Migrantska kriza i posthrišćanska Evropa

Migrantska kriza i posthrišćanska Evropa

LJubiša Despotović

Duhovna kriza hrišćanstva, nije isključivo posledica istorijskih, već dobro poznatih procesa sekularizacije evropskih  društava, koju su generisali ubrzani razvoj nauke i opšti trend obaveznog obrazovanja u Evropi, već i delovanja raznih oblika tajnih organizacija evropske i svetske elite koje su osporavale autoritet i monopol hrišćanskih crkava na duhovni život čoveka. Same crkve (Rimokatolička, Protestantske i Pravoslavna), pak davale su svoj „doprinos“ označenim procesima, kako rigidnim stavovima u pitanjima dogmatskog učenja i apsolutizacije svoje verske „istine“, tako i koruptivnim skandalima, vezama sa radikalnim političkim ideologijama i sl., ne retko protežući svoje ambicije i na sferu političkog uticaja nad svetovnim aspektima vlasti. „DŽulijan Haksli je 1940. godine pisao o tome da je „humanistička religija“ predodređena da zameni tradicionalnu teološku religiju, i da su društveni pokreti religiozne prirode, kao što su Nacizam i Komunizam potvrda tog zamenjivanja.“ (Asad T., 2008: 272) Reakcija sekularne države na povremene pojave klerikalizma sadržana je u  suzbijanju predmetne ambicije tako što je crkvu zakonski, ali i praktično držala daleko od institucionalnih okvira funkcionisanja političkog sistema demokratskih društava težeći da osnovno težište njene institucionalne delatnosti locira u polje privatnog doživljaja vere svakog pojedinca ponaosob.

                   Duboki koreni duhovne krize hrišćanstva mogu se, takođe tražiti i u Moderni, preciznije u njenom hladnom scijentizmu, koji je još od Dekarta zasnovan na raciocentrizmu, temeljeći se na filozofskoj sumnji i pokušajima spoznaje mišljenja sveta (iz pozicije ja mislim u poziciju ja znam), bez Boga,  dakle na čoveku samom i njegovom razumu , nesluteći da će takvom ontološkom zamenom ukloniti bazični temelj fundiranja smisla njegove egzistencije. Činilo se dugo vremena da je naučna spoznaja sveta i čoveka bez religije ne samo moguća, već i preko potrebna, ali je posle preležanih „dečijih bolesti“ scijentizma kod jednog broja kritički orijentisanih filozofa došlo do spoznaje  da svakodnevni  život čoveka i traganje za njegovim smislom apsolutno nije moguć bez referentnog okvira koji se i dalje orijentiše prema Bogu.[1] I to opet, nedefinisanog kroz institucionalne oblike religijskih sistema moći moderne epohe gde je Bog, njegovo tumačenje kao i vlastita hijerarhijska nomenklatura monopolisana do tragične zloupotrebe vere, već Boga kao nezaobilazne tačke i referentnog okvira sveta, bez kojeg nije moguće definisati čoveka i smisao njegove ograničene egzistencije, a da se nezapadne u epistemiološki apsurd, duhovno ništavilo i  egzistencijalno beznađe.[2] Takođe, sekularna evropska država, delovala je tokom moderne istorije da bi  sprečila „česte verske sukobe koji su društveni život izložili samodestrukciji. (…) smatralo se da je to najbolja odbrana multireligijskog društva od nametanja verskih vrednosti i dominantnog uticaja jedne zajednice na drugu.“[3]

                 Kriza hrišćanstva se naročito produbila u dvadesetom veku i to najviše u krugu Zapadne civilizacije i dostigla je danas gotovo ponižavajuće razmere. Ona se nije očitovala samo u stavu prema institucionalnim oblicima religijskih organizacija, već u nečemu što je  suštinski mnogo dublje i opasnije po sam demokratski poredak i slobodu zapadnog čoveka. Kriza je zahvatila bazični korpus hrišćanskog sistema vrednosti na kome je sazdana njena celokupna kultura i civilizacija, ljuljajući iz temelja i same političke zajednice koje su počele da dekomponuju svoj hrišćanski identitet.  Evropska unija je još od mastrihtskog ugovora u velikoj meri dehristijanizovala svoj identitet otvarajući vrata identitetskoj krizi evropskog čoveka.[4] „Ovim identitetskim intervencijama geografske predstave o Evropi nisu se samo istorijski i kulturološki promenile, nego i geopolitički.“ (Despotović LJ., 2012: 8) A „Evropa za nas zato nije geografski, nego istorijski pojam. U istom smislu posmatramo i Zapad: ne kao geografsko područje sveta (ili Evrope), nego kao posebnu istorijsku epohu u kojoj se javio jedan poseban (po tome nazvan „zapadni“) sistem vrednosti! To je sistem koji polazi od ličnosti pojedinačnog čoveka kao najrealnije ljudske pojave, kao realnosti bez obzira na to da li mi tu realnost možemo da shvatimo (i filosofskim pojmovima obuhvatimo) ili ne!“ (Vidović Ž. 1989: 73) Stoga je razumljivo, ali ne i prihvatljivo, „da doseljenici koje su jako obuzele islamske strasti i ideje ne mogu da komforno žive u civiliziranim institucijama sekularne Evrope. A ipak se Evropa mora truditi da obuzda, potčini i inkorporira ono što je van nje i što će na kraju biti unutar nje. Evropski strateški i ekonomski interesi ne mogu se ograničiti na evropski kontinent,“ smatra Talal Asad. (Asad T., 2008: 246)

                  „Može se dakle slobodno zaključiti da deo zapadne elite sledi tradiciju filozofije i ideologije perenijalizma[5] (koja ima korene u teozofiji i okultizmu), a saglasno ovom učenju istina se nalazi u prošlosti, posebno u islamu. Zbog toga deo zapadne aktuelne političke elite podržava islam, a mrzi hrišćanstvo. To je i uzrok da u Ustavu Evropske unije nije bilo mesta za stav o hrišćanskim korenima Evrope.“ (Milošević  Z., 2013: 37)[6]

                   Intrigantna su, ali i subverzivna ova teozofsko – okultna strujanja u Zapadnoj Evropi dvadesetog veka kao dela idejnih „surogata za klasičnu religioznost“, a osobito onaj pravac koji preko Rene Genona,  Izabel Eberhart,  Rudolfa Frajhera fon Sebotendorfa, Ivana Agelija, Mirče Elijade i drugih, čas otvoreno čas potajno pozivaju na saradnju sa islamom i to pre svega preko sufističkih učenja smatrajući ih duhovno plodnim produktima orijentalne duhovnosti za materijalistički posrnuli Zapad. U svojoj suštini ova škola mišljenja/delovanja je zapadno antimodernistička i oslonjena na traganje za „drevnom mudrošću“ u religijskoj tradiciji koja je  prethrišćanska  ili nehrišćanska, pa je u tom pogledu i naklonjenija istočnom tradicionalizmu, kao produktu orijentalnog tipa iskustva, posebno sufijske provenijencije, a preko njega i islamu samom. „U Alžiru i islamskom svetu, sufizam i islam su bili i jesu nerazdvojivi. Sufiji su po definiciji muslimani, a religijska praksa sufija se temelji na pažljivom pridržavanju šerijatskog zakona.“ Osobito, jer su smatrali da je prijem u islam pojednostavljen, i lišen komplikovanih duhovnih priprema.[7]

                    Uticaj ovih krugova na neke delove evropske intelektualne i političke elite nije bio ni malo za potcenjivanje, osobito zato što je išao kroz infiltraciju u različite oblike delovanja tajnih društava u širokom spektru od neognostičara, martinista, i slobodnih zidara pa sve do najkonzervativnijih krugova zapadnog okultizma i teozofskih frakcija. „Nešto kasnije, Margaret DŽejkob je iznela argument o postojanju istorijske veze između sekularnih rituala i formiranja modernih političkih vrednosti. Ona opisuje kako je došlo do toga da se novi model osećanja, verovanja i ceremonijalnih aktivnosti – „nova religioznost“ – povezuje sa Slobodnim Zidarima osamnaestog veka, i kako je to doprinelo pojavi liberalnog društva. „Razum“ i „civilno društvo“ su, po njenom mišljenju, na taj način sakralizovani u životu novih zapadnoevropskih nacija – što je (iz njenog ugla) bila prava stvar.“ (Asad T., 2008: 272)

                Brisanje hrišćanskog koda kulturnog identiteta Evrope koje je učinjeno još od mastrihtskog ugovora, jasan je dokaz saučesništva evropske političke i kulturne elite u razaranju sopstvenih nacija, ali i Evrope u celini.[8] Da tu postoje još neke druge arkanske namere i patološki interesi svedoče i sledeći navodi: „naime, postoji hipoteza da je od samog početka od stvaraoca Evropske unije zamišljeno da se unište evropske nacije i stvori nova, mešana rasa, sa znatno nižim intelektualnim potencijalom od današnjih Evropljana. Ta rasa bila bi lišena svoje kulture. U svemu tome učestvuju vlade evropskih država. Drugim rečima, izbeglice sa Bliskog istoka, severa Afrike i centralne Azije su namerno dovedene da „ubiju“ evropske narode.“ Ne uklapa li se to u radikalan koncept stvaranja nove „evropske nacije“ idejnog inspiratora koncepta Pan – Evrope austrijskog grofa Kudenhof-Kalergija sa početka dvadesetog veka, koja treba da bude odvojena od države, brisanjem postojećih granica nacionalnih država i ispunjena nekakvim novim sadržajima koji naciju svode na isključivo lični doživljaj, bez ikakvog dodira sa kolektivnim bićem nacionalne zajednice koju treba razgraditi.[9]   „Ubeđeni smo da postoji ideja da se stvore izmešana društva na evropskom tlu, i mi kažemo ‘ne’ tome. Branićemo se. Oni prvo ispituju sigurnost naših granica, zatim šalju svoje ljude, stvaraju se konflikti i paralelna društva. To se već dešava”, rekao je Orban, na bezbedonosnom forumu oktobra meseca 2017. godine u Budimpešti.

               Pod izgovorom borbe protiv autoritarnosti i moći  evropskih hrišćanskih crkava i brišući vlastite nacionalne identitete zasnovane na duhovnim aspektima hrišćanskih vrednosti (ljudskih prava, slobode, tolerancije i nenasilja) i svodeći ih samo na njihovu pravno-političku dimenziju, evropska politička i kulturna elita je ohrabrivala pojave kojima se taj ispražnjeni identitetski prostor u početku postepeno, a u poslednjoj deceniji sve intezivnije ispunjavao drugim sadržajima nehrišćanskog porekla. Ta glavna infiltracija u tkivo evropskog društva ide preko Katara i projekta „Evropski islam“ (čiji je saradnik i učesnik sa ovih prostora veliki muftija BiH, Mustafa Cerić), čiji je glavni zadatak da kroz propagandu, „angažovanje lobista, uglavnom evropskih političara  stvaraju predstavu o prihvatljivosti „evropskog islama“ i njegovom navodnom razlikovanju od ekstremizma i fundamentalizma radikalnog islama. Iz ovakvih subverzivnih delatnosti evropske vlasti su izvele zaključak“ da su katarski investitori pretnja po bezbednost, mada od kako je počela kriza u Evropskoj uniji ima sve više glasova da su sve investicije dobrodošle, pa i ove iz Katara. Sve to govori da je Unija u krizi koju možda neće preživeti, jer, da podsetimo, u Indiji reč „Katar“ označava „mač boga smrti„. (Milošević Z., 2012: 93.) Žestoka uklinjenja islama u evropska društva, vrše se kombinovanjem različitih formi delovanja kao ofanzivnih aspekata asimetrične penetracije. Jedan koji je posebno indikativan, vidljiv je iz sledećeg primera: u svim zemljama EU, osobito u Belgiji, Holandiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji i  Norveškoj, vrši se intezivna distribucija Kurana, a samo u Nemačkoj, islamska sveta knjiga je prevedena na nemački jezik i štampana u neverovatnih 25 miliona primeraka.[10] Mi bismo takav način delovanja nazvali islamsko civilno društvo. Iako na prvi pogled deluje kao oksimoron, jer islam odbacuje demokratski poredak kao prihvatljivi oblik političke egzistencije u zemljama koje već jesu islamske[11], sintagma islamsko civilno društvo, predstavlja karakteristiku islamske političke elastičnosti, koja se koristi kao asimetrično sredstvo delovanja u kontekstu demokratskog i civilnog poretka zapadno-evropskih društava. Islamsko civilno društvo deo je islamske taktike u kojoj se demokratija i njena evidentna kriza i slabosti[12] iskazanih kroz  neoliberalni model delovanja, koristi kao sredstvo protiv samih demokratskih društava, ne bi li se na taj način lakše ostvarili strateški ciljevi islama na evropskom kontinentu.

                  Sve se češće u evropskim intelektualnim, ali i političkim krugovima upotrebljava pojam  „evroarabija“ kojim se želi  naznačiti dostignuti stepen maligniteta islamizacije Zapadne Evrope. „Brisel je postao najveći muslimanski grad u Evropi, gde živi 300.000 verujućih muslimana koji aktivno ispovedaju islam. To znači da u Briselu, Islamska zajednica kontroliše više ljudi od Rimokatoličke crkve, političkih partija i profesionalnih udruženja zajedno. Na početku 2012. godine u Briselu je aktivno radilo 200 muslimanski organizacija i 77 džamija.“[13] Dakle, tipičan način organizovanja koji pripada zapadnom modelu civilnog društva ispunjenog islamskim organizacijama. O tome neposredno svedoči i  Haled Fuad Alam kada piše: „Što se tiče organizacione strukture, islamistički pokreti nastali u okrilju muslimanske imigracije u Evropi sastoje se mnogo više od mrežnih sistema nego od organizovanih grupa  u pravom smislu te reči.“ A mrežni sistemi su osobito važan idikator mrežnog ratovanja, kako u virtualnom prostoru globalizovanih medija, tako i u njegovoj prostornoj realnosti koja je vezana za konkretne aspekte  društvenosti i civilnog organizovanja.“ To znači da će mnogi procesi moći da se veštački modeluju“[14], i organizuju, u zavisnosti od potreba i interesa moći koja iza njih stoji.

                Kao reakcija na ovakve pojave i procese, kod običnog Evropljanina indukovala se islamofobija. Ona je u trendu stalnog porasta u većini evropskih država, reaktivnog je karaktera i „prirodan“ refleks građana koji su žrtve dekonstukcije hrišćanskog indentiteta. Islamofobija jača zato što se (za razliku od procesa dekonstrukcije identiteta koji su skriveni u zatamljenoj zoni delovanja njihovih elita), u svakodnevnom kontaktu Evropljana sa posledicama delovanja radikalnog islama (terorizam i verski motivisano nasilje) proizvodi više nego realan doživljaj teskobe, straha i nesigurnosti.[15] Poseban problem, predstavlja takođe surova činjenica, da danas, u Evropi niko od relevantnih institucija ne zna tačno koliko se muslimana nalazi u njenom okrilju. Problem je kompleksan i  višeslojan, a posebno je zanimljiv njegov pravni aspekt, jer  zakoni o popisu stanovništva zabranjuju popis na verskoj osnovi. I bezbednosni aspekt, na primer, jasno ukazuje da je mnogo muslimana danas u Evropi koji su bez relevantnih identifikacionih dokumenata pa su kao takvi potpuno van sistema, i to ne samo onih statističkog karaktera, što je osobito rizično po ta društva. Stoga je potpuno opravdana ocena nekih zapadnih analitičara da se može govoriti o „paralelnoj islamskoj realnosti“ evropskih društava na koju ona nažalost sve manje imaju uticaj.

                    Bezbednosni rizici takvog stanja su ne samo nesagledivi već i apsolutno neprihvatljivi. O tome na najdirektniji način i potpuno trezveno svedoči bivši britanski premijer Dejvid Kamerun, koji je na konferenciji o bezbednosti u Minhenu 2011. godine izneo  priznanje da  je „politika integracija muslimana u britansko društvo pretrpela potpuni krah,“ i postavio nekoliko suštinskih pitanja dalje sudbine tih procesa: „Mi smo prinuđeni da trpimo segregaciju, koja nije deo naših vrednosti. Mnogi muslimani su neprilagođeni. Oni se ne preobraćaju u teroriste za jedan dan, no mi smo svedoci procesa njihove radikalizacije. Prinuđeni smo da preduzmemo žestoke mere prema takvim propovednicima i da zabranimo njihovu delatnost u našim državama. Dajte da ocenimo te organizacije: veruju li one uopšte u prava ljudi, uključujući i žene i ljude drugih veroispovesti? Veruju li u jednakost svih pred zakonom? Veruju li u demokratiju i pravo čoveka da bira sopstvenu vladu? Podržavaju li integraciju ili separatizam?“[16]

                 Nečastan doprinos svemu rečenom, dala je i zapadna društvena nauka, osobito politikologija. Uobručena u okvire tzv. političke korektnosti, a ideologizovana dogmom o multikulturalizmu, decenijama unazad odbijala je da stvari nazove pravim imenom i da tako prekrati muke u prepoznavanju opasnosti koje su dolazile iz okrilja radikalnih religijskih učenja i praksi. S pravom to nečasno posrtanje zapadne društvene nauke konstatuje i markira Miroljub Jevtić kada kaže: „očigledne religijske manifestacije u politici koje su, čak išle dotle, da se politika apsolutno poistoveti sa religijom nisu hteli da vide.“ Tipičan primer jeste percepcija i ocena masovnih nereda na ulicama Pariza iz 2005. godine. Svi su videli da se radi o isključivo islamskom revoltu, a oni su ipak govorili da je reč o socijalnim neredima izazvanim ekonomskim problemima iako su kamere zapadnih medija (CNN i BBC) u direktnom prenosu prikazivali islamske propovednike kako u klasičnim mudžahedinskim odelima podbunjuju i predvode masu uzvikujući  „ratni“ poklič Alahu Ekber. Jevtić ističe da je „važno da sve do kraja nereda „objektivni francuski novinari i naučnici“ nisu smeli da progovore o stvarnoj suštini nereda. Nisu smeli, jer je opšta slika o kojoj se i danas, devet godina kasnije posle pomenutog događaja u Francuskoj i dalje priča, kako je multikulturalizam budućnost i kako je verska harmonija zagarantovana za vjeki vjekov.“ (Jevtić M, 2014: 186)

                   Konstatacije bivšeg britanskog premijera dakle, otvaraju suštinsko pitanje, može li se  islam integrisati u evropska društva? Odgovor mnogih evropskih sociologa je negativan. Razlozi su više nego jasni. Radi se o posebnom kulturološkom i civilizacijskom korpusu koji je kodiran preko opet potpuno drugačijeg vrednosnog sistema na kome je Evropa pre više vekova izgradila svoj civilizacijski i kulturološki kod, a na njemu i čitavu socijalnu i političku strukturu na kojoj egzistira.

                   Sve to se malignim procesima islamizacije Evrope dovodi u pitanje. Na primer, islam je sazdan na neravnopravnosti polova u kojoj je položaj žena neprihvatljivo diskriminisan još od samog rođenja. On je seksistički nastrojen prema ženi i svodi je na objekat muških „prava“ i strasti. Islamski pravni, pa i politički ideal je šerijat, koji je u potpunoj vrednosnoj i pravnoj opreci sa evropskim pravnim normama i pravnoj filozofiji na kojoj su sazdane. „U  delikatnom prelasku s muslimanskog prava na prava muslimana, očigledno je da šerijat u Evropi ne može da predstavlja utemeljujući princip. (…) Krivično delo apostazije, koje se po tradicionalnom muslimanskom pravu kažnjava smrtnom kaznom, nema pravno utemeljenje u evropskim zemljama; simetrija između religija je nemoguća, između ostalog i zbog toga što je došlo do laicizacije hrišćanstva.“ (Alam H. F, 2012: 108) Isti je slučaj i sa doktrinama prirodnog prava i društvenog ugovora, koje se temelje upravo na „obračunu“ sa hrišćanskim shvatanjima božanskog prava vladara. ali i crkava kao verski institucionalizovanih sistema moći, dajući prednost prirodnom pravu čoveka da živi slobodno, organizovan u zajednici koja je zasnovana na vladavini prava i dobrih zakona bez posredovanja, tumačenja ili dozvole crkvenih autoriteta i njene jerarhije.

                  Spisak temeljnih razlika je poduži, i nećemo se dalje njima teretiti, jer su i ove već navedene, sasvim dovoljne da ilustruju i argumentuju nemogućnosti islama da prihvati evropske vrednosti, a da samim tim ne poništi svoje, zasnovane na potpuno suprotnim vrednosnim sistemima i idealima socijalnog života nerazdeljivo prožetih i normiranih muslimanskom verom i njenim religijskim autoritetima. Ono što nije moguće islamu, moguće je pojedinačnom muslimanu kao demokratska opcija integracijacije u zapadna društva uz svođenje svog verskog identiteta na isključivo privatni doživljaj, kao što je to u najvećoj meri i pozicija svakog evropljanina kao vernika u njegovim sekularnim društvima. Na ovakav korak integracije spreman je zanemarljivo mali broj muslimana nastanjenih u Evropi, čak i onih koji su tu već nekoliko generacija. A od onih koji su tek stigli kao deo migrantske populacije, to nije realno očekivati, jer je ceo njihov dosadašnji život bio natopljen iskustvom koji sa novom sredinom gotovo da nema nikavih pozitivnih dodirnih tačaka.  Veliki deo njihove percepcije zapadnog sveta išao je preko okcidentalizma, jednako svedene i jednostrane slike o Zapadu kao što je u ostalom i sam Zapad prema njima, svoju sliku gradio na pojednostavljenim predstavama orijentalizma.

                 Ako se pak uzme u obzir činjenica da je veliki deo ove populacije opasno sredstvo u rukama svojih versko – političkih vođa i organizacija onda je mozaik rizika po evropska društva u velikoj meri definisan i sve transparentniji. Sintagma „oružje za masovno migriranje“, na jasan i pregnantan način konotira suštinu aktuelnih migracionih kretanja u kojima se demografski višak stanovništva  koristi kao populaciono oružje protiv Evrope i njenih građana.  Dirigovanim vektorima infiltracije islamska emigracija vrši  destabilizaciju zemalja označenih kao civilizacijskih protivnika islama. Uostalom, jednako precizno kao i u oceni da je „terorizam atomska bomba siromašnih“ kojim se ističe njegov asimetrični karakter, ali i potencijal razaranja i destrukcije.[17]

                Aktuelni procesi radikalne islamizacije Evrope, nisu ni slučajna ni spontana pojava koja se eto danas dešava Evropi. Oni imaju svoje duboke korene u duhovnoj krizi hrišćanstva, odrođavanju njene elite, i pohlepi dubinskih struktura moći koje ne biraju sredstva za ostvarivanje svojih izopačenih interesa. Žrtve takvih ambicija nisu samo pojedinci, ili socijalni slojevi, već čitava društva, njihove nacionalne države, ali i identiteti koji ih određuju kao pripadnike  evropskih nacija i kao hrišćane. U sadejstvu sa ološ elitama Evrope i Sveta, deluju i strukture radikalnog islama nekada kao instrumenti, a sada sve češće i kao partneri, naplaćajući svoj koautorski doprinos, sve dubljom i zloćudnijom  penetracijom u hrišćansko tkivo, posustalih u izdaji izloženih građana i država  Evrope.

LJubiša Despotović