Мешање атрибута и суштине: случај Угрешић (1)

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

У уводној напомени књиге Два писца и други Жељко Милановић указује на суштинску улогу књижевности полазећи од питања које му је постављено, а које се тиче смелости, односно могућности да се у Србији пише о хрватској списатељици. Он притом наглашава да, поред књижевног, ни други дискурси не смеју бити занемарени у процесу обликовања човековог мишљења, те да само постављање оваквог питања сведочи о томе да напор књижевности да се Други сагледа из перспективе која га не конструише ни као странца ни као непријатеља још увек није у потпуности савладан.

У том контексту може се полемисати са цитатом из америчког телевизијског ситкома Ellen, који Дубравка Угрешић наводи на почетку збирке есеја Забрањено читање: I feel so moody, so dark, so depressed, almost Slavic! (Ugrešić 2002: 15). Услед своје ратне историје – имајући у виду распрострањени стереотип о Европи као простору „историје“ у супротности са америчким „одсуством историје“, на којем се даље надграђују бројне предрасуде – балкански народи често бивају повезивани са негативним културолошким обележјима. Управо из тог разлога Угрешић бележи да је престала да се изненађује ситуацијама у којима јој се у ресторанима намерно не доноси комплетан прибор за јело, уз имплицитну претпоставку о њеној наводној склоности ка насиљу: „Мирно подносим када ми […] конобари у ресторану намјерно заборављају дати нож. Знају одакле сам и како сам лака на потезању ножа“ (Ugrešić 2005: 27). Слични стереотипи испољавају се и кроз патерналистичке гестове, попут објашњавања начина употребе кућних апарата, или кроз социјално деградирајуће претпоставке о занимању, засноване искључиво на имену и пореклу.

Тако конструисани стереотипи о словенским народима обухватају широк и често гротескан спектар карактеристика. Контрапункт оваквим западним представама о „мрачном“ и „примитивном“ Балкану јесте балкански мит о савршеном америчком сну, на који се Угрешић осврће у више наврата, како у Америчком фикционару, тако и у роману Форсирање романа реке, овенчаном НИН-овом наградом 1989. године. У том роману лик Пипа очајнички настоји да постане Американац, по узору на свог пријатеља Марка, настојећи да се са њим поистовети. Међутим, он напослетку увиђа да је таква трансформација немогућа, јер би подразумевала „побалкањивање“ Марка, који није „нафилан свим и свачим: повијешћу, Балканом, опанцима, Европом, патњом, јалом“ (Ugrešić 1989: 234) – управо оним што представља Пипову differentia specifica. Слично ауторкином искуству, и овај идентитетски терет на Западу често бива праћен снисходљивим саосећањем или издвајањем на основу језичких и именских маркера, попут дијакритичких знакова у презимену.

Поред западних интерпретација Истока као културолошког контраста, постоје и они који своју представу о Истоку обликују на погрешан начин, конструишући је кроз унапред задате и поједностављене обрасце, односно стереотипе. Како истиче Жељко Милановић,

„стереотип настаје када се измешају атрибут и суштина, тако да су преласци из посебног у опште готово неприметни […]. Стереотип је нарочито делотворан јер трајно уноси пометњу између природе и културе. Његова опасност лежи у објашњавању културе Другог његовом природом“ (Милановић 2012: 40).

Оваквом механизму доприноси и тежња појединца да се издвоји из масе „неупућених“, најчешће истицањем наводно пикантних и егзотичних детаља о непознатој култури. Тако у поглављу „ID“[1], чији наслов упућује на једну од централних тема опуса Дубравке Угрешић, ауторка с ироничном помирљивошћу сведочи о томе да је навикла на питања о животу „иза гвоздене завесе“, као и на забуне у вези са „прелепим главним градом Југославије – Будимпештом“, који су саговорници, како истиче, лично посетили.

Угрешић даље набраја читав низ предрасуда са којима се суочавала:

„Навикла сам да ми Швеђани говоре како наши гастарбајтери држе у купаоницама свиње, Нијемци о прљавим заходима и лијеним конобарима на Јадранском мору, […] Парижани о југо-мафији, а Лондонци о усташама и четницима, трепету цивилизиране Европе“ (Ugrešić 2002: 24).

Ови примери показују како се међу народима најчешће преносе и памте управо најнегативнији елементи слике о Другом, слично начину на који странац у новој средини најпре усваја псовке и погрдне изразе. Стереотипизација се, међутим, не исцрпљује у свакодневним комуникацијским клишеима, већ се продубљује и кроз неспособност Запада да замисли рат као могућност унутар „цивилизоване Европе“. Тако ауторка бележи епизоду из разговора са психотерапеуткињом, која је замолила да престане са метафоричним изражавањем и најпре објасни шта је Црна Гора, да би потом одбацила њене наративе налик на „филмове страве и ужаса“, уз уверење да се „такво што“ не може догодити у Европи на прагу XXI века (Ugrešić 2002: 48). У том контексту, ратови се у савременом дискурсу често представљају као анахрони и „животињски“ облици понашања, што води ка редукцији читавих заједница на фигуру варварства.

Проблематизација идентитета у овом кључу може се довести у везу и са Хазарским речником Милорада Павића, односно са суђењем конобарици Вирџинији Атех, чије је сведочење доведено у питање услед њеног изјашњавања као Хазарке, припаднице „непостојећег“ народа. Сличан осећај идентитетске нестабилности може се препознати и код Дубравке Угрешић, која је одбила да се национално изјасни као Хрватица, будући да се држава коју је сматрала својом – Југославија – распала, а нови идентитети су јој накнадно наметани[2]. Стога је, нарочито у транзитним просторима попут аеродрома, себе означавала као пост-Југословенку, Ромкињу или је настојала да буде уписана у категорију other.

Како сама ауторка наглашава, „жигосање није бомбон који се може узети или љубазно одбити“ (Ugrešić 2008: 62), наводећи примере оних који су, попут ње, одбили да прихвате нове националне одреднице, изјашњавајући се иронично као Мерцедес, Тошиба или Индијанац. Идентитет се тако показује као кључни фактор диференцијације[3], али и као извор привилегија и искључења: само помињање југословенског идентитета ауторки је у појединим ситуацијама затварало одређена врата, док су се у другим отварала, попут сажаљивог, али повлашћеног третмана који је доживела у њујоршком East Village-у. Уз разматрање ових искустава, Угрешић често призива и реченицу своје мајке из ратног периода, која сажима крајњу последицу идентитетског распада: да више не зна ко је, одакле је и шта је даље чека.

Продаја стереотипа представља један од централних мотива које Дубравка Угрешић систематски демистификује у свом есејистичком опусу. Производња и даља дистрибуција стереотипних представа показују се као морално проблематична, али економски исплатива пракса. У Америчком фикционару ауторка се присећа пријатељице новинарке која отворено признаје да ће тржишту понудити управо оно за шта оно показује највеће интересовање – већ унапред формирану и лако препознатљиву слику „сиве, одљуђене Источне Европе која чека у реду за кисели купус“ (Ugrešić 2002: 57). На примедбе пријатеља да се њихова лична искуства не подударају с таквом представом, новинарка одговара помирљивом констатацијом да они верују да нису чекали у тим редовима, док публика управо такву слику очекује и жели да је конзумира у виду „југо-сувенира“, пролазних и брзо заборављивих[4].

Оваква позиција проблематизује ауторкино раније истицање сопствене „занемарљиве кривице“ у односу на оне који активно учествују у перпетуирању стереотипа. Иако Угрешић себе не препознаје као саучесницу у тој пракси, пример поменуте новинарке показује да међу писцима и интелектуалцима ипак постоје они који су спремни да прихвате улогу посредника у тржишној експлоатацији културних клишеа.  Такав поступак налази се у очигледној супротности са званично прокламованим начелима новоформиране хрватске државе, која је у постјугословенском периоду настојала да се на међународној сцени представи као модерна, европска и демократска заједница. Симболичко „чишћење“ јавног и културног простора од ћириличног писма и од оних који су означени као „иноверници“ или носиоци непожељног идентитета, показује да је тај процес изградње позитивног имиџа био заснован не на инклузивности, већ на селективном брисању, што је парадокс посебне врсте: држава која је настојала да себе прикаже као жртву поједностављених западних представа, истовремено је унутар сопствених граница производила и институционализовала сличне механизме искључивања. Из ове позиције постаје јасно да изградња „позитивног имиџа“ није могућа уколико се темељи на негирању сопствене вишеслојне прошлости и на искључивању оних идентитета који не одговарају доминантном националном наративу.

У том контексту, Угрешић често реконструише фигуру „просечног Западњака“ који, из удобности сопственог дома, прати медијске представе Балкана, истовремено се згражавајући над призорима насиља који су редуковани на симбол источне цивилизације и учвршћујући уверење о сопственој културној супериорности. Западна култура се, како ауторка сугерише, толико навикла на уживање у сопственој посебности – конструисаној управо кроз контраст са Истоком – да аутор са Балкана више не може бити вреднован ван оквира унапред додељене етикете Made in Balkans. „А када нетко долази са Балкана, онда се од њега, или ње, не очекује да потврди књижевну квалифицираност, него да одговара стереотипу који МИ имамо о ЊИМА“ (Ugrešić 2005: 182).

Оваква логика селекције и искључивања потврђује се и на конкретним примерима из ауторкиног искуства: у једном случају одбијена је на разговору за посао јер није Бугаркиња – националности која је у датом тренутку била „дефицитарна“ на књижевној сцени – док је у другом сведочила исповести пријатеља који се, суочен са медијском сликом жене са пушком под натписом Yugoslav National Costume (објављеном у Newsweek-у), одрекао сопственог „осрамоћеног“ идентитета, инсистирајући на томе да је пре свега преводилац Рилкеа и Пруста, а не представник земље редуковане на призоре бруталности и варварства.

ЛИТЕРАТУРА

Милановић, Жeљко (2012). Два писца и други. Београд: Службени гласник.

Ugrešić, Dubravka (1989). Forsiranje romana-reke. Zagreb: August Cesarec.

Ugrešić, Dubravka (2002). Zabranjeno čitanje. Zagreb: Konzor; Beograd: Samizdat B92.

Ugrešić, Dubravka (2005). Nikog nema doma. Beograd: Fabrika knjiga.

Ugrešić, Dubravka (2008). Kultura laži. Beograd: Fabrika knjiga.

Ugrešić, Dubravka (2002). Američki fikcionar. Zagreb: Konzor; Beograd: Samizdat B92.