Cerske“ i „Kolubarske bitke“. Na taj način, ni društveni uzroci, odnosno eventualno delovanje čoveka, konkretno neprijatelja iz redova Centralnih sila, u izbijanju epidemije „pegavog tifusa“ u Srbiji 1914/15. godine, nisu na adekvatan način rasvetljeni.

Na samom početku potrebno je da se osvrnemo na etiološku i epidemiološku sliku pegavog tifusa, odnosno da se bliže upoznamo sa poreklom, uzrocima i karakterom pomenute bolesti kod ljudi. Tifus (grč. τῦφος – magla, isparenje) ili tifoidna groznica je skup infektivnih bolesti sa karakterističnim tokom: postepeno povaćanje telesne temperature, bolovi u stomaku, bradikardija, itd, i ukoliko se ne leče na adekvatan način mogu da dovedu i do smrti obolelog pacijenta. Jedan od oblika tifusa je epidemijski tifus ili pegavi tifus (lat. Typhus exanthematicus) koji predstavlja generalizovanu, tešku, akutnu infektivnu bolest propraćenu sledećim simptomima: glavoboljom, poremećajem stanja svesti, polimorfnom ospom i naglim smanjenjem temperature u trećoj nedelji bolesti. Uzročnik oboljenja je patogen Rickettsia prowazeki, bakterija nazvana u čast dva istraživača, američkog patologa dr Hauarda Tejlora Riketsa i austrijskog zoologa i parazitologa dr Stanislava Fon Provazeka, koji su umrli od pegavca u toku njihovih istraživanja etiologije bolesti. Otkriće načina širenja pegavca posredstvom telesne vaši pomoglo je u rasvetljavanju epidemiologije pegavog tifusa. Širenje bolesti u humanoj populaciji se odvija cirkulacijom vaši sa osobe na osobu. Vaš je relativno neefikasan vektor sa obzirom da je slabo pokretna, a osim toga aktivni stadijumi mogu da prežive svega 7 do 10 dana bez odgovarajućeg domaćina na kome bi se hranili. Potrebno je da uzmemo u obzir i da je telesna vaš isključivo parazit čoveka.

Epidemijsko širenje ove bolesti favorizuje postojanje velike populacije vaši na ljudima koji zajedno žive i spavaju u prostorijama gde je velika gustina smeštaja. Tako, u uslovima povećane gustine smeštaja, u zatvorima, izbegličkim kampovima, u ratnim uslovima, kada zatvorenici, izbeglice ili vojnici nisu u mogućnosti da redovno menjaju odeću i da se kupaju, vaši mogu da se brzo rašire na celu populaciju. Tome pogoduje i zimsko doba kada je, usled „hladnog vremena“ i hladne vode, u priličnoj meri otežano održavanje lične higijene (kupanje) i higijene ličnih odevnih predmeta i objekata. Vaši su osetljive na promenu temperature i brzo napuštaju febrilnog ili mrtvog domaćina tražeći novog domaćina sa odgovarajućom temperaturom. Na taj način, vaši, a onda i tifus se brzo šire. Rikecija provazeki je gram negativna bakterija, koja se razmnožava samo u živoj ćeliji domaćina, i to u endotelu kapilara čoveka, i može se, za sve vreme bolesti, naći u krvi. Pomenuta bakterija je relativno otporna u spoljašnjoj sredini, ubija je temperatura od 70°S, dok joj niske temperatura i vlažnost, pružaju mogućnost održavanja u fecesu vaši, čak i više godina. Osetljiva je na dejstvo običnih antiseptika. Jedini rezervoar bolesti je čovek i to bolesnik od primarnog pegavog tifusa ili od Brilzinserove bolesti i rikecionoša. Čovek je infektivan poslednja dva do tri dana inkubacije, tokom trajanja bolesti i nedelju dana po normalizaciji temperature. Rikecija provazeki se prenosi sa čoveka na čoveka samo posredstvom čovečije vaši tela – Pediculus humanis corporis, a ona se zarazi sišući krv inficiranog čoveka, kojom se hrani po nekoliko puta dnevno. Pretpostavlja se da jedna vaš može da se hrani krlju šest do osam ljudi. Nažalost, srpski lekari, su za ovo epohalno otkriće, o uzročnicima i načinu prenošenja bolesti saznali kasno, kada se epidemija pegavog tifusa već zahuktala. Zaražena vaš prenosi rikeciju fecesom, a ne ujedom, jer, uvek kada siše krv, ona ujedno i defecira. Iz razloga što ujed izaziva svrab, čovek se češe i utrljava u kožu feces sa rikecijama. Ređe, put prenošenja može biti, konjuktiva ili sluznica respiratornog trakta. Obolelog čoveka, sa povišenom temperaturom, vaši brzo napuštaju i traže čoveka sa normalnom temperaturom. Nakon ujeda vaši, na koži se javljaju sitne makule (mrlje, pege), a kasnije se javljaju i urtike (promene na koži, po izgledu slične simptomima koprivnjače) i infiltrovane papule („čvorići“, izbočine na upalnim lezijama kože), kao posledica senzibilizacije. Nakon prebolelog pegavog tifusa čovek stiče dugogodišnji, verovatno, doživotni, imunitet.

