Милан Стојадиновић – личност и политика

30/04/2021

Аутор: Милован Балабан, историчар

Милан Стојадиновић је био вероватно најзначајнији политичар међуратног раздобља. Дуго је у нашој историографији, идеолошки обојеној, владало мишљење да је био следбеник идеологија фашизма и нацизма, услед економске саарадње и блиских односа које је имао са Италијом и Немачком. Међутим, Стојадиновић је био сложена личност, што се потпуније сагледава последњих година, када је приступ овом раздобљу српске и југословенске историје постао у многоме реалистичнији.

 

Милан Стојадиновић, што је сигурно, највише је личио на савремене политичаре. Организација странке, инфрастуктура, медијски наступи и појављивања, као и праћење политичких противника, перманентно реаговање на њихове активности, говоре о њему као човеку који је ишао испред свог времена. Политичка организација је под његовим вођством била устројена као снажно предузеће и доминирала неколико година југословенском политичком сценом, примењујући перманентну кампању и константан фокус на политички маркетинг.

 

Заиста има много недоумица када је у питању сложена личност овог нашег политичара. Чак и новија сагледавања Стојадиновића, ослобођена идеолошког баласта, суочавају се са сложеношћу времена у ком је деловао лидер ЈРЗ, популарно у народу назване Јереза, нудећи неретко опречна размишљања. Оно што и даље изазива недоумице је дилема да ли је Стојадиновић био демократа или склон аутократији. Да ли је био германофил или баш супротно англофил. Колико је тачно да је био изузетан економски стручњак, или је само био вешт шпекулант, да ли је богат због својих способности или корумпиран политичар.

 

Различите су перцепције Милана Стојадиновића. Оне се крећу од тога да је био генијалан политичар до тога да је био сурово прагматотичан без икакве идеологије. У сваком случају нико није био, као што није ни данас, равнодушан на његову делатност. Но, опречни доживљаји нас уводе у могућност сагледавања саме личности Стојадиновића. Шта преовлађује код њега, које особине су најкарактеристичније, као и да ли је спецификум његовог карактера нека од горе поменутих особина или је његова личност производ и скуп свега горе наведеног.

 

Мишљење аутора текста је да лидер Јерезе није био човек идеологије. Пре свега био је прагматичан, реал-политичар. Економиста, банкар, вештак и експерт своје струке, али исто тако неоспорно и патриота који је желео да учини најбоље за свој народ и државу. Политику је, рекли би, највише схватао као стварање амбијента за успешно пословање, за развој привреде, економску стабилизацију и напредак. Фашизам, демократија или нека друга идеологија њега нису могле судбоносно да дотакну, да га онемогући да вуче практичне, из његовог угла најбоље, потезе за своју државу у сложеним политичким и друштвеним приликама у којима се налазила Југославија.

 

Стојадиновић је своје прве животне кораке направио у срцу Србије. Рођен је у Чачку 1888. г.  у породици грађанској. Отац му је био судија. Рекли би прва генерација интелектуалне елите. Основну школу завршио је у Чачку, а гимназију у Београду пошто се читава породица преселила у престоницу. Пребачен је 1906. на школовања у Аустрију, где почиње да се интересује за политику. Као и сви, у младости је био левичар. По повратку је уписао правни факултет, са нагласком на економске науке. После завршеног факултета отишао је на запад (Минхен, Берлин) ради специјализације. Докторску десертацију на тему о немачком буџету одбранио је у Београду 1911, да би касније ишао на специјализације у Западну Европу.

 

Током Првог светског рата био је писар у министарству финансија. Писао је у економским часописима, али  је обрађивао практичне теме. Кратко је предавао на факултету (1920 – 1921), међутим жртвовао је своју универзитетску каријеру ради менаџерских, практичних послова који су му били ближи и који су били његово опредељење. Од 1922. г. је министар финансија, што је већ његов терен на ком се најбоље сналазио. У три наврата је био министар финасија. На том месту је покушао да баласт тешког поратног времена и економске кризе после Великог рата (као и реалности да је новостворена држава била већа и сложенија од Србије, да је формирана од делова разних царевина) амортизује унификовацијом система, што је захтевало време и стрпљив рад.

 

Систем наплате пореза је био тежак. Држава је услед тога упумпавала новац у буџет што је изазвало велику инфлацију. Први буџет је донесен тек 1924. Циљ Стојадиновића била је стабилизација динара и финансија како би се створила повољна пословна клима, што би привукло инвеститоре и створило повољан амбијент где би сви равноправно учествовали у слободној утакмици на економском тржишту. Намера му је било да за најспособније створи услове за несметано пословање. То ће у доброј мери остварити када буде на челу државе.

 

После смрти краља Александра и отклона од интегралног Југословенства, као и диктатуре која је спутала макар за тренутак националне аспирације народа у држави, посебно Хрвата, Милан Стојадиновић улази поново на турбулентну политичку државну сцену. Оптерећеност државе националним и многим другим питањима у систему који се привикавао на демократију, ослобађајући потиснуту енергију, дошла је до потпуног изражаја. Водити државу у овим, новонасталим условима био је сложен посао. Усложиле су се и међународне околности. Урушавање версајског система и повратак на сцену Немачке тражио је од Југославије да се правилно одреди, како према земљама западне демократије тако и силама ревизионистичким, пре свих Немачкој и Италији.

 

Осим горе наведеног треба додати да се власт у Београду суочавала са све нескривенијим ревизионистичким (па и сепаратистичким) тенденцијама чији је носилац била хрватска опозиција на челу са ХСС-ом. Уједињавање Хрвата у оквиру ХСС-а током 30-тих година је допуњено стварањем и паравојних формација, што је све било припрема за договоре око реформисања државе и афирмисања хрватског националног питања, кроз федерализацију или конфедерализацију.

 

Са друге стране, наспрам хрватске хомогене нације, српске политичке и интелектуалне елите биле су у потпуној конфузији. Став да је српско национално питање решено показао се као илузија, а алтернативна варијанта, ако Југославија као држава не успе, практично није постојала. То је изазвало додатну конфузију, али српска елита једноставно није видела други пут, односно није могла да се одрекне државе коју су Срби створили и за коју су у Великом рату гинули.

 

Отуда је био не мали проблем за свакога политичара који се нађе на челу државе како да дефинише српско национално питање, да одреди улогу Срба у тој држави, при чему је морао да брине како ће сачувати заједнички државни кров. Када овоме додамо спољнополитичке прилике и анимозитет практично свих суседа према версајској Југославији можемо да имамо комплетну представу о комплексности положаја државе, али и тежини задатка свакога ко се нађе на њеном челу.

 

У то време, 1935. г., у време почетка постепеног урушавања версајког поретка, Стојадиновић долази на власт. Може се рећи и констатовати да је то био тренутак који је био најпогоднији за прагматичног Стојадиновића. Међународне прилике диктирале су заокрет политике, прагматичан приступ новим временима престројавања европских сила и враћању губитника из Великог рата на светску политичку сцену.

 

У време доласка Стојадиновића на власт Италија мења изразито непријатељски став према Југославији, услед бојазни од немачког продора на југоисток Европе, који би уследио после евентуалног аншлуса Аустрије. Са друге стране на унутрашњем плану 1935. Југословенска национална странка на челу са Богољубом Јефтићем однела је победу на изборима. Удружена опозиција, на чијем је челу био ХСС и Влатко Мачек, у свом фронту имала је и словеначки народ преко Антона Корошеца лидера Словенске народне странке, али и Муслимане преко Мехмеда Спахе челника ЈМО.

 

У овим комплексним временима Милан Стојадиновић је, користећи стратешку мудрост свог политичког учитеља Николе Пашића, покушао и успео да заокружи неоспорно сепаратистичке Хрвате. Политика привлачења Муслимана и коректне сарадње са Словенцима створила је добитну политичку конструкцију за наредних неколико година. Добивши мандат да састави владу, Стојадиновић ствара шансу да креира југословенску политику. Ова оконост му омогућује да потисне Југословенску националну странку и створи чувену Југословенску радикалску заједницу – Јерезу. Привлачењем Антона Корошеца и Мехмеда Спахе, као што рекосмо, изолује Хрвате чиме отупљује оштрицу радикалном сепаратизму, истовремено купујући неколико мирних година за државу.

 

На међународном плану контактима са Римом и Берлином пресеца готово све међународне везе Влатка Мачека, чиме онемогућује за неколико наредних година афирмацију хрватског питања и заговорника реконструкције и лабављења Југославије. Такође, треба имати у виду да су у Италији биле стациониране усташе, које су требале да у кординацији са снагама у земљи субверзивно делују и разарају Југославију. Добрим односима са Римом Стојадиновић је то онемогућио. На уштреб су му ишле и међународне околности, највише став Британије и Француске, која су подржавале блиске контакте Југославије и Италије у циљу спречавања агресивне пенетрације и утицаја Немачке на овим просторима.

 

Развијени економски односи са Италијом, као и успон економске размене са Немачком,  прагматичном Стојадиновићу су олакшавали његов про-осовински курс. Економска корист за државу била је основни мотив сарадње са овим двема државама, а не било каква идеолошка блискост. Када овоме додамо да је тај контакт онемогућавао сепаратистичке снаге у држави, као и да је постојало зелено светло из Лондона за овакву политику, можемо рећи да је Стојадиновић без оптерећења заузео курс блиске сарадње са земљама које су биле противници версајског поретка, за који се није више енергично борила ни Француска, док је Лондону политика равнотеже снага у Европи вазда била испред било кавих уговора и идеолошких конструкта.

 

Стојадиновићев курс, као производ његове прагматичности и прилично реалног сагледавања стања, као и повољних спољнополитичких околности, донео је држави период мира и унутрашње стабилности. Ово је било потребно како би се земља опоравила од економске кризе којом је био захваћен цео свет. Но, треба истаћи да је лидер ЈРЗ био свестан да ова стабилност није дугорочно одржива без споразума са Хрватима. Отуда је покушавао да створи добар контакт са вођом ХСС-а, Влатком Мачеком. Са Мачеком се прво састао кнез Павле, а убрзо после тога и Стојадиновић. Није био импресиониран личношћу Мачека, али оно што је битније проценио је, без сумње тачно, да је овај Хрват словенског порекла ригидан и тежак за било какав договор.

 

Не могући да се договори са Мачеком Стојадиновић се фокусирао на економску обнову државе. По узору на Американце организовао је јавне радове, упослио 150 000 људи на обнови инфраструктуре државе. У контексту његове девизе политика у служби стварања амбијента, а како би се поправила економска ситуација у земљи, отворено је преко сто нових фабрика, од којих су 90% биле домаће, дакле домаћа привреда је фаворизована, а самим тим и привредни и економски развој земље осигуран. Помогао је сељачком становништву амортизовањем дугова чиме је омогућио селу да стане на ноге. Стабилизовао је динар, подстакао приватно предузетништво, што је условило двоцифрен привредни раст, што опет није био случај практично никада у нашој историји.

 

Односи са Италијом су додатно били унапређени после сусрета са грофом Ћаном марта 1937. године. У споразуму је, између осталог, Италија гарантовала да неће учествовати, нити ће подстицати усташку емиграцију у субверзивним делатностима упереним према Југославији. Овим је продубљена пријатељска политика Италије и Југославије. Почетком 1938. г. био је у посети Немачкој, али је посетио и Француску, једног од инспиратора добрих односа Италије и Југославије. То је био врхунац политичке моћи Стојадиновића, као и политике коју је он оличавао.

 

Међутим, у другој половини 1938. г. полако долази до значајних промена политичког курса западних демократија према Југославији и према политичком путу који би она требало да следи. Баш тада је као плод вишегодишњег савезништва политика Југославије према Италији и Немачкој била учвршћена, те је деловала најстабилнија. Исто тако треба нагласити лицемерство политике, пре свега Лондона према Југославији и Стојадиновићу. Са једне стране Запад је излазио у сусрет свим аспирацијама Хитлера (Аустрија, Чехословачка) док је са друге замерао југословенској влади претерано присне односе са силама осовине, односе за које наглашавамо да су пре свега били прагматични, мање, или никако идеолошки.

 

Дакле простор Југославије Британија је хтела да задржи под својом контролом, истовремено уступајући Хитлеру утицај на неким другим тачкама. То је условило и незадовољство политиком тесних веза Стојадиновића са ове две државе. Могуће је да је Лондону Стојадиновић изгледао као човек који клизи ка тоталитарном идеолошком контексту, али прагматични разлози у Лондону били су кључни за идеју, која се јавља у другој половини 1938. г., да се уклони председник владе.

 

Иако ЈРЗ-а побеђује на изборима 11. децембра 1938. г., страх од приближавања силама осовине и бојазан да у будућем рату Југославија може бити изгубљена као савезник, доводи до уклањања Стојадиновића 1939. г. На његово место постављен је његов партијски другар Драгиша Цветковић, са циљем да реши хрватско питање и тиме по Британцима хомогенизује државу. Као одговор на политичку елиминацију Стојадиновић је основао Српску радикалну странку, али је брзо онемогућен у својој даљој политичкој делатности интернацијом у априлу месецу 1940. г.

 

Марта 1941. г. предат је Британцима који су га интернирали на острво Маурицијус, где је проводио дане до 1947. г. По ослобађању наредне године је преко Бразила стигао у Аргентину. У Аргентини је поново стекао богатство, био је сарадних локалних власти, чак и државних, покренуо је часопис Економист. Но, како је његов брат био у комунистичком затвору, а сестра била шиканирана и без посла, прихватио је почетком 50-тих година сарадњу са службом државне безбедности.

 

Није био човек који је одржавао присне односе са српском емиграцијом. Сматрао је усташку и равногорску емиграцију анахроном, своју концентрисаност је усмерио као и увек на економију. Успео је да извуче брата из комунистичког затвора, због чега се чак 1954. г. састао са Антом Павелићем, одигравши улогу у урушавању угледа хрватског диктатора у усташкој емиграцији. Међутим, Стојадиновић се, прагматичан као и увек, снашао у новом свету, стекао је поново богатство пре своје смрти. Не вративши се више никада у Југославију и Србију умро је у Аргентини1961. г.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања