Марко Краљевић – од историјске личности до епског јунака

07/11/2019

Аутор: доц. др Борис Стојковски

 

Краљевић Марко је, без сумње, особа која заузима прво место међу епским јунацима српског народа, исто тако је свакако најзначајнији српски народни јунак, а и у Македонији, као и код Бугара развијен је његов култ као епског хероја. За њега се везује презиме Мрњавчевић, као и за његовог оца, стрица и браћу, међутим, то презиме је знатно каснијег порекла. Наиме, први извор који наводи ово презиме је Руварчев родослов (настао 1563-1584) у коме је забележен и први помен презимена Мрњавчевић.

О пореклу ове породице, пак, обавештава Мавро Орбин у свом чувеном делу Краљевство Словена, односно Il Regno degli Slavi, које је штампано први пут у Пезару 1601. године. Орбин пише како је Мрњава био сиромашни племић из Захумља, а чији су синови из Ливна, односно су рођени тамо. Мрњава је могуће припадао оном делу српске властеле које је било подршка краљу и цару Душану у његовим ратовима са Босном управо око Захумља. Због тога је врло могуће и уследила миграција и самог Мрњаве у Србију где се развила породица његових наследника која је добила презиме Мрњавчевић.

Успон је породица доживела управо у време реченог краља и цара Стефана Душана (1331-1355). Око 1350. године Вукашин се наводи као жупан Прилепа, док су истовремено текле Душанове припреме за поход на Босну. Пет година доцније цар Душан је изненада умро, а на власт је дошао његов син Урош у чије време је започела дезинтеграција моћног српског царства. Тада на историјску сцену крупним корацима ступају родитељи и породица Марка (потоњег Краљевића), а и сам Марко оставља трагове у савременим историјским изворима.

Отац му је, дакле, био најмоћнији српски феудалац у доба цара Уроша, Вукашин (Мрњавчевић) који се крунисао као краљ од 1365. године, када је постао и царев савладар, са могућим намерама да заснује нову династију након цареве смрти. Стриц Марков, Вукашинов брат, био је такође врло моћан српски феудалац, деспот Јован Угљеша, господар Сера. Оба брата су, дакле, управљали великим делом Македоније. Мајка му се звала Јелена (у докуемнтима као Аљена, Алена, а доцније  епској традицији добија име Јевросима) и била је по пореклу потпуно непозната властелинка. Жена деспота Угљеше, Јелена (у монаштву Јефимија) била је прва српска песникиња и оставила је дубок траг на српску културу.

За Марка се сматра да је рођен око 1335. године, мада прецизних података и нема. Први податак о њему је везан за посланство у Дубровник 1361. године. Они показују да је врло рано Марко био човек од поверења цара Уроша, јер му је поверено да води ово изасланство са намером да почну мировни преговори Србије и Дубровника због рата који је недавно избио. Иако без склопљеног мира, Марко се ипак вратио са одређеним успесима, пре свега са ослобођеним призренским трговцима и заложеним породичним сребром које је остало од његовог оца.

Ово је, дакле, први сигурни писани траг о Марку у савременим историјским изворима. Постоји и натпис изнад улаза цркве у Тиквешу који сведочи о управитељима те области – Николи и неком Марку – из 1356. године, али не постоји нити један поуздан податак о томе да ли је у питању син Вукашинов. Повеља краља Вукашина Дубровнику 5. априла 1370. године је још један рани историјски извор који сведочи о Марку, јер се у њој помињу поред самога краља и краљица Алјена (Аљена) као и синови Марко и Андријаш. Октобра 1370. године настао је натпис у Охриду о краљу Марку, али је тешко утврдити његову аутентичност и значај овог самог натписа. Могао би свакако да разјасни када је Марко крунисан за младог краља, међутим, истовремено отвара и низ недоумица.

Вукашин је свакако желео за свог сина и одговарајућу супругу. У ту сврху покренута је иницијатива да се догоди и Маркова женидба девојком из хрватске великашке породице Шубића. Та девојка се налазила у то време на двору босанског бана Твртка Котроманића, који је имао задатак да је добро уда. Када је идеја о њеној удаји за Марка почела да се реализује, а показала се и спремност Твртка за помоћ, уследио је папски протест због удаје за filio magnifici viri Regis Rascie scismatico. Из овог документа се види, са једне стране, да је Вукашин међународно признат за краља, али и да је папа био жестоко против овог брака. Писао је Твртку, а вршио је притисак на Босну преко Лајоша Великог, угарског краља и сизерена босанског владара. Ова идеја је, дакле, пропала и уследила је Маркова женидба Јеленом Хлапен, ћерком господара Бера и Водена Радослава Хлапена.

Вукашин, као и његов син, били су део коалиције усмерене против великаша Николе Алтомановића. Уследиле су у првој половини 1371. године опсежне припреме за напад на Николу Алтомановића, али је уследило одустајање од овог похода. Војска краља Вукашина је морала да скрене на исток, а уследила је потом и Маричка битка 26. септембра 1371. године. Марко је остао без оца и стрица, Србија без најмоћнијег феудалца, а Османлије су оствариле одлучну победу. И Византија је постала турски вазал, а земље краља Вукашина и деспота Јована Угљеше су разделили у највећој мери околни феудалци.

Марко је тако постао наследник круне свога оца. По титули био је краљ Србије, а у ствари господар Прилепа и околине. Марко је за свега неколико година прешао пут од наследника трона до обласног господара, од могућег родоначелника нове династије, будући да је ускоро после Маричке битке умро без деце и цар Урош, до локалног феудалца чију титулу није признавао нико у околини. Брат Андријаш био је господар Марковог дела области са мајком монахињом Јелисаветом, са којом је Андријаш и делио власт, док је други брат Дмитар са њим боравио. Марко је постао турски вазал након 1371. године, али се не зна кад и како, као ни под којим условима. У контексту феудалне раздробљености негдашњег Царства, Марко је био један од феудалаца и господара територија на подручју Македоније. Био је потпуно независан господар своје области, а ковао је и свој новац на коме су били следећи натписи:

ВЬХА/БАБЛГОВ/ѢРНИКР/АЛЬМА/РКО

и

БЛГО/ВѢРНИ/КРАЛЬ/МАРКО

Обе ове титуле, и У Христа благоверни краљ Марко, као и Благоверни краљ Марко, показују да нема никакве територијалне нити етничке одреднице, те да је Марко би свестан фактичког стања на терену, и да је круна коју је наследио од оца била у суштини мртво слово на папиру, те да га за краља Србије нико није ни признавао.

Уз Константина Драгаша, Хлапена, Балшиће и још неке великаше, био је потпуно самосталан од кнеза Лазара, који је био најугледнији српски владар постмаричког доба и оснивач Моравске Србије. Без података су извори о Марку и Косовској бици, односно његовом односу са кнезом Лазаром и целокупним питањем сукоба са Турцима у периоду око Косовске битке. Без података су извори и о Марку и другим српским великашима до 1393. године, њихов однос до тог тренутка остаје за историчаре апсолутно непознат.

За Марка се везује и једна занимљива епизода, односно љубавни троугао. За њега сазнајемо из записа дијака Добре, који је записао следеће:

Слава сьвршитєлю богѹ вь вѣкы, аминь, а҃мнь, а҃м. Пыса сє си книга ѹ Порѣчи, ѹ сєлѣ зовомь Калѹгєрєць, вь дьны благовѣрнаго крал Марка, ѥгда ѿдадє Ѳодору Грьгѹровѹ жєнѹ Хлапєнѹ, а ѹзє жєнѹ свою прьвовѣнчанѹ Ѥлєнѹ, Хлапєновѹ дьщєрє.

У савременом српском преводу овај запис би гласио:

Писа се ова књига у Поречи, у селу званом Калуђерац, у дане благовернога краља Марка, када даде Тодору, Гргурову жену Хлапену, а узе жену своју првовенчану Јелену, Хлапенову кћер. 

 

Марко је дакле за љубљавницу узео Тодору, Гргурову жену, а отерао своју закониту венчану жену Јелену Хлапен. Међутим, у неком тренутку пожелео је да се помири са Јеленом, која је побегла свом оцу на двор. Узевши у обзир да су земље Јелениног оца биле суседне Марковим, ово брачно измирење имало је и озбиљну политичку позадину. Услов за трајан мир са Радославом Хлапеном и сигурност јужних граница била предаја Тодоре Гргурове Радославу Хлапену и потом се и збило помирење са Јеленом. Тај догађај је очигледно јако одјекнуо јер је дијак Добре сматрао значајним да то помене.

Уследио је 1393/4. године састанак Бајазитових вазала у Серу на коме су били и византијски цар Манојло II Палеолог, као и вероватно сам Марко. Након овог састанка уследила је подела за или против Бајазита. Марко је остао уз османског султана и свог господара, а Андријаш и Дмитар су се одметнули и отишли из својих земаља. Мрњавчевићи су се тако нашли у две државе као вазали и то је постала парадигма српског народа од краја XIV до почетка XX столећа. Дмитар и Андријаш су се прво затекли у Дубровнику, где су узели свако свој део који су улазили у поклад краља Вукашина. Постали су први српски племићи у Угарској, Дмитар се посебно истицао готово две деценије у служби краља Жигмунда Луксембуршког. Више пута је водио угарска посланства  у Дубровник, био је и кастелан Вилагошвара и жупан Арада. Дмитар је чак ушао и у сукоб са Жигмундом јер краде стоку и чини насеља на поседима Стефана Лошонција 1407. године.

Марко, са друге стране, иако нема података о његовим активностима, био је извесно веран вазал Бајазита, што је утицало и на његове последње дане. Уследио је сукоб влашког војводе Мирче са Бајазитом и хришћански напад на Турке. Одмазда османског султана и поход на Ровине 1395. године завршили су се управо битком код ове тврђаве. Исход битке је добро познат, влашки војвода Мирча Храбри одбио је турски напад. У помоћ су му дошли и краљ Жигмунд са својом војском, у којој су били Дмитар и Андријаш Мрњавчевић. Овај потоњи је погинуо на Ровинама, баш као и његов брат краљ Марко. Уз њега је и Константин Дејановић Драгаш, још један српски великаш, положио живот на османској страни. Ова погибија двојице браће у истој бици, на супротним странама, постала је слика положаја Срба, укљештених међу империјама.

Погибију краља Марка сликовито и речито описао је биограф деспота Стефана Лазаревића, који се јуначки борио уз Марка на Бајазитовој страни. Ево шта Константин Филозоф каже:

После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394) сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена. Тада погибоше краљ Марко и Константин. А ту се, у овој бици, нађе са овим господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину: Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату. Вративши се својој кући, цар (Бајазит) измири се са њима.

На овај је начин крај нашао Марко Мрњавчевић, српски краљ и феудални обласни господар. Центар његове државе био је Прилеп, а остаци тврђаве познате као Маркове куле постоји и данас. Подигао је Марков манастир, односно манастир посвећен Светом Димитрију 1377. године, а сачуван је и ктиторски натпис који сведочи о томе да је баш краљ Марко саградио ову светињу:

А(зь) вь Х(рист)а Б(ог)а бла(говѣ)рьни крал(ь) Марко сьз(ь)дах(ь) и поп(и)с(а)хь (сы) божествни храм(ь)

Међутим, временом је краљ Марко постао Марко Краљевић, најзначајнији српски епски јунак. Када се анализирају песме и предања, Марко је у суштини и позитивна и негативна личност. Неприлике са женама и прељубништво су имали корен у запису дијака Добре, због чега се у неким песмама Марко појављује као напрасит и изразито негативан лик. Јунаштво и борба за веру, пак, елементи су које је у традицију изгледа унео Константин Филозоф, речима које је приписао Марку. Однос са браћом, пак, рефлектује се као сукоб са њима у епици. Дакле, сви елементи Марковог приказа у циклусу народних песама посвећених њему могу се у основи наћи у савременим средњовековним изворима.

Посве је занимљив један ликовни приказ који је дао немало занимљивих података, а које су ушле у епску песму. Наиме, на Марковој главној задужбини приказан је патрон манастира Свети Димитрије и то као витез на коњу шарцу који носи буздован шестоперац. Овај живопис је завршен до 1377. године. Потпуна метаморфоза у епског јунака, као и бројни књижевни топоси су се десили и Марко је од обласног господара постао водећи српски народни епски херој.

Као Крали Марко нашао је место и у бугарској епици, где се појављују наречници, самодива Вила, крилати коњ Шарколиа као и бројни остаци паганског култа. Треба рећи и да је део ових песама настао на тлу Македоније, тако да је култ овог јунака изузетно развијен и на тлу где је сам Марко и био господар.

Током векова он је постао права српска национална инспирација и развио се његов култ чак и код Срба у Далмацији, те је Марко Краљевић приказан чак и у немачким и италијанским записима као некакав Херкул далматинских горштака, Морлака, односно Срба. Истиче се и податак да су 1574. године први пут у Сплиту сви певали о Краљевићу Марку, како је забележио Вицко Солитро 1844. године. Иван Томко Мрнавић, Шибеничанин и босански бискуп, поред римокатоличког култа Светог Саве, развио је својеврстан и римокатолички култ Марка Мрњавчевића тражећи чак везу између његовог презимена Мрнавић са Мрњавчевићима од којих је покушао извести порекло. Заиста, и међу римокатоличким словенским живљем у Далмацији у раном новом веку развио се култ Марка Краљевића.

Свој траг оставио је и у уметности, јер су га портретисали Мина Караџић, ћерка Вука Стефановића Караџића, који је и сакупио песме о самом Марку Краљевићу, затим велики Ђура Јакшић, знаменити чешки сликар који је боравио међу Србима са обе стране Саве и Дунава – Владислав Тителбах, онда Новак Радонић, а извајао га је и чувени Иван Мештровић. Све је ово учинило лик Марка Краљевића бесмртним у српском националном епу и сећању.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања