Autor: dr Miloš Savin, istoričar
Delimični uspeh koji su mađarski liberalni politički krugovi ostvarili prilikom dogovora o Nagodbi doveo je do toga da se oni odreknu svojih dotadašnjih saveznika među nemađarskim narodima Ugarske, koji su im do tada bili neophodni radi zajedničke borbe. Tako su mađarski liberali od svog do tada najbližeg saradnika Svetozara Miletića počeli da stvaraju državnog neprijatelja i ekstremistu. Zastava kao organ Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke postaje najuticajniji list među Srbima u Ugarskoj pa i šire. U momentu kada je buknuo srpsko-turski rat 1876. godine, u noći između 4. i 5. jula, u Novom Sadu je uhapšen Svetozar Miletić. Tokom istog leta, zbog dovođenja u vezu sa Miletićevom inkriminisanom aktivnošću, uhapšeni su brojni značajni Srbi tog doba iz Vojvodine. Kao osnov za pokretanja postupka protiv Miletića zbog navodne veleizdaje poslužio je iskaz jednog pritvorenika iz zatvora u Bečkereku, izvesnog Đorđa Rankovića, koji je kako bi se spasao od optužbe za falsifikovanje menica i drugih javnih isprava izjavio svom tužiocu kako je Miletić na banketu u sobi u hotelu „Kod srpskog kralja“ u Beogradu održao poduži veleizdajnički govor, kome su prisustvovali pojedni prvaci Srpske narodne slobodoumne stranke. Iako je Miletićev advokat i dugogodišnji prijatelj i saborac Mihailo Polit Desančić opovrgao sve optužbe, Miletić je nakon osamnaest meseci osuđen na dugogodišnji zatvor, ali je već 1879. usled izmenjenih političkih i zdravstvenih okolnosti pušten. Miletiću je bilo potrebno skoro dve godine da se privremeno oporavi i stabilizuje. Tokom boravka Svetozara Miletića u zatvoru grupa oportunističkih političara „notabiliteta“ pokušala je da preusmeri delovanje Srpske liberalne stranke tako što bi se distancirala od Miletića, te počela da vodi politiku blisku mađarskoj vladi. Nakon povratka i oporavka, Miletić je u Novom Sadu aprila 1881. sazvao veliki zbor birača stranke, sa namerom da se obračuna sa notabilitetima. Međutim, iskusni notabiliteti, procenjujući da je to poslednji Miletićev politički korak, nisu se isticali na skupu. Umesto očekivanog, došlo je do sukoba između Miletića i grupe vršačkih socijalista okupljenih oko Jaše Tomića koji su zahtevali dopunu Bečkerečkog programa socijalnim pitanjima. „Tomićevom zahtevu se suprotstavio lično Svetozar Miletić, objašnjenjem da se materijalni interesi podrazumevaju u demokratskom programu Narodne stranke, a da Tomiću kao socijalisti nema mesta na zboru ove stranke.“ Tomić je osporio demokratičnost slobodoumne stranke, okarakterisao Bečkerečki program kao zastareo, a Miletića podrugljivo prozvao „narodnosnim papom“. Novosadski zbor je iskristalisao tri frakcije u srpskom liberalno-opozicionom pokretu: liberale, notabilitete i radikale-socijaliste. Među liberalima doslednim Bečkerečkom programu se posebno isticao Mihajlo Miša Dimitrijević, koji će nakon Miletićevog potonuća u najteži oblik bolesti, avgusta 1882, nastaviti da vodi liberalno krilo nekadašnje stranke. Notabiliteti su 1884. na velikom skupu koji su organizovali uz pomoć Ugarske vlade usvojili svoj Kikindski program i prerasli u posebnu stranku, koja je ubrzo izgubila uticaj. Za upražnjeno Miletićevo poslaničko mesto u Ugarskom saboru organizovani su 1884. godine novi izbori u šajkaškoj izbornoj jedinici na kojima je trijumfovao Miša Dimitrijević.
Za vreme Miletićevog boravka u zatvoru, list njegove stranke, Zastava, upao je u finansijske probleme i izgubio političku orijentaciju, klizeći ka notabilitetima koji su težili da, preuzimanjem Zastave, preuzmu i celu stranku. Kratkotrajno uredništvo Miše Dimitrijevića, Miletićevog saborca i političkog naslednika, ideološki je osvežilo Zastavu, ali je on pod pritiskom Miletićeve porodice bio prinuđen da je napusti i preda notabilitetima na ponovno rukovođenje. Želja Miletićeve porodice je bila da proda Zastavu, ali notabiliteti nisu bili spremni da ulože lični novac u politiku. „U takvoj situaciji, kada se nije mogao naći kupac, pitanje lista rešeno je sklapanjem braka između Jaše Tomića vođe radikala-socijalista i Miletićeve ćerke Milice.“ Tomić je postao urednik Zastave 02. januara 1885. godine i pretvorio je u radikalski organ. Miša Dimitrijević je na ovo odgovorio pokretanjem liberalnog lista Branik, čiji je prvi broj izašao 17. X 1885.
U novogodišnjem tekstu, povodom Nove godine po starom kalendaru, 13. januara 1887. godine, Nikola Joksimović je čitaoce Branika dočekao rečima: „U Austrougarskoj pritisli nas sasvim. Nisu nam ostavili ni crkvu ni školu na miru. Vlada udružena sa našom reakcijom, napala je našu crkveno-narodnu avtonomiju i temelj joj je poljuljala… Zaustavimo se jedared, pogledajmo sebe i oko sebe. Spasavajmo što spasti možemo, ali brinimo se da budemo uistinu napredniji i jači – samo tako možemo dočekati, da i Srpstvo bude slobodno i sposobno, da se može takmičiti sa drugim narodima i održati se na površini.“[1]
Miša Dimitrijević se januara 1887. godine obreo u Budimpešti gde je u svojstvu šajkaškog poslanika planirao da održi govor na sednici Ugarskog sabora. Ovo je bilo tek prvo Dimitrijevićevo obraćanje za tri godine, što nam govori da, iako suveren i neprikosnoven u srpskoj publicistici, narodno-crkvenim pitanjima i liberalno-opozicionom pokretu, nije u dovoljnoj meri koristio saborsku govornicu za osvetljavanje srpskog pitanja i učvršćavanje pozicija Srpske liberalne stranke. Dimitrijević se 25. januara 1887. godine Saboru obratio govorom koji je u potpunosti odražavao temeljne principe srpskih liberala prema političkoj i državnoj situaciji u Ugarskoj. Govor koji je naknadno štampao Branik po stenogramskim beleškama je izgledao ovako: „Ja sam valjda tako srećan ili bolje reći nesrećan, da pripadam onoj velikoj većini naroda ove države, koju vi gospodo u ovome domu, narodnostima nazivate. I pored svega toga što toj velikoj većini pripadam, opet sam zato u ovome domu, možda samo sa izuzetkom nekolicine drugova, usamljen… Ovim sam hteo da ukažem na neprirodni srazmer koji između stanovništva ove države i između njegovog zakonitog predstavništva postoji. Ta zar i može biti neprirodnijeg stanja nego kao što je ovde u ovom domu, gde su 6 miliona Mađara zastupljeni u ovome domu sa više od 400 zastupnika, dočim 10 miliona drugih narodnosti jedva dve ili tri desetine svojih zastupnika broje. Ovo neprirodno stanje, ova grdna anomalija koju u ovom domu opažamo, to je ujedno i karakterna crta celog današnjeg državnog sistema… Država kao najveći, i po dosadašnjem iskustvu najsavršeniji društveni organizam, može, kao i svaki drugi organizam, samo tako napredovati i uspevati, ako su svi njegovi organi dovoljno razvijeni, i ako tako razvijeni bez ikakve prepreke svoje funkcije redovno vrše… Tako bi jednom u ovom domu trebala da uhvati korena misao da to večito neće tako moći ići, da 6 miliona Mađara vladaju neograničeno nad 10 milona ostalih narodnosti… Ali kako su pošt. g. g. članovi ovog doma daleko od tog shvatanja, izuzimajući možda jedan jedini, redak i plemeniti izuzetak u osobi pošt. zastupnika Močarije… Štaviše sve stranke ovog sabora, celo javno mnjenje mađarskog plemena stoji ne samo daleko od ovog shvatanja, već je sa njime čak u dijametralnoj protivnosti. Ne treba tajiti gospodo moja da je mađarskim plemenom šovinizam danas u najvećoj meri ovladao… Svi vi, gospodo moja, stojite pod užasnim teretom šovinizma i ne smete ispod njega glave da podignete… Šovinizam je plod današnje pokvarene, od Čivuta zauzete štampe… Narodnostima se čak i to prebacuje da one hoće nove državno-pravne odnošaje da stvaraju. To nije istina. Premda ja ovde i to mogu izjaviti da Srbi imaju zaista prava na zaseban državno-pravni položaj… No mi nismo samo kao narodnost zapostavljeni već i kao pojedinci. Tako se npr. od srpskih političkih listova zahteva dvostruka kaucija, gde ovoj po zakonu mesta nema. Kod sudova i vlasti, mi teško dolazimo do pravice… Negacija sviju drugih narodnosti, to je lozinka današnjih merodavnih krugova, to je tendencija koja se i kroz celu radnju ovog sabora provlači… Naposletku je vlada toliko daleko išla da je protiv izričite volje srpskog naroda predložila kruni da se srpskoj crkvi naimenuje poglavica, koga je narod dotle svagda birao… Nije ugarska država time ništa dobila, jer je naimenovani patrijarh „protežirano čedo“ bečkih militarnih krugova… Vlada je sebi u našoj crkvi prisvojila čak i pravo raspolaganja. Ministar prosvete postavlja učitelje čak u našim veroispovednim školama. Mi smo držali da će u okviru ugarske ustavnosti biti dovoljno polja za razvitak naše narodne individualnosti, ali smo u svojim nadama i očekivanjima prevareni… Ova lažna ustavnost toliko se kod nas diskreditirala, da bi nam mnogo milije bilo kada bi sa otvorenim apsolutizmom posla imali… Ovostrani srpski narod zanosio se onda iluzijama da će slobodna i nezavisna Ugarska morati imati za prirodnu posljedicu da se i s one strane Dunava i Save obrazuje slobodna i nezavisna država sa slobodnim narodom srpskim… Nekada vam je u ovom domu Miletić doviknuo da treba paziti da kakav severni Napoleon ne zateče nezadovoljne narodnosti u ovoj našoj domovini. Ja te reči sada mogu ponoviti, jer istočno pitanje kuca već na vratima monarhije.“[2]
Naconalno nadahnuti govor tada jedinog srpskog opozicionog poslanika, izabranog na ponovljenim izborima u šajkaško-titelskom srezu, Miše Dimitrijevića, izazvao je veliko uzbuđenje među ugarskim parlamentarcima i sukob sa srpskim notabilitetima Sabovljevićem i Đurkovićem i sa vladinim poslanicima, a i sam predsednik ugarske vlade ga je markirao. Svodeći utiske sa ove debate, Dimitrijević je napisao: „Ja sam danas prvi govorio, slušali su me dosta s štresom. Tisa je beležio, ali nije ustao da mi odgovori. Posle mene ustao je Đurković da me opovrgne. Zatim je govorio Silađija, prvo je meni odgovorio.“[3]
Znajući u kom pravcu će Dimitrijević poentirati, njegov najbliži saradnik Nikola Joksimović urednik Branika mu se isti dan javio rečima: „Iskreno Vam kažem, jako sam ljubopitljiv na sadržinu vašeg govora. Polit sprema brošuru. Socijaliste je jako opekao, nešto je i nama prebacio. Držim da bi ga mogli dobiti. Hoće da dođe na gotovo. Mi smo krčili puta, podmetali svoja pleća, a on bi da sedne za trpezu. Cincarska politika…“[4] Iz komunikacije Joksimović – Dimitrijević jasno je da je uže liberalsko jezgro oko Branika prilično realno sagledavalo stranačku situaciju. Čuvena i uvažena figura među Srbima poput Polita koji je posle Miletića bio najugledniji predstavnik srpskog pokreta u Ugarskoj im je bila izuzetno potrebna za učvršćavanje pozicija u srpskom opozicionom pokretu prema „socijalistima“, odnosno radikalima. Međutim, bili su lišeni bilo kakvog lažnog idolopoklonstva prema Politu i kritični prema činjenici da je Polit bio prilično pasivan kada su rušili Kikindski program i kada su organizovali Branik i njegovu aktivnost.
