MILKA GRGUROVA – HEROINA POZORIŠNE I ŽIVOTNE SCENE

15/08/2018

MILKA GRGUROVA – HEROINA POZORIŠNE I ŽIVOTNE SCENE

 

Autor: Jovanka Simić

 

    “Čuvajte se da igrate kada vam srce ne igra” – govorila je      Milka Aleksić Grgurova (Sombor, 1840. — Beograd, 1924.),   “neprevaziđena tragetkinja“ kako su njenu igru ocenjivali teatrolozi, primadona teatarske scene u Novom Sadu i Beogradu, glumica koju su pisci toliko poštovali da su specijalno za nju  uloge pisali, a kritičari i publika nazivali su je „srpskom Sarom Bernar“.

     Njenu glumačku biografiju krasi 500 pozorišnih uloga koje su ovenčane mnogim nagradama. Bila je i književnica i rodoljub. U srpsko-turskom ratu (1876 – 1877) provela je šest meseci u uniformi bolničarke, a za taj doprinos odlikovana je Krstom milosrđa. Bila je heroina i na pozorišnoj i na životnoj sceni.

   Rođena je u imućnoj trgovačkoj porodici u Somboru 14. februara 1840. godine, kao najstarija od troje dece u porodici koja je potekla sa salaša Lalić, nadomak Sombora. Od detinjstva je učila da svira klavir, izučavala je nemački i francuski jezik i iskazivala veliko zanimanje za pozorište i knjigu.

    Docnije, kao slavna glumica govorila je da je slutila da će gluma biti njen život još u ranim godinama detinjstva dok je okupljala svoje drugarice i učila ih da „deklamuju pesme“, a najčešće stihove Jovana Subotića, srpskog pesnika, advokata i političara.

     U rodnoj varoši završila je osnovnu školu, a potom je tri godine provela u Ženskom zavodu za vaspitanje gde su se mlade devojke učile lepom ponašanju, plesu i vođenju konverzacije. Vratila se kući u 15. godini, u vreme kada je njen otac Sava naglo počeo da gubi posed i trgovine koje su bile na njegovom imenu. Porodica se obrela na ivici siromaštva, te je jedino rešenje bila prodaja kuće u Somboru.

   Za porodični dom Grgurovih zainteresovao se bogati trgovac  Matić iz Sremskih Karlovaca. Nije ga zanimala samo kuća, nego i 16-godišnja plavokosa, lepooka i stasita Milka. Kada je Matić zatražio njenu ruku, Milkin otac je pristao. U Sremskim Karlovcima, u nesrećnom braku sa arogantnim i agresivnim suprugom, Milka je provela tri godine. Za to vreme rodila je kćerku Evicu. Ali, bračni život bio je sve nepodnošljiviji, te se sa detetom  vratila  roditeljima, na salaš u Laliću.

     Somborski trgovac Vasilije Kolarović zapazio je njenu lepotu i gracioznost i kada je osnovana diletantska glumačka družina zamolio je njene roditelje da joj dozvole učešće u predstavi. Milka je u predstavi bila vrlo zapažena. Darovitu Somborku na sceni je zapazio i Jovan Đorđević, nekadašnji somborski županijski pisar, docniji književnik i autor himne „Bože, pravde“  koji je  1861. godine u Srpskoj Atini osnovao Srpsko narodno pozorište. Članica novosadskog ansambla, Milka je postala 1864. godine, kada je bila dvadesettrogodišnjakinja.

     Kako je ovaj naš najstariji profesionalni teatar u to vreme gostovao po mnogim varošima Austrougarske, Milka je debitovala  u Vinkovcima 19. jula 1864. ulogom Ljubice u komadu „Mejrema“ Matije Bana koji je u to vreme smatran našim Šekspirom. Potom je igrala Anu u Subotićevoj tragediji „Nemanja“, pa Čučuk Stanu u Dragišićevom komadu „Hajduk Veljko“…

    U biografiji “Svitanja i suton Milke Grgurove” Vere Crvenčanin (Muzej pozorišne umetnosti, 2003.), navedeno je da je Matija Ban na gostovanju SNP-a u Beogradu 1867. bio očaran snagom Milkine uloge u „Mejrimi“. Sročio je ovakvu kritiku:

    “Gospođa Grgurova odigrala je sa tako žarkim čuvstvom i fantastičnim poletom, kakvoga još ne videsmo na bini našoj.“

   Jedna od prelomnih godina bila je 1868. kada je SNP gostovalo u Beogradu. Knez Mihailo, oduševljen novosadskim glumcima, poziva Jovana Đorđevića da i u Srbiji osnuje stalno pozorište. Prihvatajući poziv kao čast i izazov, upravnik Đorđević sa sobom odvodi polovinu novosadskog glumačkog ansambla, uključujući i Milku Grgurovu. Tako je, sedam godina posle osnivanja prvog srpskog teatra u Novom Sadu, u Beogradu osnovano Narodno pozorište.

    Kratko vreme Milka Grgurova provela je u bečkom Burgteatru u želji da usavršava glumački zanat i nauči jezik. Po povratku u Beograd postala je primadona Narodnog pozorišta u kojem će glumiti naredne 34 godine.

    Igrala je u vodviljima i laganim komedijama, a kako su se godine na sceni nizale, dobijala je sve složenije dramske uloge zbog kojih je postala omiljena i kod publike i kod kritike.  Niskom upečatljivih rola izrasla je u „nenadmašnu tragetkinju 19. veka“ u vreme kada je gluma bila prvenstveno muški posao. Publika i kritičari bili su oduševljeni  njenim kreacijama u Romeu i Juliji, Dezdemoni, Jovanki Orleanki, Mariji Stjuart, Otelu

    Novosadski profesor, pisac i teatrolog Jovan Grčić zabeležio   je tada da je Milka Grgurova ponos i dika kraljevskog srpskog beogradskog pozorišta, koja stoji na najviđenijem mestu, te se slobodno i bez zazora sme pohvaliti da je danas prva umetnica u srpstvu.

   „Čarobno ono smešenje, umiljati onaj pogled u koji se slila sva bujica osećanja, bolni očaj, prebolni izraz na crtama, a vrh svega onaj glas, u snove poljuljkuje, glas što u smehu i plaču, očajanju i ushitu jednako neodoljivo ljupko zvuči“ – napisao je Grčić.

     U vreme srpsko-turskog rata 1876. godine bila je bolničarka te je zbog požrtvovanosti nagrađena medaljom Crvenog krsta. Udala se po drugi put 1882. godine. Ovoga puta za bivšeg ruskog pukovnika Konstantina Aleksića. Bio je to skladan brak u kojem je suprug Milku podržavao i hrabrio u njenoj glumačkoj karijeri, ali i kada se odvažila da počne da piše i objavljuje priče u Brankovom kolu, Zori, Domaćici, Luči

    Pisala je putopise, nekrologe, polemike, a kako je dobro znala nemački i francuski jezik bavila se i prevodilaštvom. Njen prvi rukopis koji je predala Kolarčevoj zadužbini bio je odbijen i negativno ocenjen. Nije se pokolebala, te je 1897. objavila        svoju prvu zbirku priča. Od planiranih desetak knjiga uspela je da objavi samo dve: Pripovetke Milke Aleksić Grgurove, prva sveska. Vera. Đerdan od bisera (1897), Atentatorka Ilka (1911). Na bezrezervnoj podršci, odužila se suprugu posthumno, posvetivši mu „Pripovetke Milke Aleksić Grgurove“.

    Povodom 25-godišnjice njenog teatarskog rada, 1890. godine  srpska kraljica Natalija poslala joj je svojeručno pismo u kojem je, osim ostalog, napisano: “Čestitajući Vam dan Vašeg jubileja, ja samo želim to da još dugo vremena budemo imali zadovoljstvo da Vam se divimo.” Kuriozitet je da je u tragediji „Fedora“ Viktorijena Sardua, Milka Grgurova glavnu rolu igrala u haljini kraljice Natalije.

     Kao svoje najdraže uloge izdvajala je Andrijanu Lekuvrer (prema istoimenom komadu Skriba i Leguvea, o  francuskoj glumici s početka 18. veka) i kraljice Jakvinte, koju je Dragutin J. Ilić za nju napisao. U toj roli se oprostila od beogradske publike 1902. godine kada je penzionisana na lični zahtev zbog bolesti grla. Kročila je na scenu ponovo na poziv Srpskog diletantskog pozorišnog društva iz Mostara 1912. godine. Bio je to poslednji nastup velike glumice Milke Aleksić Grgurove.

    Među priznanjima za njen glumački rad su i Ordeni belog orla, Svetog Save i Danilov krst četvrog reda. Veliko priznanje bile su i reči Branislava Nušića: “Ponos naše scene, pred čijom je pojavom svako mlado srce zatreperilo, čija je reč sa pozornice zvonila kao kristalno zvono, čija je igra izazivala duboko uzbuđenje i čiji je krik potresao dušine dubine!“

     Milka Aleksić Grgurova upokojila se 25. marta 1924. u Beogradu, u svom skromnom sobičku, koji se nalazio u dvorištu zdanja Narodnog pozorišta. Sveštenstvo na opelu u beogradskoj Voznesenjskoj crkvi predvodio je srpski patrijarh Dimitrije.

    Tužna povorka zastala je pred Narodnim pozorištem sa čijeg se balkona besedom posvećenom odlazećoj primadoni srpskog glumišta oprostio tadašnji upravnik, a nad njenom humkom oproštajne reči izgovorio je general Stevan Hadžić, lični izaslanik kralja Aleksandra. Sahranjena je na Novom groblju pored svog supruga Konstantina Aleksića.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja