Milena Dravić i Dragan Nikolić – akteri drugačijeg vremena

24/10/2018

Milena Dravić i Dragan Nikolić – akteri drugačijeg vremena

 

Autor: Dajana Grubišić

 

Sa pozorišne i filmske scene u Srbiji, tokom prethodne dve godine sišlo je mnogo velikih glumaca. Poznata imena prešla su iza zavese i u javnosti kažu da je sa njima završena čitava jedna era.
Milena Dravić je preminula 14. oktobra i odnela zaista sa sobom jedno drugačije vreme. Svi mediji pisali su o njenim brojnim ulogama i nagradama, o vedrini, duhu i lepoti kojom je zračila. Najviše od svega pisalo se i govorilo o ljubavi između nje i Dragana Nikolića. O jednom glumačkom i ljubavnom paru koji je obeležio živote mnogih. Sudeći po brojnim objavama na društvenim mrežama i u medijima, ljudi su se osećali kao da je otišao član njihove porodice.
Duško Kovačević, pisac i upravnik Zvezdara teatra, rekao je na komemoraciji da se samo jednom rodio neko kao Milena Dravić i nikad više. Pre 78 godina, u Beogradu na Dorćolu rođena je neponovljiva glumica. U detinjstvu su prepoznali njen dar za recitovanje i scenu, pa su je roditelji upisali na balet. Sa osamnaest godina prvi put se oprobala na filmu i to gotovo slučajno. Milena je bila u gostima kod tetke u Sarajevu, kada ju je primetio slovenački reditelj František Čap i dobila je ulogu u filmu „Vrata ostaju otvorena“.
Nakon ovog filma, koji je sniman u Sarajevu 1958. godine, slede uloge u filmovima „Diližansa snova“, „Zajednički stan“, „Bolje je umeti“, „Uzavreli grad“ i „Leto je krivo za sve“. Upisala je Fakultet dramskih umetnosti i iako talentovana, nije u početku verovala da je njen opstanak na filmu siguran. Međutim, Zlatna arena na Filmskom festivalu u Puli za film „Prekobrojna“, učvrstila je njenu motivisanost.
Usledili su brojni filmovi, kako oni sa ratnom tematikom, tako i oni koji su pripadali crnom talasu i bili zabranjivani. Nakon filma „Jutro“, sa Ljubišom Samardžićem, dobija Zlatnu ružu na Filmskom festivalu u Veneciji i njih dvoje postaju filmski par godine. Dravićeva je ubrzo dobila ulogu i u filmu „Bitka na Neretvi“, jednom od najskupljih filmova u Istočnoj Evropi. Zbog snimanja je odsustvovala sa predavanja pa je isključena sa fakulteta.
Dragana Nikolića upoznaje početkom sedamdesetih godina. Od 1972. do 1974. godine njih dvoje snimaju televizijski šou „Obraz uz obraz“. Skečevi i muzičke numere smenjivali su se u ovom popularnom televizijskom formatu. Čitava Jugoslavija zavolela je Dragana Nikolića i Milenu Dravić kao par, što su oni tada i postali. Među brojnim scenaristima našli su se Ljubivoje Ršumović, Dušan Radović i Zdravko Šotra, koji je i režirao ovu emisiju. Sva poznata imena jugoslovenske scene prošla su kroz ovaj šou i dodala mu svoju harizmu i pečat.
Osamdesetih godina ponovo snima sa Ljubišom Samardžićem. Komedije „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Rad na određeno vreme“, „Moj tata na određeno vreme“ i „ Razvod na određeno vreme“ proslavljaju ovaj glumački par, ali za sva vremena. Filmovi se i danas repriziraju i bez problema kod gledališta izazivaju smeh i emocije svaki put.
Ovaj serijal „na određeno vreme“ je komična priča o ozbiljnosti života. Ljubiša Samardžić tumači lik Siniše, nastavnika zaposlenog na određeno. On isto tako privremeno stanuje u stanu svoje udate sestre, koji postaje pretrpan i skučen. Privremeno se pretvorilo u deset godina i svaki dan donosi novu stresno-komičnu situaciju. S druge strane, dečak Ivan, kojem Siniša predaje, želi da nađe muža za svoju majku. Oni koje je ona birala bili su samo za privremeno i nisu mu se dopadali.
Siniša je dobar, pomalo nespretan čovek, kojem često nedostaje i malo sreće. Svetlana, koju tumači Milena Dravić, je izuzetno lepa i blaga, sklona da odabere loše muškarce. Obično bi se sastanci završili razočaranjem, a u njoj je sve više rasla želja da pronađe muža i oca za Ivana. Sve ove avanture odigravaju se na izuzetno duhovit način, ali ispod površine prikazuju i sve poteškoće sa kojima se ljudi bore kada ne mogu da ostvare neke od osnovnih uslova za stabilan i nezavisan život.
U drugom delu ove trilogije pojavljuje se i Ivanov otac, koji pokušava poklonima i obećanjima da vrati Svetlanu i sina. Zapleti se ipak rešavaju u Sinišinu korist. Sva dešavanja prati njegova borba da konačno dobije stalan posao i svoj stan, što ga često dovodi u neprilike sa Svetlanom. U trećem delu, konačno se ohrabri da je zaprosi i greškom agencije odlaze na medeni mesec u Crnu Goru, umesto u Španiju. Vraćaju se razočarani, ali ih čekaju i nove poteškoće. Komisija za dodelu stanova prednost daje razvedenim majkama sa decom, pa njih dvoje odlučuju da se razvedu na određeno vreme.
Sve ovo verovatno znaju gotovo svi koji su ikada gledali domaće filmove. Ono što sam želela da istaknem jeste raznolikost njenih uloga, koje su uvek nosile neki poseban šarm. Uvek su imale crtu humora, koliko god ozbiljne bile.
U ovim filmovima dečaka Ivana igrao je Nikola Kojo, kojem je ovo bilo prvo pojavljivanje na filmu sa nepunih trinaest godina. Nekoliko dana posle Milenine smrti glumac je dobio nagradu Vila, za doprinos južnoslovenskoj kinematografiji. Posvetio ju je svojoj prvoj filmskoj majci, pravoj dobroj vili.
Krajem prošle godine objavljena je monografija pod nazivom „Milena Dravić – Više od umetnosti“, autora Aleksandra Milosavljevića i Tatjane Nježić. U prvom delu predstavlja više od pedeset scena iz života velike dramske umetnice, dok u drugom delu obuhvata kazivanje njenih kolega, reditelja, pozorišnih kritičara i poznavaoca scenske umetnosti.
U maju ove godine otvoren je legat Milene Dravić i Dragana Nikolića u Jugoslovenskoj kinoteci. Oni su zaveštali neke od brojnih nagrada, odeću nošenu kada su nagrađivani, predmete i fotografije. Time se posetiocima pruža prilika da zavire u uspomene i dragocenosti glumačkog para.
Ovako bi u nedogled mogle biti nabrajane njene nagrade, uloge, filmovi i predstave. Televizijske serije uvodile su je u naše domove kao dragog gosta ili baš kao člana porodice. Od „Priča iz Nepričave“, preko „Metle bez drške“, serije „Pozorište u kući“, do novijih ostvarenja kao što su serije „Lud, zbunjen, normalan“, „Sinđelići“ i „Komšije“. Svaki lik Milena je oplemenila svojim šarmom, duhovitošću i toplinom. Kakva god da je uloga bila, njene heroine su uvek imale određenu damsku crtu, koja je bila neodvojivi deo Milene same. Baš kao što je Dragan Nikolić u svaki svoj lik uveo gospodina, mangupa i džentlmena. Kako nigde nisu išli jedno bez drugog i uvek su zajedno predstavljali celinu, tako i ovaj tekst mora biti o oboma.
Na pauzi snimanja filma Kako su se volele dve budale, 1972. godine, venčali su se Dragan Nikolić i Milena Dravić, a kuma im je bila glumica Seka Sablić. Zaista, eto od tog samog početka bili su simboli drugačijeg vremena i načina na koji se voli.
Dragan Nikolić je oličenje punokrvnog beogradskog momka. Pokreti mačke, neprestani oprez, korača kao da se prikrada. Mršav kao hrt. Izbegava da priča o apstrakcijama, radije upotrebljava dečački cinizam nego ispovedački ton. To je jedno od onih lica koja godinama prolaze Beogradom i postoje pokraj nas. To su momci koji pridržavaju uglove kuća da se ne sruše, a istovremeno žvaću žvaku gledajući filmove Džona Vejna. Nešto što bi možda neke žene nazvale dete-muškarac – ovako je Momo Kapor opisao tada još glumca u usponu. Iz ovog opisa prepoznao bi ga svako ko ga je makar jednom video na ekranu.
Svoju glumačku karijeru je započeo 1964. godine, ulogom u filmu „Pravo stanje stvari“. Zanimljivo je da je njegovo kršteno ime Dragoslav, kako je i potpisan u ovom filmu. Međutim, već naredne godine igrao je u televizijskoj seriji „Dovoljno je ćutati“, gde je greškom potpisan nadimkom. Od tada je ostao Dragan Nikolić, koji će tek postati poznat i upamćen.
Rođen je 20. avgusta 1943. godine u Beogradu. Posle dve godine provedene u srednjoj školi polagao je prijemni ispit na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Kada je primljen kao sedamnaestogodišnjak, bio je najmlađi student. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti.
Prva značajna uloga bila je u filmu „Kad budem mrtav i beo“. Ovaj film pripadao je već pomenutom crnom talasu, novom pravcu koji se pojavio u jugoslovenskoj kinematografiji. Jedna od glavnih karakteristika ovih filmova je prikazivanje realnog načina života i stanja u društvu, koje je bilo daleko od propagandne stvarnosti. Vlast je ostvarenja crnog talasa proglašavala nepodobnim i uglavnom zabranjivala.
Janko Bugarski, zvani Džimi Barka, bio je mladi sezonski radnik koji je sa devojkom Lilicom krenuo u potragu za novim poslom. Pritisnut besparicom, ne baš snažnih moralnih načela, dospeva u razne problematične situacije. Potkradao je radnike na jednom gradilištu, oprobao se i u pevanju, bezuspešno tražio radna mesta u fabrikama i preduzećima. Na kraju je pokušao da uceni upravnika gradilišta i dobije od njega novac, tako što je rekao da Lilica nosi njegovo dete. Čovek je otkrio prevaru i na kraju ubija Barku. Njegov lik simbolizovao je čoveka totalno izgubljenog u vremenu i društvu. Sklonog prevarama, večito gonjenog željom za boljim sutra.
I kad budem mrtav i beo, ja bih samo hteo da kakva-takva svetiljka budem.
Ova čuvena replika iz filma pokazuje želju svakog čoveka da za njim ostane bilo kakav trag. Neke to odvede krivim putem do samouništenja, kao što je slučaj sa glavnim likom. Neki ipak zasijaju najjačim sjajem i dugo ostaju svetiljke onima koji dolaze. Tako je bilo sa nosiocem ove uloge. Jednom prilikom u intervjuu rekao je da mu je upravo ova rečenica bila protkana kroz sve što je u životu radio.
Ono što se kasnije kroz njegove uloge pokazalo, jeste da je Dragan Nikolić bio glumac koji je posedovao neverovatnu moć transformacije. Glumio je najrazličitije profile ličnosti i svakom svom liku davao otisak, ali svakog odigrao verno i maestralno. Legendarni Prle, lako je kasnije prelazio u Flojda i Urketa, mangupe beogradskih ulica. Isto tako, oni su kasnije postajali Glavonja, lopov sa manirima u „Pljački Trećeg rajha“. U svima njima bilo je njegovog duha, onog dečaka i čoveka iz Kaporovih reči.
Obeležio je na stotine likova svojim prepoznatljivim glasom i držanjem. „Tri karte za Holivud“, „Bure baruta“, „Ivkova slava“, „Montevideo“, „Mješoviti brak“… Niz ne bi imao kraja kada bismo hteli da pomenemo sve poznate filmove i serije u kojima je igrao.
Umeo je da bude i Vlah-Alija u „Banović Strahinji“ i iako negativan lik, da bude dopadljiv. Najviše sam ga upamtila kao Hadži Zamfira. Ponovo su se pojavili, kao nekad obraz uz obraz, on i Milena i pokazali one niti koje se protežu kroz porodicu i roditeljstvo, neovisno od vremena u kom se nalazimo. Strog, zatvoren, široke ruke i dobro skrivenog mekog srca, Zamfir je zahvaljujući Draganu Nikoliću sa bioskopskog platna i ekrana izazivao u gledaocima poštovanje i divljenje. Možda niko drugi ne bi umeo tako dobro da ponese ulogu oca četiri ćerke, čoveka kojeg se ljudi i pomalo plaše ali mu se dive i žele da mu budu blizu. Možda niko ne bi uspeo da u osmeh s kraja usana gospodski sakrije sve Hadži Zamfirove poroke i slabosti iz mladosti, niti da u jedan pokret ruke stavi toliko reči. Umeo je Dragan Nikolić.
Uz njega umela je Milena Dravić da bez reči oplemeni i svoj i njegov lik. Ulogom Tašane predstavila je tolike žene i majke u balkanskim porodicama, koje su bile stubovi domova, na prvi pogled uvek u senci. Te su žene zapravo sve nosile na sebi i u sebi. Svojom blagošću smirivale, hrabrošću ojačavale i postavljale stvari na svoje mesto. U ovom filmu, kao i u mnoštvu reklama koje su zajedno snimili, Milena i Dragan osunčali su naše domove.
A ona, jednim pogledom uspe da mi pomeri svet i jednim osmehom popravi dan. I onda me pitaju zašto je volim.
Na kraju, kad se sve odmeri zaista su bili retkost. Uvek u paru, a svako od njih za sebe tako poseban, individualan i ostvaren. Četrdeset godina uspeli su da očuvaju svoj brak dostojanstveno, s puno ljubavi i daleko od javnosti. Nikada se nigde nije pojavila nikakva neprimerena priča o njima, ništa što bi narušilo njihov ugled. Nije do medija dospevalo ni ono suprotno, lepo. Prosto nisu dozvoljavali da intima postane javna.
Nikolić je preminuo 11. marta 2016. godine. Tokom borbe sa bolešću, zamolili su medije da ni tada ne narušavaju njihov dugo građeni mir.
Danas se fotografijama, glamuroznim proslavama i iznošenjem svih pojedinosti svakodnevice meri veličina čoveka, uspeha i ljubavi. Prema tome, istina je da su ovi ljudi odneli sa sobom poslednje tragove drugačijeg života. Tragove jedne pozornice na kojoj još uvek postoje mangupi, a ne samo barabe. Postoje dame, žene sa ukusom i merom. Ljudi, veliki i ostvareni, koji žive „kao sav normalan svet“ i svojom prirodnošću osvajaju sve oko sebe.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja