Miša Đurković: tamni koridori moći

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Miša Đurković (Kruševac, 1971) direktor je Instituta za evropske studije u Beogradu i jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca konzervativne orijentacije. Osnovnu i srednju školu završio je u Kruševcu, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1996). Na ovom fakultetu je magistrirao 2001. godine i zatim odbranio doktorsku disertaciju Liberalizam i država: politička filozofija Džona Stjuarta Mila (jul 2005. godine). Te godine bio je oko sedam meseci savetnik za politička pitanja u Kabinetu predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice i oko pola godine sekretar Državnog saveta za Kosovo i Metohiju. Đurkovićeve naučne i stručne analize posvećene su pitanjima političke i pravne teorije, fenomenima popularne kulture, međunarodnim odnosima, ali i problemima bioetike i odbrane porodice.

Poslednjih godina svoja ideološka i politička gledišta objavljivao je na stranicama mnogih domaćih i inostranih medija (Politika, NIN, Prizma, Glas javnosti, Vreme, Blic, IAREX). Kao direktor Instituta za evropske studije organizovao je mnoštvo tribina na kojima su govorili istaknuti srpski i evropski intelektualci konzervativne orijentacije, ali i kritičari ideologije globalizma i novog svetskog poretka (Aleksandar Dugin, Srđa Trifković, Tomislav Sunić, Dejan Mihailović, Milomir Stepić i dr.). U svojstvu povremenog kolumniste lista Politika pisao je tekstove na aktuelne teme („Kosovo za šoping“; „Šta se dešava u Raškoj oblasti“; „Srpska akademija (ni)je uz svoj narod“; „Kakva je budućnost SANU“; „Paralelni svetovi“; „Teheran bez plamena“; „Mediji i smrt Darije Dugine“). Miša Đurković je autor velikog broja knjiga koje su naišle na izuzetan odjek u najširoj javnosti. Za ovu priliku navodimo samo neke od najpopularnijih naslova: Konzervativizam i konzervativne stranke (2007), Između nauke i propagande (2009), Tamni koridori moći, (dva izdanja – 2013, 2019), Iluzija Evropske unije (2015), Desna misao u XX veku (2019), Rat za porodicu u Srbiji (2019) i dr.

Pored naučnih preokupacija i bavljenja tzv. velikim svetsko-istorijskim i geopolitičkim temama, Đurković je poslednjih desetak godina veoma angažovan u odbrani tradicionalne porodice i kritici onih zakonskih rešenja kojima se zadire u sferu ljudske intime i privatnosti. Kao jedan od prepoznatljivijih kritičara ove pojave u srpskom društvu, našao se na udaru „tamnih koridora moći“ koji nastoje da po svaku cenu i bez ikakve stručne debate ućutkaju sve javne delatnike (poput V. Dimitrijevića, B. Ristivojevića) koji se u našoj zemlji suprotstavljaju sprovođenju jedne u osnovi totalitarne ideologije. Miša Đurković se poslednjih godina bavio i unapređenjem saradnje Instituta za evropske studije i Matice srpske. Zahvaljujući toj činjenici, pod svodovima Matice besedili su neki od najuglednijih inostranih intelektualaca, a Đurković je u julu 2019. godine i govorio na temu Rat za porodicu u Srbiji u okviru Matičine tribine „Savremeni čovek i savremeni svet“. Đurković je sredinom marta 2022. godine besedio i kao jedan od recenzenata monografije posvećene Čedomiru Popovu, istoričaru i nekadašnjem predsedniku Matice srpske (M. Antolović, Čedomir Popov: intelektualna biografija, Matica srpska, Novi Sad 2021).

 Koridori mraka

 Miša Đurković je veliku naklonost šire čitalačke publike stekao objavljivanjem knjige Tamni koridori moći (prvo izdanje 2013, a drugo 2019). Reč je o tematski različitim ogledima u kojima je na prepoznatljiv i multidisciplinaran način analizirao „puteve savremene političke teorije“, istražujući kontroverzne teme, počevši od konspirologije, preko novog trockizma i sistema infiltracije, do manifestacija autoritarizama u savremenoj političkoj teoriji i praksi. U „Predgovoru“ za drugo izdanje ove knjige autor je istakao da je reč o svojevrsnom „istraživačkom projektu“ koji je proistekao iz „dijalektičkog jedinstva teorije i prakse“. Reč je o nastojanju da se problematika političke teorije i filozofije posmatra iz perspektive konkretnih pojava oko kojih se potom grade odgovarajuće teorijske konstrukcije i uopštavanja. U tom pogledu za pisca „tamnih koridora moći“ posebnu inspiraciju je predstavljalo delo velikog Platona kojeg je označio „kao oca metafizike i spekulativne misli“.

Na koji način Đurković opisuje tamne koridore moći? Već u sadržaju prvog eseja svoje knjige, „Konspirologija i politička teorija“, on uočava postojanje svetske zakulise kao sistema organizacija i pojedinaca koji usmeravaju tokove istorije u određenom pravcu. To su prvenstveno tajne službe i tajna društva (masoni, iluminati, rozenkrojceri, mafija). Primera radi, iluminati su kao tajna organizacija postojali pre masona i kao takvi su planirali uništenje tradicionalnih sistema vrednosti, klasičnih religija i svrgavanje krunisanih glava. Malo je poznat podatak da su desetak godina aktivno pripremali Francusku buržoasku revoluciju, kao i da im je suđeno za „realnu zaveru“ o čemu postoji bogata arhivska građa. Nema sumnje da je taj podzemni sistem moći i praktično delovao u Francuskoj revoluciji, čija je jedna od prvih posledica bila „izjednačavanje bračne i vanbračne dece i prva legalizacija razvoda na zapadnom prostoru“. Na gotovo identičan način izazvana je boljševička revolucija u Rusiji 1917. godine.

Takođe, Miša Đurković ukazuje i na svojevrsnu unutrašnju transformaciju Zapada koja je delo pomenute zakulise. Naime, ono što danas uočavamo jeste sistematsko razaranje porodice i promovisanje netradicionalnih oblika tzv. bračnih i drugih zajednice. Poslednji „krik mode“ je legalizacija tzv. otvorenih zajednica, poligamija ili poliandrija, odnosno mogućnost da jedan muškarac živi sa više žena, jedna žena sa više muškaraca ili više muškaraca sa više muškaraca. Za razliku od otvorenih revolucionarnih prevrata, kod realizacije ovakvih projekata primenjena je sasvim drugačija matrica koja je najpre isprobana na primeru legalizacije homoseksualizma (videti opširnije u eseju „(Geo)politike homoseksualizma“) gde se bogato finansirana pseudonaučna istraživanja plasiraju kao nove i neupitne istine. Tako, najpre, Američka psihološka asocijacija izvesna patološka ponašanja skida s popisa nedozvoljenih i neprihvatljivih radnji, nakon čega sledi njihova zakonska legalizacija. Na taj način pravi promoteri i finansijeri ovakve ideologije, poput Rokfeler fondacije, ostaju iza scene, zaogrnuti lažnim plaštom humanizma i zaštitom tzv. manjinskih prava.

Đurković ističe i mafiju kao jedan od najuticajnijih mračnih koridora moći, jer ona „ima izvanrednu podzemnu logistiku, široku mrežu i mnoštvo mehanizama za distribuciju problematične robe, pranje para, angažman profesionalnih ubica“ i sl. Posebnu pažnju privlači zapažanje da je „mafija u demokratskim zemljama često neophodan sastojak za osvajanje glasova“. Opštepoznat je istorijat odnosa Kenedijevih i bosa Sema Đankane (pri čemu je posrednik bio Frenk Sinatra). Đankana je 1960. godine obezbedio veliki broj glasova za Džona Kenedija u Ilinoisu, a ispostavilo se da je upravo to bila ključna država za njegovu pobedu na predsedničkim izborima. Međutim, Kenedijevi su pokušali da se oslobode lestvica koje su ih dovele do uspeha. Robert Kenedi je postavljen za tužioca i pokrenuo je oštru borbu protiv mafije. Đankana je zajedno sa Trafikanteom bio angažovan i u poznatoj operaciji „Mungos“ (reč je o pokušajima atentata na Fidela Kastra) o čemu je trebalo da svedoči tokom čuvene istrage o nedozvoljenim radnjama CIA pred Čerčovim komitetom, ali je ubijen neposredno pre toga, baš kao i mafijin ubica Roseli i kontroverzni sindikalni lider Džimi Hofa. Postoje brojna svedočenja o saradnji Majera Lenskog, jednog od najvećih i najuticajnijih vođa američke mafije u 20. veku, sa izraelskim Mosadom. Lenski je aktivno pomagao Državu Izrael od osnivanja, a Mosadu je bio od koristi prilikom organizovanja likvidacija. Inače, Lenski je sarađivao i s Batistinim režimom na Kubi, a što je još jedan zanimljiv istorijski primer „javno-privatnog partnerstva“, odnosno direktne saradnje državne vlasti i mafije.

 Intelektualna zabava

 Istražujući istorijsku ulogu ezoterijskih društava u svetskoj istoriji, Đurković dolazi do vrlo zanimljivog zaključka o njihovoj unutrašnjoj organizaciji koja je zasnovana na veoma čvrstoj hijerarhiji. Ključ sistema i vezivni cement je kod svih tajnih društava (navodna) ezoterijska suština nekog znanja gde se najviše tajne čuvaju isključivo za najviši tzv. prosvetljeni nivo organizacije. Svi ostali članovi su primorani da služe vrhu društva i obavljaju poslove čiji smisao i kontekst ne razumeju. Od njih se u ime ezoterijskog učenja traži slepa poslušnost i izvršenje zadataka koji su u suprotnosti sa zakonom i moralom.

U međuvremenu je u SAD došlo do masovnog širenja satanizma koji se sve više u javnom prostoru tretira kao „religija“ ili filozofsko učenje koje je izjednačeno sa hrišćanstvom i drugim tradicionalnim verama. Podignuti su spomenici bafometu u Arkanzasu i Detroitu, a putem filmova (dokumentarac Živeo Satana), zatim kampanja velikih korporacija (najk patike 666), muzike ili televizijskih serija, satanizam se propagira kao legitimna kultura i deo javnog prostora. U izuzetno popularnoj seriji Silikonska dolina HBO-a jedan od glavnih likova, programer Gilfoj, deklarisani je satanista i u jednoj epizodi gledaoci imaju priliku da vide scenu u kojoj on i njegova devojka prisustvuju „ritualu“ svoje „verske zajednice“. Na sličan način se promovišu i učenja drugih okultnih organizacija kao što su: rozenkrojceri, Zlatna zora, teozofi (Helena Blavacka i Olkot), antropozofi (Štajner), Ordo templi orijentis (Alister Krouli i njegova Knjiga zakona iz 1904), Nju ejdž (Alisa Bejli, 1945). Neke od njih su izvršile presudan uticaj na mnoge američke političare, a postoje prilično snažni dokazi o svojevremenim vezama Mihaila Gorbačova i pojedinih organizacija koje pripadaju sinkretističkom pseudoreligioznom pokretu Novo doba (prim. autora).

Za čitaoca Đurkovićeve knjige veoma je zanimljiva i analiza odnosa Rimokatoličke crkve i masonerije. Naime, Katolička crkva je najpre odbacivala masoneriju (zabrana iluminata 1785. godine) ali se u poslednja dva veka uglavnom adaptirala (aggiornamento) na svet koji su, čini se, prvenstveno vrednosno i ideološki oblikovali slobodni zidari, pa se tako i približavala uzusima koje su oni postavljali. Procenjeno je da radikalno oponiranje nije dalo rezultate i ušlo se u prilagođavanje sa ciljem očuvanja osnove.

Posle Drugog svetskog rata vrlo je indikativna epizoda osnivanja Evropske zajednice, koja je nastala kao deo Spajkmanove geopolitičke arhitekture radi obuzdavanja komunističkog bloka. U tom procesu bitnu posredničku ulogu imao je Poljak Jozef Retinger, mason, osnivač Evropskog pokreta i Bilderberga, koji je istovremeno imao bliske veze sa Kurijom i papom. U prilog razjašnjenju ovog pitanja pomenuta je poznata lista novinara Mina Pekorelija, objavljena 1978. godine u njegovom nedeljniku Oservatore politiko. Naime, on je objavio spisak 120 visoko rangiranih osoba u strukturi Rimokatoličke crkve za koje je tvrdio da su masoni. Na listi je bilo nekoliko kardinala, državnih sekretara, biskupa, sveštenika itd. Pekoreli je bio izuzetno obavešten čovek, koji se nalazio na spisku članova lože P-2, a ubijen je svega nekoliko meseci nakon objavljivanja ovih podataka. Za ubistvo je suđeno bivšem premijeru Đuliju Andreotiju i vođama mafije. Pekoreli je, na primer, još tada pisao da je ubistvo premijera Alda Mora deo supertajne operacije Gladio. Andreoti je tek 1990. godine javno obznanio postojanje ovog sistema kontrole evropskih demokratija, čija je najpoznatija žrtva bio italijanski premijer Aldo Moro koji je zverski likvidiran 1978. godine, kada je na čelo Katoličke crkve postavljen kontroverzni Poljak Karol Vojtila (papa Jovan Pavle II).

 Kontrakultura

Miša Đurković je autor koji često koristi sintagmu o ratovima u kulturi. Još sedamdesetih godina su se u štampi pojavile informacije o tome kako je CIA sponzorisala razne organizacije i časopise kao što su Kongres za kulturnu slobodu ili Enkaunter. Međutim, u poslednjih dvadesetak godina pojavio se niz izvanrednih studija koje su, polazeći od dostupnog arhivskog materijala, rekonstruisale stvarnu meru u kojoj je američka obaveštajna zajednica raširila svoju delatnost kroz delovanje u umetnosti i kulturi. U vezi s ovom tematikom Đurković izdvaja knjige Ejpija o političkoj kulturi američkog imperijalizma, zatim Hjua Vilforda Moćni Vurlicer i pionirsku monografiju Stonor Saundersove Ko je platio gajdaša?.

Prvo što pada u oči jeste činjenica da je CIA velikim delom preuzela ne samo prethodno razvijeni model Kominterne već i osnovnu „target-grupu“ preko koje se uticaj vrši, pa čak i konkretne aktere. Tako je pisac Artur Kestler krajem tridesetih godina u Parizu bio deo tima Mincenberga i Ota Kaca, da bi nakon razočaranja u staljinizam i objavljivanja svog poznatog romana o čistkama Pomrčina u podne polako i svesno prešao u suprotni tabor. On je jedan od šest autora koji su 1949. godine objavili manifestnu zbirku eseja Bog koji je pao. U pitanju su svedočanstva bivših saputnika koji su se razočarali u komunističku praksu. Tako je počeo javni proces u kome su pripadnici takozvane nekomunističke levice promenili stranu u Hladnom ratu i postali osnova za američku hladnoratovsku propagandu, ali i kulturnu politiku prema trećim zemljama.

Američka CIA je 1983. godine osnovala „Nacionalnu zadužbinu za demokratiju“ koja ima status posebnog tela koje je posredno povezano sa Stejt departmentom. Ono dobija velike svote novca od Kongresa, a zatim ih raspoređuje partijskim fondacijama, ali i direktno raznim nevladinim akterima u državama koje su predmet obrade. Sponzorišu se razne NVO, portali i drugi projekti namenjeni za izbore, demokratiju, ljudska prava, promovisanje LGBT modela življenja, otvorenog tržišta za korporacije, podrivanje porodice, separatizami. Danas NED deluje u preko 90 zemalja sveta sa veoma sličnom agendom i identičnim modelom vrednosti i poželjnih društvenih prioriteta. U Srbiji je NED tokom 2012. godine investirao milion dolara u rad dvadesetak organizacija.

Đurković kao indikativan navodi i članak Rejmonda Molija iz 1956. godine pod naslovom „Biheviorizam na Harvardu: Uticaj Fordove fondacije na harvardsku školu poslovne administracije“. Ovaj pisac koncizno objašnjava razloge za korporativno promovisanje čuvene psihološke teorije biheviorizma. Ljudi se tretiraju kao zamorčići (pokusni kunići), stavljaju se pod kontrolu i nad njima se sprovode svakojake vrste eksperimenata, kako bi se istražilo njihovo ponašanje, reagovanje na određene impulse, podsticaje, nadražaje, uglavnom iracionalnog tipa. Zanimljivim mehanizmom, takvi eksperimenti koje je doktor Staufer sa svojim ekipama sprovodio na vojnicima, regrutima i gostima u državnim institutima prebačeni su u civilni prostor i sprovode se nad kupcima u korist marketinških eksperata. Ovaj pisac, takođe, ukazuje na neverovatnu navalu biheviorista na pravne fakultete i pojavu čudnih sudskih mišljenja izgrađenih na odgovarajućoj sociologiji (a ne pravu) koje smo videli poslednjih godina. Sada se ova moda seli na prostor biznisa, ali i vojnih istraživanja.

Reč je o karakterističnom moralnom relativizmu koji je osnova savremenog društvenog inženjeringa. Ovakva naučna i društvena metafizika posebno štetne posledice izaziva na području morala i vrednosti, zatim raspoloženju javnog mnjenja i formiranju ličnosti lidera. Zanimljiva je i generalna strategija delovanja ovih fondacija koje su potpuno izopačile principe delovanja građanskog društva, privatne inicijative, zadrugarstva i asocijacija, koje je Aleksis Tokvil svojevremeno označavao kao osnovu demokratije, decentralizacije i preduzetništva u Americi.

Protivporodična subverzija

Jedna od najznačajnijih Đurkovićevih knjiga Rat za porodicu objavljena je 2019. godine kao rezultat višegodišnjih istraživanja ovog autora koji se, pored zaštite tradicionalne porodice u Srbiji, bavio i problematikom bioetike. Analizirajući u istorijskom kontekstu ova pitanja, on ukazuje na postojanje „ideologija prekoračenja“ čiji princip pobune, isti onaj koji pali anđeo prvi usmerava protiv svog iskona, leži u osnovi svih ovih nastojanja, koje vode razaranju jedne civilizacije i pretvaraju ovakva društva u neodržive zajednice. Postoje razni istorijski primeri u kojima je upravo razaranje čvrstih osnovnih principa vodilo do dekadencije, gubitka vitalnosti i odumiranja društava i sistema. Nije neočekivano što se stanje savremene zapadne civilizacije često poredi sa „dekadencijom poznog Rima“ u kojem su, pre svega elita, a zatim i običan narod, izgubili svaki pojam o vrlini, odricanju, štednji i prepustili se bahatosti i materijalističkom uživanju. Odavno nije tajna da „globalna elita“ podstiče feminizam, neotrockizam i slične ideologije, sistematski radeći na razaranju prirodne porodice, što je uvek u direktnoj vezi sa opadanjem populacije. U tim krugovima odavno je rasprostranjena ideja o „prenaseljenosti zemljine kugle“ i preterano brzom širenju ljudske populacije, na šta se reaguje promovisanjem ideologija i sistema vrednosti koji treba da podstaknu suprotne tendencije. Do sada su najviše uspeha imali u Kini, ali i u zapadnom (posthrišćanskom) svetu.

Na temeljima ovakvih saznanja, Miša Đurković upozorava „da se u Srbiji posle 2000. godine vodi sistematski rat protiv prirodne porodice“. Pošto je 2000. godine nasilno i pučistički promenjena vlast, a glavni organizatori su bile obaveštajne strukture nekoliko najmoćnijih zapadnih država, oni su imali neograničene mogućnosti da tokom prethodne dve decenije u Srbiji, nametnu svoju ideologiju, sistem vrednosti, način uređenja ekonomskih i društvenih odnosa, a time i pravac u kojem će usmeravati obrazovanje, demografsku i porodičnu politiku. Dve decenije posle početka „reformi” veoma su jasni pravci i ciljevi koji su tada postavljeni: smanjenje broja brakova, povećanje broja razvoda i samohranih roditelja, smanjenje broja rođene dece, povećanje broja vanbračnih zajednica nauštrb legalnih brakova, izjednačavanje tzv. istopolnih zajednica sa heteroseksualnim brakovima, legalizacija homoseksualnih brakova i omogućavanje da oni usvajaju decu, ili ih dobijaju putem surogat-majčinstva. U ovako zamišljenom sistemu izmenjeno porodično zakonodavstvo je samo jedan od segmenata koji je, međutim, izuzetno značajan ne samo po pravnim nego i društvenim posledicama. Na primer čitava ideologija nasilja u porodici i posledična „medijska viktimizacija žena“ dovela je dotle da Srbija, sa gotovo 90 procenata dece koja se prilikom razvoda dodeljuju isključivo majkama, po ovom parametru bude vodeća zemlja u Evropi.

Na osnovu sprečavanja „nasilja u porodici“ koje je uvedeno kao opšti ideološki krovni pojam, otpočeo je talas tzv. državnog interevencionizma u oblasti porodičnih odnosa koji izaziva teške društvene i moralne posledice, i stvara osećaj sveopšte pravne nesigurnosti. Đurković kao posebno problematične navodi odredbe Zakona o sprečavanju nasilja u porodici iz 2016. godine. Uz još oko 17 različitih zakona koji se odnose na porodično-pravnu materiju (Zakon o uređenju sudova, Zakon o matičnim knjigama, Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje, Zakon o nasleđivanju, Zakon o parničnom postupku i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici), doneti su i drugi zakonski propisi kojima se praktično redefiniše tradicionalna bračna zajednica kao zajednica muškarca i žene. Da ne govorimo o uvođenju tzv. džender ideologije ili Zakona o rodnoj ravnopravnosti čija je primena izazvala ne samo opravdanu kritiku stručne javnosti (Matica srpska je reagovala saopštenjem o neprihvatljivosti uticaja ove ideologije na jezičku sferu – prim. autora) nego i svojevrsnu konfuziju u najširoj javnosti.

Kao nacionalno odgovoran intelektualac Miša Đurković navodi „da je najveći problem današnje Srbije ubrzani demografski pad i pražnjenje teritorije“, a što izaziva strahovite posledice (uključujući i bezbednosne). Prosečna starost u Srbiji već je prešla 43 godine, a po poslednjim podacima na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner. Ta okolnost otvara i pitanje održivosti penzionog sistema. Naime, stanovništvo se sliva u moravsku dolinu i koncentriše na području između Novog Sada i Beograda, gde se proizvodi dve trećine BDP-a Srbije. Đurković upozorava i na nimalo zanemarljivu posledicu ovakvog kretanja stanovništva, a to je pražnjenje velikih delova zemlje. Naime, samo u razdoblju (2002–2011) istočni deo Srbije izgubio je petinu stanovnika, a uveliko je u toku identičan proces na prostorima Vojvodine i juga Srbije. Rezultati upravo obavljenog popisa stanovništva nažalost potvrđuju ranija strahovanja o spirali izumiranja u koju je populacija Srbije nepovratno ušla.

Konačno, Đurković upozorava da je proces depopulacije obeležje savremene hedonističke zapadnjačke posthrišćanske kulture i načina života u okviru kojih se deca predstavljaju kao teret i nepotrebna obaveza. On kao suprotan navodi primere afričke i azijske civilizacije gde je broj novorođene dece veoma visok i neposredna je posledica drugačijeg moralnog okvira i sistema vrednosti. Na završetku svog istraživanja Miša Đurković naglašava da je borba za očuvanje tradicionalne porodice u Srbiji vrednost za koju se vredi boriti, naglašavajući potrebu radikalnog zaokreta ne toliko u ekonomskoj koliko u idejnoj, moralnoj i zakonskoj sferi, a koji trenutno zbog patronata evropskih institucija u Srbiji nije moguć.

LITERATURA: Miša Đurković, U toku je rat protiv porodične Srbije (intervju vodio V. Dimitrijević), Pečat, 18. X 2019; Miša Đurković, Tamni koridori moći: putevi savremene političke teorije, Catena mundi, Beograd 2021; Milorad Vukašinović, Globalna perestrojka, SAJNOS, Novi Sad 2022.