MILAN KAŠANIN, ARISTOKRATA SRPSKE INTELIGENCIJE

21/07/2017

MILAN KAŠANIN, ARISTOKRATA SRPSKE INTELIGENCIJE 

 

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

 

Umetnik koji je slikao rečima, zatočnik bogatstva duhovnog i kulturnog nasleđa srpskog naroda, prvi i poslednji aristokrata srpske inteligencije, sve su to opisi sadržani u karakteru grandiozne ličnosti kakva je bio veliki Milan Kašanin. Kritičar umetnosti i književnosti, istoričar umetnosti, pripovedač, romansijer – bio je prvi i poslednji direktor Muzeja savremene umetnosti i Muzeja Kneza Pavla, a kasnije je obavljao dužnost upravnika i Galerije fresaka Srpske akademije nauka i umetnosti. Kašanin je iskustveno, znalački, ali i intuitivno i pronicljivo, prvi u srpskoj nauci razumeo da je srpska kultura autentična i sintetička kategorija vrhunaca različitih dometa razvoja evropske civilizacije. Sagledavši celinu srpske kulture, koja se nastavlja na vizantijsku, mediteransku, Kašanin je u istoriju književnosti uveo pojam naše „srednjevekovne osećajnosti“ i zbog toga je učio da treba pisati samo o onome što volimo i čemu se divimo. Njegovi ogledi, kako oni o srednjevekovnoj sklupturi, slikarstvu, arhitekturi, tako i njegovi eseji o srpskim pesnicima i piscima uistinu su apoteoze bez premca u našoj književnosti. Bez razumevanja i promišljanja estetskog prožimanja romejske i srpske kulture, nemoguće je poimanje naše osobenosti, naše prošlosti i budućnosti, jer, kako kaže Milan Kašanin, …srpska kultura možda ima početka, ali kraja nema… Premda je u pitanju izuzetno značajna ličnost srpske kulture, Kašanin nije pominjan u školskom sistemu. Razlozi su bili političke prirode — bio je blizak prijatelj i upravnik muzeja kneza Pavla i na toj funkciji ostao je do kraja Drugog svetskog rata. Možda je došao trenutak da najobrazovaniji srpski intelektualac prethodnog veka, čovek koji je najzaslužniji što su umetnost i književnost srpskog nemanjićkog srednjeg veka, danas uopšte i poznati akademskoj i neakademskoj javnosti u Srbiji i Evropi, dobije zasluženo mesto u srpskom „Panteonu velikana uma“.

Milan Kašanin je rođen 21. februara 1895. godine u Belom Manastiru na teritoriji tadašnje Austrougarske monarhije. Njegovi preci sa prezimenom Popović su tokom XVIII veka prešli iz Hercegovine u Baranju. Pošto mu roditelji, otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin, nisu bili venčani, on i njegov stariji brat Radivoj su zavedeni u matičnim knjigama pod majčinim prezimenom. Siromaštvo i nemaština su bili deo njegove svakodnevnice, a trošna kuća u Srpskoj ulici u kojoj je odrastao samo je upotpunjavala sliku teškog života i detinjstva. Porodica mu je preživljavala od malog vinograda i očeve nadnice koja je bila dovoljna tek da im podmiri potrebe za hlebom. Kada je imao pet godina majka mu se razbolela od tuberkuloze i umrla. Tada je brigu o Milanu i njegovom bratu preuzela njihova tetka, a majčina sestra, Latinka. Ta žena im je postala druga majka. Nije se udavala niti je imala svoje dece tako da je svu svoju ljubav i snagu posvetila odgoju i vaspitanju svojih sestrića. Milan je 1901-1902. godine upisao prvi razred Srpske narodne osnovne škole u Belom Manastiru. Uprkos teškim okolnostima u kojima je živeo, on kao i njegov stariji brat bili su odlični đaci. Međutim, konstantan nedostatak novca njihovo dalje školovanje učinio je krajnje neizvesnim. Možda bi se priča o njihovom obrazovanju tu i završila da nije bilo učitelja Jovana Slavkovića iz Sombora koji je u njima prepoznao veliki potencijal i svesrdno se založio kako bi im se omogućio nastavak školovanja. Slavković je pisao svom rođaku i dugogodišnjem direktoru Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, Vasi Pušibrku preporučujući mu ovu dvojicu izuzetno darovitih, ali siromašnih dečaka. Direktor novosadske gimnazije im je izašao u susret i prvo starijeg Radivoja, a potom i Milana prihvatio kao svoju decu i omogućio im stipendije za nastavak školovanja.

Kašanin je gimnaziju u Novom Sadu završio 1914. godine. Želeo je da upiše studije filosofije u Zagrebu, ali zbog političke nepodobnosti to mu je onemogućeno. Naime, Kašanin je bio pod istragom još od demonstracija u Kosovskoj Mitrovici u kojima je učestvovao u toku školske ekskurzije u pomenutom mestu, a iste su bile organizovane povodom ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. Čak je zbog učešća u tim demonstracijama izveden pred Vojni sud u Segedinu, ali nije bio osuđen. Napokon, 1915. godine započeo je studiranje romanske i slovenske filologije u Budimpešti. Već posle prvog semestra mobilisan je u 28. osječku domobransku regimentu. Nije birao sredstva kako bi izbegao odlazak na front. Tri godine je proveo po vojnim bolnicama u Novom Sadu, Zagrebu, Slavonskoj Požegi i Sarajevu, pa je čak uspeo da pribavi lažne lekarske dijagnoze. Uprkos činjenici da se ovog perioda svog života kasnije sećao kao vremena različitih poniženja, ipak je uspeo u svojoj primarnoj nameri, a to je da izbegne učešće u ratu na strani neprijatelja svog naroda i srpske države. Konačno je u Zagrebu našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara gde su mu društvo pravili i drugi srpski i jugoslovenski mladi intelektualci poput Ive Andrića, Vladimira Ćorovića, Nika Bartulovića i drugih. Studije je nastavio u Zagrebu i upisao filosofiju. Profesor Albert Bazala je želeo da ga zadrži na katedri kao asistenta, ali zbog propasti Austrougarske, usled poraza koji je doživela u Prvom svetskom ratu, do toga ipak nije došlo. Kašanin se vratio u Novi Sad i tada je postavljen za pomoćnika šefa presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju. Radio je i u redakciji Srpskog lista, glasila Srpskog narodnog odbora, zajedno sa Jankom Perićem. Kada je ugledni kompozitor i političar Petar Konjević 1919. godine pokrenuo u Novom Sadu novi list, Jedinstvo kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je već iste te godine otišao u Pariz da na Sorboni studira istoriju umetnosti, komparativnu istoriju književnosti i ruski jezik i književnost. Finansijski problemi su ga pratili i u Parizu. Obećanu stipendiju nije dobio na vreme, a honorari od Jedinstva čiji je bio dopisnik u Parizu nisu mu pristizali. Konačno, krajem 1920. godine je dobio stipendiju što mu je značajno olakšalo život u Francuskoj. Pogotovo kada se uzme u obzir  da se u to vreme Kašanin već i oženio i to Katarinom Ljaljom Martinović, ćerkom ruskih emigranata u Parizu. Porodica Ljalje Martinović je inače bila crnogorskog porekla, a mladi bračni par je već na jesen iduće godine dobio sina Mirka. Inače, Milan i Katarina su živeli u skladnom braku blagoslovenom sa četvoro dece, tri sina i jednom ćerkom. Brak i odgovornost za sudbinu porodice su ga naterali da što pre okonča studije, što je i uspeo 1923. godine kada je na Sorboni diplomirao estetiku i istoriju umetnosti. Po povratku u Beograd 1924. godine zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Pošto je bio mlad, obrazovan i veoma ambiciozan Kašanin je nastavio profesionalno da se usavršava. Svoju doktorsku disertaciju na temu Bela crkva Karanska, njena istorija, arhitektura i životopis pripremio je 1926. godine, a već 1928. godine istu je uspešno odbranio na beogradskom univerzitetu. Tih godina neumorno je radio na otkrivanju i prezentovanju javnosti srpske kulture svog zavičajnog panonskog podneblja. Zajedno sa Veljkom Petrovićem putuje Vojvodinom i istražuje njenu umetnost, arhitekturu, slikarstvo, minijature, arabeske. Tokom 1927. godine je nastala i prva knjiga njegovog kapitalnog dela “Srpska umetnost u Vojvodini“, u kojoj se bavi umetnošću na ovim prostorima tokom prve polovine XVIII veka. Za tu monografiju je 1928. godine dobio nagradu Matice srpske.

Moramo naglasiti da je njegova karijera doživela veliki uspon od 1927. godine kada je postao prvo kustos, a zatim naredne godine i upravnik Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Tom velikom uspehu u karijeri, pored nespornih ličnih i profesionalnih kvaliteta koje je posedovao, u velikoj meri je doprinelo i njegovo prvobitno poznanstvo, a zatim blisko prijateljstvo i kumstvo sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Naime, ova dva vrhunska srpska intelektualca su imali mnogo toga zajedničkog. Oba su rano ostala bez majki, što je u mnogome ostavilo traga na njihovim životima. U mladosti su i jedan i drugi svako iz  svojih razloga bili usamljenici i rađe su se družili sa knjigama nego sa vršnjacima. Vremenom, kako su sazrevali postali su istinska gospoda aristokratskog duha koje je krasio istančani osećaj za lepo i posebna strast koju su gajili prema umetnosti. Želeli su da prezentuju dostignuća evropske kulture u svojoj zemlji i srpski narod upoznaju sa tim dragocenim tekovinama, ali isto tako želeli su da tu Evropu upoznaju sa kulturološkim postignućima svog naroda. Knez Pavle je u Kašaninu našao najboljeg mogućeg saradnika kada je u pitanju realizacija tih ideja. Muzej savremene umetnosti je započeo rad u Konaku kneginje Ljubice, što je i bila velika želja samog kneza. Smatrao je da ta zgrada savršeno odgovara takvoj jednoj nameni. Država je ustupila taj reprezentativni objekat muzeju kako bi umetnički eksponati bili čuvani i prezentovani u odgovarajućim uslovima, ali uz obavezu da knez Pavle sam obezbedi umetnine koji će činiti jezgro muzeja. Pavle je u tome i uspeo. Na njegov apel da se pomogne Beogradu da dobije jedan takav muzej odazvali su se njegovi brojni prijatelji iz zemlje i pogotovo inostranstva i za samo nekoliko meseci poklonili mu pedesetak veoma vrednih slika. Tako je nastalo jezgro Muzeja savremene umetnosti. Svi eksponati koji su brižljivo prikupljani narednih godina su rezultat rada kako kneza Pavla tako i njegovog upravnika muzeja. Milan Kašanin je 1930. godine boravio u Parizu i na aukcijama, kao i iz samih galerija i ateljea umetnika kupovao brojna dela za muzej. Između ostalih, i dela Vlamenka, Utrila, Šagala, Difija, Derena, Modiljanija. Grad Amsterdam je 1931. Godine poklonio veliku kolekciju umetnosti iz 19. i 20. veka među kojima su bile i slike Van Goga i Mondrijana. Muzej je posedovao slike MoneaKoroa, Tuluz-Lotreka, GogenaPisaroaMatisa, i drugih. Koliko je taj njihov zajednički rad bio plodonosan najbolje nam govori ogromna umetnička, ali i materijalna vrednost same zbirke umetnina sa kojom je muzej raspolagao. Do 1933. godine u njemu su se nalazile 443 slike i 58 skulptura od izuzetne vrednosti, a od toga 224 slike i 5 skulptura su bile u vlasništvu samog kneza Pavla.

Spajanjem Muzeja savremene umetnosti i Istorijsko-umetničkog muzeja 1936. godine i formalno je nastao Muzej kneza Pavla. Nova zgrada muzeja nalazila se na Andrićevom vencu, tačnije u današnjoj zgradi Predsedništva Srbije, a tadašnjem Novom dvoru koji je adaptiran kao odgovarajući muzejski prostor. Novi muzej nije imao samo postavke savremenih domaćih i stranih umetnika, već i najvrednije eksponate iz antičkog perioda koji su pronađeni na ovim prostorima (vinčanska kultura, keltski i rimski period). Posebna pažnja je bila posvećena srpskom srednjem veku, a u Muzeju su se nalazili najdragoceniji eksponati iz tog perioda, poput Miroslavljevog jevanđelja, prstena cara Dušana i nakita kraljice Teodore. Kada je u pitanju mesto direktora samog muzeja, tu zaista nije bilo dileme. Knez Pavle je to važno i odgovorno mesto poverio svom prijatelju, kumu i čoveku koji je dao nemerljiv doprinos formiranju ovog veličanstvenog muzeja, Milanu Kašaninu. Ukazano poverenje on je u potpunosti i opravdao. Organizovao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove 1938 godine, a 1939. godine Francusko slikarstvo XIX veka. Pokrenuo je i uređivao časopis Umetnički pogled od 1937. do 1941. godine koji je izdavao Muzej kneza Pavla. Objavljivao je likovne kritike u Politici, Vremenu, časopisu Reč i slika, itd. Predavao je istoriju umetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Za vreme rata i okupacije odlazio je na posao i trudio se, koliko god je to bilo u njegovoj moći da očuva Muzej i njegovu zbirku. Zanimljivo je pomenuti da je lično uticao na to da se pukovske zastave srpske vojske iz Prvog svetskog rata prenesu u Beograd iz Topole i sakriju. Na taj način ih je spasio od uništenja isto kao što je uspeo da od Nemaca sakrije Miroslavljevo jevanđelje. Na mestu direktora Muzeja kneza Pavla Kašanin je ostao sve dok je taj muzej i postojao, tačnije do 1945. godine. Tada je on od strane novih komunističkih vlasti označen kao ideološki nepodoban, zatim je smenjen i penzionisan. Ime Muzeja Kneza Pavla novi gospodari u zemlji su promenili još 1944. godine u Umetnički muzej, da bi 1945. godine bilo vraćeno njegovo staro ime, Narodni muzej u Beogradu.

Posle oslobođenja Kašanin se nije automatski priklonio novim vlastima, ali nije ni istupao protiv njih. Moramo naglasiti da je njegova pozicija kod komunista, zbog prijateljstva i kumstva sa knezom Pavlom, bila izuzetno nepovoljna. Prava je sreća to što nije stradao u surovim obračunima slavodobitnih revolucionara sa svojim ideološkim neprijateljima. Gotovo osam narednih  godina nakon penzionisanja Kašanin će biti u potpunosti skrajnut na margine društvenih zbivanja. Čak i ono što bude radio, kao što su prevodi nekih knjiga, izdavano je bez naznačavanja njegovog imena kao prevodioca. Pisao je za rubriku „Da li znate?“ u Politici, ali i to je bilo „inkognito“. Do njegovog reaktiviranja dolazi 1953. godine kada je postao upravnik Galerije fresaka. Još jednom je ovaj velikan naše kulture bio osnivač institucije od nemerljivog nacionalnog značaja. Za njegovu svojevrsnu rehabilitaciju u velikoj meri je značajan čuveni pisac Miroslav Krleža. Kašanin i on su bili stari znanci i Krleža ga je posećivao i pre njegovog ponovnog aktiviranja. Naime, 1950. godine u Parizu je održana izložba Srednjevekovne umetnosti naroda Jugoslavije, gde je Krleža napisao predgovor u katalogu izložbe i generalno uzeo značajnu ulogu u samom njenom priređivanju. Komunističkim vlastima je bilo veoma stalo da se u najboljem svetlu pokažu pred svetom, a upravo je ova izložba bila velika šansa za tako nešto. Zbog toga i ne čudi što su se Krleža i „drugovi“ setili čoveka koji je bio najbolji poznavalac srpske srednjevekovne kulture. Smatra se da je Kašanin kao iskusan kulturni delatnik i čovek koji je imao prilike da organizuje brojne takve manifestacije odigrao ključnu ulogu u samom priređivanju ove izložbe u Parizu. Verovatno ga je to ponovo vratilo u žižu kulturnog života Jugoslavije i preporučilo za mesto direktora Galerije fresaka. Pored Krleže, Kašaninov izbor je tada podržala i brojna kulturna elita u zemlji, pa i sama ministarka kulture Mitra Mitrović Đilas. Na poziciji direktora Galerije fresaka ostao je sve do isteka mandata 1961. godine  da bi potom još dve godine honorarno obavljao dužnost savetnika. Organizovao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburgu, Amsterdamu, Briselu, Stokholmu, Helsinkiju, Minhenu i Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanje o umetnosti na Sorboni u Parizu, na univerzitetima u Nansiju, Montrealu, Otavi, Kvebeku kao i na institutu za istoriju umetnosti u Beču. Međutim, uprkos brojnim uspesima koje je ostvarivao i ponovnom aktiviranju u kulturnom i društvenom životu ondašnje Jugoslavije, komunistički vlastodršci su na njega i dalje gledali sa podozrenjem. Iako je po svim kriterijumima to nesporno zaslužio, nikada nije postao član Srpske akademije nauka i umetnosti. Kada se povela rasprava o tom pitanju prvi je protiv Kašanina istupio naš čuveni pesnik Vasko Popa. Popa je dobro znao ko je Milan Kašanin i koliko zaslužuje zvanje srpskog akademika, ali njegova lojalnost Partiji bila je veća nego lojalnost istini i časti. Kašanina je nazvao četnikom i oštro se usprotivio njegovom članstvu u ovoj najvećoj srpskoj kulturnoj i naučnoj instituciji. Kašanin je i to ćutke podneo, kao i mnoge nepravde godinama pre toga. Uostalom, šta je drugo mogao i da uradi?! Nije bio od onih koji su bezočno lagali i kršili sve moralne norme radi nekih ličnih benefita koje im je mogla dodeliti nova vlast. Jednostavno, nije bio kao Vasko Popa ili kao mnogi drugi intelektualci koji su požurili da se dodvore novim gospodarima u zemlji. Radije je izabrao ćutanje kao svoju odbranu od onih koji su bili spremni da sude i za „pogrešno“ izgovorenu reč. Između ostalog, sve rečeno nam govori i o čoveku koji nije posedovao samo velike profesionalne kvalitete, već i izražena moralna načela koja su bila deo njegovog karaktera.

Šta je, zapravo najvrednija zaostavština Milana Kašanina? Teško je i nabrojati sve plodove njegovog neumornog rada. Ostale su iza njege večne nacionalne institucije u čijoj je izgradnji učestvovao, poput Muzeja kneza Pavla i Galerije fresaka. Ne smemo zaboraviti ni njegov književni rad, romane „Pijana zemlja i Trokošuljnik, kao i zbirke pripovedaka Jutrenja i bdenja i Zaljubljenici. Moramo pomenuti i briljantnu zbirku eseja iz 1968. godine pod nazivom Sudbine i ljudi, gde govori o najznačajnijim srpskim pesnicima i pripovedačima iz 19. i 20. veka poput Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića, Sime Matavulja, Jakova Ignjatovića, i drugih. Bio je književni i likovni kritičar, osnivač i urednik časopisa posvećenih umetnosti, ali posebno moramo naglasiti da je bio i ostao jedan od najvećih poznavalaca srpskog srednjeg veka. Prepoznao je njegovu veliku vrednost kada su u pitanju umetnost i kultura, a zatim te vrednosti otkrio i prezentovao kako svom narodu tako i svetskoj stručnoj javnosti. Srpsko kulturno nasleđe nastalo tokom srednjeg veka po njemu predstavlja nešto autentično. Nesporno, isto se oslanja na romejske kulturne i civilizacijske tekovine, ali nije njena kopija već nosi jak izraz autentičnog stvaralaštva. Prvi je skrenuo pažnju javnosti na to da srpska srednjovekovna kultura nije isključivo rezultat rada duhovnika i Crkve, kako se i danas često misli. Upravo su srpski svetovni gospodari, vladari iz svetorodne dinastije Nemanjića i ondašnje srpsko plemstvo, bili inicijatori umetničkog stvaralaštva u Srbiji tog vremena. Za njega je srpska umetnost srednjeg veka vrednosni izraz koji može stati rame uz rame sa najvećim kulturnim dostignućima tadašnje Evrope. Srbija je tada, u umetničkom smislu, za Evropu bilo ono što je Toskana postala u njegovo vreme. Do kraja života je uporno ukazivao na naše srednjevekovne gradove poput Smedereva, Magliča, Kruševca, Kalemegdana, i drugih. Govorio je o njihovoj estetskoj i umetničkoj vrednosti, stavljajući ih, čak ispred čuvenih nemačkih burgova na Rajni. Nemački srednjovekovni gradovi nisu bili ništa bolje očuvani od ovih srpskih, ali su poznati i prepoznati u kulturno-umetničkoj javnosti Evrope. Razlika je u tome što su oni tokom 17. i 18. veka opravljani, dograđivani i današnji izgled u najvećoj meri duguju građevinskim poduhvatima iz tog vremena. Sa druge strane, mi nažalost naše stare gradove-tvrđave još sve nismo ni otkopali. Tom za njega izuzetnom periodu naše prošlosti je posvetio i svoja kultna dela Srpska književnost u srednjem veku (knjiga objavljena 1975. godine, ali dva puta pisana, jednom završena pred Drugi svetski rat u kome je njen jedini rukopis stradao u toku savezničkog bombardovanja 1944. godine, da bi ponovo bila napisana posle završetka rata) i Kamena otkrića koja su suštinski samo deo nikad u potpunosti dovršene sinteze o srpskom srednjem veku. Pored svih ovih velikih dela koje je ostavio svom narodu moramo pomenuti i njegova filosofska razmišljanja i stavove, jer tu takođe leži njegova možda i najvrednija zaostavština i poruka budućim generacijama svog roda. Dobro je razumeo da je kultura početak svega i da predstavlja temelj za sveobuhvatni preporod. Upravo, preporod koji je nama danas preko potreban. Zbog toga je uvek ukazivao na značaj tradicije na kojoj kultura i počiva. Govorio je: Svako treba da se drži svog nasleđa, Srbin srpskog, odnosno vizantijsko-pravoslavnog. Ako počne da se zanosi tuđim i njegovoj duši stranim uticajima, može samo da napravi zbrku u svojoj glavi, neki nebulozni eklekticizam, ako ne i nešto gore…. Ove njegove reči su veoma važne danas, jer živimo u vreme snažnog medijsko-propagandnog nametanja određenih kulturnih vrednosti koje su nama strane, tuđinske. Često imamo priliku da čujemo od pojedinih  intelektualaca ili bolje rečeno kvaziintelektualaca da su naša tradicija, istorija i nacionalno nasleđe nešto retrogradno i prevaziđeno i da se ne smemo osvrtati u prošlost, ako želimo bolju budućnost. Upravo su oni ti koje danas možemo prepoznati u Kašaninovim rečima kada je govorio o „zanesenosti tuđim“. Svojim celokupnim radom pokazao je da naša najvrednija kulturna dostignuća počivaju upravo na sopstvenom nasleđu, a nikako na imitaciji i preuzimanju tuđih kulturnih vrednosti. Pa zato, ako želimo da ugrabimo tu bolju budućnost moramo krenuti putem opšteg kulturnog i nacionalnog preporoda, a Kašanin nam je pokazao taj put. Moramo biti nacionalno osvešteni i svesni sopstvenog kulturno-istorijskog nasleđa, jer nam ono ukazuje na to ko smo mi u stvari, a samim tim i kuda trebamo da idemo. Suštinski, to kulturno nasleđe je izvor sa koga jedino možemo crpeti energiju neophodnu da bismo pokrenuli opšti duhovni i materijalni preporod.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja