Mediji i cenzura interneta

30/09/2021

Autor: Željko Injac, novinar

„Čijeg ovce, toga i livada“, ovu izreku smo imali prilike često čuti od onih koji bez ikakve empatije za sopstveni narod, bez pokušaja razumevanja njegovog identiteta, tradicije i stradanja,  pokušavaju da objasne proces otimanja srpskog Kosova i Metohije, kao nečeg neminovnog i takoreći prirodnog jer „realnost na terenu“ i prisustvo NATO-a, nema alternativu. Zaobilazeći istoriju, međunarodno pravo, Ustav, i gotovo sve tekovine civilizovanog društva, za legitimno se postavlja varvarstvo i otimačina, poštapajući se narodnom izrekom koja zapravo racionalizuje nepravdu ali je ne opravdava. Ta neistina je samo jedna u moru neistina koja nam se plasira na nama razumljivom jeziku. Do početka novog milenijuma „vrli novi svet“ je vodio propagandni rat protiv nas na svom jeziku, uglavnom engleskom. Od „demokratskih promena“, neko će reći prevrata, u kome je srušen stari poredak a s njim i dobar deo suvereniteta naše države, novi, na našim prostorima, korporativni mediji, tu svoju „istinu“ o nama plasiraju nam sada na srpskom.

Sličan princip, ali malo uvijenije, servira se kroz priču o liberalnom tržištu. Velike međunarodne korporacije, koje raspolažu ogromnim resursima, postavljaju se u istu ravan sa domaćim firmama i kompanijama, koje su do juče bile državne, predstavljene kao gubitaške koje bez državne intervencije ne bi samostalno opstale, ili su nastale tek negde polovinom ’90. te se ne mogu meriti ni po kom osnovu. Neravnopravna trka između domaćih privatnih i državnih kompanija i stranih korporacija bi se mogla uporediti sa trkom između profesionalnog sportiste sa blistavom karijerom i čoveka u invalidskim kolicima.

Ideologija liberalnog tržišta u tome ne vidi nikakav problem. Parola liberalnog tržišta „neka pobedi bolji“ a bolji je zapravo nebrojeno puta jači, je ustvari borba Davida i Golijata. Proces deetatizacije države kroz korporatizaciju i privatizaciju odvija se u svim zemaljama sveta, ne samo bivšeg komunističkog ideološkog bloka, već praktično celog sveta izuzev Severne Koreje, nekoliko decenija unazad.

Deetatizacija iliti slabljenje uloge države (bez obzira na njeno uređenje, bilo da su demokratije, nacionalne države ili džamahirije, pa čak i komunistički sistemi poput Kine) je proces sa ideološkom pozadinom i to treba naglasiti. Deetatizacija države se sprovodi po unapred određenoj ideološkoj matrici kroz privatizaciju, deregulaciju i korporatizaciju. Uvođenje sudskih izvršitelja, komunalne policije, „nezavisnog“ sudstva, notara, zatim privatizacije kulture, sporta, i zdravstva, sve su to procesi deregulacije odnosno privatizacije. Zdravstveni sistem je još uvek jako vezan za državu ali posle pandemije korone i on će postepeno postati otuđen u korist privatnog sektora i globalnih korporacija. Pobeda atlantističkog pristupa ekonomiji nasuprot svih ostalih a pre svega evropskog, koji je do pada Berlinskog zida u svetu blokovskih podela, kada je vladao strah od komunističke ideologije, težio izgradnji socijalno odgovorne države, čije ostatke imamo u severnim monarhijama Evrope, ali i njih je načeo atlantistički koncept maksimizacije profita, doveo je do niza posledica.

Razvlašćivanjem država umanjena je mogućnost istih da se adekvatno odupru korporativnom bezdušnom i agresivnom kapitalizmu. Pad Berlinskog zida i pobeda atlantističkog koncepta su označili početak kraja srednjeg sloja (čak i u zemljama zapadne hemisfere) i još većeg osiromašenje radnika širom sveta.  Da bi se razumela razmera ovog ideološkog projekta dovoljno je navesti da je kao posledica atlantističkog pristupa ekonomiji stvorena nova faraonska elita koju čini svega 1% svetske populacije a u čijem vlasništvu je kapital veći od onoga koji poseduje ostalih 99% stanovnika planete.

Kao i u slučaju priče s početka teksta o Kosovu i Metohiji: „Čijeg ovce, onog i livada“, tako i u kulturi odnosno medijima, „realnost na terenu“ nije spontana, nego generisana i spovođena po unapred određenoj ideološkoj matrici.

Privatizacija i korporatizacija medija i kulturnog života donela je pluralizam gluposti i trivijalnosti nasuprot nekadašnjem koliko-toliko kvalitetnom sadržaju nekolicine državnih tv programa i štampanih medija. Danas u moru tv kanala teško je zaista pronaći kvalitetan ili edukativan sadržaj. Gledalac koji se ponada da je, recimo, na Histori čenelu našao kvalitet i edukaciju ubrzo se razuveri kada taj isti kanal krene da spinuje priče o vanzemaljcima ili promoviše „1000“ hrvatskih kraljeva.

U trenutnoj podeli na domaće i strane korporativne medije u Srbiji, sadržaj i jednih i drugih je prilično sličan. Odsustvo kvalitetnog sadržaja za račun rijaliti programa i ispraznog i zaglupljujućeg programa je opšti trend. Koketiranje domaćih medija sa globalističkim narativom ponekad stvara utisak da je sasvim svejedno da li pratimo domaće medije ili strane medije na srpskom. Ipak, nasuprot domaćim, strani korporativni mediji žestoko i bez pardona nameću antisrpsku propagandu po kojoj su „Srbi krivi za ratove ’90.“ po kojoj je „Kosovo nezavisno“ i da je to „realnost na terenu“, te da se u „Srebrenici dogodio genocid“ a Srbi „moraju proći katarzu“ i biti uniženi po svaku cenu. Nekadašnja komunistička mantra o „velikosrpskom hegemonizmu“ je sad na korporativnim medijima zamenjena mantrom o Srbima kao „genocidnom narodu“. Na domaćim medijima je ipak ostavljen prostor i za srpsku verziju istine.

Domaći mediji i kada bi hteli da forsiraju ovakav antisrpski narativ to ne bi bilo korisno za njih jer bi izgubili najveći deo publike. Globalistički korporativni mediji nemaju taj problem jer se oslanjaju na beskonačne fondove i resurse koje nema ni jedan domaći medij. Njih previše ne zanima šta građani Srbije misle i osećaju. Oni imaju dovoljno novaca da ne moraju brinuti o gledanosti ili popularnosti. Njihov jedini cilj je bombardovanje građana Srbije svojom propagandom zavijenom u oblandu objektivnosti, borbe za ljudska prava i demokratiju, i ostale bajke za naivne.

Ni jedan domaći medij na primer ni približno ne ulaže u bustovanje na društvenim mrežama kao korporativni mediji na srpskom jeziku. Istina, novinara zaposlenih u korporativnim medijima trenutno nema mnogo i oni su na neki način pioniri sa ovih prostora u svetu korporativnih medija ali je zato njihov glas savesti „umiren“ ozbiljnom apanažom o kojoj novinari sa domaćih medija mogu samo maštati.

S druge strane korporativni mediji na srpskom vode ozbiljnu kampanju da isključivo i jedino svoje medijske kuće predstave kao objektivne i one koje iznose istinite informacije, dok domaći mediji rizikuju da završe na crnoj listi ili budu targetirani kao režimski mediji ili fejknjuz mediji. Zapravo se vodi pravi rat između domaćih medija i korporativnih. Rat koji je počeo raspadom Jugoslavije, proterivanjem stotina hiljada Srba iz Hrvatske, ubacivanjem islamizma u Bosnu i Hercegovinu, otimanjem Kosova i Metohije i razaranjem srpske kulturne baštine na tom prostoru, bombardovanjem NATO pakta, otcepljenjem Crne Gore i pokušajem kreiranja od crnogorskih Srba nove nacije, sad treba da dobije završnicu u medijskom trijumfu korporativnih medija i njihove antisrpske „istine“.  Prethodni fizički rat, istrebljenje i proterivanje Srba samo je bio uvod u ovaj konačni obračun u kome se ratuje za duše građana Srbije.

Domaći mediji su još uvek dominantni u printu i TV, odnosno u starim tradicionalnim ali još uvek neprevaziđenim sredstvima informisanja. Informacije elektronskih medija su gotovo nevidljive ako nisu plasirane na društvenim mrežama. Međutim, društvene mreže su opet u vlasništvu globalističkih korporacija. Domaći elektronski mediji su poslednjih godina pretrpeli ozbiljne posledice jer su izmenjena pravila do juče slobodnog interneta. Pravila koja su globalističke korporacije od nedavno uvele na društvene mreže omogućavaju veliku vidljivost sebi bliskih korporativnih medija, sasvim je nebitno koliku oni realnu posećenost ili popularnost tj. praćenost imaju, dok sve ostale medije maksimalno guše.

Ipak, korporativne medije i pored sve logistike i prednosti koju imaju u odnosu na domaće medije, iznenadile su društvene mreže. Mada ovo nije slučaj samo kod nas već je tako praktično u celom svetu. Slobodna misao na društvenim mrežama se pokazala jačom od dobro finansirane propagande korporativnih medija. Jutjuberi, blogeri, influenseri, i drugi aktivni delatnici slobodne misli na društvenim mrežama dokazali su da je internet van kontrole globalista i da istina može izaći na videlo uprkos ozbiljnoj propagandnoj mašineriji korporativnih medija.

Donald Tramp je bio okidač. Njegova politička popularnost je izgrađena na Tviteru. Uprkos mejnstrim medijima koji su ga nemilosrdno čerečili, Tramp je zahvaljujući slobodi koja je do tada postojala na Tviteru uspeo da zadobije poverenje glasača širom Amerike i konačno pobedi na izborima. Ta sloboda više ne postoji. Tramp je blokiran na Tviteru još dok je vršio funkciju predsednika.

Konačno su korporativni mediji postigli konsenzus u proceni da su ljudi u načelu glupi i da je potrebno zaštititi demokratiju (onako kako je oni zamišljaju) od razularene rulje glupaka koji preovladavaju u svetu i glasaju za „frika“ kakav je jedan Tramp. Rešili su da više ne dozvole „zloupotrebu“ sistema koji su sami izgradili. Demokratske vrednosti su prestale biti dogma i ne treba ih uzimati zdravo za gotovo. Politika će prerasti u volju rulje ukoliko se polemike i debate ne vode kroz strogo regulisane i kontrolisane medije – ovo su najnoviji stavovi urednika nekih od najvećih korporativnih medija.

Zapadnim plutokratama se nije svidela dvosmerna komunikacija koju su omogućile društvene mreže pa su rešili da informacije vrate na fabrička podešavanja, iz vremena pre interneta, kada su strogo kontrolisane odabrane informacije plasirane jednosmerno od medija ka publici bez većih mogućnosti kritičkog sagledavanja i prosuđivanja tih informacija. Naravno sve pod izgovorom borbe za demokratiju, a protiv populizma, fejknjuza, teorija zavere i drugih „pošasti“ dvosmerne komunikacije koju je doneo internet i sloboda na internetu. Sloboda je ponovo postala opasna, kao za vreme Trećeg rajha ili Sovjetije. Nije dobro da ljudi misle svojom glavom i te svoje misli puštaju na internet jer ta slobodna misao može naškoditi, tj. usporiti projekat nove utopije. Slobodna misao koči progres i ostvarenje vrlog novog sveta, zato joj se mora stati nogom za vrat i dovesti je poznaniju prava jačeg. Sve veća cenzura interneta je neumoljiva budućnost.

Načelo „čijeg ovce, onog i livada“ važi samo za nas obične smrtnike. Kada je taj isti princip počeo da se ostvaruje na internetu, kada su slobonomisleći ljudi preuzeli inicijativu i počeli da kreiraju internet po svojim merilima, korporacije su jasno i glasno stavile svima do znanja da je internet ipak njihov. Iluzija je da postoji sloboda na internetu. Kada govorimo o slobodi na internetu i gušenju iste ne mislimo na anarhiju i potpuno osdustvo bilo kakve kontrole, ne, nego upravo na ciljano i namerno gušenje svake kritičke misli na društvenim mrežama koje su u vlasništvu korporacija. Takođe i na ograničenje koje su te iste korporacije postavile svim ostalim elektronskim medijima sem svojima ili sebi bliskima.

Domaći elektronski mediji su na Guglovom pretraživaču potisnuti u korist stranih korporativnih medija na srpskom jeziku. Kada pregledate vesti na Guglu među prvih 10 linkova koje izbaci ovaj pretraživač pojaviće vam se sve vesti sa korporativnih medija. Tek potom negde na drugoj stranici ili pri dnu prve pretraga će se postaviti i domaće medije. Po istom principu su se korporativni mediji u Srbiji našli na prvim mestima na kablovskoj mreži koja je praktično u njihovom vlasništu  iako su po zakonu obavezni da na prva mesta postave programe javnog državnog servisa.

Situacija na srpskom medijskom prostoru je naizgled izjednačena. Oko polovine kablovskih pretplatnika su na državnom kablu a polovina na kablu pod kontrolom zapadnih korporacija. Međutim, kada se uzme u obzir kapital koji iza stranih korporacija i cenzura na internetu, jasno je da prevagu u ovoj bici za prevlast na srpskom medijskom nebu odnose strane korporacije.

Za uspešan otpor medijskoj okupaciji, pored kvalitetnijeg sadržaja domaćih medija, potrebno je prevazići cenzuru na internetu a to se uspešno može realizovati isključivo kroz srpski narativ organizovanom gerilskom borbom na internetu.

Najjači u današnjem svetu nije onaj koji ima veliku državu, brojno stanovništvo ili jaku industriju, već onaj koji poseduje moćne korporacije i preko njih većinu svetskog kapitala, resursa, i kontroliše informacije. Korporacije su iznad država, to više nije nikakva tajna. To nije nikakva teorija zavere. To je činjenica.

Pre 6 godina su procureli dokumenti iz Evropske komisije koji su otkrili da će Transatlantsko trgovinsko investiciono partnerstvo u sporazumu između EU i SAD u korist američkih korporacija biti naddržavni projekat. Tzv. živi sporazum koji nastavlja kreiranje novih zakona čak i nakon njegovog potpisivanja. U prevodu na srpski to znači da ako neki EU zakoni ne budu po volji korporacija iz Amerike, korporativni lobisti će se postarati da se zakoni ili ne donesu uopšte ili značajno izmene tako da ne idu na štetu korporacija.

Korporacije su odavno prestale da služe interesima društva i počele da dominiraju društvom, uvlačeći društvo u službu korporacijama. Pravo koje je korporacijama dao anglosaksonski svet, treba se podsetiti da su prve korporacije nastale dobijanjem privilegija od strane monarha Britanije i prava na udruživanje-inkorporaciju, koje podrazumeva dozvolu javnosti, društva, države, izgubilo je svoju prvobitnu svrhu. Korporacije su postale moćan politički faktor koji danas odlučuje o sudbini država. Naravno još uvek ne značajno i o sudbini anglosaksonskog sveta i država ali i u tim državama se vode žučne debate o potrebi ograničavanja prava korporacija ili makar o većem udelu odlučivanja javnosti u samim korporacijama.

Sada je možda već kasno čak i u anglosaksonskom svetu da se korporacije nateraju da deluju u interesu opšteg javnog dobra. O našim prostorima i ostatku sveta je izlišno govoriti jer ekonomski i politički uticaj putem kojeg korporacije podjarmljuju svet je privilegija koje se anglosaksonci neće nikad odreći.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja