МИЛОВАН ГЛИШИЋ – ЗАЧЕТНИК ПРИПОВЕТКЕ О СЕЛУ

15/12/2022

Аутор: Јованка Симић, новинар

С разлогом је писац и сатиричар Милован Глишић (1847–1908) у историји српске књижевности означен као родоначелник српске реалистичке  приповетке о сеоском животу. Његови претходници писали су о селу романтичарским стилом у намери да читаоцу дочарају тзв. душу народа, занемаривши  при том чињеницу да је живот сељана свакодневно испуњен напорним радом од раног јутра до вечери.

Уверен да је таква слика о селу искривљена, Милован Глишић је у својим најпознатијим приповеткама: Глава шећера, Шило за огњило и  Прва бразда описао реалистичне  призоре из сеоског живота, али и економско пропадање села крајем 19. века. Право да се зове  оснивачем  сеоске и реалистичке приповетке у Срба, мајстором језика, сјајним преводиоцем  и прегаоцем  који је оставио дубоко заорану бразду за собом, доделио му је Јован Скерлић.

Милован Глишић рођен је у селу Грацу, надомак  Ваљева, 6. јануара 1847. године. Како у селу није било школе, његов отац Ђорђе и мајка  Јевросима научили су га да чита и пише, онолико колико су знали и умели. Отац је често певао уз гусле, а мати је била речита и сину је причала народне бајке, те је народна књижевност постала значајна подлога духовног и књижевног развоја  Милована Глишића.

Захваљујући подукама својих родитеља, Милован је примљен у други разред основне школе, а Београдску нижу гимназију уписао је 1864. године када је био седамнаестогодишњак. Био је марљив ђак,  издржавао се сам служећи по богатим кућама, прехрањујући тако себе и сестру Станију.

Уписао је  технички одсек Велике школе, али  је  после две године прешао на филозофију. Волео је и стране језике те је научио руски, француски и немачки, а веома добро познавао је руску и француску књижевност. Као студенту допадале су му се идеје Светозара Марковића, те је једно време уређивао сатирични лист „Враголан“ . Због тога што је са двојицом другова из Земуна у Београд преносио примерке забрањене Марковићеве књиге  Србија на истоку,  доспео је у затвор.

Мада је доцније одустао од идеја социјалистичког покрета  Светозара Марковића, до краја свог живота критиковао је аномалије и неправду у друштву. Таквим  критикама прожето је готово  целокупно његово књижевно стваралаштво. Студије је напустио и прво упослење  добио је 1875. године. У два наврата био је уредник „Српских новина“, дуже време обављао је посао драматурга у Народном позоришту, а већ пред крај живота у Народној библиотеци поверена му је дужност помоћника управника.

Био је већ у зрелим годинама када се 1875. године посветио писању. Започео је  преводима у сатиричним листовима, а затим је  прешао на приповетку. Његов рад обухвата два позоришна комада Два цванцика и Подвала, као и две збирке приповедака. Његове збирке садрже  и популарне хумористичне и сатиричне приче: Глава шећера, Рога, Ни око шта, Шило за огњило, Шетња после смрти, Злослутни број, Редак звер, После деведесет година и лирска скица Прва бразда.

Књижевна заоставштина Милована Глишића није много обимна и садржи око тридесет приповедака и два  позоришна комада. Написао их је само себи својственим реалистичним стилом, устајући у одбрану села и сељака од варошких зеленаша, а под  утицајем руских писаца и свога сеоског порекла, као и љубави према сеоском патријархалном моралу. Није, при том, идеализовао село и сеоске људе, ништа није улепшавао. Критичари су  то вредновали  истичући да највећу вредност његових приповедака  представљају једноставан стил, чист језик, ведар хумор и сатира.

Јован Скерлић је у Историји нове српске књижевности о Глишићу  записао да није био само обичан тенденциозни писац, те није давао само пролазна дела са тезом којe живе колико злоупотребе једнога доба и страсти једнога поколења: Дете са села, он је сачувао сељачку душу и никада није марио за варош, за гадну чаршију, како је он говорио. Стари дух патријархалне културе изгледао му је несравњено виши од тадашњег византијско-цинцарског духа наших вароши. А поред тога код Светозара Марковића је научио ценити социјални живот и патријархални морал сеоских задруга. И он ће са нарочитом љубављу узети да описује србијанско село, показујући исто толико симпатије за сељаке колико није крио антипатије за варошке бирократе и зеленаше. Али код њега ипак неће бити ружичасте идеализације сеоског живота, сладуњавих и сентименталних пасторала као код ранијих романтичких писаца. Он је реалиста по уверењу и хоће да верно и истинито слика.

Колико је Глишић у својој књижевности држао до стварности, из које је црпео своју инспирацију, видљиво је из његовог предговора комедији Подвала у којем наводи да  се трудио да изнесе   што верније нацртане типове каквих и данас има по нашим паланкама.

Овом ставу остао је доследан до краја и цео опус исписао  је на основу истинитих догађаја у којима каткад није мењао ни имена лица, ни  места у којима се радња дешава. Управо Скерлић је уочио да је учени старац у причи Злослутни број, као и професор у Глави шећера – заправо професор из Београда, Милош Милојевић.

Затим, Полагушић у Новој месији је Васа Пелагић, а и Глава шећера настала је на основу истинитог догађаја. О Вулу Пупавцу, Неши – дрвеном адвокату, Петку и амбијенту у којем се Подвала догађала,  писац у једном писму наводи  како стрепи да му се неће веровати да је све што је написано истинито. Историју одаџије Талета у Шетњи после смрти писцу је испричао један познаник, а претпоставља се да је Прву бразду  чуо 1884. године док је  боравио у једном месту подно Копаоника.

Историчар књижевности Слободан Ж. Марковић  забележио је да Глишићева шала није једнобојан хумор, већ су то искре које врцају у току приповедања различитом бојом и интензитетом: Оне се преливају од доброћудног смеха који развлачи уста свима, преко подсмеха и исмејавања који прате ситну ману и преко ругања којим се обележавају веће карактерне слабости, па све до ироније и сатире у којима у форми карикатуре даје друштвену критику.

Осамдесетих година словио је као најквалитетнији преводилац књижевних дела руске и француске књижевности. Његови најбољи преводи са руског су  Гогољеве  Мртве душе, Тарас Буљба и Толстојев Рат и мир. За позориште је превео преко тридесет комада руских аутора, а са француског  неколико дела Балзака, Жил Верна и других писаца.

И поред свега, Глишићев живот прошао је махом у немаштини. Био је тридесетпетогодишњак када се оженио једном од пет кћери  богатог београдског трговца Николе Стефановића. Брак није био складан и трајао је само пет година. Госпођа Глишић, наиме, није пристајала да обавља кућне послове, те им је храна доношена из најскупљих београдских кафана. Чудно се односила и према својој болести – лечило ју је десетак  лекара међу којима и Лаза К. Лазаревић, а одлазила је често и  у бање где је немилице трошила новац.

У тужби за развод брака оптужила је супруга Милована за неверство и навела да ју је тукао. Он је признао да је „само неколико пута ишамарао“ своју супругу. Развод је одобрен, с тим што је њему дато право на евентуалну нову женидбу, а њој је поновна удаја забрањена.

После развода Глишић је живео у  соби хотела „Национал“ испод Калемегдана. Упокојио се 1. фебруара 1908. године у Дубровнику у време када је тамо боравио на лечењу. По властитој жељи сахрањен је у том граду. Сахрана о трошку државе обављена је уз највише  државне почасти и у присуству бројних знаменитих људи тог времена као и обичног света који је писца високо ценио.

Његова сестра Станија Глишић у својим Успоменама касније је  открила да су она и брат били веома присни. У младости и у периоду школовања  гладовали су и заједно  преводили Мртве душе, а када је стигла вест о његовој смрти, забележила је: Године 1908. судбина ми је дубоко зарила у срце нож, од кога ми рана непрестано крвави и никада неће зарасти, крваву ћу је и у гроб однети. Те године умро ми је брат Милован, моја једина срећа и радост.

У  част Милована Глишића од 1971. до 2007. године у Ваљеву је додељивана „Награда Милован Глишић“. Многе школе, библиотеке и друге установе данас носе име оца српског сеоског реализма. Глишић је оставио дубок траг, те је према његовој приповеци После деведесет година, 1973. године снимљен  телевизијски филм Лептирица у режији Ђорђа Кадијевића. Године 1991. премијерно је приказан тв филм Глава шећера по мотивима истоимене Глишићеве приповетке, а режију је потписао Дејан Ћорковић. Седам година касније Ћорковић је режирао и филм Свирач, такође по мотивима пишчеве приповетке.

После пола века, 2017. године, објављена су сабрана дела Милована Глишића, једног од ретких српских писаца који је од два краља, Александра Обреновића и Петра I Карађорђевића, добио три одликовања.

 

ЛИТЕРАТУРА

 

  • Скерлић, Ј. (1907). Милован Ђ. Глишић: књижевна студија у: Писци и књиге II, Београд
  • Блашковић, М. Милован Ђ. Глишић – цртач сеоског живота: (1847–1908): Каталог изложбе БМС, 1997, Нови Сад
  • Савић, В. (1967). Последњи дани Милована Глишића: у часопису Гласник, број 2-3, Историјски архив, Ваљево

 

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања