Mihajlo Pupin – velikan starog i novog sveta

Mihajlo Pupin – velikan starog i novog sveta

Autor: Milovan Balaban

         Zato je svaki književnik

        koji se naučio Carstvu nebeskome

        kao domaćin koji iznosi

        iz riznice svoje novo i staro (Matej 51, 52)

 Punoća realizacije i stvaralaštva svakog čoveka je integrisanost starog i novog u svojoj ličnosti; korišćenje iskustva starog i prihvatanja novog stvaralaštva mlađih generacija. Staro i novo je kao na izložbi kreacija starih i novih naraštaja. Nijedno se ne sme potceniti. Novo se gradi na iskustvu starog, i staro je temelj novog. I jedno i drugo imaju jedan izvor. On je inspiracija onog čije je i staro i novo, čiji svet je i stari i novi, koji je podstrekač i pomoćnik ljudi i u starim i novim vremenima. U krajnjoj liniji, ove reči jevanđelja imaju duhovno značenje i odnose se na arhidomaćina, Hrista, koga svaki odgovoran čovek treba u svom delovanju da podražava.

No, ljudi su najčešće u krajnostima. Oni koji su zagovornici starog (modela društva, odnosa u  porodici itd.) negiraju novo, nova dostignuća i novo vreme. S druge strane, možda su još žešći oni koji negiraju staro, potcenjujući ga i smatrajući ostatkom retrogradne prošlosti. Vrlo česta pojava je da se razne ideologije i koncepti sveta smatraju onim od čega počinje istorija, uz negiranje bogatog iskustva predaka na čijim osnovama stoji i njihov svet. Pupin je redak primer suprotnog, gotovo unikatan. Istovremeno je bio i Srbin i Amerikanac, poštujući do kraja, do srži svoje srpske korene, ali i potpuno prihvatajući novi svet i novi, američki identitet.

Mihajlo Pupin je rođen 1854. u selu Idvor u Banatu. U krajiškoj porodici čiji su se preci doselili na prostore Banata još u seobama pod vođstvom Arsenija Čarnojevića 1690. Kao svaka graničarska porodica, i porodica Pupin je, zajedno sa svojim okruženjem, zahvaljujući privilegijama dobijenim od austrijskog cara, čuvala svoj nacionalni i verski identitet. Otud je Pupin odrastao u atmosferi poštovanja duhovnih tradicija sopstvenog naroda, svetosavskog opredeljenja i Kosovskog zaveta. Ovo mu je dalo snažnu duhovnu potku i utemeljenje na kojem je izgrađena njegova ličnost, ulilo mu ljubav prema porodici, narodu i narodnom duhu. Za ličnost je to od presudne važnosti, a Pupin je odlazeći u Ameriku bio formirana ličnost. Nikakvih sumnjivih, nerešenih pitanja nije bilo u prethodnom periodu njegovog života, a integralnost i stamenost svoje ličnosti duguje najviše majci Olimpijadi, koja je bila sva uronjena u pravoslavnu tradiciju i duhovnost, te je sve to prenela na svog sina.

Usled gore navedenog, kod Pupina postoji jedan, na prvi pogled čudan kontinuitet: od dečaka koji je čuvao goveda nadahnjujući se na izvoru svetosavskog duha i kosovskog opredeljenja do Faradeja, Maksvela i njegovih naučnih otkrića. To sve se kod idvorskog dečaka spaja u jednu celinu, što je i onda bila retko, a danas gotovo redovno preovladavaju protivurečnosti između vere i nauke. Kao da jedna drugu isključuju. To je, po Pupinovom mišljenju, apsolutno pogrešan stav koji je on često objašnjavao tokom svog dugog i plodotvornog naučničkog rada.

Pupinu je uzor bio čobanin, psalmopevac, a budući car David, koji je napisao najlepše Psalme u slavu Boga od kojih je Pupinu najlepši, ili onaj na koji se najviše osvrtao, bio Psalam 19, gde David kaže:

              Nebesa kazuju slavu Božiju, i dela ruku NJegovih glasi svod nebeski.

            Dan danu dokazuje, i noć noći javlja.

            Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov.

            Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je postavio                    stan na njima;                 

            I ono izlazi kao ženik iz ložnice svoje, kao junak veselo teče putem.

