Мешање атрибута и суштине: случај Угрешић (2)

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

Враћајући се феномену маркетиншких стереотипа, уочавамо да се кроз производе масовне културе поједностављене и редуктивне представе не само одржавају, већ и додатно шире. Тако, на пример, туристичке разгледнице Енглезе приказују као хладне, Холанђане као шкрте, а Французе као арогантне, при чему овакве слике најчешће не изазивају отпор, јер функционишу као шаљиви кодови „међу једнакима“. Како наглашава и сама Дубравка Угрешић, у тим представама нема „обојених Француза, турцизираних Немаца, понијемчених Турака или индијанизираних Енглеза“ (Ugrešić 2002: 169), што указује на њихову унутрашњу хомогеност и привидну безопасност. Сличну функцију имају и сувенирни предмети, који читаве културе своде на неколико визуелно препознатљивих симбола – тако се на тезгама у Холандији, по правилу, нуде минијатурне ветрењаче, кломпе и лале, као да је национални идентитет могуће исцрпети искључиво тим знаковима.

С друге стране, стереотипи се усвајају и преносе и на далеко суптилније начине. У колективном сећању многих присутне су приче из детињства, попут родитељских претњи да ће непослушну децу „однети Цигани“, чиме се негативне представе о Другом усвајају од најранијег узраста, често без икакве свести о њиховој дискриминаторној природи. Овакви обрасци додатно су се радикализовали под утицајем ратних искустава, када су стереотипи постајали оштрији и поларизованији.

Пишући о сопственом детињству и одрастању, Дубравка Угрешић наводи читав низ унапред задатих етничких карактеризација са којима се сусретала у свакодневици: „Живјела сам окружена Словенцима који су били шкрти, […] Србима који су били примитивне сељачине, […] Босанцима који су били глупи, Албанцима који некако и нису били људи, […] и већ споменутим Циганима који краду малу дјецу“ (Ugrešić 2005: 26). Управо такво окружење, које је ауторка иронично сумирала палиндромом „О Југо, о гујо“, представљало је плодно тле за развој стереотипа, од којих ниједан народ није остао поштеђен[1].

Из те перспективе разумљива је и опаска једног муслиманског професора, који је изразио негодовање због начина на који хрватска новинарка пише о његовом народу, користећи редуктивне и понижавајуће именске ознаке. Унутар те „опаке игре стереотипа“, како се она може назвати, од пресудне је важности повлачење јасне границе између „нас“ и „њих“, при чему се сопствена група најчешће идеализује, док се друга систематски представља као инфериорна.

У појединим случајевима, овај механизам доводи и до стида од сопственог идентитета, као у примеру бугарског писца који, суочен са стигматизујућим представама, изражава жељу да буде неко други. Тај процес Угрешић описује појмом „језика трауме“, који жртве обухвата до те мере да оне почињу да себе перципирају искључиво кроз призму сопствене повређености. Такви субјекти, примећује ауторка, реагују попут сипа у људском обличју– на најмањи додир избацују „црнило“. Као симптоматичан пример такве културе насиља у језику, Угрешић наводи и израз којим се описује сан новорођенчета – да „спава као заклано“ – постављајући питање шта он, у коначници, говори о колективном искуству и његовим обрасцима.

Културолошке разлике између Истока и Запада у дискурсу Дубравке Угрешић често се представљају као готово непремостиве. Док се у западном контексту људско тело инструментализује као рекламни медиј у урбаном простору, у источном се оно третира као потрошна роба – што, парадоксално, води истом виду објектификације. Слично томе, док Запад поверење полаже у технологију и маркетиншке стратегије, источне културе инсистирају на ритуалима гостољубивости, попут дочека са хлебом и сољу, који у западној перцепцији често изазивају нелагоду или неразумевање. Западном погледу остају страни и специфични социјални парадокси Истока, попут чињенице да су запослени у услужним делатностима неретко високообразовани појединци, чије се фрустрације услед друштвене и професионалне преквалификованости преламају у односу према муштеријама.

Запад, конструисан као збир свих утопијских пројекција, има снажну привлачну моћ, што Угрешић тематизује и кроз своје искуство са путовања Literaturexpress Europa 2000. Том приликом она се суочила са подређеним положајем Истока, слушајући омаловажавајуће коментаре колега о свему што не припада западном културном кругу. Иронично, запажа да се искуство путовања показало као сасвим супротно: услови у западноевропским градовима нису били ни функционалнији ни хуманији од оних на Истоку, што је довело до оваквог закључка: „вјерујем да су многи писци у својој менталној пртљази пронијели знатан вишак стереотипа о Источној Европи, али зато ипак нису платили менталну казну“ (Ugrešić 2005: 125).

Овај раскол Жељко Милановић тумачи као дубоку цивилизацијску подвојеност: Угрешић

„две културе доживљава као крајње раздвојене: америчка ништа претвара у стварност – у њеној земљи стварност је претворена у ништа, од бесмислице каква је кока-кола створена је историја – од историје је створена бесмислица. Док Америка заговара братство по шећерној водици – у бившој Југославији се заговара братство по крви“ (Милановић 2012: 78).

У таквом бинарном оквиру, стереотипи се умножавају на обе стране: са једне стране грана се мит о American dream-у, а са друге се учвршћује кошмарна слика Балкана.

У том корпусу негативних представа, и саме ауторкине хумористичне опаске о Другом могу се – макар условно – читати као стереотипне. Тако у Култури лажи бележи епизоду у којој јој постаје јасна жанровска неусклађеност једне фантастичне приче тек када открије да је њен аутор Чех, што активира имплицитну асоцијацију на наводну склоност ка алкохолу. Слично томе, у збирци Никог нема дома наводом да „малени људи производе буку, а велики – смисао“ ауторка истиче да је била склона да поверује у једну генерализујућу мисао управо зато што ју је изрекао Македонац (Ugrešić 2005: 56). Иако ове опаске отварају више интерпретативних кључева, њихов ефекат несумњиво почива на стереотипном препознавању.

Због доследног критичког писања, Угрешић је у сопственој земљи маргинализована, јавно стигматизована и означена као „вештица“, те је живот и рад наставила у добровољном егзилу. Управо у том простору бездомности развила је солидарност са другим маргинализованим заједницама, препознавајући „егзилантску, номадску, емигрантску“ расу као своје истинско упориште: „На уличним демонстрацијама плачем са Курдима, купујем руже код Тамилаца, спуштам новчић у шешир Циганина, поврће набављам код Турчина. Живим окружена браћом у Њујорку, у Берлину, у Лондону, у Амстердаму“ (Ugrešić 2002: 132).

Сагледавајући есејистички и књижевни опус Дубравке Угрешић кроз призму стереотипа, идентитета и односа Истока и Запада, постаје јасно да њено писање функционише истовремено као сведочанство и као чин отпора. Разоткривајући механизме редукције и етикетирања, Угрешић показује како се културни, национални и политички идентитети претварају у тржишно употребљиве слике – било кроз снисходљиву емпатију, било кроз отворено искључивање. Њено одбијање да прихвати наметнуте идентитетске оквире представља етички и књижевни гест који кореспондира са Милановићевим схватањем књижевности као простора у којем се Други може сагледавати изван бинарних опозиција пријатељ–непријатељ. Управо у том међупростору, између егзила и припадања, ироније и трауме, Угрешић успева да стереотип разобличи као опасну замену за мишљење, а књижевност потврди као једно од ретких преосталих средстава одбране сложености света од његовог поједностављивања и банализације.

ЛИТЕРАТУРА

Милановић, Жeљко (2012). Два писца и други. Београд: Службени гласник.

Ugrešić, Dubravka (1989). Forsiranje romana-reke. Zagreb: August Cesarec.

Ugrešić, Dubravka (2002). Zabranjeno čitanje. Zagreb: Konzor; Beograd: Samizdat B92.

Ugrešić, Dubravka (2005). Nikog nema doma. Beograd: Fabrika knjiga.

Ugrešić, Dubravka (2008). Kultura laži. Beograd: Fabrika knjiga.

Ugrešić, Dubravka (2002). Američki fikcionar. Zagreb: Konzor; Beograd: Samizdat B92.