Маријана и „Трамп у јагњећој кожи“: подморничка криза између САД и Француске  

30/09/2021

Аутор: др Александра Колаковић

 

АУКУС, безбедоносни пакт између Аустралије, САД и Велике Британије, не само да омогућава бољу размену података између Аустралије, САД и Велике Британије, већ пружа тајну технологију за изградњу нуклеарних подморница (које нису опремљене нуклеарним оружјем) Аустралији. Он јесте одговор на растућу моћ Кине и може се, за сада сматрати и најзначајнијим безбедносним подухватом САД, Велике Британије и Аустралије од 1945. године. Кршење уговора вредног 56 милијарди евра из 2016. године о продаји дванаест француских подморница Аустралији, међутим, изазвало је озбиљну дипломатску кризу, која је уздрмала односе између старих савезника САД и Француске. Истовремено, изазвала је велико неповерење Немачке и ЕУ у НАТО партнерство.

Нови савез између САД, Велике Британије и Аустралије – АУКУС означава усмеравање и измену снага ка Индо-Пацифику, а одмах по проглашавању, средином септембра 2021. године, покреће оштре реакције Француске. Опозив француских амбасадора из САД и Аустралије, неоспорно догађај без преседана, само је један од начина на који је званичан Париз изразио протест и сумњу у наставак партнерства. Француска није до дана званичног иступа америчког председника Бајдена у јавности око новог савеза имала било какве информације да је дошло до отказивања уговора важног за француску војну индустрију. Интересантно је и да је Бајден, амерички председник са којим је Макрон планирао јачање савезништва, након овога назван „Трампом у јагњећој кожи“. Јавност у Француској, као и политичари (и на левици и на десници) наглашавају да је тзв. Подморничка криза, уследила недуго након повлачења из Авганистана, доказ да је Бајденова администрација наставила Трампову политику. Ле Дријан, француски министар спољних послова, договор о куповини америчких подморница, уместо француских, назвао је „ножем у леђа“ Француској од стране савезника. Поред повлачења амбасадора, у Амбасади Француске у САД није дошло до одржавања планираног обележавања 240 година одбитке код Чесапикија, у којој је Француска пружила важну помоћ новоствореним Сједињеним Америчким Државама у борби против Британаца.

Иако је у фокусу како је на стварање АУКУСА реаговала Кина, реакција је најбурнија из Француске, не само због губитка војне индустрије, већ и ударца Француској стратегији у Јужном Пацифику. Француска и Аустралија су у ранијем периоду одржавале заједничке војне вежбе на мору у близини француске територије Нове Каледоније. У Реуниону, Новој Каледонији и Француској Полинезији, коју је у току лета и посетио Емануел Макрон, живи 1.65 милиона француских грађана. Стога је овај регион. иако географски далеко од Европе, од велике стратешке и економске важности. Како Француска није ни обавештена, нити укључена у АУКУС, јасно је да је изиграна од стране савезника, а поставља се питање да ли је Вашингтон, који тесно сарађује са Француском на другим подручјима, као што је на пример Мали, потценио могући одговор поносите земље и једног дела европске осовине, као што је Француска?

У контексту дипломатске кризе, битно је нагласити да је ако посматрамо историјски, Француска у оба светска рата заштиту тражила у англо-саксонском савезништву. Политичка и економска повезаност САД и Француске је неупитно важна.  Већина земаља ЕУ, које сада посматрају сукоб савезника, су чланице НАТО савеза, при чему је потребно нагласити нуклеарну аутономију Француске. Подсетићемо се и да је Емануел Макрон био један од првих светских лидера који су честитали Бајдену на избору за америчког председника, у време док је Трамп претио да неће изаћи из Беле куће. За Француску је било битно да се савезништво са Америком развија и унапређује, уосталом то је предвидела и нова војна стратегија Француске. Да Бајден није превазишао неразумевање из доба Трампа, сведочи не само криза око обуставе уговора о куповини подморница. Сведоци смо начина америчког повлачења из Авганистана. До повлачења из Авганистана и Подморничке кризе чинило се да је једина препрека развоју и јачању сарадње био Доналд Трамп. Интересантно је да је 11. септембра, у време обележавања 20 година од терористичких напада, званична Француска, Емануел Макрон, као и француска јавност у новинама и часописима показала изразиту емпатију према САД. Поредили су се, чак и у карикатурама 11. септембар 2001. и 13. новембар 2015. године у Паризу, грлиле су се Маријана и статуа Кипа Слободе, а само неколико дана касније дошло је до великог неочекиваног преокрета. Стога је дипломатска криза за Француску не само питање поверења у савезика и наставак сарадње са Бајденовом администрацијом, већ и питање пољуљаног угледа Француске, пре свега у домену нуклеарне моћи, једне од полуга које је још увек, уз стално пристну културну дипломатију, одржавају на површини базена у коме се игра битна утакмица глобалних актера.

Немачка и Француска су у протеклом периоду интензивно развијале своје стратешко савезништво. Томе сведочи и сусрет одлазеће канцеларке Ангеле Меркел и Емануела Макрона, као и сусрет француског председника са два фаворита на изборима у Немачкој, Армином Лашетом и Олафом Шолцом. Дипломатска и хуманитарна криза у Авганистану, борба против исламских терориста у Сахелу у Африци и ЕУ биле су кључне теме састанака. На дан састанка Макрона и Меркелове јавност је информисана да су француске снаге у Сахелу убиле вођу Исламске државе у том делу света. За Француску је битно да се прате евентуални контакти талибана са терористима, као и да се извуку поуке из догађаја повлачења и неуспеле мисије у контексту задатих циљева. У овом контексту Макрон се заложио и за већу „европску аутономију“ у борби против тероризма. Још од Де Головог доба, Митеранове „европске конфедерације“ и сада до Макронових иницијатива о развоју одбрамбене уније и „суверене Европе“, Француска је покретала иницијативе у којима се може препознати наслеђе интервенционизма и посебности. Ове тенденције су показале Макронове идеје о „европској војсци“, као и прецизно планирана војна стратегија.

Иако смо свесни да су САД, Русија и Кина главни светски актери, важно је имати на уму да Француска и Немачка (као ЕУ и самостално) не одустају од јачања својих позиција у међународним односима. Оне су посебно присутне у актуелним светским темама, као што су клима, дигитализација, трговина и енергетика, уз наравно проблеме које је изазвала пандемија корона вируса. Ни избори у Немачкој и као и они на пролеће наредне године у Француској неће изменити заједничко деловање у правцу сагледавања савезништва. Поред Немачке, политички врх ЕУ је јасно стао на страну Француске, при чему је Урсула фон дер Лајен, председница Европске комисије, нагласила да је однос према једној од држава чланица ЕУ неприхватљив. У контексту наставка разговора са Аустралијом око закључивања споразума о трговини са ЕУ, Француска има јасну подршку Немачке. Бернд Ланге, социјалдемократа и заменик председника Одбора за трговину Европског парламента оштро је закључио: „Поред безбедносно-политичке оријентације Аустралије, овим договором са САД су емитовани и индустријско-политички сигнали против ЕУ“. Спремност за компромис око постизања трговинског уговора ЕУ и Аустралије ће бити очито мања јер је угрожена индо-пацифичка стратегија не само Француске, већ и ЕУ, а која обухвата трансфер технологија и војне индустрије. Државе Европске уније не могу себи дозволити да постану безначајне у међународним односима. Следи се, дакле, оцена Жан-Ив Ле Дријана, француског министра спољних послова да је „суштински изневерено поверење“ између трансатланских партнера и да Европљани морају деловати јединствено и „бранити своје интересе“. АУКУС, неће имати последице само на перспективу односа ЕУ и САД, већ ће утицати и на ставове ЕУ према Кини и Русији.

Док се очекује да се Филип Етјен, француски амбасадор у САД већ укрцава у авион и одлази преко Атлантика, као шти су се Макрон и Бајден у телефонском разговору договорили, за Аустралију ће, ипак, бити тешко да поправи пукотине у дипломатским односима не само са Француском већ и ЕУ, са којом је у плану потписивање трговинског уговора, а које је сада одложено. Други члан новог савеза, Велика Британија, такође амортизује дипломатску кризу. На захтев из Лондона, дошло је до разговора Емануела Макрона и Бориса Џонсона. Иако је било непримерених изјава које су разљутиле Французе, отказивања раније договореног сусрета француског и британском министра одбране и недипломатског речника, ипак је дошло до британског предлога о „обнови сарадње Француске и Велике Британије у складу са заједничким вредностима и интересима“. Клима, Индо-Пацифик, борба са тероризмом се могу убријати у ове односе, али остају и конфликтна питања као последице Брегзита, која су и пре АУКУСА угрожавала британско-француске односе (питања риболова и миграната).

Док су телефонске линије између Француске и САД, односно Велике Британије активне, Аустралија још покушава, изузетно неуспешно, да делује у правцу Француске. Не би било ништа ново рећи да позиције Вашингтона, Лондона и Камбере у односима са Француском и ЕУ нису исте. Стога, у Јелисејској палати званично негирају да одбијају телефонски разговор са Камбером и одговарају да будући разговори између Макрона и Морисона морају бити „суштински“, „озбиљно припремљени“ и „смислени“, као и организовани, када се француски амбасадор врати у Камберу, при чему се не наводи датум. Упоредо, након разговора Бориса Џонсона и Емануела Макрона, сведоци смо да се неће догодити неки већи потреси, не само стога што Џонсон у изјавама понавља како воли Француску, већ и стога што Британија „мора остати близак партнер Француске“, упркос чињеници да понашање Британаца није било понашање савезника. У јеку Афере АУКУС, француски министар спољних послова Ле Дријан састао се са својим колегом из Индије, што је потез који привлачи пажњу. У наредном периоду видећемо колики су домети могућег развоја ближе сарадње Француске са Индијом, која је традиционално повезана са Уједињеним Краљевством.

Сведоци смо да се фигуре на шаховској табли међународних односа померају убрзано и асиметрично, при чему гледамо силе које су делимично партнери, делимично конкуренти или супарници. Окретање ка Русији се често у предвиђањима резервише за Немачку, међутим да ли и Француска може да изненади ублажавањем става према Путину и Русији. У јеку сукоба око подморница Емануел Макрон са супругом Брижит, отвара изложбу руских колекционара. Колекција Морозов, једна је од најзначајнијих светских колекција са делима импресионизма и модерне уметности, која се први пут представља ван граница Русије. Да ли је Макрон само уживао у делима Сезана, Ван Гога, Монеа, Пикаса, Рјепина, Гончарове, Маљевича и других, настојећи да заборави АУКУС и подморничку кризу? Или је ово била сјајна прилика да се кроз уметност, изложену у Фондацији Луј Витон, приближи Русији? Званично саопштење Јелисејске палате наводи да је изложба корак даље у Тријанонском дијалогу – иницијативи за оснаживање веза између француског и руског цивилног друштва кроз културну сарадњу, што је покренто 2017. године на основу договора Макрона и Путина.

Ипак, за сада најинтересантнија реакција из Француске на подморничку кризу може се сматрати грчка војна набавка, мада је потребно посматрати ово и у ширем контексту. Грчка је најавила споразум о куповини између шест и осам ратних бродова француске производње уз стратешко одбрамбено партнерство са Француском, што је потез који је грчки премијер рекао „први корак ка европској одбрамбеној аутономији“. Уговор вредан пет милијарди долара омогућиће да Грчка осавремени своју флоту у периоду од 2024. до 2026. године. Важно је нагласити да је Француска склапањем ових уговора победила Lockheed Martin, америчког произвођача, са којим је била у трци за поруџбину још од 2019. године. Овај споразум, може да се посматра као прва победа Макрона, након отказивања поруџбине Аустралије, што се чини да је примарна жеља француског председника који је рекао: „Ми смо посвећени независности Европе. Ово је део заједничких борби које смо водили у Европи–технолошка независност, европска одбрана и борбена готовост“.  Упоредо, споразум између Француске и Грчке, потребно је посматрати и из перспективе ранијег зближавња и француско-турских односа. Када је Турска послала своје бродове да траже нафту и гас у делу Медитерана које Грчка сматра својом поморском јурисдикцијом, дошло је до кризе на ивици рата. Емануел Макрон је послао француске поморске снаге да помогну њеним поморским зонама, а потом су одржале поморске и ваздушне вежбе у Егеју и Источном Медитерану. Ове године су у оквиру обележавања 200 година Грчке револуције, којом се ослободила од Османлија, представљена грчка, америчка и француска оклопна возила. Још се чује ехо Ердоганових оштрих речи, али се мора признати да је Макрон добро проценио да ће подршка Грчкој донети добит француској војној индустрији. Грчка је прошле године објавила да купује 18 борбених авиона четврте генерације Rafale (уговор вредан 2,5 милијарди долара), а овог месеца број авиона је повећан на 24. Ово везивање Грчке за француску војну индустрију не може се посматрати као само тренутни одговор САД (у овом контексту важно је нагласити да је Грчка 2018. године са америчким Lockheed Martin потписала уговор вредан 1,3 милијарди долара за надоградњу 85 борбених авиона Ф-16, инсталирајући напредне радарске системе), нити као обична купопродаја оружја, већ је реч о стратешком договору и осигурава снажно присуство Француске у Источном Медитерану, што је наглашени циљ нове војне стратегије.

АУКУС је у суштини постао јаван сигнал за оно што је Макрон наглашавао у ранијем периоду а може се сажети у чињеницу да Европа „мора развити глобалну одбрамбену и сигурносну стратегију, укључујући Индо-Пацифик, и бити мање зависна од САД“. У штампи се може прочитати да званичници у Паризу сматрају да ће се улога Француске у Индо-Пацифику наставити „јер је Француска имала легитимне интересе у региону и заједничку визију за то са бројним партнерима, укључујући Аустралију“. Интереси Француске у региону Индо-Пацифика изражени у бројкама чине милион сународника и осма хиљада војника. Стога ће се морати обновити покидани односи са Аустралијом, као важним партнером, иако се  није понашала као савезник. Поред тога што је дипломатска криза са подморницама уништила слику „доброг амаричког председника Бајдена“ (посебно уколико се компарира са сликом „злог Трампа“) у Француској, утицала је и да кључна питања постану: колико ће се и како обликовати односи Француске и ЕУ са државама које чине АУКУС, као и да ли ће Француска, заједно са ЕУ, успети да смањи зависност од САД. Путокази су нова војна стратегија Француске и Макронове раније и актуелне изјаве, будући сусрет Бајдена и Макрона крајем октобра, као и изјаве дипломата и политичара (из власти, као и будућих кандидата за председника Француске). Мало је оптимиста, али се мора имати у виду и да ће Макрону бити потребни и капацитет за крупне промене, али и спољнополитички успеси у немирном мору пред изборе 2022. године.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања