MEĐUNARODNI (SVETSKI) POREDAK

Autor: dr LJubiša Despotović

Pojam poredak potiče od latinske reči ordo što u izvornom tumačenju znači red, niz, ili stalež, odnosno predstavlja jednu celinu koja je uređena tako što je na osnovu određenih pravila uspostavljena hijerarhija delova koji su u tu celinu uključeni i uklopljeni. Na engleskom jeziku reč order konotira ono značenje koje se odnosi na red, poredak, ili običaj, ali tako da se uvek misli na tzv. javni poredak, shvaćen kao zajednica ljudi posredovana društvenim pravilima, pravom, i sistemom zajedničkih vrednosti. Dakle, kada govorimo o pojmu poretka uvek moramo imati na umu da je reč pre svega o javnom poretku kao političkoj celini koja u sebe po određenim pravilima integriše druge delove na bazi zajedničkih vrednosti i prava i koji u konačnom smislu gradi politički poredak institucija sa državom kao njegovom krajnjom eksplikacijom.

Isto važi i za poredak moralnih vrednosti zato što njegova normativna dimenzija nema drugi smisao izvan potrebe očuvanja određene konkretne vrednosti. Na primer, hrišćanska norma ne ubij je u funkciji očuvanja života kao najviše vrednosti, a tek iza nje ide sankcija kao logična konsekvencija kršenja norme koja čuva vrednost ispred sebe: (POJMOVNA TRIJADA: VREDNOST – NORMA – SANKCIJA). Tako se poredak održava unutar samoga sebe kao samonoseća konstrukcija koja se gradi i izgrađuje na određenom sistemu vrednosti, normativnoj dimenziji koja ih čuva i sankcijama kao delu koji je zadužen za procesuiranje onih koji narušavaju ovakav poredak i njegovo ustrojstvo.

Pojam poredak uvek je radikalno suprotstavljen pojmu besporetka kao svojoj antitezi, kojim prevladava stanje anarhije, neregulisanosti i haotičnosti. Upravo u toj tački i međunarodni odnosi koji se u delu već opisane literature definišu kao anarhični i haotični, dakle, kao stanje besporetka, nastoje prevladati stvaranjem određenog poretka država koji treba da ih pomoću određenih pravila regulišu. Reč je o nastojanju država tokom istorije da unoseći izvestan red u svoje odnose stvore barem za jedan deo njih regulišuća pravila koja će stvoriti kakve takve pretpostavke za mir i razvoj, čemu je većina njih uglavnom i težila.

U antičkoj Grčkoj poredak je imao svoju trijadnu strukturu značenja. Pored pojmova taksis i kosmos kao klasičnih koji su održavali poredak društveni i prirodni, pojam systema se prevashodno odnosio na celinu koja se sastojala od međusobno povezanih i zavisnih podsistema. Klasična grčka filosofija je u svojim tumačenjima poretka sugerisala njegovo dvostruko značenje kao objektivni red sveta i kao tzv. subjektivni poredak. Dok je prvo značenje podrazumevalo uspostavljeni red stvari na osnovu zadatih načela logosa kao zakona, drugo subjektivno značenje svoj smisao je tražilo u shvatanju viđenja sveta posredovano našom subjektivnom spoznajom istog kroz hipotetičku vezu sa spoljnim poretkom posredovanu kroz ideologiju, interese i vlastiti pogled na svet. Stoga je naš ugledni sociolog politike, LJubomir Tadić, pojavu sistemske teorije (system theory) sa pravom označavao kao sveobuhvatnu ideologiju modernosti. „Jasnoće radi, treba pouzdano razlikovati kada je sistemska teorija, a) određen, poseban način razmišljanja; b) metod ili tehnika analize i c) pristup u upravljanju sistemima. Još tačnije: da li je u pitanju sistem, sistemska teorija ili sistemska analiza, tj. konkretni ili analitički sistemi“ (Simić: 163).

Brojna su nastojanja tokom istorije međunarodnih odnosa da se stvori kakav takav International Order kao uslov mirne koegzistencije nacija. U savremenoj fazi razvoja međunarodnih odnosa sve češće se u teoriji koristi pojam sistem koji bi kod mnogih teoretičara trebalo da pokrije manje više ista značenja kao i pojam poredak, dok je kod jednog broja on dobijao i sasvim nova specifičnija značenja. Pojam poredak se po nekima od njih koristio više u tradicionalnoj školi mišljenja i prevashodno za državu i njenu prateću fenomenologiju, dok je pojam sistem novijeg datuma i treba da odrazi specifičnosti promena u međunarodnim odnosima i na elastičan i više naučno-informatički način iskaže suštinu međunarodnih odnosa kroz teorijsku matricu sistema i podsistema. Na primer, realisti su skloniji upotrebi pojma poredak na tradicionalan način kao njima primereniji da izrazi suštinu međunarodnih odnosa kao odnosa moći, dok institucionalisti, legalisti i jedan broj neorealista su više skloni pojmu sistem kao izražajnoj analističkoj ekspresiji.

Morton Kaplan smatra da sistem predstavlja skup međusobno povezanih promenjivih, različit od svoje okoline na način da takav skup zadržava posebnost i pod uticajem poremećaja koji dolaze iz okruženja. Za Kaplana je glavna njegova karakteristika ili obeležje stabilnost sistemske strukture koja se održava uprkos izazovima koji mu prete ili uticajima koji se na njega vrše. Zato mnogi teoretičari međunarodne politike njegovo delo System and Process in International Politics smatraju ne samo nezaobilaznom literaturom nego i prvim pravim primerom primene naučnog metoda na izučavanja svetske politike, koje se još bavi i teorijom odlučivanja i teorijom vrednosti (isto: 170).

Brojne kritike ovakvog sistemskog pristupa sledile su logiku koja smatra da su sistemski modeli visoko apstraktni te da stoga nisu sposobni da ozbiljnije uvaže empirijsku realnost, tačnije da upravo nju žrtvuju svojoj apstrakciji. Česta (zlo)upotreba analogija sa drugim sistemima u nauci, biološki, hemijski i sl. takođe se vrše nekritički i prelaze u svoju suprotnost. „Jedna apstrakcija se ne može objasniti drugom“, i ona je najbolji primer pobede forme nad suštinom. „Zato što ciljaju visok stepen uopštavanja, pri tome potpuno odvojeni od stvarnog međunarodnog života, koriste sredstva i postupke drugih naučnih disciplina, modeli koje su dali Kaplan i Modelski ne hvataju gradivo politike“ (isto: 180).

KAPITALIZAM KAO SVETSKI SISTEM

Ozbiljne teorijske rasprave u kojima se koristio pojam sistem vezane su pre svega za doba kapitala, odnosno uspostavljanja kapitalizma kao novog sistema društvenih, ekonomskih, finansijskih i tehnoloških odnosa. Isprva one grade sistemski pristup tako što obuhvataju ceo društveni i državni okvir da bi na kraju bile usmerene na ceo kulturno-civilizacijski sklop. Otuda su i nastale ozbiljne rasprave o važnom uticaju kapitalističkog sistema na raspored moći savremenog međunarodnog poretka. Dakle, teorijske rasprave o kapitalizmu počele su da se kreću u kontekstu pominjanja pojma sistem, gradeći tako prvo u ekonomiji a onda i na širem fonu priču o kapitalističkom sistemu odnosa. Nedugo zatim te će se rasprave iz prostora ekonomskih teorija i istorije preseliti na polja međunarodnih odnosa određujući čitav teorijski pravac koji govori o ulozi kapitalističkog sistema na konfiguraciju moći u međunarodnom poretku.

Kolega Dragan Simić podseća da je reč kapitalizam prvi, početkom 20. veka upotrebio nemački sociolog Verner Zombart u delu „Savremeni kapitalizam“ u kome je pod pojmom kapitalizma podrazumevao način na koji se upravlja – obično radi postizanja sebičnih ciljeva, neprestanim ulaganjem kapitala (Simić 1999: 151). Doprinos Zombarta, a još više čuvenog francuskog istoričara Fernanda Brodela, u otkrivanju sistemskih karakteristika kapitalizma leži u činjenici da oni nisu podlegli ekonomskim doktrinama i vrlo jasno i argumentovano pokazali da ni tržište, ni potrošnja, pa čak ni materijalna proizvodnja nisu njegove originalne karakteristike, već da ih je on preuzeo iz ranijih istorijskih epoha, i znalački iskoristio za svoje interese. Materijalna proizvodnja kao i tržište uz jasno diferenciranu društvenu hijerarhiju postoje od vajkada. To nam je posebno jasno i opsežno dokazivao patrijarh moderne istoriografije, F. Brodel, u svojim serioznim istorijskim raspravama ( „Dinamika kapitalizma“, „Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od 15. do 18. veka“, i „Mediteran“).

Objašnjavajući značaj društvene hijerarhije za nastanak kapitalizma F. Brodel jasno ističe ključnu ulogu buržoazije u njegovom sustinskom nastanku kao sistema društvenih odnosa: „…kada je reč o Zapadu, ono što grubo nazivamo, rečju koja se kasno nametnula, povešću buržoazije, koja je bila ona društvena snaga na koju se kapitalistički proces oslanjao, tvorac ili korisnik postojane hijerarhije koja će predstavljati kičmu kapitalizma. Doista, da bi učvrstio svoje bogatstvo i svoju moć, kapitalizam se oslanjao na, uzastopce ili istovremeno, na trgovinu, lihvarstvo, prekomorsku trgovinu, upravnu službu i zemljišni posed, koji je predstavljao postojanu vrednost i povrh toga donosio – i više nego što misli – očigledan ugled u samom društvu. Ako obratite pažnju na te duge porodične loze, na lagano gomilanje porodičnih imanja i počasti, prelazak, u Evropi, iz feudalnog uređenja u kapitalističko uređenje postaće vam gotovo shvatljiv“ (Brodel 1989: 81).

Ozbiljne naučne studije su belodano pokazale da je kapitalizam kao sistem svoju moć gradio na monopolima. Prvo unutar postojećih društava, a vrlo brzo i još surovije na međunarodnom planu (kolonijalizam, imperijalizam, globalizacija). Zakoni ponude i tražnje važili su, a i danas važe, samo za sitnije transakcije i malomoćne preduzetnike, dakle, moramo znati da postoje dva tipa tržišta, javno tržište (public market) i ono drugo mnogo moćnije i od javnosti dobro skriveno tržište (private markets) koje deluje mimo svih pravila koja važe za ostale. „Još jedanput: vid razmene zasnovan na konkurenciji na otvorenom, od strane države kontrolisanom tržištu, ne zanima kapitaliste. Ogromne zarade dolaze sa kontratržišta, veštim korišćenjem dobijenih monopola; bezobzirno mešetarenje novcem i proizvodima, izazivanje veštačkih nestašica, lihvarenje i bezočno izrabljivanje radne snage su bili zaštitni znaci kapitalizma sve do tehnološkog buma u našem veku kada je transnacionalni kapital pronašao tananije načine vlastite ‘oplodnje’“ (Simić: 152).

Tako, da sumiramo nakon kraće analize, svi ozbiljni istraživači i kritičari kapitalizma, od Karla Marksa, Lenjina, Zombarta, Brodela i dr. saglasni su u stavu da je monopol a ne tržište kako nas pogrešno i apologetski već dva veka uče ekonomisti, glavni osnov sticanja enormnog bogatstva manjine na račun ogromne većine. Stoga je u pravu F. Brodel koji otvoreno kritikuje scijentizovanu zapadnu nauku koja previše pažnje pridaje empirijskim istraživanjima, jer zanemaruje istraživanja koja su posvećenja tzv. procesima veoma dugog trajanja (tres longue duree) bez kojih se ne može razumeti dejstvo dubinskih sila istorije, koje suštinski i na duži rok oblikuju kulture i civilizacije a ne samo pojedina društva i države. „Brodel u tom pogledu sasvim ispravno kritikuje empirijsku sociologiju koja se gubi u događajnoj prašini stavljajući naglasak u istraživanju na pojave tzv. trećeg sprata“. (isto:157)

Jedan od najboljih Brodelovih učenika je po svedočenju mnogih intelektualaca ali i značajnom opusu koji je ostavio svakako Imanuel Valerštajn nekadašnji direktor centra Fernanda Brodela u NJujorku. U političku nauku uvodi pojam svetski sistem kao „analitičku jedinicu za proučavanje celine društvenih odnosa“, koja je iznad naroda, nacija ili država. Jedan od njegovih ključnih nalaza svojstvenih kapitalizmu kao svetskom sistemu je dvostruko shvatanje nejednakosti. Jedna je tzv. prostorna nejednakost, koju Valerštajn ilustruje na geografskoj osi centar, poluperiferija, periferija[1]i druga javnosti mnogo više poznata tzv. klasna nejadnakost kao suštinski ekonomsko-finansijski izraz nejednakosti koja nastaje u kapital odnosu.

Kao posledica obe nejednakosti i kao njihova sinergijska rezultanta javlja se strukturalno nasilje. „Strukturalno nasilje se u ovom slučaju nužno javlja kao posledica podređenosti podsistema celini, tj. sistemu unutar vertikalne, hijerarhijske organizacije svetskih privrednih odnosa“ (isto: 159). Pri čemu se u obe varijante nejednakosti, a naročito onoj teritorijalnog karaktera, striktno čuva osa ekonomske nejednakosti poznatija kao bogati – siromašni. Ova materijalizovana manifestacija nejednakosti ima svoju geografsko-prostornu dimenziju, ne bi li i na takav način političke strukture centra i finansijske elite u njima večno sačuvale svoju privilegovanu društvenu poziciju.

Definisana strukturalna obeležja nejednakosti kapitalizma kao svetskog sistema, kao što smo ranije konstatovali prenose se i na međunarodni nivo odnosa gradeći masivni poredak nejednakosti kao tvrdo uporište svoje svekolike moći. Kao što smo već ranije konstatovali njen verni i stalni pratilac na međunarodnom planu je i tzv. strukturalno nasilje, kojim se očigledno nepravedni i ponižavajući odnosi za većinu država i nacija upražnjavaju svaki put kada bi se pokrenuo mehanizam javne pobune protiv njega. Reč je po Tomasu Molnaru o ideologiji globalizma koja se brutalno nameće od strane hegemonističkih vrhova građanske klase tj. nadnacionalne plutokratije u nastojanju da ona postane univerzalni obrazac u svetskoj politici.

IDEJA SVETSKE DRŽAVE – SVETSKA VLADA

Ideja svetske države sadrži u sebi zamisao da je moguće ostvariti ujedinjenje čovečanstva pod jednom zajedničkom vlašću, dok se pod svetskom državom podrazumeva model moderne države koja po svojim karakteristikama i načinima funkcionisanja u svemu suštinskom podražava obrazac egzistiranja novovekovne države. Dakle reč je o svojevrsnoj globalnoj državi, koja osim prostorne sveobuhvatnosti treba da odgovori i svim drugim funkcionalno-institucionalnim određenjima moderne države, koja uzgred budi rečeno po nekim shvatanjima ne bi smela imati totalitarne pretenzije i nedemokratski karakter, što je gotovo nemoguće obezbediti.

Stoga u klasičnom smislu definisanja države po međunarodnoj konvenciji iz Montevidea iz 1933. godine (teritorija, stanovništvo, javno i legitimno izabrana vlast) ona bi trebala da ima sledeća funkcionalna i suštinska obeležja:

1. u teritorijalnom opsegu njena bi suverena vlast trebala da obuhvata prostor celog poznatog sveta naše planete, uključujući naravno u taj prostor vazdušne, morske i druge dimenzije prostornog rasprostiranja.

2, takođe, kada je u pitanju stanovništvo nad kojima se upražnjava njena suverena vlast to bi trebalo da bude celokupno stanovništvo planete, odnosno tzv. svetsko građanstvo koje je dužno da se pokorava tako definisanoj vlasti.

3. legitimno izabranu vlast i do kraja izgrađen institucionalni poredak države koja bi bila sposobna da na efikasan način upražnjava vlast i sprovodi zakone.

„Suverenost tako zamišljene svetske države bila bi omeđena samo odnosima sa osnovnim, federalnim jedinicama koje je sačinjavaju, a koje nisu suverene u punoj meri, ali zadržavaju izvestan stepen suvereniteta, stepen koji zavisi od podele nadležnosti između njih i globalnog centra moći“ (Gajić 2012: 21).

Neki teoretičari međunarodnih odnosa smatraju da je globalizacija (proces nametanja globalizma kao ideologije) u stvari najbolja prilika koja se ukazala u modernom razvoju svetske politike i koja bi trebalo da se iskoristi nametanjem (po njima izgradnji) novog svetskog poretka kao finalnog čina realizacije ideje svetske vlade i svetske države. Pri tome im se osnovna argumentacija oslanja na manje-više realna obeležja savremenog sveta u kome se pojačavaju odnosi globalne međuzavisnosti: tehnološke i komunikacijske povezanosti, dominacije transnacionalnih struktura i institucija, superiorne uloge globalnog kapitala, jačanja nedržavnih institucija i organizacija, globalnih MVO i NVO i sl.[2]

Takođe, često se kao argument za stvaranje svetske države navodi potreba rešavanja globalnih problema kao što su: klimatske promene, pitanje energije, nedostatka hrane i vode, sve učestalije prirodne katastrofe, radikalni terorizam religijskog tipa, brojne ekonomske i finansijske krize, sve veća polucija i kontaminacija životne sredine, ponovna trka u naoružanju (i izgradnja novih generacija nuklearnog oružja), brojnih zdravstvenih problema (pandemije i biološki ratovi), politička nestabilnosti u mnogim regionima sveta, sve izraženija rasna i verska netrpeljivost, i mnogih drugih problema koji traže hitno rešavanje.

Takođe, ističu se i argumenti kako je navodno sazrelo vreme da se uznapredovali razvoj tzv. globalnog društva kruniše izgradnjom novog svetskog poretka kao njegovog funkcionalnog i logičnog zaokruženja sa svetskom državom i globalnom vladom, kao krunom tog procesa.

Prečesto korišćen i mnogo puta zloupotrebljen pojam globalizacije (kao maska za neoimperijalizam), počeo je u nauci da se koristi sa kraja šezdesetih godina dvadesetog veka, i iz decenije u deceniju postao nezaobilazan za gotovo sve (post)moderne pojave, kojima je trebalo da se odredi ne samo sinhronijska temporalna dimenzija, već i da se prikriju značajni nedostaci ozbiljne naučne analize za sve dominantniju fenomenologiju modernosti. Suprotno većini kolega, pristalica sam one škole mišljenja koja globalizacijske procese spušta (pomera) vremenski mnogo niže, na sam kraj devetnaestog i na početak dvadesetog veka, kada su počeli uzbudljivi tokovi difuzije, privredne, finansijske, kulturne, i tehnološke razmene, koji su odista činili da se na pozitivan način sažima prostor i povezuju udaljeni krajevi planete.[3]

Slobodan protok, robe, ljudi i kapitala, nisu bili kao danas bezuspešna maska za procese neoimperijalnog pokoravanja sveta i izgradnju novog svetskog poretka, već istinski ideali koji su egzistirali u stvarnosti međunarodnih odnosa toga vremena. Trijadu pojmova koju sugerišemo (globalizam – globalizacija – novi svetski poredak) kao eksplikativni okvir treba da objasni kako stvari odista stoje. Globalizam je ideologija postmodernog pokoravanja sveta, globalizacija je proces bezočnog nametanja globalizma kao ideologije a novi svetski poredak njegov krajnji cilj, kojim bi se izgradio poredak globalnog pokoravanja sveta jednoj svetskoj vladi, jednom pravnom poretku i njenim finansijskim elitama. Stenli Hofman ispravno primećuje da se bogate nacije ne slažu u tome da pomognu siromašnijima. Mnogi su još radikalniji u svojoj kritici globalizacije, pa smatraju da nije reč o procesu već o projektu uticajnih elita koje nastoje da nametnu svoje interese kao ekskluzivne. Među tim značajnim teoretičarima su: Noam Čomski, Pjer Burdije, Suzan DŽordž i dr. „Globalizacija je za njih uticajna ideja koja opravdava planetarne manipulacije visokog kapitala, tj. besprizornog sticanja profita na štetu marginalizovane većine“ (isto: 181).

Mnogi sociolozi i ekonomisti globalizaciju vide kao „proces povećane saradnje, komunikacije i međuzavisnosti, koji su nastali kao posledica ekonomskih, političkih i kulturnih dešavanja u savremenom kontekstu“ (Gajić: 179). Ovakvo površno viđenje globalizacije ne ide dalje od obične deskripcije, ostavljajući bez odgovora, zašto se pomenuti procesi dešavaju, koji im je konačni smer, a još manje ko ih usmerava i čijim interesima oni odgovaraju. Kolega Aleksandar Gajić je učinio značajan napor da izvrši grupisanje različitih teorijskih opservacija globalizacije odnosno različitih mišljena o njenom karakteru. Po njemu u prvu grupu spadaju teoretičari koji globalizaciju doživljavaju kao ideološki mit pravih procesa transformacije kapitalističkog sistema, mit koji preuveličava domete savremenih trendova; pritom, pojedini teoretičari (Burdije) samo donekle, a neki drugi (Valerštajn) u najvećoj meri spore aktuelnost globalizacije“. U drugoj grupi su autori koji globalizaciju posmatraju kao „širok i sveobuhvatan proces u svim sferama društvenog života, pri čemu globalizaciju ili odobravaju (pozitivni hiperglobalisti) ili joj se suprotstavljaju (negativni hiperglobalisti)“, pritom pribegavajući postmarksizmu ili teorijama modernizacije kao eksplikativnom modelu za njeno objašnjenje. Trećoj grupi pripadaju oni autori koji na globalizaciju gledaju kao na osnov za objašnjenje savremenih društvenih promena, ali smatraju da je taj proces nedorečen, nejasan i krajnje protivurečan. A kada je pak u pitanju istorija teorija o globalizaciji jasno se izdvajaju dve grane. Prvu čine teorije o imperijalizmu, a drugu klasične teorije modernizacije i konvergencije. Teorija o imperijalizmu, čiji su glavni zastupnici u marksističkom (Lenjin, Hilfidering i Luksembur) a u liberalnom vidu (Hobson, koji se smatra i rodonačelnikom čitave teorije), bila je usmerena ka analizi kapitalističkog sistema, tj. odnosa kapitalizma i krize reprodukcije (isto: 180).

David Held na primer sve klasifikacije o globalizaciji svodi na hiperglobaliste, skeptičare i transformacionističare, nastojeći da eklektički sačuva modernu nacionalnu državu kao bazičnu ćeliju međunarodnog poretka i da je uklopi u za njega neizbežnu višespratnicu globalizovane strukture sveta. Held po nama naivno postavlja celu priču jer smatra da je moguće uz gubitak spoljnjeg suvereniteta sačuvati unutrašnji. On kao da ne zna osnovno svojstvo državne suverenosti da je ona nedeljiva, neprenosiva i neotuđiva, te da kao takva se ne može deliti i gubiti u nekim svojstvima a u drugima sačuvati. D. Held na ime smatra da države mogu gubitkom spoljnjeg suvereniteta, u nekim segmentima unutrašnjeg suvereniteta da ne oslabe, već da ga naprotiv ojačaju. (isto:187) Što je ne samo politikološki nonsens nego i realno nemoguća situacija kada je posmatramo u kontekstu globalizovanih međunarodnih odnosa, u kojima vladaju velike sile i nedržavni akteri u sadejstvu sa transnacionalnim korporacijama i finansijskim kapitalom. Usput sve nabrojano dobro je zamaskirano mimikrijskom zavesom „demokratije“ i manipulativnim delovanjem globalnih medijskih sistema.

Literatura:

F. Brodel (1989). Dinamika kapitalizma. Sremski Karlovci: IK Zorana Stojanovića.

A. Gajić (2012). Ideja svetske države. Beograd: Pravni fakultet.

LJ. Despotović (2015). Geopolitika destrukcije. Sremski Karlovci: Kairos.

LJ. Despotović; Z Jevtović (2019). Geopolitika medija. Sremski Karlovci: Kairos.

LJ. Despotović , M. Drobac (2020). Globalni poredak i bezbednosni rizici. Sremski Karlovci: Kairos.

D. Simić (1999). Poredak sveta. Beograd: Zavod za udžbenike.

D. Simić (2009). Svetska politika. Beograd: Fakultet političkih nauka.

[1] vidi u knjizi LJ. Despotović; Z Jevtović (2019). Geopolitika medija. Sremski Karlovci: Kairos, 35.

[2] vidi u knjizi LJ. Despotović , M. Drobac (2020). Globalni poredak i bezbednosni rizici. Sremski Karlovci: Kairos, 57.

[3] više videti u LJ. Despotović (2015). Geopolitika destrukcije. Sremski Karlovci: Kairos, 10.