Pupin se sećao kako je kao govedar morao da čuva stado. Danju je to bilo lako, sunčeva svetlost je obasjavala zemlju. No, noću se govedari oslanjaju na zvezde i zvukove koji vibriraju kroz vazduh i kazuju mu gde je stado. Zvuk i svetlost kao putokazi i saopštenja Pupinu će biti motiv da ceo svet shvati kao konstantna saopštenja, opštenja i značenja koja daje Tvorac. Kao dete on je često pomišljao na Davida i njegove stihove Nebesa kazuju slavu Božiju, a kako on kaže, sva deca su čekajući jutro i prve luče svetlosti ovaj veličanstveni događaj doživljavala kao svakodnevno stvaranje i otimala im se iz srca rečenica: I reče Bog neka bude svetlost, i bi svetlost. U detinjstvu usađena i usvojena vera o Tvorcu koji saopštava, opšti i šalje signale svetu ostala mu je urezana čitav život. I kada je postao veliki naučnik, ovaj doživljaj sveta kod njega se nije promenio.

Ovi snažni doživljaji formirali su čoveka koji je imao jak duhovni temelj. Sve ostalo se kod Pupina nadograđivalo. Amerika kao novi svet samo je u njegovom psihološkom i duhovnom profilu postavljena na temelje starog sveta. Štaviše, njemu nije bio stran čak ni američki doživljaj izabranja, doživljaj da su oni novi svet koji prekida potpuno sa staleškom Evropom. Ovaj stav je naravno teško uklopiv u pravoslavno poimanje sveta, ali on je doživeo nekakvu simbiozu i kao da su ta dva sveta paralelno živela u Pupinu ne ugrožavajući jedan drugog. Sveti Sava i kosovsko opredeljenje i protestantski hodočasnici, koji smatrajući da su izabrani veruju da će stvoriti „Grad na brdu” (Novi Jerusalim) u koji će biti uprte oči celog sveta i koji će svetliti svetu, kao da su se u Pupinu našli jedan pored drugog ne ugrožavajući se međusobno. (Naravno, kada bismo ovo dublje tumačili, našli bismo i neminovne tačke razilaženja ova dva sveta, ali ovde je reč o Pupinu i njegovom doživljaju, a pre svega o integrisanju dva sveta u jednoj ličnosti.)

Pupin se školovao u Pančevu, zatim u Pragu, a nezadovoljan prilikama u Evropi odlučio se na najhrabriji i najsudbonosniji potez u svom životu. Prodao je svu ličnu imovinu da bi kupio najjeftiniju kartu i ukrcao se na prekookeanski brod koji ga je posle višednevne plovidbe doveo u Karsl Garden, u NJujork, 1874. Pet godina je radio najteže fizičke poslove i pohađao večernje škole. Vremenom je rasla u njemu želja da upiše univerzitet, što je uz dosta napora, priprema i sreće uradio 1879. Upisao se na Kolumbija univerzitet. Studirao je nastavljajući da radi teške poslove, a vremenom je, kao jedan od najboljih studenata, počeo da daje časove i tako se izdržavao. Univerzitet je završio 1883. Odmah posle osnovnih studija Kolumbija univerzitet ga je poslao na postdiplomske studije u Kembridž, a zatim je otišao u Berlin, gde je doktorirao 1889. Iste godine vratio se na Kolumbija univerzitet za profesora, i radio je punih četrdeset godina, do 1929.

NJegova naučna karijera je još blistavija od profesorske. Pupin ima više od trideset registrovanih patenata. Najpoznatiji patent, koji mu je doneo konstantne prihode i koji su 1901. otkupile kompanije Bel i Simens, jesu tzv. Pupinovi kalemovi –induktivni kalemovi koji su obezbedili prenos telefonske struje na daljinu zahvaljujući čemu su prvi put telefonski povezane Evropa i Amerika. Posle ovoga, on je postao relativno situiran čovek, koji se, nikada ne zapostavljajući nauku, posvetio i nečem drugom, pre svega organizovanju pomoći srpskom narodu u Americi, ali i Srbiji. Verujući u harmoniju, milost i ljubav kao večne principe, pristupajući svetu kao Božjoj tvorevini, Pupin je uvek verovao da je fizička realnost put ka duhovnoj realnosti, da prva treba da se preobrazi u drugu. Sve ovo mu je bio motiv da kao onaj, koji je od Boga dobio mnogo, mnogo i dela i radi, kako na polju nauke i pomoći američkom narodu i svem čovečanstvu, tako i na pomoći svom stradalnom i u svetu često neshvaćenom srpskom narodu.

Na polju pomoći srpskom narodu uradio je toliko mnogo da je teško bilo ko uporediv sa naučenjakom iz Idvora. Pupin je svedočio decenijama kroz svoj rad da je potpuno posvećen Srbiji, da njegov američki identitet nije ugrozio srpski. Čak je testamentom sve svoje imanje ostavio Srbiji, no testament je oborila njegova ćerka Varvara-Ivanka DŽekson, ćerka iz braka sa Sarom DŽekson, koja je ipak bila Amerikanka. Kada vidimo koga je sve Pupin u Srbiji pomagao tokom života, zatečeni smo i shvatamo da je ovaj Idvorac teško uporediv sa bilo kim i pre i posle njega. Osnovao je fond „Pijade Aleksić Pupin” pri SANU koji pomaže decu iz Stare Srbije i Makedonije, Fond „Mihajla Pupina” koji daje na raspolaganje društvu Privrednik, Zaostavštinu Narodno-umetničko-istorijskog muzeja u Beogradu. Zatim sledi spisak ustanova i pojedinaca koji dobijaju na godišnjem, pa i na mesečnom nivou sredstva i pomoć od Pupina. Navešćemo samo neke: štamparija u Žiči, Kolo srpskih sestara, Udruženje slepih devojaka, Udruženje ratnih siročića, Akademija nauka, zatim poznate ličnosti: Jovan Cvijić, Uroš Predić, Vojislav Ilić Mlađi, Ivan Meštrović. NJih je uglavnom stalno finansirao.

NJegov rad na organizaciji života i povezivanju Srba u Americi i Kanadi je prepoznatljiv. Kao retko ko se zanimao podjednako i za nacionalne i za verske probleme. Obično su Srbi u Americi negovali svoj nacionalni stav artikulišući ga kroz crkvena okupljanja. I Pupin je to radio, ali on se bavio i organizovanjem prekookeanske dijaspore na verskoj osnovi brinući o crkvenim pitanjima. Još 1908. piše mitropolitu u Srbiji da se osnuje eparhija jer su Srbi verski zapušteni, pripadaju jurisdikciji Rusa, a to treba prekinuti, osnovati eparhiju i sabrati narod Svetog Save u novom svetu. Eparhija je osnovana malo kasnije i prvi privremeni administrator je bio vladika Nikolaj Velimirović, a ubrzo je, 1923., na njeno čelo došao vladika Mardarije, prvi episkop na američko-kanadskom području. Mardarije počinje izgradnju hrama Svetog Save u Libertivilu, a kada zapada u dugove od preko 18.000 dolara (što je za ono vreme velika suma), Pupin mu pomaže i otplaćuje dug.

Početkom XX veka počinje osnivanje srpskih organizacija i udruženja, gde je Pupin bio glavni inspirator i na njihovom čelu do 1926. Srpsku narodnu odbranu je osnovao 1914. kada je počeo Prvi svetski rat. Tada on pokreće dodatnu mobilizaciju Srba i najverovatnije kao niko do tada (a ni posle) počinje da radi na homogenizaciji Srba. On se njima obraća proglasima, a za srpsku stvar radi stručno i znalački koristeći sve svoje veze u novom svetu. On se, pre svega, preko američkih medija obraća američkom javnom mnjenju rušeći stereotipe o divljim Srbima i kulturnim Austrijancima, stereotipe koji i danas vladaju. Strpljivo objašnjava situaciju na Balkanu, ulogu Austrije i nevinost sopstvenog stradalnog naroda. Uporedo s tim, on stručno lobira u najvišim krugovima američkog društva, koristeći svoja poznanstva sve do Vudroa Vilsona, tadašnjeg predsednika SAD-a.

Obraćajući se Amerikancima, on priča o srpskom pravoslavnom nacionalnom identitetu. Gotovo kao nekoj vrsti pravoslavnog izabranja, a da bi bio razumljiv Amerikancima, poredi ga sa američkim izabranjem, američkim očevima osnivačima DŽordžom Vašingtonom, Tomasom DŽefersonom, Bendžaminom Franklinom, DŽejmsom Adamsom i drugima. Spajajući duhovnost dva naroda, Pupin približava istoriju i duh Srba Amerikancima značajno (uz vladiku Nikolaja najznačajnije) rušeći propagandni mit o našem narodu kao divljem i varvarskom. Tako on menja sliku o Srbiji. Na najvišem nivou on to isto radi u najelitnijim strukturama američkog društva, što je možda i najbitnije. Ali bitno je i jedno i drugo. Američka elita je uvek morala paziti da deluje u skladu sa stavovima javnog mnjenja te je moralo i ono i elita da se oblikuju kako bi se nešto izlobiralo (to što je oblikovanje javnog mnjenja često bilo, a naročito danas, u funkciji zloupotrebe druga je stvar).

Nikola Pašić je usled svega ovoga neprekidno održavao veze sa Pupinom. Znajući da je Pupin na braniku Srpstva u svakom pogledu u Americi, a i znajući da odabere ljude sa kojima će realizovati svoje ideje, Pašić zove Pupina na Versajsku konferenciju u Pariz. Banat, samim tim i Pupinovo selo Idvor, slovenački Bled i druga mesta zahvaljujući Pupinovim vezama sa američkim predsednikom Vilsonom, i, što je možda još bitnije, sa geografom Kolumbija univerziteta Daglasom DŽonsonom, velikim Pupinovim prijateljem i članom NJujorške akademije nauka čiji je predsednik bio idvorski pronalazač, završavaju u granicama Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dakle, Pupinu Vilson čak nije ni bio potreban pored poznavanja praktično sve elite američkog naučnog, kulturnog, intelektualnog i političkog establišmenta, uključujući i geografa Daglasa DŽonsona.

Pupin je imao mrežu ljudi stvaranu pre Velikog rata, a naročito po njegovom početku. Ta mreža, dodatno proširena i organizovana tokom Prvog svetskog rata, sastojala se od najuticajnijih Srba, ali i Pupinovih američkih kolega, pripadnika svih segmenata američkog visokog društva. Svakog je Pupin aktivirao onoga trenutka kada je smatrao da je treba, a nekada je sinhronizovano uticao na više njih pa i na čitave grupe, udruženja i organizacije. Pupin je znao, a to je podsticao još jedan znalac – Nikola Pašić, da organizuje ono najbitnije. To je ljudski resurs. Najbitniji resurs bez kog svi ostali ne vrede mnogo i bez kog je praktično nemoguće ostvariti svoje ideje i vizije.

Kao što je ovde pomenuto, Pupinu sve ovo ne smeta da bude u pravom smislu reči i Amerikanac. Da je to tako govori i jedan primer neposredno posle Prvog svetskog rata. Bivajući u Pančevu 1919., Pupin je kao počasni gost na jednom skupu govorio, replicirajući Slovencu zadovoljnom idealizmom američkog predsednika Vilsona koji je suprotstavljen generalnom američkom materijalizmu. Naime, u govoru je naglašeno da je Vilsonovih čuvenih 14 tačaka, a pogotovo 8. tačka, osnova za nacionalno opredeljenje i afirmaciju malih naroda, uključujući i slovenački, nauštrb velikih carevina do tada dominantnih u Evropi. Pupin je nezadovoljan ovakvom procenom Amerike ponuđen da govori i počeo je da objašnjava kako Amerika nije materijalistička, kako idealizam nije Vilsonov nego sveukupno američki. Govor je počeo pominjući protestantske osnivače koji su se iskrcali u Plimutu (današnja država Masačusets) i vođeni idealizmom započeli projekat stvaranja novog sveta. Kako je „Grad na brdu”, koji je propovedao DŽon Vintrop, američki san i težnja kroz čitavu njenu istoriju. Naročito od Filadelfijskog kongresa, kada je Amerika odlučila da prekine odnose sa Britanijom i pođe samostalnim putem. Pričao je Pupin o Deklaraciji nezavisnosti Tomasa DŽefersona i doktrini Monroa „Amerika Amerikancima” kao dokumentima i pokazateljima konstantnog američkog idealizma. Na kraju se dotakao i Prvog svetskog rata u koji je, po njegovom mišljenju, Amerika ušla bez ikakvog interesa i žrtvovala se da bi pomogla posrnuloj Evropi, što je tipično američki stav. Pupin je održao govor dostojan najvećih američkih predsednika i najnadahnutijih američkih pastora. Bio je, pored potpunog Srbina, i potpuni Amerikanac.

Pupin je bio čovek koji zaista iz svojih riznica iznosi i staro i novo. I to ne jedno pa drugo, nego nekada čak i čudesno sjedinjeno, pri čemu staro ne smeta novom i novo ne smeta starom. Bio je integralna, stabilna, psihološki i duhovno snažna ličnost, moćna da objedini ono što se čini nespojivim. Po njemu, svet je jedan. Srpstvo i amerikanizam zajedno – što da ne, čak je to i prirodno Pupinu. Vera i nauka zajedno i dopunjujuće – što da ne, ništa prirodnije za Pupina. Bog i čovek zajedno – to svakako, jer bez tog Pupinovog stava ne bi bilo ni Pupinovog dela ni Pupina samog.