Mirko Tepavac „Beli“

27/01/2020

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

 

Mirko Tepavac, ratnim drugovima poznat pod nadimkom „Beli“, umro je 28. avgusta u Beogradu u 93. godini. Rođen je 13. avgusta 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke Ministarstva prosvete o isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda zbog komunizma nastavio je školovanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi. Jula 1941. godine, iz Zemuna koji je tada bio u sastavu Nezavisne države Hrvatske, prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se Kosmajskom partizanskom odredu. Ubrzo, po zadatku SKOJ-a, vraća se u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac. Nedugo po dolasku u Zemun biva uhapšen u noći 12. avgusta 1942. Isleđivao ga je Nikola Francetić, ekspert zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne ustaške Crne legije. Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta SKOJ-a, što nije učinio. Takvim držanjem spasao je živote mnogim komunistima, a pre svega Marku Nikeziću Cvikerašu, koji je u dužem vremenskom periodu bio glavna ličnost na poternici zemunskih ustaša. Na istragama se držao čvrsto, prilikom saslušanja pljunuo je u lice islednicima koji su ga fizički zlostavljali i pokušavao da uzvrati udarce. Bio je dva puta vođen na strijeljanje, ne bi li od njega iznudili priznanje, ali je on uporno ćutao. Nakon četiri meseca torture u ustaškim zatvorima pušten je krajem decembra 1942. na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane.

Član je Komunističke partije Jugoslavije od 1942. godine. Početkom 1943. godine Tepavac je otišao u Bosnu, u vojvođanske partizanske jedinice, gde je zbog nejasnoća oko njegovog puštanja iz ustaškog zatvora, privremeno bio raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade, ali je ubrzo unapređen i postavljen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Posle rata bio je na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije. Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o nacionalnoj politici i represivnoj politici Udbe u Vojvodini, u kojem je nadležne obaveštavao i o neselektivnom streljanju nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Drugovi su, ubrzo potom, o njemu sproveli opsežnu policijsku i partijsku istragu, koja je imala zadatak da otkrije njegovu izdaju u ustaškom zatoru. Tepavca su višednevno ispitivali članovi komisije Centralnog komiteta KPJ: Miloš Minić, Slobodan Penezić Krcun, Spasenija Cana Babović i Isa Jovanović. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Komisije odbačene su sve sumnje kao neosnovane. U svojim memoarima Tepavac je zapisao da je pitanje kako to da je preživeo ustaške zatvore razumeo kao pitanje zašto je živ: „Kad čovek čudom ostane živ, nekada zažali što nije na vreme umro. A tada nisam – kao deset godina ranije pred neprijateljskim islednicima – mogao da kažem: ‘Neću da odgovaram na vaša pitanja’, jer preda mnom ovog puta nisu bili moji krvnici, nego moji ratni drugovi.“

Nekoliko puta u životu je Mirko Tepavac bio na ivici smrti, ali sudbina je udesila da umre u dubokoj starosti. Komunista od rane mladosti (sa 16 godina policija ga je tukla zbog njegovih uverenja), robijaš ustaških zatvora u kojima je preživljavao golgotu, neustrašivi partizanski borac i na kraju visoki funkcioner koji nije pristao na kompromis i na poniženje. A priredili su mu ga upravo partijski drugovi u nameri da ga diskvalifikuju kada je početkom pedesetih progovorio o represivnoj politici Udbe u Vojvodini. Partijska mašinerija je pokušala da od heroja, koga su ustaše dva puta izvodili na streljanje a on odbijao da oda drugove, napravi izdajnika. „Vezuju mi ruke lisicama. Vezuju i noge. Onda između vezanih ruku i nogu proture gvozdenu šipku, pa na metar jedan od drugog približe dva pisaća stola, tako da nepokretno telo visi između njih. Kad me Francetić umori od udaranja po prstima i tabanima, onda, za promenu, ponovi vešanje sa licem i stomakom nadole… Tabani i prsti su u tom položaju nepomični, i kad se u prekidima ohlade, izbezumljujuće su bolni na ponovne udarce. Tako do besvesti”, ostaviće svedočanstvo o tim ustaškim mučenjima u knjizi autobiografskih zapisa „Moj Drugi svetski rat i mir“, ali će ga pokušaj difamacije od svojih – koji su pokušali dovesti u pitanje njegovo držanje u ustaškom zatvoru – zaboleti žešće od ustaških batina.

O hrabrom držanju Mirka Tepavca u ustaškom kazamatu svedočila je i službenica ustaškog prekog suda Zdenka Vagnes kada su je 1952. saslušavali agenti Udbe. „Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali… Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce… Pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio“, navedeno je u svedočenju Zdenke Vagnes. Svejedno, Beli, kako mu je bilo konspirativno ime, prošao je i partijskog toplog zeca, neukaljan i uspravan, a takav će ostati kad je došlo do pada srpskih liberala – svojevoljno će napustiti mesto državnog sekretara za spoljne poslove, pošto je dva puta Titu podnosio ostavku i biće isključen iz partije. Bio je lojalan Titu, “ali za razliku od drugih, nije se ustručavao da mu u lice kaže ne samo da drugačije misli, nego i da ne pristaje da mu pokorno služi kako bi ostao u službi”, zapisaće novinar Aleksandar Nenadović u knjizi o Mirku Tepavcu. Ostao je na vetrometini sa svrgnutom strujom srpskih liberala, pod paskom tajne policije i na političkom nišanu, ali uverenja nije dao pa će sredinom devedesetih dve godine biti predsednik Evropskog pokreta u Srbiji kao dosledni protivnik nacionalističkog bestijanja koje je u formi vulgarnog antikomunizma rasturilo zemlju za koju je krvario po bosanskim planinama sa puškomitraljezom na leđima.

Mirko Tepavac je nakon Drugog svetskog rata zauzimao visoke pozicije u nomenklaturi socijalističke Jugoslavije. Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politika“ i član CKSK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine. Vrhunac karijere bilo je vođenje spoljne politike Titove Jugoslavije, a ministar inostranih poslova bio je od 25. aprila 1969. do 1. novembra 1972. godine. Tepavac je nakon čistke liberala, odnosno smene srpskog republičkog rukovodstva, u znak solidarnosti sa smenjenim, dobrovoljno demisionirao i otišao u penziju. Bio je jedan od onih koji su Titu rekline. Nakon odlaska sa funkcije ministra isključen je iz Partije. „Nakon što smo podneli ostavke, (Marko) Nikezić i ja odlazimo u prvoboračku prevremenu penziju, na koju smo imali pravo, a Latinka (Perović) je odmah vredno počela svoju doktorsku disertaciju. Našli smo se tako u strogoj izolaciji, koja je uskoro postala naročito neprijatna, kad je štampa pisala o frakcionaškoj antititovskoj grupi, što je slutilo i na administrativne mere protiv nas. Družili smo se po našim stanovima sa Kočom Popovićem, koji je takođe podneo ostavku iz solidarnosti sa smenjenim liberalima, i još nekolicinom najbližih istomišljenika.“

Odbio je ponuđenu političku rehabilitaciju nakon promena u političkom vrhu Srbije i Vojvodine 1989. godine. Primetivši da Jugoslaviju danas potresaju razjedinjenost, zaostajanje, nacionalni sukobi i beznađe i da je društvo sputano višegodišnjom vladavinom jedne partije, koja je ili nespremna ili nesposobna da sledi imperativ ekonomskog prosperiteta i građanskih sloboda, decidno je izjavio: „U Savez komunista nemam nameru da vraćam“, 1989. godine.

Devedesetih u vreme raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine učestvovao je u više antiratnih skupova u zemlji i inostranstvu. Tada je bio aktivan i kao publicista, pisao je za časopise „Republika“, „Naša Borba“ i „Danas“. Bio je predsednik Evropskog pokreta u Srbiji od 1994. do 1996. godine. Objavio je knjige „Demokratija ili despotija“ (1994); „Mirko Tepavac – sećanja i komentari“ (1998) (razgovori s Aleksandrom Nenadovićem); „Države, državnici i stradalnici“ (2009); a memoarsku knjigu „Moj drugi svetski rat i mir“ objavio je 2012. godine, u 91. godini. Bio je suprug glumice Renate Ulmanski.

Ovako je govorio i pisao: „Drugi svetski rat nije bio samo oružani sudar svetskih velesila, nego i sudbonosni obračun dva suprotna shvatanja uređenja sveta. Ako je Prvi svetski rat i bio imperijalistički, Drugi je bio civilizacijski, oslobodilački i emancipatorski. Njegov rezultat nije bio samo vojna pobeda nad udruženim Silama Osovine. Glavni rezultat pobede pre 60 godina bio je i temeljito promenjen svetski poredak, krunisan osnivanjem svetske OUN i kodifikovan Poveljom o pravima i obavezama naroda i država, a pre svega pravima čoveka. Iz njega se, već odmah posle kraja rata, rodila nova demokratska Evropska unija, pred kojom su, polagano ali neumoljivo, ograničavane pa i onemogućavane hegemonije i autokratije i u Evropi i u svetu.“

Nasuprot kratkovidoj formuli, kojoj su bile sklone neke evropske vlade, da je važnije onemogućiti komunizam nego ratovati protiv agresivnog nemačko-italijansko-japanskog fašizma, veliki zapadni saveznici su odlučno prihvatili ratni savez sa komunističkim Sovjetima i proglasili apsolutni prioritet borbe protiv fašizma. Pridruženi tom savezu, i Titovi partizani su izašli iz rata kao priznati saborci savezničke antihitlerovske koalicije, pa kao takvi počastvovani i titulom suosnivača OUN.

Mnogi domaći ignoranti kao da ni danas ne mogu da prežale što se demokratski svet udružio sa komunizmom da uništi fašizam (a ne obratno!) A koliko je kod nas, u toku te velike borbe, antifašizam prerastao u opštenarodni pokret dokazuje činjenica što je i do oslobođenja Beograda partizanska vojska brojala više od 200 000 boraca, isključivo dobrovoljaca, pripadnika bukvalno svih jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina, svih društvenih slojeva, profesija i konfesija. Pobeda antihitlerovske koalicija pre šest decenija bila je sudbonosna prekretnica u tokovima istorije ne samo XX veka. Narodi Jugoslavije mogu biti ponosni što su bili na boljoj strani tog epohalnog obračuna.

I danas je antifašizam odnos prema svetu (civilizaciji), političko i moralno uporište demokratije i slobode, a ne obično prisećanje na tužne i trijumfalne trenutke nedavne prošlosti. Tadašnje velike podele i danas su linija razgraničenja, jer ni opasnost od sličnog nasilja nije konačna prošlost ovog nesavršenog sveta. Nisu ni tada, kao ni sada, frontovi bili čisti i nepromenljivi, niti se radilo o prostoj podeli na dobro i zlo. Nacizam, fašizam, rasizam, pokazuje se i kod nas, nije otrovno rastinje bez korena. Ali kod nas se, nažalost, nacizam diže iz mrtvih. Mada nije mogao biti iskorenjen jedanput za svagda, nije se smelo dopustiti da ostane toliko očuvan ni u vreme Miloševićevih, a pogotovu posle Oktobarskih dana. Deo odloženog obračuna sa agresivnim nacionalizmom, verskom i rasnom netolerancijom, povampiren neprirodnom propašću velike Jugoslavije i tragičnim međunacionalnim ratovima za Miloševićev projekat preuređenja Federativne Jugoslavije, kao proširene srpske države. Dugo se zatim naivno verovalo da fašizam kod nas nema nikakve izglede, kao što se godinama tvrdilo da kod nas nema antisemitizma, nacionalne i verske diskriminacije.

Mnoge okupirane evropske zemlje imale su kvislinge. Različiti, pa i suparnički pokreti otpora postojali su i u Poljskoj, Francuskoj, Grčkoj… Ali je u svakoj od njih istorija već izrekla istinu, ni u jednoj od njih nema dilema ko su bili nosioci otpora i koliko su doprineli pobedi. Nigde kao u Srbiji to više nije predmet političkog, stranačkog sporenja. I nigde se tako osvetnički ne ruše tragovi antifašističke borbe, sramote učesnici i vređaju žrtve. Samo kod nas istrajava pokušaj da se zajedno sa poraženim komunizmom sahrani i partizanski antifašizam. Ko i zašto danas hoće da ispiše Srbiju iz evropskog antifašizma?! Da li samo zato što su se na čelu partizanske vojske najpožrtvovanije borili i ginuli baš komunisti? Pomirenje, koje licemerno nude zagovornici teze da su postojala dva ravnopravna antifašistička pokreta, služi samo da se sa pobedničkog pijedestala skinu partizani i na njega podignu četnici. Njima je dobar svako ko se borio protiv komunizma, pa makar to bio i hitlerovac Ljotić, kolaboracionista Nedić (dovoljno je da se kaže: predsednik vlade u okupiranoj Srbiji!) ili antikomunistički propovednici, poput Hitlerovog poštovaoca, antisemite, vladike Nikolaja Velimirovića.

 

LITERATURA:

Petković ranko, Subjektivna istorija jugoslovenske diplomatije 1943-1991, Beograd, 1995.

Nenadović, Aleksandar, Mirko Tepavac – sećanja i komentari, Beograd, 1998.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja