МИЛАН КАШАНИН, АРИСТОКРАТА СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

query_builder

МИЛАН КАШАНИН, АРИСТОКРАТА СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ 

 

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

Уметник који је сликао речима, заточник богатства духовног и културног наслеђа српског народа, први и последњи аристократа српске интелигенције, све су то описи садржани у карактеру грандиозне личности каква је био велики Милан Кашанин. Критичар уметности и књижевности, историчар уметности, приповедач, романсијер – био је први и последњи директор Музеја савремене уметности и Музеја Кнеза Павла, а касније је обављао дужност управника и Галерије фресака Српске академије наука и уметности. Кашанин је искуствено, зналачки, али и интуитивно и проницљиво, први у српској науци разумео да је српска култура аутентична и синтетичка категорија врхунаца различитих домета развоја европске цивилизације. Сагледавши целину српске културе, која се наставља на византијску, медитеранску, Кашанин је у историју књижевности увео појам наше „средњевековне осећајности“ и због тога је учио да треба писати само о ономе што волимо и чему се дивимо. Његови огледи, како они о средњевековној склуптури, сликарству, архитектури, тако и његови есеји о српским песницима и писцима уистину су апотеозе без премца у нашој књижевности. Без разумевања и промишљања естетског прожимања ромејске и српске културе, немогуће је поимање наше особености, наше прошлости и будућности, јер, како каже Милан Кашанин, …српска култура можда има почетка, али краја нема… Премда је у питању изузетно значајна личност српске културе, Кашанин није помињан у школском систему. Разлози су били политичке природе — био је близак пријатељ и управник музеја кнеза Павла и на тој функцији остао је до краја Другог светског рата. Можда је дошао тренутак да најобразованији српски интелектуалац претходног века, човек који је најзаслужнији што су уметност и књижевност српског немањићког средњег века, данас уопште и познати академској и неакадемској јавности у Србији и Европи, добије заслужено место у српском „Пантеону великана ума“.

Милан Кашанин је рођен 21. фебруара 1895. године у Белом Манастиру на територији тадашње Аустроугарске монархије. Његови преци са презименом Поповић су током XVIII века прешли из Херцеговине у Барању. Пошто му родитељи, отац Никола Поповић и мајка Анка Кашанин, нису били венчани, он и његов старији брат Радивој су заведени у матичним књигама под мајчиним презименом. Сиромаштво и немаштина су били део његове свакодневнице, а трошна кућа у Српској улици у којој је одрастао само је употпуњавала слику тешког живота и детињства. Породица му је преживљавала од малог винограда и очеве наднице која је била довољна тек да им подмири потребе за хлебом. Када је имао пет година мајка му се разболела од туберкулозе и умрла. Тада је бригу о Милану и његовом брату преузела њихова тетка, а мајчина сестра, Латинка. Та жена им је постала друга мајка. Није се удавала нити је имала своје деце тако да је сву своју љубав и снагу посветила одгоју и васпитању својих сестрића. Милан је 1901-1902. године уписао први разред Српске народне основне школе у Белом Манастиру. Упркос тешким околностима у којима је живео, он као и његов старији брат били су одлични ђаци. Међутим, константан недостатак новца њихово даље школовање учинио је крајње неизвесним. Можда би се прича о њиховом образовању ту и завршила да није било учитеља Јована Славковића из Сомбора који је у њима препознао велики потенцијал и свесрдно се заложио како би им се омогућио наставак школовања. Славковић је писао свом рођаку и дугогодишњем директору Српске велике православне гимназије у Новом Саду, Васи Пушибрку препоручујући му ову двојицу изузетно даровитих, али сиромашних дечака. Директор новосадске гимназије им је изашао у сусрет и прво старијег Радивоја, а потом и Милана прихватио као своју децу и омогућио им стипендије за наставак школовања.

Кашанин је гимназију у Новом Саду завршио 1914. године. Желео је да упише студије философије у Загребу, али због политичке неподобности то му је онемогућено. Наиме, Кашанин је био под истрагом још од демонстрација у Косовској Митровици у којима је учествовао у току школске екскурзије у поменутом месту, а исте су биле организоване поводом убиства престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. Чак је због учешћа у тим демонстрацијама изведен пред Војни суд у Сегедину, али није био осуђен. Напокон, 1915. године започео је студирање романске и словенске филологије у Будимпешти. Већ после првог семестра мобилисан је у 28. осјечку домобранску регименту. Није бирао средства како би избегао одлазак на фронт. Три године је провео по војним болницама у Новом Саду, Загребу, Славонској Пожеги и Сарајеву, па је чак успео да прибави лажне лекарске дијагнозе. Упркос чињеници да се овог периода свог живота касније сећао као времена различитих понижења, ипак је успео у својој примарној намери, а то је да избегне учешће у рату на страни непријатеља свог народа и српске државе. Коначно је у Загребу нашао уточиште у Болници милосрдних сестара где су му друштво правили и други српски и југословенски млади интелектуалци попут Иве Андрића, Владимира Ћоровића, Ника Бартуловића и других. Студије је наставио у Загребу и уписао философију. Професор Алберт Базала је желео да га задржи на катедри као асистента, али због пропасти Аустроугарске, услед пораза који је доживела у Првом светском рату, до тога ипак није дошло. Кашанин се вратио у Нови Сад и тада је постављен за помоћника шефа пресбироа Народне управе за Банат, Бачку и Барању. Радио је и у редакцији Српског листа, гласила Српског народног одбора, заједно са Јанком Перићем. Када је угледни композитор и политичар Петар Коњевић 1919. године покренуо у Новом Саду нови лист, Јединство као орган Демократске странке, Кашанин му се нашао при руци, али је већ исте те године отишао у Париз да на Сорбони студира историју уметности, компаративну историју књижевности и руски језик и књижевност. Финансијски проблеми су га пратили и у Паризу. Обећану стипендију није добио на време, а хонорари од Јединства чији је био дописник у Паризу нису му пристизали. Коначно, крајем 1920. године је добио стипендију што му је значајно олакшало живот у Француској. Поготово када се узме у обзир  да се у то време Кашанин већ и оженио и то Катарином Љаљом Мартиновић, ћерком руских емиграната у Паризу. Породица Љаље Мартиновић је иначе била црногорског порекла, а млади брачни пар је већ на јесен идуће године добио сина Мирка. Иначе, Милан и Катарина су живели у складном браку благословеном са четворо деце, три сина и једном ћерком. Брак и одговорност за судбину породице су га натерали да што пре оконча студије, што је и успео 1923. године када је на Сорбони дипломирао естетику и историју уметности. По повратку у Београд 1924. године запослио се као писар у Уметничком одељењу Министарства просвете. Пошто је био млад, образован и веома амбициозан Кашанин је наставио професионално да се усавршава. Своју докторску дисертацију на тему Бела црква Каранска, њена историја, архитектура и животопис припремио је 1926. године, а већ 1928. године исту је успешно одбранио на београдском универзитету. Тих година неуморно је радио на откривању и презентовању јавности српске културе свог завичајног панонског поднебља. Заједно са Вељком Петровићем путује Војводином и истражује њену уметност, архитектуру, сликарство, минијатуре, арабеске. Током 1927. године је настала и прва књига његовог капиталног дела “Српска уметност у Војводини“, у којој се бави уметношћу на овим просторима током прве половине XVIII века. За ту монографију је 1928. године добио награду Матице српске.

Морамо нагласити да је његова каријера доживела велики успон од 1927. године када је постао прво кустос, а затим наредне године и управник Музеја савремене уметности у Београду. Том великом успеху у каријери, поред неспорних личних и професионалних квалитета које је поседовао, у великој мери је допринело и његово првобитно познанство, а затим блиско пријатељство и кумство са кнезом Павлом Карађорђевићем. Наиме, ова два врхунска српска интелектуалца су имали много тога заједничког. Оба су рано остала без мајки, што је у многоме оставило трага на њиховим животима. У младости су и један и други свако из  својих разлога били усамљеници и рађе су се дружили са књигама него са вршњацима. Временом, како су сазревали постали су истинска господа аристократског духа које је красио истанчани осећај за лепо и посебна страст коју су гајили према уметности. Желели су да презентују достигнућа европске културе у својој земљи и српски народ упознају са тим драгоценим тековинама, али исто тако желели су да ту Европу упознају са културолошким постигнућима свог народа. Кнез Павле је у Кашанину нашао најбољег могућег сарадника када је у питању реализација тих идеја. Музеј савремене уметности је започео рад у Конаку кнегиње Љубице, што је и била велика жеља самог кнеза. Сматрао је да та зграда савршено одговара таквој једној намени. Држава је уступила тај репрезентативни објекат музеју како би уметнички експонати били чувани и презентовани у одговарајућим условима, али уз обавезу да кнез Павле сам обезбеди уметнине који ће чинити језгро музеја. Павле је у томе и успео. На његов апел да се помогне Београду да добије један такав музеј одазвали су се његови бројни пријатељи из земље и поготово иностранства и за само неколико месеци поклонили му педесетак веома вредних слика. Тако је настало језгро Музеја савремене уметности. Сви експонати који су брижљиво прикупљани наредних година су резултат рада како кнеза Павла тако и његовог управника музеја. Милан Кашанин је 1930. године боравио у Паризу и на аукцијама, као и из самих галерија и атељеа уметника куповао бројна дела за музеј. Између осталих, и дела Вламенка, Утрила, Шагала, Дифија, Дерена, Модиљанија. Град Амстердам је 1931. Године поклонио велику колекцију уметности из 19. и 20. века међу којима су биле и слике Ван Гога и Мондријана. Музеј је поседовао слике МонеаКороа, Тулуз-Лотрека, ГогенаПисароаМатиса, и других. Колико је тај њихов заједнички рад био плодоносан најбоље нам говори огромна уметничка, али и материјална вредност саме збирке уметнина са којом је музеј располагао. До 1933. године у њему су се налазиле 443 слике и 58 скулптура од изузетне вредности, а од тога 224 слике и 5 скулптура су биле у власништву самог кнеза Павла.

Спајањем Музеја савремене уметности и Историјско-уметничког музеја 1936. године и формално је настао Музеј кнеза Павла. Нова зграда музеја налазила се на Андрићевом венцу, тачније у данашњој згради Председништва Србије, а тадашњем Новом двору који је адаптиран као одговарајући музејски простор. Нови музеј није имао само поставке савремених домаћих и страних уметника, већ и највредније експонате из античког периода који су пронађени на овим просторима (винчанска култура, келтски и римски период). Посебна пажња је била посвећена српском средњем веку, а у Музеју су се налазили најдрагоценији експонати из тог периода, попут Мирослављевог јеванђеља, прстена цара Душана и накита краљице Теодоре. Када је у питању место директора самог музеја, ту заиста није било дилеме. Кнез Павле је то важно и одговорно место поверио свом пријатељу, куму и човеку који је дао немерљив допринос формирању овог величанственог музеја, Милану Кашанину. Указано поверење он је у потпуности и оправдао. Организовао је прве велике европске изложбе у Београду: Италијански портрет кроз векове 1938 године, а 1939. године Француско сликарство XIX века. Покренуо је и уређивао часопис Уметнички поглед од 1937. до 1941. године који је издавао Музеј кнеза Павла. Објављивао је ликовне критике у Политици, Времену, часопису Реч и слика, итд. Предавао је историју уметности у Уметничкој школи у Београду. За време рата и окупације одлазио је на посао и трудио се, колико год је то било у његовој моћи да очува Музеј и његову збирку. Занимљиво је поменути да је лично утицао на то да се пуковске заставе српске војске из Првог светског рата пренесу у Београд из Тополе и сакрију. На тај начин их је спасио од уништења исто као што је успео да од Немаца сакрије Мирослављево јеванђеље. На месту директора Музеја кнеза Павла Кашанин је остао све док је тај музеј и постојао, тачније до 1945. године. Тада је он од стране нових комунистичких власти означен као идеолошки неподобан, затим је смењен и пензионисан. Име Музеја Кнеза Павла нови господари у земљи су променили још 1944. године у Уметнички музеј, да би 1945. године било враћено његово старо име, Народни музеј у Београду.

После ослобођења Кашанин се није аутоматски приклонио новим властима, али није ни иступао против њих. Морамо нагласити да је његова позиција код комуниста, због пријатељства и кумства са кнезом Павлом, била изузетно неповољна. Права је срећа то што није страдао у суровим обрачунима славодобитних револуционара са својим идеолошким непријатељима. Готово осам наредних  година након пензионисања Кашанин ће бити у потпуности скрајнут на маргине друштвених збивања. Чак и оно што буде радио, као што су преводи неких књига, издавано је без назначавања његовог имена као преводиоца. Писао је за рубрику „Да ли знате?“ у Политици, али и то је било „инкогнито“. До његовог реактивирања долази 1953. године када је постао управник Галерије фресака. Још једном је овај великан наше културе био оснивач институције од немерљивог националног значаја. За његову својеврсну рехабилитацију у великој мери је значајан чувени писац Мирослав Крлежа. Кашанин и он су били стари знанци и Крлежа га је посећивао и пре његовог поновног активирања. Наиме, 1950. године у Паризу је одржана изложба Средњевековне уметности народа Југославије, где је Крлежа написао предговор у каталогу изложбе и генерално узео значајну улогу у самом њеном приређивању. Комунистичким властима је било веома стало да се у најбољем светлу покажу пред светом, а управо је ова изложба била велика шанса за тако нешто. Због тога и не чуди што су се Крлежа и „другови“ сетили човека који је био најбољи познавалац српске средњевековне културе. Сматра се да је Кашанин као искусан културни делатник и човек који је имао прилике да организује бројне такве манифестације одиграо кључну улогу у самом приређивању ове изложбе у Паризу. Вероватно га је то поново вратило у жижу културног живота Југославије и препоручило за место директора Галерије фресака. Поред Крлеже, Кашанинов избор је тада подржала и бројна културна елита у земљи, па и сама министарка културе Митра Митровић Ђилас. На позицији директора Галерије фресака остао је све до истека мандата 1961. године  да би потом још две године хонорарно обављао дужност саветника. Организовао је изложбе српских фресака у Лондону, Единбургу, Амстердаму, Бриселу, Стокхолму, Хелсинкију, Минхену и Јужној Америци. Позиван је да држи предавање о уметности на Сорбони у Паризу, на универзитетима у Нансију, Монтреалу, Отави, Квебеку као и на институту за историју уметности у Бечу. Међутим, упркос бројним успесима које је остваривао и поновном активирању у културном и друштвеном животу ондашње Југославије, комунистички властодршци су на њега и даље гледали са подозрењем. Иако је по свим критеријумима то неспорно заслужио, никада није постао члан Српске академије наука и уметности. Када се повела расправа о том питању први је против Кашанина иступио наш чувени песник Васко Попа. Попа је добро знао ко је Милан Кашанин и колико заслужује звање српског академика, али његова лојалност Партији била је већа него лојалност истини и части. Кашанина је назвао четником и оштро се успротивио његовом чланству у овој највећој српској културној и научној институцији. Кашанин је и то ћутке поднео, као и многе неправде годинама пре тога. Уосталом, шта је друго могао и да уради?! Није био од оних који су безочно лагали и кршили све моралне норме ради неких личних бенефита које им је могла доделити нова власт. Једноставно, није био као Васко Попа или као многи други интелектуалци који су пожурили да се додворе новим господарима у земљи. Радије је изабрао ћутање као своју одбрану од оних који су били спремни да суде и за „погрешно“ изговорену реч. Између осталог, све речено нам говори и о човеку који није поседовао само велике професионалне квалитете, већ и изражена морална начела која су била део његовог карактера.

Шта је, заправо највреднија заоставштина Милана Кашанина? Тешко је и набројати све плодове његовог неуморног рада. Остале су иза његе вечне националне институције у чијој је изградњи учествовао, попут Музеја кнеза Павла и Галерије фресака. Не смемо заборавити ни његов књижевни рад, романе „Пијана земља и Трокошуљник, као и збирке приповедака Јутрења и бдења и Заљубљеници. Морамо поменути и бриљантну збирку есеја из 1968. године под називом Судбине и људи, где говори о најзначајнијим српским песницима и приповедачима из 19. и 20. века попут Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Симе Матавуља, Јакова Игњатовића, и других. Био је књижевни и ликовни критичар, оснивач и уредник часописа посвећених уметности, али посебно морамо нагласити да је био и остао један од највећих познавалаца српског средњег века. Препознао је његову велику вредност када су у питању уметност и култура, а затим те вредности открио и презентовао како свом народу тако и светској стручној јавности. Српско културно наслеђе настало током средњег века по њему представља нешто аутентично. Неспорно, исто се ослања на ромејске културне и цивилизацијске тековине, али није њена копија већ носи јак израз аутентичног стваралаштва. Први је скренуо пажњу јавности на то да српска средњовековна култура није искључиво резултат рада духовника и Цркве, како се и данас често мисли. Управо су српски световни господари, владари из светородне династије Немањића и ондашње српско племство, били иницијатори уметничког стваралаштва у Србији тог времена. За њега је српска уметност средњег века вредносни израз који може стати раме уз раме са највећим културним достигнућима тадашње Европе. Србија је тада, у уметничком смислу, за Европу било оно што је Тоскана постала у његово време. До краја живота је упорно указивао на наше средњевековне градове попут Смедерева, Маглича, Крушевца, Калемегдана, и других. Говорио је о њиховој естетској и уметничкој вредности, стављајући их, чак испред чувених немачких бургова на Рајни. Немачки средњовековни градови нису били ништа боље очувани од ових српских, али су познати и препознати у културно-уметничкој јавности Европе. Разлика је у томе што су они током 17. и 18. века оправљани, дограђивани и данашњи изглед у највећој мери дугују грађевинским подухватима из тог времена. Са друге стране, ми нажалост наше старе градове-тврђаве још све нисмо ни откопали. Том за њега изузетном периоду наше прошлости је посветио и својa култнa делa Српска књижевност у средњем веку (књига објављена 1975. године, али два пута писана, једном завршена пред Други светски рат у коме је њен једини рукопис страдао у току савезничког бомбардовања 1944. године, да би поново била написана после завршетка рата) и Камена открића која су суштински само део никад у потпуности довршене синтезе о српском средњем веку. Поред свих ових великих дела које је оставио свом народу морамо поменути и његова философска размишљања и ставове, јер ту такође лежи његова можда и највреднија заоставштина и порука будућим генерацијама свог рода. Добро је разумео да је култура почетак свега и да представља темељ за свеобухватни препород. Управо, препород који је нама данас преко потребан. Због тога је увек указивао на значај традиције на којој култура и почива. Говорио је: Свако треба да се држи свог наслеђа, Србин српског, односно византијско-православног. Ако почне да се заноси туђим и његовој души страним утицајима, може само да направи збрку у својој глави, неки небулозни еклектицизам, ако не и нешто горе…. Ове његове речи су веома важне данас, јер живимо у време снажног медијско-пропагандног наметања одређених културних вредности које су нама стране, туђинске. Често имамо прилику да чујемо од појединих  интелектуалаца или боље речено квазиинтелектуалаца да су наша традиција, историја и национално наслеђе нешто ретроградно и превазиђено и да се не смемо освртати у прошлост, ако желимо бољу будућност. Управо су они ти које данас можемо препознати у Кашаниновим речима када је говорио о „занесености туђим“. Својим целокупним радом показао је да наша највреднија културна достигнућа почивају управо на сопственом наслеђу, а никако на имитацији и преузимању туђих културних вредности. Па зато, ако желимо да уграбимо ту бољу будућност морамо кренути путем општег културног и националног препорода, а Кашанин нам је показао тај пут. Морамо бити национално освештени и свесни сопственог културно-историјског наслеђа, јер нам оно указује на то ко смо ми у ствари, а самим тим и куда требамо да идемо. Суштински, то културно наслеђе је извор са кога једино можемо црпети енергију неопходну да бисмо покренули општи духовни и материјални препород.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language