Аутор: др Александра Колаковић, научни саветник Института за политичке студије
Међународни самит о свемиру 9. и 10. септембра 2026. године у Grand Palais у Паризу један је од најзначајнијих дипломатских догађаја које је Француска организовала у последњој години мандата Емануела Макрона. На први поглед, реч је о скупу посвећеном свемирским технологијама, истраживању космоса, сателитима и будућности свемирске индустрије. Међутим, његов значај је знатно шири. У позадини Самита налази се једно од централних питања савремене европске политике, на коме је Макрон инсистирао још од првог мандата: може ли Европа остати технолошки, економски, безбедносно и стратешки суверена, посебно у свету у којем свемир постаје једно од кључних поља глобалног такмичења?
Одржавање Међународног самита о свемиру иницирао је француски председник Емануел Макрон, а Француска га је конципирала као велики међународни форум који повезује државе, међународне организације, свемирске агенције, индустрију, инвеститоре, научнике и све заинтересоване актере. Било је око 2.000 учесника, док је политички ниво представљен са готово 120 страних делегација. Званична француска концепција је намерно шира од класичне свемирске конференције: питања управљања свемиром повезују се са индустријом, науком, одбраном, економијом, инвестицијама и међународним правом, што је слично концепту који је Француска применила и у погледу вештачке интелигенције.
Свемир није ново поље интересовања глобалних актера. Већ током Хладног рата свемир је био симбол технолошке моћи. Трка између САД и Совјетског Савеза била је повезана са престижом, војном технологијом и научним достигнућима. Међутим, у XXI веку свемир је постао инфраструктура свакодневног живота. Сателити омогућавају комуникације, навигацију, временску прогнозу, посматрање Земље, управљање кризама, пољопривреду, транспорт, финансијске трансакције и војне операције. Истовремено, свемирска инфраструктура постаје све значајнија за националну безбедност. Зато је кључно ко контролише инфраструктуру од које зависе комуникације, информације, навигација, одбрана и економија? Европа се у том погледу налази у специфичној позицији. Она има веома развијену научну и индустријску базу, сопствене ракете, свемирске центре и сателитске системе, али је у одређеним критичним сегментима и даље зависна од САД. Европска свемирска агенција упозорава да Европа мора да донесе одлуку о томе какву улогу жели да има у новој ери истраживања свемира. На самиту директор Европске свемирске агенције Јозеф Ашбахер позива европске лидере да дефинишу ниво амбиције Европе у следећој фази свемирске активности, која укључује интензивирање активности у ниској орбити, повратак Месеца као простора дугорочног присуства и припреме за будуће мисије ка Марсу.
Самит се уклапа у ширу Макронову концепцију европске стратешке аутономије. Макрон већ годинама инсистира на томе да Европа не сме бити само велики економски простор који се ослања на туђе технологије, америчку безбедносну архитектуру и стране технолошке компаније. Та логика је најпре била видљива у одбрани, затим у енергетици, дигиталним технологијама, вештачкој интелигенцији, производњи полупроводника, а сада и у свемиру. У том смислу, свемир је за Макрона један од нових стубова европског суверенитета. Француска већ има изузетно снажну позицију. Поседује сопствену свемирску индустрију; дугу традицију ракетних технологија; европски космодром у Куруу; компаније као што су Airbus и Thales Alenia Space; значајну националну свемирску агенцију CNES; Ariane као европски систем лансера; Eutelsat и европске комуникационе капацитете; као и оснажену везу свемира са одбрамбеном политиком. Емануел Макрон је у јуну нагласио да Европа већ има значајне предности: лансере, космодром у Куруу, сателите, услуге и европску нискоорбиталну констелацију Eutelsat. Његова порука је овим била да Европа већ поседује основу за свемирску сувереност, али је потребно да је политички и финансијски консолидује.
Главна Макронова идеја је да Француска пређе пут од европске свемирске индустрије ка европској свемирској сили. Овде се види важна промена у француској стратегији. Француска жели да Европа као целина постане глобална свемирска сила, што подразумева: европски приступ свемиру (Европа мора да буде способна да самостално шаље сателите у орбиту) и европске сателитске констелације (пројекат IRIS, европска безбедна сателитска комуникациона инфраструктура). Такође, то подразумева и европску контролу критичне инфраструктуре тј. да европска комуникација, навигација и безбедност не зависе у потпуности од америчких система. Део овога је и европска индустријска политика. Свемир се све више посматра као индустријски сектор, а не само као научни пројекат, док се не занемарује и европска одбрамбена димензија у овом контексту. Сателити постају неопходни за обавештајне, комуникационе и војне способности. Овим Самитом дефинисано је и европско присуство у будућем истраживању Месеца и Марса. Европска свемирска агенција већ говори о новој фази у којој ће Месец постати простор дугорочних операција, а Марс следећи велики стратешки циљ.
Ипак, не деле све европске државе исту визију као Француска. Док Француска жели снажнију европску индустријску и технолошку сувереност и већу способност да Европа делује независно, Немачка је отворенија за сарадњу са америчким компанијама, нарочито са приватним сектором. Она се види у односу према компанији SpaceX и Илону Маску, као и према европским пројектима као што је IRIS². Немачка није спремна да се одрекне америчких комерцијалних могућности. У јулу су Макрон и немачка страна покушали да усагласе ставове и о питању фреквенција, сателитских орбита и европског суверенитета. Француска и Немачка су тада нагласиле стратешки значај управљања радио-фреквенцијским спектром и сателитским орбитама и подржале улогу Међународне уније за телекомуникације. Међутим, управо пред самит најављено одсуство Фридриха Мерца и Ђорђе Мелони шаље поруку да политичко јединство није потпуно. Француски медији стога пишу о Самиту као тесту способности Европе да превазиђе сопствене националне интересе. Највеће америчке приватне свемирске компаније, пре свега SpaceX и Blue Origin, повукле су се из учешћа. Reuters је извештавао уочи Самита да је америчка администрација вршила притисак на америчке компаније да не учествују јер је Вашингтон Самит доживео као форум који би могао да подржи европски протекционистички приступ и европску стратешку аутономију. А управо SpaceX један је од разлога због којих Европа данас осећа сопствену технолошку рањивост. Интересантно је што Француска није организовала самит као западни антикинески форум. Кина учествује, док је Француска позвала актере из великог броја држава. Ово одговара традиционалној француској дипломатској идеји да Европа треба да буде способна да разговара са свим великим силама и да очува сопствени простор за деловање. Дакле, Самит је показао и да Макрон, поред идеје оснаживања европског суверенитета, не жели да европска свемирска политика буде само продужетак америчке политике према Кини.
Остави коментар