МИЛКА ГРГУРОВА – ХЕРОИНА ПОЗОРИШНЕ И ЖИВОТНЕ СЦЕНЕ

15/08/2018

МИЛКА ГРГУРОВА – ХЕРОИНА ПОЗОРИШНЕ И ЖИВОТНЕ СЦЕНЕ

 

Аутор: Јованка Симић

 

    “Чувајте се да играте када вам срце не игра” – говорила је      Милка Алексић Гргурова (Сомбор, 1840. — Београд, 1924.),   “непревазиђена трагеткиња“ како су њену игру оцењивали театролози, примадона театарске сцене у Новом Саду и Београду, глумица коју су писци толико поштовали да су специјално за њу  улоге писали, а критичари и публика називали су је „српском Саром Бернар“.

     Њену глумачку биографију краси 500 позоришних улога које су овенчане многим наградама. Била је и књижевница и родољуб. У српско-турском рату (1876 – 1877) провела је шест месеци у униформи болничарке, а за тај допринос одликована је Крстом милосрђа. Била је хероина и на позоришној и на животној сцени.

   Рођена је у имућној трговачкој породици у Сомбору 14. фебруара 1840. године, као најстарија од троје деце у породици која је потекла са салаша Лалић, надомак Сомбора. Од детињства је учила да свира клавир, изучавала је немачки и француски језик и исказивала велико занимање за позориште и књигу.

    Доцније, као славна глумица говорила је да је слутила да ће глума бити њен живот још у раним годинама детињства док је окупљала своје другарице и учила их да „декламују песме“, а најчешће стихове Јована Суботића, српског песника, адвоката и политичара.

     У родној вароши завршила је основну школу, а потом је три године провела у Женском заводу за васпитање где су се младе девојке училе лепом понашању, плесу и вођењу конверзације. Вратила се кући у 15. години, у време када је њен отац Сава нагло почео да губи посед и трговине које су биле на његовом имену. Породица се обрела на ивици сиромаштва, те је једино решење била продаја куће у Сомбору.

   За породични дом Гргурових заинтересовао се богати трговац  Матић из Сремских Карловаца. Није га занимала само кућа, него и 16-годишња плавокоса, лепоока и стасита Милка. Када је Матић затражио њену руку, Милкин отац је пристао. У Сремским Карловцима, у несрећном браку са арогантним и агресивним супругом, Милка је провела три године. За то време родила је кћерку Евицу. Али, брачни живот био је све неподношљивији, те се са дететом  вратила  родитељима, на салаш у Лалићу.

     Сомборски трговац Василије Коларовић запазио је њену лепоту и грациозност и када је основана дилетантска глумачка дружина замолио је њене родитеље да јој дозволе учешће у представи. Милка је у представи била врло запажена. Даровиту Сомборку на сцени је запазио и Јован Ђорђевић, некадашњи сомборски жупанијски писар, доцнији књижевник и аутор химне „Боже, правде“  који је  1861. године у Српској Атини основао Српско народно позориште. Чланица новосадског ансамбла, Милка је постала 1864. године, када је била двадесеттрогодишњакиња.

     Како је овај наш најстарији професионални театар у то време гостовао по многим варошима Аустроугарске, Милка је дебитовала  у Винковцима 19. јула 1864. улогом Љубице у комаду „Мејрема“ Матије Бана који је у то време сматран нашим Шекспиром. Потом је играла Ану у Суботићевој трагедији „Немања“, па Чучук Стану у Драгишићевом комаду „Хајдук Вељко“…

    У биографији “Свитања и сутон Милке Гргурове” Вере Црвенчанин (Музеј позоришне уметности, 2003.), наведено је да је Матија Бан на гостовању СНП-а у Београду 1867. био очаран снагом Милкине улоге у „Мејрими“. Срочио је овакву критику:

    “Госпођа Гргурова одиграла је са тако жарким чувством и фантастичним полетом, каквога још не видесмо на бини нашој.“

   Једна од преломних година била је 1868. када је СНП гостовало у Београду. Кнез Михаило, одушевљен новосадским глумцима, позива Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник Ђорђевић са собом одводи половину новосадског глумачког ансамбла, укључујући и Милку Гргурову. Тако је, седам година после оснивања првог српског театра у Новом Саду, у Београду основано Народно позориште.

    Кратко време Милка Гргурова провела је у бечком Бургтеатру у жељи да усавршава глумачки занат и научи језик. По повратку у Београд постала је примадона Народног позоришта у којем ће глумити наредне 34 године.

    Играла је у водвиљима и лаганим комедијама, а како су се године на сцени низале, добијала је све сложеније драмске улоге због којих је постала омиљена и код публике и код критике.  Ниском упечатљивих рола израсла је у „ненадмашну трагеткињу 19. века“ у време када је глума била првенствено мушки посао. Публика и критичари били су одушевљени  њеним креацијама у Ромеу и Јулији, Дездемони, Јованки Орлеанки, Марији Стјуарт, Отелу

    Новосадски професор, писац и театролог Јован Грчић забележио   је тада да је Милка Гргурова понос и дика краљевског српског београдског позоришта, која стоји на највиђенијем месту, те се слободно и без зазора сме похвалити да је данас прва уметница у српству.

   “Чаробно оно смешење, умиљати онај поглед у који се слила сва бујица осећања, болни очај, преболни израз на цртама, а врх свега онај глас, у снове пољуљкује, глас што у смеху и плачу, очајању и усхиту једнако неодољиво љупко звучи” – написао је Грчић.

     У време српско-турског рата 1876. године била је болничарка те је због пожртвованости награђена медаљом Црвеног крста. Удала се по други пут 1882. године. Овога пута за бившег руског пуковника Константина Алексића. Био је то складан брак у којем је супруг Милку подржавао и храбрио у њеној глумачкој каријери, али и када се одважила да почне да пише и објављује приче у Бранковом колу, Зори, Домаћици, Лучи

    Писала је путописе, некрологе, полемике, а како је добро знала немачки и француски језик бавила се и преводилаштвом. Њен први рукопис који је предала Коларчевој задужбини био је одбијен и негативно оцењен. Није се поколебала, те је 1897. објавила        своју прву збирку прича. Од планираних десетак књига успела је да објави само две: Приповетке Милке Алексић Гргурове, прва свеска. Вера. Ђердан од бисера (1897), Атентаторка Илка (1911). На безрезервној подршци, одужила се супругу постхумно, посветивши му “Приповетке Милке Алексић Гргурове”.

    Поводом 25-годишњице њеног театарског рада, 1890. године  српска краљица Наталија послала јој је својеручно писмо у којем је, осим осталог, написано: “Честитајући Вам дан Вашег јубилеја, ја само желим то да још дуго времена будемо имали задовољство да Вам се дивимо.” Куриозитет је да је у трагедији „Федора“ Викторијена Сардуа, Милка Гргурова главну ролу играла у хаљини краљице Наталије.

     Као своје најдраже улоге издвајала је Андријану Лекуврер (према истоименом комаду Скриба и Легувеа, о  француској глумици с почетка 18. века) и краљице Јаквинте, коју је Драгутин Ј. Илић за њу написао. У тој роли се опростила од београдске публике 1902. године када је пензионисана на лични захтев због болести грла. Крочила је на сцену поново на позив Српског дилетантског позоришног друштва из Мостара 1912. године. Био је то последњи наступ велике глумице Милке Алексић Гргурове.

    Међу признањима за њен глумачки рад су и Ордени белог орла, Светог Саве и Данилов крст четврог реда. Велико признање биле су и речи Бранислава Нушића: “Понос наше сцене, пред чијом је појавом свако младо срце затреперило, чија је реч са позорнице звонила као кристално звоно, чија је игра изазивала дубоко узбуђење и чији је крик потресао душине дубине!“

     Милка Алексић Гргурова упокојила се 25. марта 1924. у Београду, у свом скромном собичку, који се налазио у дворишту здања Народног позоришта. Свештенство на опелу у београдској Вознесењској цркви предводио је српски патријарх Димитрије.

    Тужна поворка застала је пред Народним позориштем са чијег се балкона беседом посвећеном одлазећој примадони српског глумишта опростио тадашњи управник, а над њеном хумком опроштајне речи изговорио је генерал Стеван Хаџић, лични изасланик краља Александра. Сахрањена је на Новом гробљу поред свог супруга Константина Алексића.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања