Аутор: др Љубиша Деспотовић
Пролегомена:
Суштина модерног политичког владања све више је у медијском предвиђању, контролисању и управљању друштвеним кризама и конфликтима, односно њиховом присуству и одсуству из јавног простора. Пракса се мења паралелно са развојем примењених техника које омогућавају репродукцију стварности, чиме приоритет добија технолошки оквир унутар којег медијски едуковани креативци информације стапају у визуелно примамљив, чулно занимљив и естетски савршен облик. Све више људи ради на дистрибуцији медијских пакета који униформишу јавност, компонујући нове идентитете, тумачења и интерпретације друштвених процеса. Данас медијски конструктури обликују информациони контекст, ефикасан у промени свести, модификујући туђе животе и преко граница које су се очекивале. Медијско-технолошке дисциплине гуше традиционалне комуникационе форме, редукују их или моделирају у складу са потребама елита. Значај неког догађаја све мање зависи од релација у којима се догодио, а све више од медијске презентације којом се излаже грађанима.[1]
- Увод
Примарна сврха новинарства је да грађанима достави информације захваљујући којима ће бити слободни и учествовати у процесима договарања и управљања[2]. Када је реч о конфликтима као савременој претњи безбедности у 21. веку као и њиховој медијској перцепцији, посебну пажњу привлаче насилни унутардржавни (унутрашњи) сукоби. О овим сукобима се најчешће говори на начин да се објашњавају њихови носиоци и узроци, при чему се не прави јасна разлика између ових сукоба. С друге стране, поједини аутори у описивању основних карактеристика унутардржавних (унутрашњих) сукоба полазе од исправнијих аналитичких мерила, тврдећи да етнички, верски, идеолошки и др. сукоби, који се јављају унутар једне државе, „нису међусобно искључиви и у пракси се у великој мери преплићу”.[3]
Верски сукоби, било да се манифестују као унутар или међуконфесионални конфликти и дистанце, заједно с етничким конфликтима представљају најпознатију и најспорнију врсту друштвених сукоба. Проблем је што описивање неког сукоба као етничког или верског упућује у великој мери на предрасуде и стереотипе. Полази се од става да су верски и етнички ратници ирационални, вођени мотивацијама које потичу из магле историје, због чега се верски сукоби сматрају екстремним и искључивим, те би требало избегавати интервенције у случају њиховог избијања. Природа неких сукоба (Алжир, Сомалија, Сијера Леоне) упућује на чињеницу да ако „етнички, фундаменталистички или племенски нису прави придеви да опишу ове сукобе, они деле особину да су сви унутардржавни. У том смислу се и етнички и верски сукоби оправдано класификују као унутрадржавни, или шире, сукоби треће генерације.
Имајући у виду савремене изазове и претње безбедности на националном и међународном плану, које се исказују и кроз модерне форме верских (унутар и међу конфесионалним) и међуетничких криза и конфликата, може се рећи да информационе технологије у највећој мери обликују ставове и уверења, објашњавајући њихов смисао и значај. Масмедијско конструисање и деконструисање друштвених проблема, и посебно конфликата са верском или националистичком позадином, постаје уобичајени сегмент освајачке стратегије, битне за придобијање или одбацивање политичких програма и идеја. Поједностављене и вредносно обојене представе одређују политичку агенду, тематски се фокусирајући ка одређеном идеолошком контексту. Тако стварност не постоји сама по себи, већ по конструисаним исечцима медијске реалности, подупрте софистицираним велом свеприсутне идеологије било да је реч о верско-религијској, националистичкој или политичкој форми идеологије.
- Медијска перцепција политичких идеја, религије и верских конфликата
Традиционалне споне које су пре само неколико деценија везивале грађане за конфесионално, религијско, етничко, социјално или културно порекло са технолошком револуцијом нагло су ослабиле, уступајући место нарастајућој информационој плими. Јирген Хабермас поред политичке и друштвене моћи, међу првима потенцира значај медијске моћи као специфично новог капитала, стратешки битног за функционисање плуралистичке заједнице. У нормативну теорију он уводи појам делиберације[4], објашњавајући да интеракцију између државе и њених друштвених окружења омогућавају комуникациони канали који филтрирају политичке захтеве и идеје. Информација олако мења смисао под утицајем предрасуда, стереотипа, идеолошких магли, манипулација, незнања или необавештености. Тако центри моћи дифузно распростиру пожељне слике о друштву, препуштајући ауторитетима да стварају ставове и нуде решења. Политика и политичке идеје се све више представљају у контексту стратегије доминантних елита у циљу придобијања изборне моћи, па јавност постаје наивни објект важан само као глас који убацује листић. Демократија постаје све рањивија јер под дејством медијских слика глобална публика све мање критички разматра свет око себе, не схватајући да подлеже вештачки наметнутим предрасудама, стереотипима, непажњи, па и манипулацијама. Брзина, спектакуларност, поузданост и симулација нове су полуге медијског друштва, са тенденцијом продаје публицитета.
Провоцирање информативне тишине, уз пуну контролу информација, познати су у теорији вођења специјалних ратова. Стварајући привид апсолутне информативне доминације, њени носиоци подгревају исфорсирану представу о потпуном владању ситуацијом, уз истовремено ускраћивање чињеница битних за аналитику противничке стране. Поларизацију је најлакше извршити поделом становништва по манихејском, дуалистичком обрасцу: црно/бело; верник/неверник; патриота/издајник; реформиста/конзервативац и слично. У кризним друштвеним ситуацијама медији лако пројектују профил водећих личности, истичући и глорификујући одређене врлине, уз истовремено подстицање супротних значења за противнике. Модел почива на принципима примитивне племенске осуде (казне) и похвале (награде), што значи да корене можемо тражити у архаичним, историјским временима када су кукавице и слабићи јавно жигосани од средине, за разлику од хероја и јунака, који су представљали носиоце моралног значења.
Иако су константа већег дела историје,[5] верски сукоби су били преовлађујући унутар појединих друштава и између држава и увек су имали исте узроке/интересе, који нису били искључиво верске природе. Међутим, иза препознатљиве духовне реторике, која по правилу прати верске сукобе, увек су се скривали и нелегитимни политички и економски интереси (пљачке, трговина робљем, територијална освајања). Ипак, ове чињенице не умањују значај религије у генерисању и развоју верских дистанци, антагонизама и сукоба, што намеће обавезу да се у расправи о верским сукобима посебан акценат стави на анализу основних карактеристика религије али и њене медијске перцепције на размеђи векова.
Уз филозофију и науку, религија као систем умних надискуствених и ирационалних представа о људском битисању (дихотомија душа/тело) јесте неминовни атрибут културног идентитета одређене заједнице. Честа су мишљења да је религија одређујућа карактеристика цивилизација, те су и велике религије основе на којима почивају велике цивилизације. Кроз историју религија је била најзапаженији елемент самопрепознавања, индивидуалног и колективног. Међутим, злоупотреба религије и верског идентитета током минулих епоха доводила је до најкрвавијих ратова и погрома многих народа, о чему довољно говоре крсташки и велики верски ратови у западној и средњој Европи током и после реформације. Такође, треба нагласити да је у позадини злоупотребе религије увек био исти узрок – интерес, и то најчешће интерес државе.[6] И конверзије у ислам или хришћанство више су биле амбиције цркава које су радо повећавале број својих верника, уз свесрдну наклоност државе, јер се тиме остваривала већа лојалност поданика него што га је давала чиста покорност сили. На то указује и традиционални савез цркве и државе (светог и световног), симболички приказан помоћу иконе и секире: икона значи веру а секира политику (нпр. у Русији). Тако је, на пример, јеретик био не само отпадник од цркве, него и непријатељ државе.
Однос државе и цркве било је предмет теоријских расправа током историје. Кроз тај однос преламали су се узроци крвавих ратова крсташа против муслимана, али и хришћана против хришћана, све до секуларизације политике која је почела Француском револуцијом а Октобарском достигла врхунац. Стога, раздвајање државе од религије и замена религијског идентитета националним несумњиво је најдубљи структурни и идеолошки процес у савременој историји западне цивилизације.
Религија као симболички систем и социјално-психолошка чињеница може и не мора примарно утицати на јављање и динамику сукоба. Њена улога у друштвеним сукобима (која може бити конзервативна или прогресивна) зависи од конкретно-историјске ситуације, од тога како се религија посредује до друштва и појединца, и од општег стања развоја и модерности једног друштва. Улога религије у унутрашњим етничким и верским сукобима је уско везана са традицијом и историјом, унутар-класним и међукласним супротностима у друштву, и са постојањем међуетничке напетости и културом толеранције између различитих религија и вероисповести.
Религија се често сматра вишим законом од државних закона и међународних споразума. Последица овако супротстављених вредности и праксе „води ка насилним сукобима, који се обично воде у име свих главних светских религија. Мотивисани различитим разлозима, припадници појединих религија посебно су обележили светску карту насилних сукоба после хладног рата, од којих се ислам посебно истиче. С тим у вези, ислам се често стереотипно описује у западном свету, иако „није ништа више склон сукобу од других религија”[7], мада, када говоримо о исламу, морамо имати на уму неколико чињеница. Наиме, и Куран као света књига ислама упућује на дубљу анализу неких контрадикторних ставова. Генерално, Куран истиче на више места негативан став према насиљу и сукобима, проповеда толеранцију међу људима без обзира на веру, захтева да нико не сме убијати осим у самоодбрани и слично. С друге стране, у Курану се каже и нешто друго: „Алах је испунио обећање своје кад сте непријатеља, вољом његовом, немилице убијали“ (Куран III, 152), или „Кад прођу свети мјесеци, онда убијајте многобошце гдје год их нађете“ (Куран IX, 5/Ајет). Сходно томе, Ислам догматски искључује секуларизам и мир са свима који не прихватају исламску, не само верску већ и политичку супремацију. Како оцењује Р. Робертсон, „трибализам и религија су имали и још увек имају одређујућу улогу у друштвеном, политичком, економском и културном развоју арапских друштава и политичких система. Овим се у исламу вера појављује као основа групног идентитета и средиште лојалности и посвећености, док се национална држава јавља као мање значајна чињеница, посебно са становишта колективног самоодређења.“[8] У земљама где је ислам извор идеологије и легитимитета, дискриминација немуслимана и жена подигнута је на степен позитивног права. Ниједна исламска земља не примењује Општу декларацију о људским правима, ни Пакт о правима човека ОУН.
Међутим, као и Куран, и Стари и Нови завет говоре у прилог да религија има дубоке везе с развојем насилних (верских) сукоба. У Старом завету, најважнијем извору јудеизма, а посебно у Тори, налазе се ставови који говоре о рату и позивају на верско насиље.[9] У прилог томе, Т. Линг као значајну чињеницу наводи еволуцију у хебрејском схватању односа према богу Јахвеу, који се од духовног принципа успостављањем монархије трансформисао у „бога житеља Сиона, престонице цара Давида, одакле ‘огњем који прождире’ заслепљује своје непријатеље.“[10] Нови завет, као темељ хришћанства, забрањује насиље и рат, међутим, трансформацијом хришћанства у државну веру, рат се у одређеним условима користио као легитимно средство и од цркве (римокатоличке, православне, лутеранске, и др.).
Сукоби између хришћана и исламиста последица су мноштва разлика, пре свега муслиманске идеје ислама као начина живота који у себи уједињује религију и политику, насупрот хришћанскoj идеји раздвојених подручја вере и државе. С друге стране, ти сукоби су резултат не само разлика, већ и сличности између њих. У првом реду обе су монотеистичке и универзалистичке религије, у чијим су основама уверења о спознаји праве истине вере и у име тога могу да заступају један свет обавезности и званичности. Такође, ове религије су и мисионарске, што значи да њихове присталице имају обавезу да „невернике“ преобрате у „једину истинску веру“.
Крајем 20. и почетком 21. века дошло је до радикалних друштвених промена чиме се оваква мишљења демантују и захтевају редефинисање верског фактора као чиниоца сукоба у савременом свету. Тако теоретичар религије Ј. Цасанова не прихвата гледиште о секуларизацији и издвајању цркве из друштва и политике, већ тврди да је у току процес „диференцијације односно реприватизације вере и религије“, јер „политичари, истраживачи друштвених кретања и јавности уопште посвећују све већу пажњу религији, а верски вође све су спремнији да се упусте у јавне и политичке расправе.“
Без обзира одвојеност цркве од државе у највећем делу савременог света, међуверски и унутаррелигијски сукоби често прерастају у политичке. Постоје и чисто верски сукоби који се воде у оквирима конкуренције различитих конфесија, али они не изискују интервенцију власти и немају политичку димензију. Такође и борбе око придобијања верника између конфесија могу се водити и без политичких претензија и политичких последица. Међутим, религија се политизира у условима када се верницима намећу одређена политичка убеђења или када верске институције покушавају да арбитрирају о политичким питањима.
Политизација религије условила је да религијски фактор буде присутан у свим сукобима с краја 20. века. Примера ради, у Шри Ланки се води рат између будиста и хиндутамилаца од 1990. године. У Нигерији је 1991. године убијено на хиљаде верника у борбама између муслимана и хришћана. У Индији је 1992. године убијено више од 2000 верника у борбама хиндуса и муслимана, док се у региону Кавказа воде борбе између хришћана и муслимана, а у Северној Ирској између римокатолика и протестаната. У Судану се води дугогодишњи рат између хришћана и муслимана, а у Источном Тимору између католика и муслимана. Између јеврејских и палестинских фундаменталиста сукоби трају више од пола века, док је 1991. године Пакистан усвојио закон којим се увреда Мухамеда кажњава смрћу јавним вешањем. Терористички напад исламских фундаменталиста, са неколико хиљада жртава у САД 2001. године, захтева темељно преиспитивање досадашњих теоријских парадигми у смислу редефинисања улоге верског фактора у изазивању конфликата у 21. веку.
Верски сукоби су вођени између припадника различитих религијских традиција, али и између припадника исте религије, односно конфесије. Ови сукоби су се манифестовали као сукоби међу религијама (хришћанство и јудаизам, хиндуизам и ислам, хришћанство и ислам) унутар једне и између више држава, као и између верника који су припадали једној или различитим конфесијама односно вероисповестима (између римокатолика и православаца или протестаната унутар хришћанске цркве). Иако су верски сукоби појавно често садржали или изражавали и чисто теолошке разлике, њихови главни узроци нису били у религији, већ у њеној злоупотреби од стране верских институција или носилаца власти и политичких функција, мада су о том питању присутна подељена, па и супротна теоријска мишљења.[11]
Развојем модерне државе и секуларизацијом друштва верски чиниоци и сукоби изгубили су значај и интензитет који су имали током историје. Ипак, то не значи да су верски сукоби у потпуности елиминисани као фактор различитих сучељавања и криза, и у развијеним и неразвијеним деловима света. Тако су у Индији, Шри Ланки и Источном Тимору и другим регионима света и данас верски сукоби по својим последицама најзначајнија врста сукоба. Имајући то у виду може се закључити да је религија претња друштвеној интеграцији, једнако као што јој и доприноси, јер „… историја, с бројним верским расколима, манифестује велику моћ религије да не само повезује већ и дели људе и народе.“[12]
Осим међуверских, чести су и унутарверски и унутарконфесионални сукоби, који по свом интензитету могу бити и оштрији него сукоби између различитих религија. Током историје ови сукоби су били узроковани углавном цепањем великих религијских заједница, док данас они најчешће проистичу из национално-политичких и социјалних супротности унутар исте религијске или црквене заједнице.
Последњих деценија 20. века у оквиру хришћанства били су актуелни сукоби католика и протестаната (Северна Ирска) и католика са православним верницима (Хрватска, Босна 1991‒1995). Сукоби унутар „исламског цивилизацијског круга“ (Хантингтон) су постојали од његових зачетака и трају све до данас: Авганистан, Сомалија, Пакистан, Индија, Ирак, Иран, Турска. У овим сукобима је тешко раздвојити националне, политичке и верске детерминанте и у мотивима и у узроцима сукоба. Разлог је што припадање истој верској заједници значи веома мало у случају припадности различитим нацијама, јер национално често има примат над религијским. Та чињеница посебно долази до изражаја уколико постоји тежња да се у етнички и верски хетерогеном друштву, по сваку цену створи суверена нација – држава. Тада, по правилу, политичка доминација једне нације бива спојена са тежњом да се успостави доминантан положај преовлађујуће религије, односно вероисповести у таквој држави. У тим условима, црква и религија се јављају као интегришући фактор унутар те нације, што за последицу има филетизам и верски шовинизам, и претварање одређене религије у крајње нетолерантну свест и праксу у односу на друге религије и етничке заједнице. У таквом амбијенту нација по правилу настоји да преузме неке функције религије, а религија неке функције нације, чиме се ствара феномен деизације нације и милитаризације религије и цркве. Већ и сам начин стварања националне државе овог типа води у њену сакрализацију, јер политичка вера у нацију не трпи питања и сумњу. Тако одређена национална држава у социјалним и обичајним условима у којима настаје, углавном бива појмљена као светост, а како све што је свето тражи као потврду своје вредности и важности жртву, дакле свето насиље, тиме се може објаснити мања или већа количина насиља која у различитим формама прати настанак овог типа савремене националне државе.
У савременом друштву верски сукоби се веома ретко јављају у чистом облику и често имају политичку и етничку форму, садржај и позадину. То је допринело да крајем 20. века дође до значајније промене у теоријској и политичкој рецепцији религије као фактора друштвених сукоба, па је „суштинско питање краја 20. века постало питање односа религије и политике, религије и друштва“.[13] Још је експлицитнији став Ј. Касанове да „јавност религије почиње поново играти важну улогу у политици. Приватизација религије ‘историјска је опција’, која је имала своје следбенике и поборнике у неким друштвима у одређено доба, али није реч о неизбежном или једносмерном аспекту модерности. Од 80-их година приватизација вере и религије постаје све непопуларнија опција. Верски активисти и Цркве све се снажније укључују у политичке сукобе и борбу за ослобођење, остварење правде и демократије широм света. Током 80-их година готово да није постојао озбиљнији политички сукоб било где у свету у коме се није осетио не баш скривен утицај религије. Ти примери укључују и конфликте између Јевреја и Арапа на Блиском истоку, сукобе између протестаната и католика у Северној Ирској, као и сукобе између Муслимана, Срба и Хрвата у Босни. Религија је имала важну улогу у побунама које су довеле до пада комунизма у Источној Европи, док у САД постаје све утицајнија ‘морална већина’ фундаменталистичких хришћана. Афера са Салманом Руждијем исто тако јасно показује степен конфликата између религијских и световних вредности у Британији.“
На промену односа према религији и религиозности након слома реалсоцијализма су утицали многи разлози, од којих су најчешћи: 1. реафирмација религије (неки аутори говоре и о ревитализацији религије) услед мање или више насилне дехристијанизације и атеизације током претходних пола века у земљама социјализма; 2. јачање фундаменталистичких тенденција у светским религијама; 3. улога католичке цркве 80-их година 20. века у радикалним променама које су се збивале у неким бившим реалсоцијалистичким земљама (нпр. Пољској); 4. инструментализација цркве од стране државе у политичке сврхе (нпр. коришћење аутокефалности цркве за доказивање самосталности македонске нације и државе) и 5. улога Ватикана и неких исламских верских центара и држава у сукобима у бившој Југославији 1990‒1999. године. Последица је да се верски сукоби више не изводе само из примарно нерелигијских узрока, већ се посматрају и као независни чиниоци. У том циљу се у појединим радовима настоје уочити и дефинисати јасне разлике између теолошких и нетеолошких фактора.[14]
У развијеним грађанским друштвима са високим процентом мигрантског становништва до сукоба на основу верске или конфесионалне различитости долази веома ретко, а уколико се и јаве они тада имају само привид верских сукоба. У позадини таквих антагонизама налазе се не верски, већ битно различити системско-друштвени, културно-традицијски, национални, па и политички чиниоци, односно различити социјални услови и животне шансе припадника појединих верских група, посебно миграната у односу на већинско становништво. У таквим околностима верски фактор бива мање или више „накалемљен“, при чему сукоби попримају квазиверски садржај, који подразумева генерисање нетрпељивости на основу верских различитости.
За разлику од развијених земаља, у земљама у развоју и у неким земљама у транзицији, које су национално и религијски хетерогене и оптерећене различитим унутрашњим противуречностима и кризама, верски елемент као фактор унутрашње нестабилности има много већи значај. Овој појави, осим социјално-економске и културне кризе која оптерећује та друштва, доприноси и криза колективног идентитета, бесперспективност друштвене већине, беда, и сл. Међутим, и у тим условима верски сукоби се не јављају у чистом облику, већ у контексту других сучељавања, пре свега националних и политичких. Због тога се верски фактор и конфесионална различитост јављају као повод, а не као основни узрок националних сукоба, мада то није тако очигледно. Религија (црква), удружена са локалним националним, добила је и манифестну и латентну функцију. Манифестна функција представљена је у самој религиозности као когнитивном и емоционалном односу према Богу. Скривена функција је у позицији гаранта одбране културе и националног идентитета с јасним обележјем протективног и интегративног, хомогенизујућег. Тако се верски сукоби уклапају у шире, пре свега националне сукобе јаког интензитета, те се и религиозност испољава у крајње милитантним облицима. Такав социо-политички простор врло лако трансформише националне и верске сукобе у грађанске ратове, али и у ратове у име религије или вероисповести.
Публикујући верске напетости, конфликте па и терористичке акције са верском позадином, медији постају важна полуга у пропаганди њихових политичко-религијских идеја, па се може констатовати све већа рањивост глобалне заједнице. Верски екстремизам и тероризам увек има свој циљ, било да је реч о идеолошким конфронтацијама, етничким или верским разликама, до конкретног деловања у дестабилизацији неке државе. Треба јасно истаћи да тероризам нема идеолошку подлогу, али у себи садржи елементе идеолошког и верског опредељивања! Отуда потреба убеђивања обичних људи да се баш они боре за правду, једнакост и поштење, поистовећујући своје циљеве са потребама народа или религије. То је најбољи и најбржи начин придобијања армије нових симпатизера, чиме се дугорочно обезбеђује регрутовање нових припадника. На пример, након објављивања спорних и увредљивих карикатура пророка Мохамеда у данским, али и неким другим европским листовима, дошло је до свеколиког и оштрог гнева муслиманских верника широм планете, који су у новинарском чину видели жестоку увреду! С друге стране, противници ислама су овакво реаговање доживели као још једну потврду верског фундаментализма који је опасан, неприродан и фаталистички.
Свеопшта политизација религије погодује даљем ескалирању конфликтне парадигме, па уместо додира култура добијамо обрисе судара који религије тумаче као циљ живота. Тероризам се зато све више представља платформом сиромашних и обесправљених, чиме се поред симпатија освајају и новчаници богатих спонзора, који немају храбрости да лично учествују у борби, али обезбеђивањем логистичке подршке постају важни шрафови у функционисању смртоносне машинерије. Комбинација религије, економије и људских права чини тријаду новог организовања, које потпомогнуто медијски синхронизованом подршком свет воде глобалном сукобу цивилизација.
[1] Рад је настао у коаторству са др С. Милашиновићем.
[2] Ковач, Б. и Розенстил, Т. (2006): Елементи новинарства, ЦИД и Институт за медије, Подгорица, стр. 22‒24.
[3] Ј. С. Голдстеин, Интернатионал Релатионс (фифтх едитион), Неw Yорк: Лонгман, 2003.
[4] Делиберативна демократија је модел у којем се политичке одлуке доносе процесом преговарања, договарања и убеђивања. Оно је резултат комуникационог деловања између формално организованих и неформалних делиберација лицем у лице, у аренама и на врху и на дну политичког система (Јирген Хабермас: Политичка комуникација у медијском друштву, ЦМ, Београд, децембар 2007, стр.11).
[5] Одсуство јасне разлике између световне и духовне власти старих предхришћанских народа је допринело да сви ратови буду верски сукоби. Т. Линг, Историја религије истока и запада, Београд, 1990
[6] Пример су отоманска освајања која су имала наглашен инетрес ка стицању нових територија.
[7] Ј. Голдстеин, оп. цит., п. 205;
[8] Р. Робертсон, Globalisation Theory and Civilisation Analysis, Comparative Civilization Review, 17/1995.
[9] Шире о наводима из Старог завета: Библија или Свето писмо, Британско и инострано библијско друштво, Београд, недатирано, 5. књига Мојсијева, 7. глава, стихови 1‒5.
[10] Т. Линг, Историја религије истока и запада, Београд, 1990 стр. 98
[11] О питању теолошке узрочности верских конфликата и ратова шире: М. Јевтић, Приказ Ђ. Шушњић, Религија 1,2, Социолошки преглед, но.1‒2, 1999
[12] М. Хараламбос, М. Холборн, Социологија: Теме и перспективе, поглавље 52. Загреб, 2002, стр. 435
[13] М. Јевтић, Верски чинилац у савременим Балканским односима, Зборник: Савремени процеси и односи на Балкану, Факултет политичких наука и ИМПП, Београд, 1997, стр. 305
[14] Такав приступ највећим делом је прихваћен и у књизи С. Хантингтона: Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 1998.
Остави коментар