(О РОМАНУ МЕЛАНХОЛИЈА ОТПОРА ЛАСЛА КРАСНАХОРКАИЈА)
Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Повод за покретање приче представљен је у виду атракције („Атракциа! Фантастична атракција. Највећи свецки џиновски кит“, Krasnahorkai 2025: 31) – доласка својеврсног циркуса који своју посебност дугује изложбеном, до тада невиђеном материјалу – огромном препарираном киту. Присуство нечега новог што на себе скреће пажњу заинтересованих житеља могло је протећи на нивоу инцидента у учмалом свету једног мађарског града, да камион без врата и прозора није са собом довукао и хорду поштовалаца путујућег циркуса. Пратиоци, притом, нису загледани у необичи гигантски експонат, већ се откривају као хорде зла и обожаваоци структуре која стоји иза читавог замешатељства – логорејичног Кнеза, у чије име изазивају немире и почињу мисију разарања како би на крхотинама преосталог ишчашеног света конструисали нову, у крви рођену Целину.
„Он каже: он увек будеш сам слободан. Он стојиш између ствари. И између ствари он једино видиш целина. А целина потпуна рушевина. За његови следбеници он будеш Кнез, али за вид он будеш највећи Кнез. Само он видиш целина, јер он видиш да целина нема, он каже. И то што је Кнез мораш… увек мораш… очи видели. Следбеници убудуће рушевине направили, јер они исправно разумели што он видиш. Следбеници разумели: све ствари имала у себе обмана, али они не знали зашто. Кнез знаш: зато што целина – не постојиш“ (Krasnahorkai 2025: 192).
Кнез, као упосленик и изасланик ђавола, окупља насилне појединце, који као додатни пртљаг циркуса путују заједно са њим и уништавају све пред собом, и острвљујући се на људе и институције, сеју страх и смрт. Приповедач их затиче у граду чија је унутрашња структура представљена кроз ликове неснађених појединаца – господина Естера, занесеног музиком сфера и запитаног пред радовима музичких мајстора; госпође Пфлаум, малограђанке која се грози пред свим што исклизава из реда који она сматра једино важним и релевантним; њеног сензитивног сина Валушке, вођеног унапред зацртаним обрасцима кретања и понашања, који на свој начин оваплоћује идеју перформанса у циљу скретања пажње на бесконачност небеских елемената; госпође Естер, усмерене ка стицању положаја и позиције, без обзира на околности и цену која би морала бити плаћена како би се успела на себи ненаклоњеној друштвеној лествици – и низа појединаца који својим делањем и понашањем сведоче о животу у заједници свиклој на прихватање сваке датости која пред њих искрсне.
Господин Естер и Валушка људи су са појачаном сензибилношћу – њих као да не дотиче свет који им је свакако ненаклоњен и слеп за њихове покушаје да из „жабокречине најмрачније ступидности“ за себе изроде смисао, био он у одгонетњу музичких кључева и савршених штимова или током консултовања небеског свода при промени добро познате и навиком утабане путање кретања. Међутим, чак и на њихове од спољашњег утицаја скривене и забрављене светове утичу новонастале околности, којима околина тежи да се сурва у пропаст:
„Погледа у небо и учини му се да оно бише није на свом месту, па престрављено погледа још једаред и увиде да на месту неба нема више ничега, а онда погну главу и само настави да корача у мноштву чизама и шубара, као да је изненада схватио да је свако трагање узалудно, да је оно што тражи ишчезло, да су га прогутали земља, ово корачање, завера детаља“ (Krasnahorkai 2025: 212).
Крчмарски извођач вечитог преплета кружних путањи Сунца и Земље не успева да се одупре „ескадрону самога ђавола“ и невољно постаје један од рушилаца града, сведок непочинстава које су једне децембарске ноћи Кнежеви пратиоци извели над његовим суграђанима. На овом месту Краснахоркаи прави један интересантан списатељски маневар и у причу укључује и бележницу – дневник уништења непознатог аутора, једног од „наказних шампиона таме“, који Валушка остављен у разрушеној трговини чита. Сасвим је основано претпоставити да је сопственик доказног материјала о особеном грађењу нове целине и смисла застрашивач госпође Пфлаум, са уводних страница романа о приспећу воза препуног чудноватог света у град. Човек који је умало напаствовао згрожену жену промиче кроз роман као лајтмотив разарајућег поретка. О њему сведочи и заточени уништитељ, као о једном од првака несрећних збивања, решеног да се ослободи препознатљивог сукненог капута. Као што у маестралној мини-серији Декалог Кшиштофа Кјешловског у свакој од десет прича о кршењу Божјих заповести кроз кадар промакне неупадљиви човек у сличној одежди као сведок људске немоћи да поступа у складу са врлином (критика га често препознаје као „анђела“ и изасланика Божјег), тако у Краснахоркаијевим записима о наступајућој промени особа у својеврсном огртачу неодвојив је учесник сваког од готово истовремених процеса којима се поништава људскост. Бележница у Валушкиним рукама има моћ да оним што није речено и посведочено из визуре записника још више узнемири од оног што је до танчина описано – тако страдање трочлане породице коју разуларена маса следи и убија дата је само кроз назнаке о перманентном праћењу и сатеривању у ћошак. Највећу језу изазивају редови у којима је представљена немоћ родитеља да заштите дете и макар његов живот изместе из монструозноих, новонасталих околности – убијања без разлога и насладе над почињеним.
Често се у критици наговештава како је Меланхолија отпора заправо наставак Сатантанга и уобличење првоописаног зла у пуном капацитету. Осим што је неспорна тематска и мотивска сличност, Краснахоркаи и особеном „завером детаља“ доприноси учвршћивању овакве тезе. На првом месту, хронолошки и метеоролошки испоштован је овакав след – Сатантанго прати дешавања у свега неколико дана октобра, док је у Мелахолији отпора радња смештена на крај новембра и у прве дане децембра. Затим, перманентне падавине из првог Краснахоркаијевог романа посведочене су потоњом реминесценцијом на „срећне дане кад је поваздан лила киша“. Осим тога, сличности се очитавају и на плану сродних ликова – девојчица Ештика, јунакиња појачане сензибилности и удаљена од околине због својих менталних капацитета осликава се у Валушки, као што се доктор из Сатантанга – који се одваја од утицаја спољашњег света тако што се закива у кући – пресликава на лик господина Естера – који идеју о (само)отуђивању спроводи на идентичан начин. Слични су и победоносни говори оних који су у име доношења одлука у корист друштва на себе преузели власт и одговорност за заједницу нишчих. Интересатно је и то што су те високопарне и победоносне беседе изречене над телима оних који су се показали као недовољно слаби да наступајуће промене разумеју и преживе, те имају функцију и својеврсне опомене и завештања за преостале – над њима заклете да ће у новом поретку, баш због жртве страдалих, бити достојни носиоци новог поретка. Као Иримија, и госпођа Естер послужила се манипулацијом како би од неснађених и запитаних направила своје верне пратиоце и послушнике. Од председнице акције „Чисто двориште – честита кућа“, до ватрене заговорнице наступајућих новина, рођених у револуцији, дојучерашња браколомка уздигла се до прве грађанке, чијим потребама и укусу све мора бити подређено.
Литература
Krasnahorkai, Laslo (2019). Ide svet (prev. Marko Čudić). Beograd: Kornet.
Krasnahorkai, Laslo (2025). Melanholija otpora (prev. Marko Čudić). Beograd: Saturna.
Токарчук, Олга (2012). „Благ приповедач“ (прев. Милица Маркић). Поља, бр. 513, 6–18.
Чудић, Марко (2020). „Апокалипсавање – јунаци прозе Ласла Краснахоркаија и њихова сметењачка потрага за смислом“. Doomsday. Седми печат. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 239–255.
Остави коментар