Prenošenje pegavog tifusa preko telesnih vaši prvi je eksperimentalno dokazao francuski bakteriolog dr Šarl Nikol 1909. godine, koji za pomenuto otkriće dobio i Nobelovu nagradu u oblasti medicine 1928. godine. Pegavi tifus je verovatno pratilac razvoja čoveka i čovečanstva još od najstarijih vremena. Pretpostavlja se da je velika epidemija u Atini 430. godine pre naše ere možda bila pegavac. Opis Tukidida ostavlja izvesne sumnje, ali su pronađeni novi argumenti koji izgleda govore u prilog pegavcu. Takođe, „pustošenja“ pegavca zabeležena su i od strane Galena, ali i drugih antičkih pisaca i hroničara. Pomenutu pošast beleže i srednjovekovni hroničari, medicinari, pisci anala, itd. Pegavac je uvek intimno bio povezan sa ratovima, gladnim godinama i ljudskim nesrećama i često je njegovo dejstvo bilo presudno na ishode oružanih konflikata i pomenutih istorijskih stanja i procesa. Brojni su primeri prethodno pomenutog dejstva pegavog tifusa u istoriji civilizacija. Katastrofa koja je pogodila Napoleonovu armiju od pola miliona ljudi 1812. godine, bila je delimično uzrokovana i pegavcem. U periodu od 1816. do 1819. godine velika epidemija pegavca zahvatila je stanovnike Irske u kojoj je obolelo približno 700 hiljada ljudi. Spomenimo i da je pokoravanje pretkolumbovskih civilizacija Latinske Amerike od strane „evropskih konkistadora“ sasvim sigurno bilo propraćeno velikim epidemijama pegavca, koje su možda i doprinele brzom padu ovih izuzetnih društava. Pomenuti navodi samo ukazuju na činjenicu da pegavi tifus poseduje sve karakteristike tipične ratne zaraze. Zapadna Evropa se oslobodila vašljivosti, a time i pegavca, krajem XIX i početkom XX veka, zahvaljujući naglom industrijskom razvoju, jačanjem ekonomske moći, što je dovelo do porasta životnog standarda stanovništva u ovom delu Evrope, a potom i do porasta svesti o značaju higijene i ekspanzije praktikovanja iste u svakodnevnom životu ljudi.

Pegavi tifus je ostao kao problem pred Prvi svetski rat i u periodu između dva svetska rata u zemljama koje su bile ekonomski nerazvijene, kao i zemljama sa feudalnim odnosima. Poslednja velika epidemija pegavca u određenim ratnim sukobima, dogodila se u periodu oružanih konflikata na Korejskom poluostrvu sredinom prošlog veka. Na evropskom kopnu, Jugoslavija je bila poslednja zemlja koja se oslobodila pegavog tifusa, tačnije Crna Gora 1965, a Srbija tek 1968. godine.

Pegavi tifus u Srbiji je po prvi put dokumentovan putem pisanih spomenika 1836. godine, a kao i u ostalim delovima sveta, zasigurno je oduvek bio prisutan i kod nas. Kratkotrajne epidemije pegavca u Srbiji zabeležene su i u narednim decenijama, a posebno u vreme Balkanskih ratova. Prvi slučajevi pegavog tifusa u Prvom svetskom ratu u Srbiji javili su se u vidu sporadičnih slučajeva, početkom oktobra 1914. godine, što je potvrđeno u zvaničnom izveštaju saniteta Srpske vojske od 10. oktobra 1914. godine, a koji glasi: „U Srbiji ima 3 slučaja pegavca i to jedan u Debarskoj bolnici, a dva u Mitrovici, od kojih je jedan umro“. Uzroci pojave pegavca u Balkanskim ratovima, kao i tada u prvim mesecima Velikog rata, bili su gotovo identični. Međutim, opšte zdravstveno stanje srpske vojske bilo je relativno zadovoljavajuće sve do sredine decembra 1914. godine. Naime, koincidirajući sa završetkom Kolubarske bitke, dolazi do porasta broja obolelih. Srpska vojska posle pobede na Kolubari i Suvoboru zarobljava oko 45 hiljada austrougarskih vojnika i 3000 ranjenika i bolesnika od pegavca. Upravo taj podatak ukazuje na to da je epidemija, možda bila i namerno izazvana. Naime, od 16 hiljada ranjenih i bolesnih austrougarskih vojnika koji su se zatekli u Valjevu uoči ulaska srpskih trupa, po naredbi vojnih vlasti Carsko-kraljevske armije, evakuisano je 12 hiljada ranjenika, invalida i tek operisanih pacijenata. Međutim, ostavljena je većina bolesnih vojnika, zaraženih trbušnim tifusom, šarlahom, dizenterijom, povratnom groznicom ili nekom drugom bolešću. Već tada su uočeni i prvi slučajevi pegavca, koji je najpre počeo da se širi među austrougarskim vojnicima. U podrumima jedne sasvim nove škole u Valjevu zatečeno je preko 150 mrtvih austrougarskih vojnika. Preko 40 hiljada zarobljenika, dobrog zdravstvenog stanja, raspoređeno je po čitavoj zemlji, kako bi isti bili upotrebljeni kao radna snaga. Pegavac i rekurens su rapidno sledili ovu koncentraciju i distribuciju i bili su razneti duž svih železničkih pruga i po svim većim gradovima Srbije, čak do Bitolja i Đevđelije. Mnogi savremeni istoričari veruju da je neprijatelj nakon svog neuspeha na frontu srpskoj, vojsci i građanima namerno ostavio svojevrsnog „trojanskog konja“, odnosno da je protiv Srbije preduzeo i određeni vid bakteriološkog rata, zabranjenog po tadašnjim, ali i današnjim konvencijama o ratnim sukobima. Svojim svedočenjima, pomenute tvrdnje su potkrepili i brojni očevici, strani lekari, hroničari i novinari, koji su u nameri da pruže neophodnu pomoć pristigli u Srbiju već krajem prve ratne zime. Između ostalih, pomoć su pružili dr Arčibald Rajs, švajcarski kriminolog i forenzičar, dr Ludvik Hiršveld, poljski bakteriolog, dok je šef britanske vojne misije u Srbiji dr Vilijam Hanter ustanovio da pegavog tifusa u Srbiji gotovo i nije bilo pre dolaska neprijateljskih snaga. Ubrzo zatim počinju da se javljaju pegavac, rekurens, dizenterija, kao i pojedinačni slučajevi variole. Dok variola nije zadavala problem, jer su narod i vojska bili vakcinisani, dotle je stanje u pogledu pegavca i rekurensa bilo iz dana u dan sve teže. Diseminacija pegavca u sve delove zemlje bila je skoro trenutna. Infekcija je putovala sa stanovništvom koje je lutalo, vozovima sa zarobljenicima i sa trupama u kretanju. Dolazak zime i neprestano kretanje masa išli su u prilog razbuktavanju epidemije. Pored toga, o pegavcu, načinu njegovog širenja, kao i o suzbijanju istog, i pored dostignuća naučnih saznanja u oblasti medicine u svetu, skoro ništa se nije znalo. Broj obolelih od pegavca je počeo da raste do neslućenih razmera, tako da je već početkom 1915. godine epidemija uzela zastrašujuće razmere, da bi u februaru i martu dostigla kulminaciju.

Sa druge strane, nakon ulaska austrougarskih trupa u Srbiju, naročito nakon Cerske i Kolubarske bitke, u Valjevo su se sjatile desetine hiljada izbeglica iz Mačve, Podrinja i Pocerine. Gradske ulice bile su pretesne za toliki broj ljudi, a većina je zimu provodila u razrušenim kućama, pod nadstrešnicama ili u šupama, neretko i pod vedrim nebom. U takvim okolnostima, potpomognuta blagom zimom bez snega i bez ikakvih uslova za ličnu higijenu, epidemija se munjevito širila.  Žarište bolesti bilo je Valjevo, u kojem je od kraja decembra 1914. do početka maja 1915. godine umrlo gotovo deset hiljada ljudi. Među žrtvama je bilo 3500 srpskih vojnika, 4000 civila i 2000 austrougarskih zarobljenika, a u jeku epidemije dnevno je umiralo i po stotinak obolelih. Valjevo je tih dana, zaista bilo „ceo grad – bolnica“. Sve zgrade, hoteli, škole, kafane, apsolutno svi objekti u gradu, postali su bolnička odeljenja, a ulice i neurbanizovani delovi naselja, bolnički hodnici. Broj obolelih se već sredinom decembra 1914. godine popeo na 7000 pacijenata, da bi u jeku epidemije, tokom januara i februara 1915. godine, bolest dostigla vrhunac. Svega 26 lekara bilo je zaduženo za lečenje i negu zaraženih i bolesnih, a od njih epidemiju je preživelo svega petoro. Bolnice su u potpunosti ispunile svoje kapacitete, a pacijenti su smeštani gde god se moglo, po hodnicima, tavanima, podrumima… Mnogi od njih ostali su u dvorištu, ispred bolnica, pod šatorima ili na otvorenom. Istovremeno, grobari su radili danonoćno, a već u februaru na groblju iznad grada, na brdu Vidrak, nije bilo ni stope slobodne zemlje gde bi mogao da se iskopa novi grob. Usled velikog broja sahrana vlasti su zabranile upotrebu crkvenih zvona, jer bi ista praktično zvonila bez prestanka, ali su gradske ulice i dalje bile zakrčene pogrebnim povorkama i mrtvačkim sanducima, sve dok posmrtne opreme nije ponestalo. U datom periodu, epidemiološka situacija u celoj zemlji dobila je dramatične i katastrofalne razmere. U toku februara i marta epidemija se odjednom razbuktala brzinom i snagom kojima nije bilo ravnih ni u jednoj epidemiji pegavca o kojima su do tada postojali pouzdani podaci. U aprilu kada je dostigla kulminaciju, svakodnevno se javljalo nekoliko hiljada novih slučajeva, jedno vreme je u vojne bolnice primano po 2500 bolesnika dnevno. Mortalitet obolelih se kretao približno od 20% za vreme porasta i opadanja epidemije, pa sve do 60% na vrhuncu epidemije. Za manje od šest meseci umrlo je preko 150 hiljada ljudi od pegavca. Uprkos činjenici da je još 1909. godine utvrđeno da se pegavac prenosi distribucijom vaši, srpske vlasti i njihov zdravstveni sistem bili su potpuno neobavešteni o tom važnom fakticitetu. Kakvo je bilo neznanje našeg Srpskog vojnog saniteta o pegavcu vidi se iz jedne naredbe Drinske divizije od 10. decembra 1914. godine, u kojoj se propisuje niz mera protiv nastale epidemije pegavca, ali se ne pominje vaš i depedikulacija (razvašljivanje-uništavanje vaši). Šta više, u naredbi izričito stoji i sledeće uputstvo: „… Kako se povremeno pojavljuje i trbušni tifus među vojnicima ovog puka, držati se gornjih uputstava, jer isto važi za pegavac i trbušni tifus“. Bez većeg iskustva u borbi sa pegavcem, srpski lekari su narastajuću epidemiju 1914. godine i početkom 1915. godine smatrali uglavnom za epidemiju tifusa abdominalisa i na taj način su i tretirali bolest. „Bog zna koliko cmo kreča utrošili u borbi protiv pegavca“, kazao je osnivač naše vojne epidemiologije pukovnik dr Đura Novaković. Konačan bilans ovih strahovitih obmana i neznanja nalazi se u podatku da je od 595 srpskih lekara u Srbiji krajem 1914. godine, njih 122 umrlo do prestanka pomenute epidemije.

U tako katastrofalnoj epidemiološkoj situaciji srpska vlada se 9. februara 1915. godine obratila Ministarstvu spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva za pomoć u jednoj misiji od oko 100 lekara. Već narednog dana pukovnik dr Vilijam Hanter dobio je ovlašćenja da može da oformi ekipu sa oko 25 članova i stavi je na raspolaganje srpskoj vladi i zdravstvenom sistemu Kraljevine Srbije. Istovremeno, u Parizu, Londonu, NJujorku i drugim svetskim gradovima, organizovane su dobrotvorne akcije, priređivane izložbe, prikupljana novčana i medicinska pomoć, a o epskoj borbi srpskog naroda protiv biblijske pošasti koja ga je zatekla i to u krajnje nevreme ratnih i političkih opasnosti po njegovu državu, svoju čitalačku javnost revnosno je izveštavala američka i evropska štampa. Poziv za pomoć naišao je na veliki odjek i ubrzo su u Srbiju pristigle brojne medicinske ekipe, ali i pojedinci, lekari i dobrovoljci-bolničari. Među prvima je došao holandski hirurg Arijus van Tinhoven sa svojom lekarskom ekipom, danski tim na čelu sa doktorom Vilijamom Teodorom Melgardom, poljski supružnici Hana i Ludvik Hiršveld, francuski pukovnik infektolog doktor Kolet, bolničarke i lekarke iz Škotske, Rusije, Sjedinjenih Američkih Država i Francuske, npr. poput lejdi Luiz Padžet. Mnogi od njih zauvek su i ostali u Valjevu i bili sahranjeni zajedno sa svojim pacijentima. Ne smemo da zaboravimo hrabri podvig američkog doktora Semjuela Kuka, čije je delo ostalo upamćeno kao večni primer humanosti i lekarske samosvesti, kada je odbio da primi vakcinu u bolnici u Valjevu, sa tvrdnjom da je ista potrebnija srpskim vojnicima. NJegovi posmrtni ostaci i danas počivaju na brdu Vidrak iznad Valjeva. Svoj umetnički uzlet „na oltar otadžbini“ prinela je i akademska slikarka, čuvena Nadežda Petrović, koja se kao bolničarka-dobrovoljac u dva balkanska i svetskog rata oglušila na poziv Vrhovne komande i ubeđivanje porodice da napusti Valjevo, kako bi ratnim naporima svoje domovine pomogla na drugačiji, a jednako delotvoran način. Preminula je u aprilu 1915. godine u Rezervnoj bolnici u Valjevu. Pobedu nad epidemijom nesumnjivo je izvojevala britanska vojna misija sa pukovnikom dr Vilijamom Hanterom na čelu. Grupa od tridesetak lekara stigla je u Niš 4. marta 1915. godine i odmah srpskoj vladi predočila da se neće baviti lečenjem obolelih, već prvenstveno preventivnim radom. Cilj je bio zaustavljanje epidemije, a da bi se to ostvarilo, bilo je potrebno mobilisati celu naciju, sve građane, od „vrhova društvenih elita“ do seoskih domaćina u najudaljenijim krajevima Srbije.

Momentalno je prekinut svaki saobraćaj u zemlji, zabranjena su odsustva i date glavne preporuke na koji način je potrebno preduzeti borbu protiv zaraze. Telesna higijena bila je osnovni preduslov u pomenutim antiepidemijskim naporima, ali još važnije bilo je da se bela vaš uništi u odeći, posteljini, jorganima i to u svim domovima i javnim objektima. U opštem ratu protiv vašaka najdelotvornije se pokazala zabrana poseta civila bolesnoj rodbini, kontakata i komunikacije između zdravih i bolesnih osoba, a ponajviše izum dr Hantera i njegovih lekara, odnosno čuveno srpsko bure. Srpsko bure bilo je, zapravo neobično sredstvo za dezinfekciju koje se pokazalo kao izuzetno jednostavno, jeftino, uspešno i, najvažnije, moglo je da se napravi u svakom selu. Radilo je na principu Kohovog lonca, gde se voda zagrevala na 100 stepeni, a zatim je kroz veš i odeću, složenu u buretu, ispuštana vrela para koja je uništavala vaš i njihova jajašca. Pomenuti mehanizam napravio je sanitetski major Eliot Frenk Stramers, član britanske misije. Improvizovano je na licu mesta, od raspoloživog materijala. Parni aparat činila su dva dela – i to kazan u kome se stvarala para i bure za odeću i druge predmete. Na ognjištu ispod kazana založila bi se vatra, voda u kazanu bi ključala, a para išla nagore, kroz rupe u buretu iznad kazana. U buretu je bila okačena odeća iz koje je valjalo istrebiti vaške. Bure bi se odozgo dobro zatvorilo, pritisnulo nekim kamenom, a ceo postupak trajao je oko 40 minuta. Predsednik vlade Nikola Pašić bio je toliko zadivljen ovim izumom da je odmah naredio da se napravi 100 komada i da se isti kao model pošalju u sva srpska naselja. U vojsci je uvedeno po jedno bure na svakih 250 vojnika uz improvizovano pokretno kupatilo, a rezultati mera su bili izvanredni. Broj obolelih, koji je do tada iznosio od 1000 do 2500 ljudi dnevno, već posle dve nedelje korišćenja „srpskog bureta” znatno je smanjen. Doslednom primenom ovih mera, epidemija koja je tokom marta dostigla vrhunac, već početkom maja počela je da jenjava.

Bilo je skeptika koji su brzu likvidaciju epidemije objašnjavali prirodnom pojavom zbog nastupanja letnje sezone, a čak su i tadašnji lekari zaključili da je na proleće 1915. godine epidemija spontano opala. Kasnijom epidemiološkom analizom potvrđeno je da su rekurens i pegavac u Srbiji prestali ne zbog „toplih prolećnih dana“, već zbog opisane nove taktike borbe protiv zaraze, a koja se sastojala u primarnoj higijenskoj zaštiti zdrave populacije srpskih građana. Jedina sačuvana autentična izvorna dokumentacija o kretanju epidemije nalazi se u matičnim knjigama umrlih Srpske Pravoslavne Crkve. Analizom ovih knjiga ustanovljeno je da je petomesečno katastrofalno umiranje od oba oboljenja naglo svedeno do minimuma od 16. marta 1915. godine, pa u naredne dve nedelje kada je širom Srbije, vrelom vodenom parom, pokrenuta sveobuhvatna depedikulacija rublja, odeće i posteljine i to pomoću „srpskog bureta“. U vojsci i narodu zaustavljen je rast epidemije, a već početkom aprila beležimo strmoglav pad broja obolelih, dok je rekurens značajno počeo da opada već krajem treće dekade marta. Dakle, sa istim narodom i vojskom, u istim uslovima siromaštva i ratnih prilika, u jednoj katastrofalnoj epidemiološkoj situaciji, ali sa potpuno drugom koncepcijom borbe protiv epidemije u vidu taktike koja se sastojala u zaštiti zdravih od zaraze, i to pomoću proste improvizacije – vrele vodene pape u „srpskom buretu“, dotadašnji epidemiološki poraz preokrenut je u blistavu antiepidemiološku pobedu. Nakon petomesečne nekontrolisane epidemije, ali za manje od tri meseca borbe protiv iste, pegavi tifus je konačno ugašen početkom juna 1915. godine. Iz ocene Hantera, da je epidemija pegavog tifusa u Srbiji 1914. i 1915. godine bila „najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji“, mogu se sagledati osnovne karakteristike pomenutog epidemijskog procesa. Navedene osobine epidemijskog procesa pegavca i rekurensa nisu verovatne u endemskim područjima i u prokuženoj populaciji. Prema podacima i mišljenju Hantera, početak katastrofalne epidemije pegavca u Srbiji pronalazimo kod zarobljenih, ranjenih i od pegavca bolesnih austrougarskih vojnika. Jednostavno, u Srbiji je epidemija rekurensa prethodila epidemiji pegavca, suprotno epidemiološkom iskustvu u endemskim područjima, gde pošast rekurensa sledi nakon pustošenja pegavca. Pomenute činjenice govore u prilog tezi da pegavac i rekurens u datom periodu nisu predstavljali endemske pojave u Srbiji, odnosno da su isti upotrebljeni u svrhe biološkog ratovanja protiv srpskog naroda, a od strane agresora iz zemalja Centralnih sila. NJegoš bi poručio: „…Ođe ljudsko prestaje poznanje“.