Meša Selimović – između Derviša i zaborava

Meša Selimović – između Derviša i zaborava

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

„…Moj život je prilično ravan, zanimljiv i značajan samo za mene, i sva moja sjećanja su samo moja, društveno prilično nevažna: nikada nisam bio u položaju koji bi mogao znatnije i šire da utiče na istoriju, uvijek sam bio jedan od mnogih učesnika u istorijskim zbivanjima…“ pisao je Meša Selimović u svojim „Sjećanjima“ publikovanim 1976. godine. Da li se u ovim rečima, možda, krije odgovor na pitanje, zbog čega, pri pomenu imena velikana pera srpske i jugoslovenske književnosti XX stoleća, poput Ive Andrića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Dobrice Ćosića i drugih, uvek pomislimo i na ime Mehmeda Meše Selimovića, ali često „zaboravimo“ da ga izgovorimo?! Da li u našoj „kolektivnoj podsvesti“ postoji izvesna zamerka na veličinu ili kvalitet udela „književnog“ i „književničkog“ zaveštanja koje je ovaj pisac uzneo na oltar pobede etičke uzvišenosti nad raznim oblicima bezumlja i praznoslovlja u duhovnom identitetu Čoveka i Čovečnosti? Ukoliko znamo da se ta pobeda Čoveka i Čovečnosti, kao u Hramu Božijem, samo ponekad otkriva na mastilom ispisanim hartijama knjiga starostavnih i da pred njenim preteškim principima pokleknu i najgorljiviji zastupnici Pravde, nije nam teško da zaključimo da je Meša bio istinski junak „hodočašća“ toj Pobedi, a kao i svi hodočasnici, svoj put je prelazio tihim i smernim korakom pravednika. Meša pripada onom krugu zlosrećnih zatočnika Istine i Pravde, koji je zbog svog principijelnog opredeljenja  da ostane veran harmoniji Razuma i Duha, slavljen u meri sposobnosti njegovih tumača da priznaju sopstvenu nespremnost da putem „hodočašća“ navedenoj Pobedi koračaju iza njega. Osim ovog, drugog greha nije imao. Zapravo, Dobrica Ćosić je to dobro razumeo, kada je jednom prilikom za Mešu kazao: „…Uvideo sam da je to čovek široke književne kulture, iskrenog jugoslovenskog i srpskog ubeđenja, prijatan, razgovorljiv, staložen, samouveren i stamen, ali izrazito tolerantan prema drugačijem mišljenju…“.

Meša Selimović je rođen 26. aprila 1910. godine u tuzlanskoj porodici Alije i Paše Selimović. Pored Meše, Paša i Alija imali su još i tri ćerke Muliju, Safiju i Fadilu, kao i tri sina Muhameda, Šefkiju i Teufika. Odrašće u tuzlanskoj mahali, i tu će čuti i prve priče o svome poreklu i one će se duboko urezati u njegovo pamćenje. Sam će tu svoju muku o poreklu zapisati i javno saopštiti: „…Moji su svi iz Bileće i sada ima tamo Selimovića, u gradu Bileći. Bili su bogataši. Djed mi je bio, i preci uopšte bili su zlatari… Otac je bio posjednik… Živio je lako, lagodno, dosta neodgovorno. On je prototip za Hasana u „Dervišu“, to je moj otac… On nije čovjek knjige uopšte. On je čovjek od akcije, dosta avanturista, jedan vedar čovjek, sposoban, ali izdržljiv… Živio je uglavnom od prodavanja imanja… Volio je konje, automobile, volio je žene, volio lov, piće, društvo. Veliki veseljak… On je bio apsolutni gospodar. Mi smo smjeli ući u sobu njegovu samo dvaput godišnje, na dva praznika. I to se uđe, pokloni se…“. Sa druge strane, deca su odrastala i vaspitavana najviše pod uticajem njihove majke Paše, žene nežnih ličnih karakteristika i snažnog patrijarhalnog i tradicijskog etičkog profila. Mešini savremenici sećaju se da je mnogo čitao. Naravno, najpre Andersenove bajke, potom Zmaj Jovine pesme, romane Karla Maja, Dikensa, a onda Dostojevskog, koji ga je opčinio i kojem će se vraćati i u poznim godinama. Piše prvu pripovetku poput „Prvi put s ocem na jutrenje“ Laze Lazarevića. Sestra Safija mu je rekla da je „to slučaj s ocem njihovim“, koji je na menicu izgubio ceo imetak i propao. U četvrtom razredu tuzlanske Gimnazije izdavao je školski list „Prvijenče“ i u njemu je objavio svoju prvu priču. Svirao je na gitari, igrao fudbal, plivao. U školi je osvajao većinu nagrada za pismene sastave. Družio se, takoreći, isključivo sa Srbima. Jednostavno, progonila ga je priča koju je u kući svojih roditelja čuo: da su njegovi prapreci prešli u islam da bi sačuvali imetak… Smatrao je da će se na taj način vratiti svojim etničkim korenima. Veliku maturu položio je školske 1928/29. godine. Bila je to poslednja generacija tuzlanske Gimnazije koja je na kraju školovanja dobila štitove, kao znak zrelosti.

U jesen 1929. godine upisao se na Pravni fakultet univerziteta u Beogradu, međutim, već u novembru naredne 1930. godine napušta studije prava i uz odobrenje rektora dr Vladimira Ćorovića počinje da studira na Filozofskom fakultetu. Upravo na studijama u okviru nastavnih programa Filozofskog fakulteta, Meša Selimović će zadovoljiti sve svoje akademsko-intelektualne i naučne strasti i sklonosti. U toku studija, njegove kolege i prijatelji iz Hercegovine prozvali su ga nadimkom Meša i to ime zadržaće sve do smrti. U fudbalskom klubu BUSK (Beogradski univerzitetski sportski klub) bio je jedan od viđenijih fudbalera – stasit momak, prefinjen tehničar, bio je omiljen među studentima. Prvi deo diplomskog ispita iz jugoslovenske književnsti polagao je 16. juna 1933. godine pred komisijom: Pavle Popović, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović. Tema pismenog zadatka bila je „Jovan Jovanović Zmaj i Đura Jakšić kao liričari“. Dobio je osmicu. Drugi deo diplomskog ispita iz srpskohrvatskog jezika sa staroslovenskim, polagao je 12. marta 1934. godine kod Aleksandra Belića, Branka Miletića i Stjepana Kuljbakina. Na pismenom ispitu („Rečenica i kongregacija u njoj“) dobio je šesticu. Mehmed Sokolović diplomirao je u martovskom roku 1934. godine srpskohrvatski jezik, jugoslovensku književnost, češki jezik, narodnu istoriju i ruski jezik. Vraća se u Tuzlu, varoš koju je veoma voleo i u kojoj je sa radošću provodio ferije – družeći se sa prijateljima koji su studirali u Beogradu i Zagrebu, igrajući fudbal, organizujući priredbe, a posebno je aktivan u radničkom sportskom društvu „Sloboda“, kao fudbaler. Odlukom ministra prosvete Kraljevine Jugoslavije postavljen je 9. aprila 1935. godine za nastavnika Građanske škole trgovačkog smera u Tuzli. Predaje račun, higijenu, krasnopis i crtanje, a potom srpskohrvatski jezik. Zbog narušenog zdravlja oslobođen je služenja vojske. U jesen 1936. godine premešten je na rad u tuzlansku Gimnaziju, gde predaje srpskohrvatski jezik i higijenu u trećem, petom i šestom razredu. Te, 1936. godine umire Alija Selimović, „u punoj snazi od apopleksije“, u 54. godini.

Meša Selimović je u tuzlanskoj Relanoj gimnaziji (u kojoj je proveo petnaest godina života, osam kao student, a sedam kao profesor), upoznao Desanku Đorđić, „zvaničnog dnevničara sreskog načelstva“, koja je honorarno predavala gimnastiku. Vrsna gimnastičarka, prednjak u Sokolcu, Desa je poticala iz ugledne srpske tuzlanske porodice. Brat Pero je bio prvi Tuzlak koji je studirao teologiju, u Kijevu čak. I Meša će biti jedan od viđenijih članova Sokola. Kao član uprave Sokolske župe u Tuzli, u prvom broju „Vesnika sokolske župe“, objaviće članak „Moralna obnova naroda“. Tako je Sokolstvo proželo Mešin život, postajući vođa, savetnik i oslonac u životnoj borbi… Pred izbijanje Drugog svetskog rata, želeo je da ozvaniči vezu sa Desankom, ali je naišao na protivljenje svoje porodice, međutim, ne iz nacionalno-verskih razloga, već zato što je, iz perspektive Mešinih najbližih članova familije, zbog njene sportsko-gimnastičarske profesije ili hobija, Desanka bila osoba sumnjivih moralnih kvaliteta. Profesorski ispit položio je 14. maja 1939. godine. Drugi svetski rat je, kako je sam zapisao, dočekao “izgubljen, deprimiran stvorenim stanjem u Jugoslaviji i svijetu”. U Sreskom načelstvu u Tuzli bio je upisan kao pristalica komunista, sa kojima se intenzivno družio, iako nije javno učestvovao u manifestacijama rudara i gradske sirotinje. Sve do avgusta 1942. godine, Meša se nalazio u Tuzli, gde je na osnovu partijskih smernica obavljao niz konspirativnih i diverzantskih zadataka usmerenih u pravcu borbe protiv okupatora i kvinsliških ustaških vlasti. Na osnovu nejasne dojave, koju je ustaškim vlastima isporučio jedan odbegli partizanski podoficir iz IV Istočnobosanske brigade, u avgustu navedene godine, došlo je do pretresa porodičnog doma Selimovića, a potom i do hapšenja Meše, kao i njegovog mlađeg brata Muhameda i sestre Safije. U grupi od 40 uhapšenih rodoljuba, većinom levičara i komunista, Meša je u zatvoru bio preko 120 dana, a jedan deo tog vremena proveo je okovan. Na intervenciju uglednih građana Tuzle, u prvom redu tuzlanskog muftije, Meša, kao i članovi njegove porodice pušteni su na slobodu. U maju 1943. godine Meša je prešao na oslobođenu teritoriju, gde je potom primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije i postavljen za člana Agitpropa KPJ za Istočnu Bosnu. U partizanima se oženio Desom Đorđić. Postavljen je, u decembru 1943. godine, za političkog komesara Tuzlanskog odreda. Bila je to dobro organizovana jedinica, sa preko pet stotina boraca, koja se u dolini Spreče često borila sa muslimanskim i četničkim formacijama. Jedan je od viđenijih saradnika tek pokrenutog lista “Oslobođenje”, organa Narodno-oslobodilačkog fronta za Bosnu i Hercegovinu, a kada je ovo glasilo preseljeno u Krajinu, Meša je saradnik lista “Front slobode”. U aprilu 1944. godine vraćen je na položaj člana Agitpropa KPJ za Istočnu Bosnu.

Tragična smrt brata Šefkije, obeležila je njegov život i potonje književno stvaralaštvo Meše Selimovića. Iste godine kad i Vladan Desnica, objavio je prvu knjigu Meša Selimović (1910—1982), pripovedač iz Istočne Bosne. NJegovo sazrevanje bilo je sporo, još sporije nego Desničino. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka Prva četa (1950), objavio je u 40-oj, a drugu, roman Tamnica (1961) u 51-oj godini života. Obe je kritika primila s nepoverenjem. Nisu mnogo bolje prošle ni sledeće njegove knjige, zbirka pripovedaka Tuđa zemlja (1962) i kratki poetski roman Magla i mjesečina (1965), iako su to bila već sasvim zrela ostvarenja. NJihova vrednost uočena je tek kada se pojavio veliki roman Derviš i smrt (1966), koji je kritika odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Radnja romana zbiva se u 18. veku, u Sarajevu; junak je Ahmed Nurudin, derviš; svako poglavlje počinje nekim citatom iz Kurana kao motom. Međutim, taj istorijski i civilizacijski sloj predstavlja samo jednu, i to manje važnu, stranu ovog dela. Po gledanju na čoveka i razumevanju njegova odnosa prema društvenim institucijama ono je izrazito moderno i posve savremeno. Roman snažne misaone koncentracije, pisan u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim nadahnućem, Derviš i smrt povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. On počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došao do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca čovekovog življenja. Sve te kvalitete Selimović je ponovio i u sledećem romanu, Tvrđava (1970), koja nas vraća u još dublju prošlost, u 17. vek. Tvrđava je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija“ zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u autentični život, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, Tvrđava je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija. Poslednji Selimovićevi romani, Ostrvo (1974) i posthumno objavljeni Krug (1983), oba s temom iz savremenog života, nisu dostigli snagu i upečatljivost prethodnih dvaju. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor „Bosna-filma“, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“. Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je biran za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), NJegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a.

Ali ono po čemu je Meša Selimović najviše ostao urezan u sećanju ljudi svog vremena je vrstan profesorski rad. Neki kritičari su čak za njega govorili da je naročito pismen, ali bez talenta. Mlađe kolege Mešu Selimovića doživljavali su kao uzora i sa divljenjem u očima posmatrali sve što je on radio.„Nijedan profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočili su o jednom bogom danom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost ,“ reči su Matije Bećkovića o svom starijem kolegi Meši Selimoviću. Žena koja je Meši priuštila da ima najtopliju postelju, popeglane košulje, poljubac pred odlazak na put, koja je umela da jasno kaže da poštuje volju svog supruga i da sa njim ide ako treba i na kraj planete po njihov komad sreće, zvala se Daroslava-Darka Božić. Darkin Meša svakodnevno je uplovljavao u mulj ljudskih smicalicama, zlobnih jezika koji su umeli jedino da ruže kako bi skrenuli pažnju sa svog manjka dara da bilo šta korisno učine. Naročito se nalazio na meti političkih hajki i poslednji jezičak na vagi bila je njegova bolest i ignorisanje sredine u kojoj je živeo. Bili su potpuno apatični ka stanju čoveka koji ih je toliko zadužio svojim kako književnim, tako i društvenim angažmanom. Nakon toga, sa porodicom iz Sarajeva, Meša Selimović seli se za Beograd gde je imao prijatelje koji bi mu se našli ako zatreba. U jednom pismu svom prijatelju pred odlazak napisao je: “Bosna je teška, teretna zemlja i ovde nije lako živeti, ako je čovek samo za santimetar viši od proseka. Meni je slučaj dao taj santimetar, i osudio me na ispaštanje.” Darka i Meša rešili su da spakuju svoj život u par kofera, ponesu svoje krpice sa sobom i zauvek napuste Bosnu. Šetajući Baščaršijom, Meša je jednom piscu rekao: “Ja danas odlazim i više se nikada neću vratiti.” Tako je i bilo. Sa svojom Darkom iz Sarajeva krenuo je put Beograda gde su ga čekali pouzdani prijatelji i novi život bez prekora, zlobe, sujetnih hitaca, političkih mišolovki. Spokoj je pronašao u Beogradu, družio se sa Dobricom Ćosićem, Antonijem Isakovićem, igrao je svoj dragi preferans, uveče pisao dok je njegova Darka sedela kraj njega i heklala ili čitala. Kada bi Meša završio koje poglavlje, Darka se pretvarala u uvo i slušala pomno svaku reč. Meša Selimović govorio je kako kroz svoja dela, tako i kroz svoje postupanje o čovekovoj promašenosti, naročito naglašavajući onu najbolniju.“ Ko promaši ljubav, promašio je život” – postulat maestralnog življenja koje ima svoj smisao i ušće sreće u koje se uliva je ljubav. U noći 11. jula 1982. godine, kada je posle sedmogodišnjeg, teškog bolovanja, Meša preminuo, Darka je njegovom kolegi Bećkoviću rekla: “Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!” Da je mogla, s njim i u smrt da pođe učinila bi to, ali ostala je da poštuje njegovu volju do kraja da ne dozvoli da se poslednja volja njenog Meše ne oskrnavi sve dok i sama ne zaspi kao i on.

“Potičem iz muslimanske porodice, iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredjeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borislava Stankovića, Petra Kočića, Iva Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem.” Dakle, na sve dileme i sumnje u vezi sa identitetskim karakterom Mešine književnosti, jedine ispravne odgovore dao je sam veliki pisac. Upravo, u datim činjenicama nalaze se i koreni postojanja onog „tihog otpora“ prema ovom srpskom književniku iz Bosne. Za tadašnje komunističke političke i intelektualne elite u Bosni i Hercegovini, prema čijim vizijama je Bosna trebalo da bude „svačija“ i „ničija“, a u perspektivi, zapravo „bosanska“, pa na kraju i bošnjačka, postojanje srpskog književnika, svetskog ugleda, pa još islamske veroispovesti, dovodilo je u pitanje realizaciju koncepta ustrojstva te „šeste jugoslovenske nacije“, čiju državu (kakvu-takvu) je i bilo moguće izgraditi divljačkim rušenjem Jugoslavije 1991. i 1992. godine, ali čiji državotvorni identitet nije moguće izgraditi sve dok u Bosni i na Balkanu ima ljudi koji pamte Mešu Selimovića i čitaju njegova besmrtna dela.