Srbobran, glasilo srpskih opozicionara iz Hrvatske, nadahnut Dimitrijevićevim parlamentarnim nastupom, konstatovao je da s obzirom na to da je Maksimović odustao a Polit reterirao, jedino Miša Dimitrijević svojski brani srpski nacionalni program.[5]
Povodom izbora koji su zbog ostavke novosadskog poslanika na Ugarskom saboru Bende 20. januara 1887. godine održani, liberali su držali svoju poslednju konferenciju u Novom Sadu na kojoj nije učestvovao Mihailo Polit Desančić. Izborne aktivnosti je Branik precizno opisao: „Danas Srbi u Novom Sadu ne mogu samostalno svog kandidata da biraju… Pre 15 do 20 godina… je bilo u varoši na 8000 stanovnika Srba 11000 stanovnika drugih narodnosti… Novi Sad broji danas preko 23000 stanovnka, od kojih je broj Srba ostao opet onaj stari sa 8000… I tako dans stoji da od 1260 birača ima Srba samo 350, a nesrba 910 birača… Pred sam izbor pojavi se nešto sasvim neobično u Novom Sadu: mnogi od boljih građana Nemaca i Mađara potražiše Srbe i ponudiše im savez da zajedno istaknu opozicionog kandidata jer im je dogrdilo šta se od strane vlade sa Novim Sadom tera… Odbor što je izaslan od strane Srpske narodne slobodoumne stranke po dužem savetovanju postigao je sporazum sa Nemcima i Mađarima opozicionarima i rezultat sporazuma je taj da je za opozicionog kandidata postavljen g. A. Hadžić, koji je našu varoš kao izabranik Srpske narodne slobodoumne stranke već jednom na saboru zastupao.“[6] Međutim samo dva dana kasnije Branik je morao sa žaljenjem obavestiti srpsku javnost o rezultatima glasanja: ‘Izabran je Moric Pal sa 508 glasova, protiv kandidata opozicije A. Hadžić koji je dobio 411 glasova‘.“[7] Zanimljivo je da je pomenuti Antonije (Tona) Hadžić, nekadašnji poslanik Miletićeve jedinstvene stranke, 1884. godine bio pristalica Kikindskog programa i notabiliteta.[8]
Tokom januara pred čitaoce je izašla i brošura Mihaila Polita Desančića pod nazivom Recimo koju. Polit se sa tri godine zakašnjenja suprotstavio Kikindskom programu, koji je među biračima odavno bio odbačen. Iako se usprotivio politici notabiliteta, Polit je smatrao da je bilo kakvo dalje prepucavanje sa njima nepotrebno, s obzirom na to da oni nisu imali lošu nameru, već su bili u zabludi, negujući drugačije iluzije od većine naroda. Polit je žestoko kritikovao radikale koji su agitaciju protiv Kikindskog programa zloupotrebili za prikupljanje političkih poena tako što su najniže slojeve dizali socijalnim obećanjima. Liberali su takođe pali pod blažu Politovu kritiku, pre svega zbog pasivnosti Miše Dimitrijevića na Ugarskom saboru.[9]
Već 22. januara 1887. godine Branik je obavestio čitaoce: „Čuveni naš sunarodnik dr M. Polit Desančić, čije su reči nekada nalazile odjeka u celoj Evropi, bio je okolnostima nateran na dugo ćutanje. Na korist narodne stvari, na radost njegovih prijatelja, on je evo opet progovorio!“[10] Očigledno je da je Mihailo Polit Desančić napokon pronašao svoje utočište među srpskim političkim opcijama, a o tome nam govori i pismo koje je samo nekoliko dana nakon ove vesti Nikola Joksimović uputio Miši Dimitrijeviću, gde kaže: „Dobro ja znam da Vi niste npr. Polit, koji jednako pita kad će Branik doneti ocenu njegove brošure. Polit je svaki dan u našoj redakciji, Vaš mu se govor jako dopao. Žali što niste pre govorili, da Vas drukčije spomene. Sad se jako interesuje za Branik.“[11]
Svrstavanje Polita među liberale i početak njegovog pisanja u Braniku početkom 1887. godine doveli su do izuzetne intelektualne snage, poleta i entuzijazma i predstavljaće jedno od najjačih zamaha Srpske liberalne stranke, koji će trajati manje od tri godine, do ubistva Miše Dimitrijevića. S obzirom na to da je bilo jasno da će do konačnog sukoba radi prevlasti između liberala i radikala oko Miletićevog nasleđa, odnosno Srpske narodne slobodoumne stranke, uskoro doći zbog izbora koji su bili predviđeni za 1887. godinu, radikali su žestoko napali Mihaila Polita Desančića, a liberali nastavili da ga još upornije brane rečima: „Oborene su sve uglednije ličnosti Srpske narodne slobodoumne stranke. Ostao je još nedotaknut dr Polit, pa sad treba i njega oboriti! Tako misli Jaša Tomić. Pa ko da zastupa onda srpsku narodnu slobodoumnu stranku, pitamo mi. Zar Jaša Tomić – naopako!“[12]
I pored sve učestalijih sukoba sa radikalima, liberali nisu manjkali ni u kritici mađarske politike, o čemu je Branik pisao: „Mađarski poslanici kao da drže: gde je ijedan Mađar, tamo je i mađarski narod… Kakva je mađarska vlada i kakvi su oni koji revnaju sudbinom… možemo još svašta dočekati.“[13]
U pokušaju da sačuva formu još zvanično postojeće Srpske narodne slobodoumne stranke, kroz kontinuitet opoziciono-liberalnog delovanja i pokušaj da distancirajući radikale ostvari što bolji rezultat, Miša Dimitrijević se početkom marta proglasom obratio Srbima biračima, rakvši: „Na zemaljskom Saboru ja sam jedan jedini srpski zastupnik sa programom Srpske narodne slobodoumne stranke… Nema uopšte organizacije stranačke sa središnim organom svojim… Ono što ja pre svega želim i što držim da je preko nužno, to je opšti zbor (velika konferencija) Srba birača… Ja ne uzimam inicijativu, ja samo hoću da dam impuls za ovu stvar, ja ovim još ne sazivam sam zbor… Saziv za ovakav zbor mogao bi, kao što gore spomenuh, izići i od jednog čoveka, no ja držim da iziđe od čitave jedne grupe uglednih ljudi. U toj celi ja se pod današnjim danom obraćam zasebnim pismima u svaki srez gde bi se mogao postaviti kandidat Srpske narodne slobodoumne stranke… Ipak ni ovaj korak nisam učinio na svoju ruku, već po dogovoru sa svojim najbližim načelnim prijateljima, a odličnim članovima Srpske narodne slobodoumne stranke.“[14] Nakon ovoga je usledio i zvaničan poziv Srbima biračima da se okupe 19. aprila u Srbobranu, koji je potpisao čitav niz uglednih ličnosti iz redova Srpske narodne slobodoumne stranke na čelu sa Mihailom Politom Desančićem, Mišom Dimitrijeviće, Ilijom Vučetićem, Pajom Jankovićem, Pajom Gostovićem, Nikolom Joksimovićem i mnogim drugima, uključujući i one koji će se već ubrzo naći na radikalskoj strani, poput Stevana Jeftića, na primer.[15]
[1] Branik 1, 13. I 1887.
[2] Branik 7, 27. I 1887.
[3] Rukopisno odeljenje Matice srpske (dalje: ROMS), predmet 26.275, Miša Dimitrijević – Ani Dimitrijević, Budimpešta 25. 1. 1887.
[4] ROMS 29.510, Nikola Joksimović – Miši Dimitrijeviću, Novi Sad 25. 1. 1887.
[5] A. Lebl, nav.delo, 271.
[6] Branik 4, 20. I 1887.
[7] Branik 5, 22. I 1887.
[8] Vasa Stajić, Novosadske biografije iz arhiva novosadskog magistrata S-Š, Novi Sad 1940, 215.
[9] L. Rakić, nav.delo, 59-60.
[10] Branik 5, 22. I 1887.
[11] ROMS 29.511, Nikola Joksimović – Miši Dimitrijeviću, Novi Sad 27.1. 1887.
[12] Branik 30, 22. III 1887.
[13] Branik 19, 24. II 1887.
[14] Branik 23, 5. III 1887.
[15] Branik 33, 29. III 1887.
Ostavi komentar