Милутин Гарашанин (1843–1898) и Француска

Аутор: др Александра Колаковић

Милутин Гарашанин (1843–1898) официр, политичар, дипломата, привредник и академик, био је министар унутрашњих дела и председник владе, као и посланик Краљевине Србије у Бечу и Паризу. Син великог српског државника Илије Гарашанина имао је привилегију да стекне одлично образовање не само у Србији већ и у Француској. Од 1860. године школовао се у угледном лицеју Сен-Барб у Паризу, а посебно је био заинтересован за математику. Стога је 1863. године уписао Политехнику у Паризу. Своје образовање у Француској финализовао је у Артиљеријској школи у Мецу (1865–1868).

Један од првих српских политичара и државника који је успоставио блиске везе са Француском био је Илија Гарашанин, отац Милутина Гарашанина, што је утицало на његово образовање, али и на везаност за француску науку, културу и државу. Зашто је Илија Гарашанин у овом контексту важан? После неуспелих покушаја из доба Карађорђа а потом и кнеза Милоша да се добије ослонац у Француској и тако одупре тежњама великих сила у суседству, први озбиљнији покушај се може сагледати у „Начертанију“ Илије Гарашанина из 1844. године. Посредством кнеза Адама Чарториског и његовог агента Фрање Заха, Француска је постала посредан подстрекач и поборник првог писменог програма о независној јужнословенској држави са Србијом, као језгром националног окупљања. Гарашанин у „Начертанију“ даје коначан облик пољско-француској иницијативи, прилагодивши план већ искристалисаним националним и државним интересима Србије. Гарашанинов програм је подразумевао стварање независне државе Срба и Јужних Словена, пре свега, оних под Турском са Србијом на челу. Имајући у виду да Србија има посебан геополитички значај у односу на везу Османског царства са средњом Европом и да може бити језгро антируског и антиаустријског усмерења балканских народа, француска дипломатија, уз активно садејство пољске емиграције и помоћу Србије, настоји да усмери и контролише национални развитак на Балкану.

Француски председник (1848–1852), а касније и цар (1852–1870) Наполеон III (Napoleon Luis Ch. Bonaparte) прокламовањем преуређења Европе на националној основи и увођењем „политике народности“ утицаo je на дипломатска и политичка решења српских националних и државних интереса. Посета Илије Гарашанина Паризу (1852) са циљем да новог француског цара упозна са српским националним циљевима и придобије за исте, као резултат имала је начелну наклоност француског владара. Наполеон III је Србе узимао у своје дипломатске комбинације већином као средство тактике, која је осцилирала од антируске до антиаустријске и проиталијанске. Истовремено, оваква политика Француске је изазивала и неповерење Русије према Гарашанину, те је под њеним притиском смењен са водећег положаја у Србији. Осим у усмеравању спољне политике Србије средином 19. века, Француска је утицала и на област организације војске и војне одбране у младој српској држави. У ту сврху из Париза у Београд, у специјалну мисију од 1853. до 1855. године, дошао је инжењерски капетан Иполит Монден. Ово значајније присуство Француске на Балкану одигравало се у периоду најранијег детињства Милутина Гарашанина и имало великог утицаја на његова франкофилска осећања и одабир школовања.

Поморци из Марсеља, као и произвођачи из Лиона и регије око Роне, у овом периоду показују интересовање за српску трговину и покушавају да је доведу у непосредну везу с Медитераном. Илија Гарашанин је био једна од личности на коју се ослањала француска дипломатија у овом контексту. Могуће је да је већ тада млади Милутин Гарашанин схватио да поред политичке подршке у Француској се може пронаћи и економска. Када је касније као српски посланик у Француској настојао да развија трговину и економску сарадњу могуће да је имао на уму и настојања његовог оца у овом правцу. Упоредо, био је у прилици да у младом животном добу упозна и личности као што је био Огист Дозон, дипломата у Београду од 1854. до 1962. године, а касније професор на Школи источних језика (данас ИНАЛКО) и Дописни члан Друштва српске словесности.

Након повратка са студија, Милутин Гарашанин се бавио млинарском индустријом, сточарством и земљорадњом у Гроцкој, где је његов отац Илија имао имање. Ипак, стално је одржавао везе са пријатељима и школским друговима из Француске, а 1871. године учествовао је и у Француско-пруском рату. Под утицајем веома развијеног и динамичног политичког живота Француске, као и породичне традиције, ушао је и у политику. Изабран је 1874. године за народног посланика, а забележено је да је био одличан говорник, што је могла бити последица угледања на француске тибуне Треће Републике. Политички опредељен као део групе младоконзервативаца, Милутин Гарашанин је предлагао и промену Устава из 1869. године јер је донесен незаконито и посебно је био заинтересован за слободу штампе. Ово су такође били покушаји да се француско политичко искуство пренесе у Србију. Прожет идејама слободе учествовао је прво диломатски (мисија у Грчку), а потом и као артиљеријски капетан Ибарске војске на Јавору и командант чачанске бригаде у Српско-турском рату. Документа сведоче да је учествовао у свим биткама и да је рањен у ногу августа 1876, а потом је био помоћник начелника Јаворске војске у чину мајора у рату 1877/78. године. Војну каријеру, у којој је настојао да примени сво знање стечено у Француској, завршио је у чину пуковника, након чега се посветио већим државничким пословима.

Са Миланом Пироћанцем, Чедомиљом Мијатовићем и Стојаном Новаковићем покренуо је лист Видело, који је посебно критиковао владу Јована Ристића, што је и његов прави улазак у политичку арену где су настајале прве политичке странке у Србији. Од новембра 1880. до октобра 1883. године био је министар унутрашњих послова у влади Милана Пироћанца. Искуство француског политичког живота током обављања ове функције огледа се у чињеници да је забранио мешање полиције у изборе што је био први пут да није било јаког притиска владе на бираче. Ово је и период када је учествовао у оснивању Напредне странке (22. јануар 1881. године) и донео Закон о слободи шампе (9. април 1881). Ипак, након Илкиног атентата био је сумњив и краљу Милану Обреновићу, а забележено је и да је користио полицију па чак и забрањивао штампу како би прогонио радикале. Ова промена се може објаснити како његовим војничким образовањем, али и чињеницом да је ово било доба развоја демократије у Србији и доба династичких сукоба. Од октобра 1883. до фебруара 1884. године био је српски посланик у Бечу, да би постао председник владе и вршилац дужности министра иностраних дела Краљевине Србије фебруара 1884. године. Ова влада је била под снажним утицајем краља Милана Обреновића и није уживала популарност, посебно јер је у доба Тимочке буне Гарашанинова влада укидала политичке слободе. Чак су му и страначки саборци приговарали. Стојан Новаковић је сматрао да је попустљив према продору страних банака у Србију, као и да је заборавио једну од главних тачака у програму Напредне странке, промену Устава из 1869. године. Остало је забележено да је Гарашанину оспоравана вештина у вођењу администрације, што је такође могуће један од негативних утицаја који је долазио из Француске. Српски савременици су му оспоравали и одсуство политичких идеја, али су француска сведочанства нешто другачија.

У току Српско-бугарског рата (1885) у Србију је у специјалну мисију француске државе дошао потпоручник де Шоле (de Cholet), који је поред Србије обишао и Балкан и као резултат 1887. године написао La guerre serbo-bulgare (Српско-бугарски рат). Ово је било прво дело једног француског војног стручњака које је као тему имало српску борбену спремност, наоружање и начин ратовања, а Гарашанин је као француски ђак сигурно био његов консултант. Прве испоруке француског наоружања Србији, као и настојања Француске да се у целости, након пораза 1871. године, врати на европску дипломатску сцену биле су додатни посредни подстицаји да се појави једно овако дело, али и чињеница да је велики утицај на француско присуство на Балкану и у Србији имало њено ослањање на оне који су били дубље везани за њу, њену културу и друштво. Прожет патриотским осећањима у духу епохе коју је живео у Француској и Србији, Милутин Гарашанин је показао посебну храброст и прибраност током Српско-бугарског рата. Тада је био против повлачења српске војске до Пирота и разочаран држањем краља Милана. Потом је од 1886. до 1887. године био министар унутрашњих послова. Један кратак период, од 1889. до 1890. године, провео је ван Србије, једним делом и у земљи свог школовања – Француској, да би по повратку опет био изабран за посланика. Од 1894. године је опет у Паризу, овога пута као посланик Србије, са прекидом 1895. године када је био председник Народне скупштине.

Изграђивање развијене дипломатске сарадње са Француском започело је у периоду од 1894. до 1895. године, када се на месту српског посланика у Паризу налазио Милутин Гарашанин. Некадашњи ђак Париског лицеја, Политехнике и Артиљеријске школе у Мецу, Милутин Гарашанин, поред своје везаности за француску културу и бројних познанстава у Паризу, био је погодан за место највишег српског дипломатског представника у Француској и због својих широких интересовања за привреду и производњу. Уз углед и поверење који је презиме Гарашанин имало у круговима високе француске политике, Србија је могла рачунати на економско, а постепено и политичко приближавање Француској.

Одмах по ступању на дужност Гарашанин је обишао већи део Француске, а најдуже се задржао на њеном југу, где је у разговору са већим бројем пословних људи разговарао о могућностима да се унапреди српска трговина са Француском. Гарашанин у опширном Извештају послатом Министарству Народне Привреде од 3. септембра 1895. године поред обавештења о пијацама у Марсељу, Авињону, Лиону и Паризу, њиховим карактеристикама, понуди, потражњи и ценама производа, а посебно о трговини свињама, на нов начин указује на трговачке интересе Србије у Француској. Промет свињама и рогатом марвом (говеда и овце) био је предмет већине разговора јер Француска није имала довољно велики сточни фонд у односу на своје потребе и од трговине стоком се очекивао профит. Гарашанин је писао и да забрана трговине стоком са земљама Балкана представља „питање санитарно“, да како те болести нема у Србији „сви мисле, да ће бити врло лака ствар ту забрану за Србију дићи, нарочито при овој домаћој оскудици њиховој“ и стога предлаже „да не би било неумесно нешто у овоме правцу покушати код француске владе“.

Постојало је интересовање и за српску конопљу и српско рудно богаство, стога Гарашанин предлаже да се у српски конзулат у Марсељу пошаље „неколико примерака кудеље и израђених конопаца као и њихове цене“ и предлаже да се испише на француском језику „тачан опис познатих руда и рудокопа у нас, са назначењем богатства њихова, са хемијском анализом и са ценом радне снаге“ и да се то пошаље уз примере минерала. Економски контакти са Француском, узимање зајма, инсталирање француског капитала у Србији и проширивање сарадње на слање и усавршавање српских стручњака различитих профила у Париз, чинили су да српско Посланство у Паризу крајем 19. века обавља веома живу активност. Иако је Милутину Гарашанину оспораван државнички таленат, својим активностима у Француској оставља утисак способног и вредног дипломате. Личност и бројне активности које је Милутин Гарашанин предузимао као српски посланик у Француској обликовале су зачетак новог правца француско-српских економских веза.

У својим мемоарским белешкама Албер Мале, професор историје дипломатије српског краља Александра Обреновића, који је боравио у Србији од 1892. до 1894. године, оставио је сећање на вођу напредњака и бившег француског ђака из школе у Мецу – Милутина Гарашанина. Упознали су се у децембру 1892. године, а Гарашанина описује као човека „у пуној интелектуалној и физичкој снази. Крупног лица уоквиреног прогушаним зулуфима, израза мирног и озбиљног, одлично говори француски“. Оцењује да је Милутин Гарашанин „бонапартиста из успомена“, ослањајући се на чињеницу да напредњаци нису заборавили интервенцију Наполеона III приликом протеривања Турака из тврђава. Иако није био заговорник француског ослањања на напредњаке, због њиховог лошег односа са Русијом, Албер Мале је настојао да у разговорима са Гарашанином чује његово мишљење и виђење политичких околности на Балкану, као и односа Француске и Немачке. Ипак, Мале је сматрао да једино напредњаци схватају значај државне идеје што је и француски утицај који је донео и Милутин Гарашанин.

Милутин Гарашанин је породичним везама и школовањем, као и захваљујући духу времена био повезан са Француском и идејама које су биле присутне међу француским интелектуалцима и пословним људима. Активности Гарашанина, пре свега у последњим годинама његовог живота, могу се посматрати и као прве манифестације јачања француског утицаја и франкофилства од краја 19. века у Србији. О томе колика је Гарашанинова везаност за Француску најбоље говори податак да је се поверио Алберу Малеу да је приликом посете Светској изложби 1890. године осетио навалу поноса као да је Француз, као и да је сматрао да се иза сваког Србина „крије“ Француз. Као учесник Француско-пруског рата, Милутин Гарашанин је изједначавао патњу, борбу и жртве које су Французи поднели због борбе за слободу, као и борбе за Алзас и Лорену, са онима које су Срби поднели у устанцима, стицању аутономије и независности. Везаност за француску културу и државу одредили су и државничке и политичке погледе Милутина Гарашанина, као и перцепције да би Француска требала политички, економски и културно да подржи Србију.