Масовни медији и јавни дискурси:

10/05/2022

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Не само на глобалном, него и на националном нивоу у сфери масовних медија, јасно се може видети ова опасна и малигна „игрaˮ које нису поштеђени ни медији са националним нивоом покривености. Особито спорна је улога тзв. јавних сервиса који су постали део опскурних медијских система намењених манипулацији грађана. Тако је дошло до раскида са традицијом и улогом медија који су били заступници и чувари јавног интереса грађана и нека врста њиховог  услужног сервиса. Оспорена је  важна улога узбуњивача јавности када је тај интерес озбиљно угрожен. Медији су подстакли и усмеравали процесе губитка грађанске суверености и посте-пено се претворили  у услужни сервис елита које глобализују. Тако је право на истинито инфор-мисање, односно чињенично коректну информацију, остало загубљено негде иза маскирајућих кулиса опште манипулације и великих прича о демократији. Заправо, рецепт за манипулацију и контролу јавног дискурса је врло једноставан – кога нема у медијским наступима тај не може да пласира своје виђење стварности у окружење, нити да одговори моћним сликама глоба-лизоване индустрије смисла која добија битку за усмеравање наших перцепција (пажње) на једино оно што је њима важно.

На делу је процес декомпоновања  идентитетске подлоге нације, тешком муком грађене и у претходним периодима државног живота растакане као облик колективног идентитета. На његово место треба да ступи аутоматизовани и отуђени идентитет слуђеног појединца који више не зна коме припада, па  чак ни ко је уистину он сам. Тако дезоријентисан,  он сомнабулно понавља већ срочене синтагме светске политике о родној равноправности или истополним заједницама. Још кад државна власт у Србији, супротно мишљењу лингвистичке науке и језикословаца, донесе спорне законе слика манипулације и безакоња је комплетирана.[1] У том контексту меког тоталитарног глобализма, који је прекривен флоскулама о слободи, демокра-тији и људским правима, нападнут је суверенитет националне државе и право човека да се брани од напада злослутних „истинаˮ новог поретка моћи. На развалинама националне државе убрзано се ствара глобални поредак својеврсног песудополиса као парадигме контролисаног живота јединке (убрзано деструисање руралних у корист урбаних насеобина) која је несвесна постојећих процеса, здушно дала „сагласностˮ за нове облике ропства глобализоване заједнице у које неумитно утањамо као људска бића. „Актуелни трендови глобализације спровођени у Србији доказивали су своју снагу највише у процесима денационализације државе и деструкције њеног економско-финансијског поретка. Једнако снажно држава је нападнута и у сегментима детериторизације, десуверенизације и блокаде њеног безбедносног сектораˮ.[2]

Дакле, реч је о убрзаном стварању антихумане перспективе егзистенција и контролисаног живота за које је орвеловска слика света проста дечија шала.[3] А иза свега је стајала и стоји скривена структура хијерархије хегемоније на чијем врху су елите које глобализују, испод ње политичке елите као њихова трансмисија, затим вазалне медијске и академске елите, бирократ-ски апарат власти, а на самом дну пирамиде кооперативне масе (сиротиња раја) на чију неосвешћеност и издржљивост трпљења увек се озбиљно рачунало од стране њихових ново- старих господара. „Обликовање света према новим обрасцима темељи се на камуфлираним идејама политичке доминације, војне хегемоније и на нескривеној медијској ароганцији према свима који мисле другачије.ˮ[4] Терор архитеката новог јавног дискурса толике је јачине и константно присутан у медијима да борбу са њим избегавају скоро сви, па чак и најеминентнији посленици академског и интелектуалног живота нације, неспремни на потпуно жртвовање и подношење нових облика егзистенцијалне патње.

Да подсетимо на овом месту, да је дефинисање јавног дискурса један од најважнијих аспе-ката друштвене моћи који се обилато користи у последњим деценијама. Зато што постоји функционална повезаност језика и моћи, моћ се реализује и остварује кроз језик, особито онај који постоји у јавном саобраћају и медијској комуникацији. Оно што је посебно важно истаћи јесте геополитичка функција језика јер он није „само рефлексија материјалне моћи у друштву, већ је он и простор у коме се производи значење друштвених односа.ˮ[5] То није само симбо-личка функција простора пренесена у геополитичку раван политике и језика схваћеног као инструмент моћи елита које глобализују већ реални просторни захват у коме се врши кодирање значења јавног дискурса предвиђеног за одређена просторна поља (региони или панпростори), или пак глобалног простора узетог као целина. Управо сада на овом месту треба јасно истаћи још једну важну чињеницу да се под скоро неутралним појмом политичке коректности, скри-вају озбиљни облици друштвене цензуре. Иза маске политичке коректности, у тишини, у застрашујућим размерама врши се друштвена и политичка цензура свега у јавном дискурсу што није по мерилима и стандардима елита које глобализују, као јасан доказ њихове свеукупне моћи.

Реч је очигледно о формирању новог информационог и комуникационог поретка, као подсистема укупног поретка моћи који се гради, па су стога глобални медији стављени у службу елита које глобализују, а не грађана који све то плаћају и у чијој служби би требали да буду. На националном нивоу стварају се тзв. микро мњења, која се прилагођавају специфично-стима локалног нивоа, али тако да глобални интереси буду заштићени. Но, без обзира о ком просторном нивоу се ради, од глобалног до локалног, све је синхронизовано и намењено истим циљевима. „Глобални медији упрегнути су у кочије новог поретка, са циљем форматирања доминантне свести, поданичке, покорне и снисходљиве. Комбиновањем нанотехнологије, биотехнологије, информатичке и конгнитивне технологије, почела је научна битка за контро-лом ума, јер ће стимулирањем одређених садржаја, идеја, покрета и поступака медијска проје-кција унапред бити планирана до детаља. Симболички рат о коме се јавно не говори, у ствар-ности увелико траје – они који производе, филтрирају и обрађују информације управљају глобалним процесима.ˮ[6]

У области образовања и науке, назначени малигни процеси остварили су изузетну ефикасност. Злоупотребе овог виталног подсистема за сваку нацију и преузимање контроле над њим био је стратешки циљ елита које глобализују и њених локалних трабаната на терену, који су радили за интересе својих иногосподара било, као део самог система образовања и науке, или дела државне и институционалне бирократије која треба да прати и пружа услуге подршке. Такав сценарио догађања најавио је још крајем осамдесетих година прошлог века Ален Блум у својој знаменитој књизи Сумрак америчког ума. Ако су тада у самој САД ствари у образовању  стајале тако лоше, не чуди што је тренд насталог срозавања, нарочито високог образовања, стрмоглаво јурио у своју самодеструкцију. У таквим околности, чему су се тек могле надати земље на полуперифирији, каква је нажалост и наша. Блум је још тада констатовао да је обра-зовање у Америци „мало шта више од пропаганде.ˮ „Образовање и наука, посебно у Србији, срозани су на најнижи провинцијални ниво, уз пораст стопе тзв. функционалне неписмености. На делу су до сада биле само симулације реформи високог образовања, смештене у скучене оквире „болоњске декларацијеˮ, чија је основна намена да упросечи и обори квалитет образовања. А цео тај тугаљиви процес аматерски је маскиран неутемељеним обећањима покретљивог и ефикасног студирања. Иако као модел намењен пре свега полупериферним друштвима, ни сама Европа није остала поштеђена његових погубних последица… Нажалост и српско образовање је претрпело огромне штете. Дофакултетски образовни систем преоптерећен је скандалима и насиљем, а академски пак плагијатима и разноврсним коруптивним радњама. Константан је и тренд сталног одливања најквалитетнијег образовног научног  кадра…ˮ[7]

 

Политичка пропаганда:

 

Политичка пропаганда је организована и планска активност на представљању, обликовању и ширењу политичких садржаја. Основна сврха политичке пропаганде лежи у потреби придоби-јања људи и добијања њихове подршке за одређене политичке субјекте, њихову политику, персоналне носиоце или садржаја које нуде политичкој јавности.

 

  1. Функције политичке пропаганде:

 

интерпретативна фукција, која у први план ставља ширење идеја и уверења о некоме или не-чему као део активног креирања пожељног мњења;

формативна функција, која наглашава улогу пропаганде као форме која је увек уроњена у по-литику као свој садржај који креира и обликује;

мобилизаторска функција, која садржи две димензије: да емитује поруке, формира ставове или их мења, као и да усмерева понашање циљној групи којој се обраћа.

 

  1. Врсте политичке пропганде:

 

  а. Према врсти садржаја политичке поруке постоје дифузна и директна поропаганда. Дифузна пропаганда је заступљена онда када користи разне врсте неполитичких садржаја за потребе постизања политичких циљева. Док би директна порпаганда била одређена јасно израженим политичким порукама које се директно саопштавају јавности.

 

б. Према карактеру и циљевима политичке пропаганде разликујемо стратегијску и тактичку пропаганду. Стратегијска пропаганда се бави генералном линијом и дугорочним политичким циљевима, а тактичка пропаганда тежи постизању конкретних пропагандних ефеката и краткорочних политичких учинака.

 

в. Према конотацији пропагандног садржаја, разликујемо позитивну и негативну пропаган-ду. Позитивну пропаганду карактерише афирмативни однос према објектима пропаганде, док негативну пропаганду обележава негаторски и дисквалификаторски однос према објекту пропа-ганде.

 

г. Ако као критеријум користимо однос политичког вођства и публике, разликујемо пропа-ганду партиципације и пропаганду поделе улога. Пропаганда партиципације се карактерише јачањем хомогености групе и подстицањем на зајдеништво и партиципацију, док је пропаганда „поделе улогаˮ више окренута строгој подели улога између политичког вођства и публике од које се тражи прихватање и пасивно пристајање уз политику која се нуди.

 

д. Политичка пропагнада која се одређује према политичком систему, дели се на:  пропаган-ду интеграције и пропаганду агитације. Пропаганда интеграције афирмише интеграцију у систем, прихватање његових институција, подстиче адаптацију на њега и политичку социјали-зацију. Пропаганда агитације пак подстиче супротстављање систему, ангажман на његову про-мену или потпуно уништење (револуција), захтева жртвовање зарад виших циљева идеологије која подиже побуну и сличне активности и акције. Она може бити офанзивна или дефанзивна, отворена или прикривена, мирнодопска или ратна, видљива или субверзивна.

Такође, на крају овог одељка који се бави политичком пропагандом дефинисаће се и појмо-ви  односа с јавношћу и публицитет.

Односи с јавношћу су  дугорочно и систематски конципиране активности на формирању и одржавању позитивног става јавности о некој организацији или јавној личности.

Публицитет као појам подразумева константно присуство јавности кроз сталну борбу за утицај, популарност или позитивну перцепцију о некоме, углавном посредством масовних ме-дија. (Деспотовић, 2011)

 

 

Политичко насиље:

 

Политичко насиље у теоријском дискурсу може се дефинисати као начин институционали-зације друштвених односа у коме се путем средстава спољашње принуде и манипулације својим интересима потчињава свест, воља, производне снаге, имовина и слобода грађана у циљу преузимања власти или њеног очувања, од стране одређење групе или појединаца. (Жељски, 2018:47.) Колега Д. Симеуновић сматра да је политичко насиље директна или индиректна примена силе над свешћу, животом или материјалним добрима према стварном или претпостављеном политичком противнику. „Сила је средство остварења и одржања моћи, а насиље је начин исказивања и спровођења моћиˮ. Колегиница М. Ђорић  у истом тону, а на тра-гу Симеуновићевих ставова о насиљу, закључује како је сила статичка, а насиље динамичка категорија. „Док у српском језику речи: сила, моћ, власт, ауторитет могу имати и позитивно и негативно значење у зависности од околности, насупрот њима насиље је феномен који се увек доживљава негативно из разлога што у сваком случају иде ка деструкцији и уништењу некога или нечега.ˮ (Ђорић, 2014:89.)

  Дакле, политичко насиље би се у најкраћем могло дефинисати као специфична примена насиља које као средство користи политичке организације, институције, групе  или поједнице који су у вези са политиком, а за постизање одређених политичких циљева и интереса. То је насиље које се користи као средство ради постизања политичких циљева, или реализацију интереса које са политиком имају директне везе, иако оне често нису јасно видљиве. Насиље је у овој релацији одређено само као средство, које није само себи циљ, као што је већ напоменуто, служи за постизање неког другог политичког циља или интереса.

 

  1. Облици политичког насиља:

 

  1. 1. Теорије о насиљу:

 

а. Инстиктивистичке теорије, или теорије о прирођености, заступају становиште да је насиље човеково урођено понашање и да он када чини насиље дела инстиктивно. Зачетник ове теорије је Сигмунд Фројд, познати творац психоанализе и психолошке школе мишљења која се темељила на доминатности сексуалног нагона као покретача већине човекових облика понаша-ња. Енергије које покрећу човека он је поделио на: ерос као симбол рађања и живота, и танатос, као рушилачку енергију коју је још називао и „нагон смртиˮ. „Фројд сматра да је човек генетски предодређен да уништава себе (аутоагресија) или друге (агресија) јер га на то покрећу одређени нагони.ˮ (Ђорић, 2014:108.)

 Други важан мислилац за ову теорију о пореклу насиља је Алфред Адлер. Он такође говори о биолошкој подлози као изворишту насиља, али је коригује ничеанским појмом воља за моћ, као главним покретачем. Сматра да је у Фројдовом објашњењу сексуални нагон пренаглашен, те као главни покретачки механизам наводи тежњу за личном моћи „као најистакнутијем злу човечанстваˮ, које се може делимично контролисати јачањем осећаја друштвености, односно социјализацијом (васпитањем) бриге за друшвену заједницу.

 Конрад Лоренц вођен узнапредованим истраживањима о понашању животиња, истиче да човек испољава насиље као облик понашања које је повезано са агресијом усмереном на сопствену врсту. Разлоге за такво понашање он налази у некој врсти борбе за станиште (као животни простор), затим, као испољавање сексуалног нагона које је повезано са одбраном подмлатка, где се страх манифестије као „ најинтезивнији нагон за борбу.ˮ

 

б. Теорија фрустрацијске агресије полази од става да нереализована или неостварена жеља рађа фрустрацију, која се затим ослобађа кроз чинове насиља. Нагомилана агресија по присталицама ове теорије нужно се усмерава ка „најприступачнијим објектима насиљаˮ јер његовим реализовањем долази до остварења механизма растерећења носиоца фрустрације. Дакле, фрустрација неминовно води агресивном понашању. С тим у вези значајан став ове школе мишљења је да се агресија, односно насиље ослобађа чак и онда када примарни објекат агресије није присутан или доступан, тада се чинови агресије испољавају према доступном објекту. Т. Гара тврди кроз појам релативне депривације, да група или појединци чине насиље и онда када смтарају да су ускраћени за нешто на шта, по властитом мишљењу, имају право. Осећај прикраћености служи као покретач насиља према друштву и његовим члановима.

 

в. Теорије социјалног учења, инсистирају на социјалној условљености насиља. Оне, дакле, сматрају да порекло насиља није биолошко, него социјално и да се оно учи током одрастања и социјализације у друштву. Иду тако далеко да узроке насиља проналазе и у неким спољашњим карактеристикама времена односно животне средине (загађеност ваздуха, високе температуре, бука, пренасељеност и сл). Ерих Фром је настојао да превлада једностраности инстиктивиста и бихевиориста тако што је насиље поделио на две групе, бенигно и малигно. Бенигно насиље је по њему одбрамбено и има протективну функцију, док је малигно насиље деструктивно и подразумева одређену друштвену предиспонираност. Фром наглашава да је човеково насиље супротно од животињског јер је за разлику од њих човек прави убица. „Осим тога, за разлику од животиње, човек може уживати у наношењу бола другима (садизам)“. (Ђорић, година:111.)

 

г. Теорије колективног насиља, се позивају на Чарлса Дарвина и његов прицип „борбе за опстанак“. Ова теорија сматра да се људи удружују и чине насиље да би се тако лакше одбранили од непријатеља. Дакле, по њима насиље је организован и колективан чин који има сврху одбране од некога или нечега. По својој природи ово објашњење спада у тзв. телеолошка учења о сврхама као опредељујућим факторима људског понашања/деловања. Присталице ове теорије доказе за своје тврдње налазили су и у понашању одређених биолошких врста које су се удруживале ради лакше и ефикасније одбране.

 

д. Теорија Светске здравствене органзације, која се служи еколошким моделом за објашњене порекла насиља, као комбинација биолошких и индивидуалних фактора. Она наводи четири могућа типа објашњена и то: прво, старост, пол, образовање и сл. као факторе који утичу на степен човекове агресивности, друго, односи између индивидуе и његове породице, пријатеља и интимних партнера, треће, узима у обзир спољашње окружење у којима појединац одраста, и четврто, разматра шири спектар могућих узрока који заједно чине специфичне друштвене факторе.

 

 

Литература:

 

Брдар, М. (2015), Између бездна и неба, ИДН, Београд

Ђорић, М. (2021), Екстремизам и нова реалност, ИПС, Београд

Ђорић, М. (2016), Екстремна левица, ИПС, Београд

Ђорић, М. (2014), Екстремна десница, Наука и друштво, Београд

Деспотовић, Љ. (2019), Геополитика Светосавља, Каирос, Сремски Карловци

[1] Округли сто Положај српског језика у савременом друштву у организацији Матице српске; по мишљењу проф. др Срете Танасића, спорни закон се мора безусловно укинути јер представља свесно пројектовано уништавање српског језика заједно с културом која је на њему изграђивана, док проф. др Зорица Никитовић указује на бројна „озакоњена безакоњаˮ нашег времена, која „гуше слободу и ударају на достојанство личности, а међу којима је и новонастало о језикуˮ. За проф. др Слободана Антонића, дилеме нема: „драконским новчаним казнама желе се натерати људи и институције да пишу и говоре на одређени начин. Само по себи то је, закључује, врста насиља јер ће се бројни људи осећати несигурнима.ˮ Наведено према: Вечерње новости, интернет издање https/www.novosti.rs.  5.7.2021.

[2] Деспотовић, Љ. (2019), Геополитика Светосавља, Каирос, Сремски Карловци, стр. 22.

[3] Брдар, М. (2015), Између бездна и неба, ИДН, Београд, стр. 327.

[4]  Деспотовић, Љ., Јевтовић, З., нав. дело, стр.  250.

[5]  Павлићевић, П., нав. дело, стр. 286.

[6]  Деспотовић, Љ., Јевтовић, З., нав. дело, стр. 251.

[7] Деспотовић, Љ. (2019), Геополитика Светосавља, Каирос, стр. 24.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања