Мирко Тепавац „Бели“

27/01/2020

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

Мирко Тепавац, ратним друговима познат под надимком „Бели“, умро је 28. августа у Београду у 93. години. Рођен је 13. августа 1922. године у Земуну. Као шеснаестогодишњак је 1939. први пут ухапшен и батинан од стране полиције због веза са комунистичком омладином. Гимназију је учио у Земуну, али након одлуке Министарства просвете о истеривању из свих школа на територији Управе града Београда због комунизма наставио је школовање у Сремској Митровици и Белој Цркви. Јула 1941. године, из Земуна који је тада био у саставу Независне државе Хрватске, прелази у окупирану Србију и придружује се Космајском партизанском одреду. Убрзо, по задатку СКОЈ-а, враћа се у Земун да ради на организовању покрета отпора као илегалац. Недуго по доласку у Земун бива ухапшен у ноћи 12. августа 1942. Ислеђивао га је Никола Францетић, експерт загребачке антикомунистичке полиције, брат Јуре Францетића, команданта злогласне усташке Црне легије. Од њега је тражено да открије идентитет вође градског комитета СКОЈ-а, што није учинио. Таквим држањем спасао је животе многим комунистима, а пре свега Марку Никезићу Цвикерашу, који је у дужем временском периоду био главна личност на потерници земунских усташа. На истрагама се држао чврсто, приликом саслушања пљунуо је у лице иследницима који су га физички злостављали и покушавао да узврати ударце. Био је два пута вођен на стријељање, не би ли од њега изнудили признање, али је он упорно ћутао. Након четири месеца тортуре у усташким затворима пуштен је крајем децембра 1942. на интервенцију брата домобранског официра, који потом и сам прелази у партизане.

Члан је Комунистичке партије Југославије од 1942. године. Почетком 1943. године Тепавац је отишао у Босну, у војвођанске партизанске јединице, где је због нејасноћа око његовог пуштања из усташког затвора, привремено био распоређен као пушкомитраљезац у саставу војвођанске бригаде, али је убрзо унапређен и постављен на дужност заменика политичког комесара одреда, бригаде, а на крају и 36. војвођанске дивизије. После рата био је на функцијама члана Главног одбора Савеза социјалистичког радног народа Србије, члана Централног комитета Комунистичке партије Србије, секретара Окружног комитета КПЈ у Зрењанину и Панчеву, члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, секретара Савета за просвету и културу НР Србије. Средином 1952. године предао је извештај о националној политици и репресивној политици Удбе у Војводини, у којем је надлежне обавештавао и о неселективном стрељању неколико стотина припадника националних мањина, највише Мађара у неколико села у Бачкој, након ослобођења. Другови су, убрзо потом, о њему спровели опсежну полицијску и партијску истрагу, која је имала задатак да открије његову издају у усташком затору. Тепавца су вишедневно испитивали чланови комисије Централног комитета КПЈ: Милош Минић, Слободан Пенезић Крцун, Спасенија Цана Бабовић и Иса Јовановић. Децембра 1952. године ослобађајућим налазом Комисије одбачене су све сумње као неосноване. У својим мемоарима Тепавац је записао да је питање како то да је преживео усташке затворе разумео као питање зашто је жив: „Кад човек чудом остане жив, некада зажали што није на време умро. А тада нисам – као десет година раније пред непријатељским иследницима – могао да кажем: ‘Нећу да одговарам на ваша питања’, јер преда мном овог пута нису били моји крвници, него моји ратни другови.“

Неколико пута у животу је Мирко Тепавац био на ивици смрти, али судбина је удесила да умре у дубокој старости. Комуниста од ране младости (са 16 година полиција га је тукла због његових уверења), робијаш усташких затвора у којима је преживљавао голготу, неустрашиви партизански борац и на крају високи функционер који није пристао на компромис и на понижење. А приредили су му га управо партијски другови у намери да га дисквалификују када је почетком педесетих проговорио о репресивној политици Удбе у Војводини. Партијска машинерија је покушала да од хероја, кога су усташе два пута изводили на стрељање а он одбијао да ода другове, направи издајника. „Везују ми руке лисицама. Везују и ноге. Онда између везаних руку и ногу протуре гвоздену шипку, па на метар један од другог приближе два писаћа стола, тако да непокретно тело виси између њих. Кад ме Францетић умори од ударања по прстима и табанима, онда, за промену, понови вешање са лицем и стомаком надоле… Табани и прсти су у том положају непомични, и кад се у прекидима охладе, избезумљујуће су болни на поновне ударце. Тако до бесвести”, оставиће сведочанство о тим усташким мучењима у књизи аутобиографских записа „Мој Други светски рат и мир“, али ће га покушај дифамације од својих – који су покушали довести у питање његово држање у усташком затвору – заболети жешће од усташких батина.

О храбром држању Мирка Тепавца у усташком казамату сведочила је и службеница усташког преког суда Зденка Вагнес када су је 1952. саслушавали агенти Удбе. „Чула сам да се Тепавац Мирко на истрагама држао одлучно и да је био дрзак према референтима који су га саслушавали… Францетић Никола такође ми је причао једном згодом да му је Тепавац Мирко приликом саслушања пљунуо у лице и да се са људима који су га физички злостављали приликом саслушања упуштао у борбу и враћао им ударце… Причао ми је Јуратовић, да је Тепавац био два пута вођен на стријељање, само да би од њега изнудили признање, али да је он упорно шутио“, наведено је у сведочењу Зденке Вагнес. Свеједно, Бели, како му је било конспиративно име, прошао је и партијског топлог зеца, неукаљан и усправан, а такав ће остати кад је дошло до пада српских либерала – својевољно ће напустити место државног секретара за спољне послове, пошто је два пута Титу подносио оставку и биће искључен из партије. Био је лојалан Титу, “али за разлику од других, није се устручавао да му у лице каже не само да другачије мисли, него и да не пристаје да му покорно служи како би остао у служби”, записаће новинар Александар Ненадовић у књизи о Мирку Тепавцу. Остао је на ветрометини са свргнутом струјом српских либерала, под паском тајне полиције и на политичком нишану, али уверења није дао па ће средином деведесетих две године бити председник Европског покрета у Србији као доследни противник националистичког бестијања које је у форми вулгарног антикомунизма растурило земљу за коју је крварио по босанским планинама са пушкомитраљезом на леђима.

Мирко Тепавац је након Другог светског рата заузимао високе позиције у номенклатури социјалистичке Југославије. Био је директор Радио Београда у периоду од 1955. до 1959. године. Амбасадор ФНРЈ у Мађарској и помоћник државног секретара за иностране послове, од 1959. до 1969. године. Директор и главни уредник листа „Политика“ и члан ЦКСК Србије, од 1965. до 1967. године. Председник Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, од 1965. до 1967. године. Врхунац каријере било је вођење спољне политике Титове Југославије, а министар иностраних послова био је од 25. априла 1969. до 1. новембра 1972. године. Тепавац је након чистке либерала, односно смене српског републичког руководства, у знак солидарности са смењеним, добровољно демисионирао и отишао у пензију. Био је један од оних који су Титу рекли не. Након одласка са функције министра искључен је из Партије. „Након што смо поднели оставке, (Марко) Никезић и ја одлазимо у првоборачку превремену пензију, на коју смо имали право, а Латинка (Перовић) је одмах вредно почела своју докторску дисертацију. Нашли смо се тако у строгој изолацији, која је ускоро постала нарочито непријатна, кад је штампа писала о фракционашкој антититовској групи, што је слутило и на административне мере против нас. Дружили смо се по нашим становима са Кочом Поповићем, који је такође поднео оставку из солидарности са смењеним либералима, и још неколицином најближих истомишљеника.“

Одбио је понуђену политичку рехабилитацију након промена у политичком врху Србије и Војводине 1989. године. Приметивши да Југославију данас потресају разједињеност, заостајање, национални сукоби и безнађе и да је друштво спутано вишегодишњом владавином једне партије, која је или неспремна или неспособна да следи императив економског просперитета и грађанских слобода, децидно је изјавио: „У Савез комуниста немам намеру да враћам“, 1989. године.

Деведесетих у време распада Југославије и почетка оружаних сукоба 1991. године учествовао је у више антиратних скупова у земљи и иностранству. Тада је био активан и као публициста, писао је за часописе „Република“, „Наша Борба“ и „Данас“. Био је председник Европског покрета у Србији од 1994. до 1996. године. Објавио је књиге „Демократија или деспотија“ (1994); „Мирко Тепавац – сећања и коментари“ (1998) (разговори с Александром Ненадовићем); „Државе, државници и страдалници“ (2009); а мемоарску књигу „Мој други светски рат и мир“ објавио је 2012. године, у 91. години. Био је супруг глумице Ренате Улмански.

Овако је говорио и писао: „Други светски рат није био само оружани судар светских велесила, него и судбоносни обрачун два супротна схватања уређења света. Ако је Први светски рат и био империјалистички, Други је био цивилизацијски, ослободилачки и еманципаторски. Његов резултат није био само војна победа над удруженим Силама Осовине. Главни резултат победе пре 60 година био је и темељито промењен светски поредак, крунисан оснивањем светске ОУН и кодификован Повељом о правима и обавезама народа и држава, а пре свега правима човека. Из њега се, већ одмах после краја рата, родила нова демократска Европска унија, пред којом су, полагано али неумољиво, ограничаване па и онемогућаване хегемоније и аутократије и у Европи и у свету.“

Насупрот кратковидој формули, којој су биле склоне неке европске владе, да је важније онемогућити комунизам него ратовати против агресивног немачко-италијанско-јапанског фашизма, велики западни савезници су одлучно прихватили ратни савез са комунистичким Совјетима и прогласили апсолутни приоритет борбе против фашизма. Придружени том савезу, и Титови партизани су изашли из рата као признати саборци савезничке антихитлеровске коалиције, па као такви почаствовани и титулом суоснивача ОУН.

Многи домаћи игноранти као да ни данас не могу да прежале што се демократски свет удружио са комунизмом да уништи фашизам (а не обратно!) А колико је код нас, у току те велике борбе, антифашизам прерастао у општенародни покрет доказује чињеница што је и до ослобођења Београда партизанска војска бројала више од 200 000 бораца, искључиво добровољаца, припадника буквално свих југословенских народа и националних мањина, свих друштвених слојева, професија и конфесија. Победа антихитлеровске коалиција пре шест деценија била је судбоносна прекретница у токовима историје не само XX века. Народи Југославије могу бити поносни што су били на бољој страни тог епохалног обрачуна.

И данас је антифашизам однос према свету (цивилизацији), политичко и морално упориште демократије и слободе, а не обично присећање на тужне и тријумфалне тренутке недавне прошлости. Тадашње велике поделе и данас су линија разграничења, јер ни опасност од сличног насиља није коначна прошлост овог несавршеног света. Нису ни тада, као ни сада, фронтови били чисти и непроменљиви, нити се радило о простој подели на добро и зло. Нацизам, фашизам, расизам, показује се и код нас, није отровно растиње без корена. Али код нас се, нажалост, нацизам диже из мртвих. Мада није могао бити искорењен једанпут за свагда, није се смело допустити да остане толико очуван ни у време Милошевићевих, а поготову после Октобарских дана. Део одложеног обрачуна са агресивним национализмом, верском и расном нетолеранцијом, повампирен неприродном пропашћу велике Југославије и трагичним међунационалним ратовима за Милошевићев пројекат преуређења Федеративне Југославије, као проширене српске државе. Дуго се затим наивно веровало да фашизам код нас нема никакве изгледе, као што се годинама тврдило да код нас нема антисемитизма, националне и верске дискриминације.

Многе окупиране европске земље имале су квислинге. Различити, па и супарнички покрети отпора постојали су и у Пољској, Француској, Грчкој… Али је у свакој од њих историја већ изрекла истину, ни у једној од њих нема дилема ко су били носиоци отпора и колико су допринели победи. Нигде као у Србији то више није предмет политичког, страначког спорења. И нигде се тако осветнички не руше трагови антифашистичке борбе, срамоте учесници и вређају жртве. Само код нас истрајава покушај да се заједно са пораженим комунизмом сахрани и партизански антифашизам. Ко и зашто данас хоће да испише Србију из европског антифашизма?! Да ли само зато што су се на челу партизанске војске најпожртвованије борили и гинули баш комунисти? Помирење, које лицемерно нуде заговорници тезе да су постојала два равноправна антифашистичка покрета, служи само да се са победничког пиједестала скину партизани и на њега подигну четници. Њима је добар свако ко се борио против комунизма, па макар то био и хитлеровац Љотић, колаборациониста Недић (довољно је да се каже: председник владе у окупираној Србији!) или антикомунистички проповедници, попут Хитлеровог поштоваоца, антисемите, владике Николаја Велимировића.

 

ЛИТЕРАТУРА:

Петковић ранко, Субјективна историја југословенске дипломатије 1943-1991, Београд, 1995.

Ненадовић, Александар, Мирко Тепавац – сећања и коментари, Београд, 1998.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања