MARIJA KALAS

30/01/2019

MARIJA KALAS

 

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin

 

Marija Kalas bila je najveća operska diva dvadesetog veka. U svojoj kratkoj, ali efektnoj karijeri, ona je postavila standarde koji još uvek nisu prekoračeni. Svojim glasom i harizmom osvojila je ceo svet i protutnjala je kroz svet opere, potpuno ga izmenivši.

Marija Kalas je rođena 2. decembra 1923. godine u Njujorku kao Marija Ana Sofija Sesilija Kalogeropulos. Rodila se u grčkoj emigrantskoj porodici. Odrasla je pod okriljem autoritativne majke koja je za svoje dve dve kćeri namenila profesije u kojima sama nije uspela da se ostvari. Njen otac Džordž bio je po struci hemičar i vlasnik jedne apoteke, a majka Evangelija u mladosti se bavila pevanjem, ali nikada nije uspela da dostigne visine o kojima je sanjala. U detinjstvu se osećala ružnom i odbačenom. Tvrdila je za sebe da je ružno pače. Imala je 80 kg u pubertetskom periodu i veliki problem sa kratkovidnošću, usled koga je nosila ogromne naočare za vid. Bila je povučeno i melanholično dete, kojoj zabava i igre nisu bile preterano bliske. Bila je emocionalno nesigutrna i patila je od kompleksa niže vrednosti, od malih nogu pa sve do svoje smrti. Mnogi biografi smatraju da je za njen psihički deo ličnosti odgovorna isključivo njena majka. Majka Evangelija predstavljala je veliki autoritet i osobu takoreći operisanu od topline. Ta žena je od početka bila kritički nastrojena prema Mariji i činilo se kao da je bila naklonjenija drugoj ćerci. Majka je na Marijino životno opredeljenje uticala snažno, s obzirom na to da ju je već sa pet godina upisala na časove pevanja. Ono što će vremenom postati najveća pasija u Marijinom životu, na početku je za nju bio pravi užas. Evangelija je svoje ćerke vrlo rano počela da vodi na radijske audicije za pevanje, veoma popularne u Americi u to vreme. Tu je Marija ostvarila svoje prve javne nastupe i pokazala se kao veoma talentovana. Marija se ponekad pitala da li njena majka oseća nešto za nju kad može da bude toliko stroga i hladna. Moglo bi se reći da njihov odnos nije bio popravljen ni kasnije. Marija je, postavši planetarno popularana, često izjavljivala da je njena majka bila spartanski stroga i bez ikakvog osećaja za majčinstvo, a naročito za umetnost.

Marijin otac nije podržavao ovakve  majčine ambicije, pa je to unosilo još veću tenziju u ionako neskaladan brak. Kada je otac doživeo finansijski krah i zatvorio apoteku, Marija i njena sestra su morale napustiti časove pevanja. Ne želeći da talenat mlađe ćerke bude protraćen, majka joj je svakodnevno puštala ploče italijanskih operskih pevačica i tako je Marija svoje pevanje formirala po sluhu. Iako često opterećena majčinim pritiskom, vremenom je i sama shvatila da je rođena da bude umetnik.

Smatra se da je nesigurnost koju je nosila kao jednu od osnovnih osobina stekla gledajući loš brak svojih roditelja, raspadnut nedostatkom emocija i hladnoćom. O njenom ocu se ne zna baš mnogo, sem da nije bio očinska figura za primer. Ipak, Marija je i pored toga bila privržena njemu i patila za njim. S jedne strane, ako bi se malo dublje posmatrao njen život, moglo bi se reći da je očinska figura u Marijinom ljubavnom životu imala bitnu ulogu, jer je ona pokušavala da je nadoknadi ljubavlju prema starijim muškarcima. Roditelji se razvode 1937. godine i Marijina majka je odlučila da napusti Ameriku i sa ćerkama se vrati u rodnu Grčku. Tamo i počinje da se razvija karijera Marije Kalas.

Sa četrnaest godina Marija u Atini nastavlja svoje obrazovanje, upisujući Grčki nacionalni konzervatorijum (njena majka je pritom krivotvorila prijavu, jer je donja starosna granica za prijem bila šesnaest godina), a zatim i Atinski konzervatorijum. Važila je za talentovanu devojčicu, a neki su je smatrali i čudom od deteta. Njena prva profesorka bila je Marija Trivela koja je utvrdila njen neverovatan talenat, smatrajući da je njen glas kao nebrušeni dijamant, koji će po tehničkom usavršavanju biti naširoko čuven. Marija je na Akademiji provodila sate i sate, vežbajući i slušajući druge pevače. Njene mogućnosti za izvođenje numera bile su sve veće i veće. Mogla je da interpretira mnoge glasove, koji su bili različiti od njenog, i soprane i mecosoprane, pa čak i neke tenore. Njen glasovni raspon bio je neverovatan. Išao je od niskog alt-registra do najvišeg fa.

Već 1939. godine je započela karijeru u Olimpijskom pozorištu u Atini. Za vreme Drugog svetskog rata pevala je po atinskim kafanama nemačkim i italijanskim oficirima i na taj način sačuvala svoj život i živote svoje majke i sestre. Prvi profesionalni angažman Marija  je imala 1942. godine, ulogom Beatriče u „Bokaču“. Iste godine dobija glavnu ulogu u „Toski“ u Grčkoj nacionalnoj operi i otvara joj se put svetske slave. Po okončanju rata ona na političkoj osnovi gubi zaposlenje i odlučuje da napusti Grčku. Vraća se u Ameriku, sa željom da vidi oca i oproba se na američkoj sceni. Na oba polja doživljava poraz: sa ocem ne uspeva da uspostavi odnos kakav je priželjkivala, a na svim audicijama biva odbijena, uz obrazloženje da nema dobar glas! Razočarana, vraća se u Evropu 1947. godine, u italijanski grad Veronu. Od tog trenutka kreće vrtoglavi uspon njene karijere. Iste godine, radi lakšeg izgovora menja svoje prezime u Kalas. Godine 1949. Marija u Veneciji istovremeno izvodi dve veoma oprečne i izuzetno zahtevne opere, komponovane od strane Vagnera i Belinija. Svojim glasom uspela je da iznese ove dve “zavađene“ uloge, što niko posle nje nije uradio. Bila je to revolucija zvana Marija Kalas. Već je bila obožavana. Milioni ljudi govorili su o njoj. Tokom cele karijere Marija Kalas je često demonstrirala sposobnosti u pevanju različitih sopranskih arija, od dramskih do koloraturnih. U Milanskoj La Skali je prvi put nastupala 1951. godine u operi „Sicilijansko večernje“, i ovaj teatar je bio njena glavna scena tokom pedesetih godina. Uporedo je radila za Parisku i Londonsku operu, kao i za čuveni njujorški Metropoliten. U Londonu je i završila opersku karijeru 1965. godine. Posle toga nastupila je samo u recitalima 1973. i 1974. godine. Sredinom karijere, 1953-1954. godine, Marija Kalas je naglo smršala, izgubivši 35 kilograma. Neki kritičari smatraju da je ova promena doprinela opadanju kvaliteta njenog glasa u nekim operskim ulogama, dok drugi smatraju da joj je glas postao mekši i zavodljiviji.

Njen eksplicitan glas i jedinstven talenat doneli su joj mnoge uloge i za kratko vreme napravili njenu karijeru bogatom i velikom. Polako, ali sigurno, Marija Kalas postala je najistaknutiji virtuoz belkanta, a uz očigledan dramski talenat i kraljica operske scene. Ona je na sceni zaista bila odlična glumica. Reditelji su je smatrali za tešku i zahtevnu za saradnju, ali opet nadasve inteligentnu i osobu koja zna šta želi i koja želi da pokaže maksimum, i više od toga. Često nije pristajala na kompromise kada je posao bio u pitanju, pa je i tu dolazilo do svojevrsnih skandala. Umela je da otkaže nastup kada se nije osećala dobro i kada je smatrala da nije dovoljno spremna, ne ostavljajući prostor za nalaženje drugog rešenja. Baš do jednog takvog skandala došlo je 1959. godine, prilikom izvođenja predstave „Toska“ u Rimu. Nakon prvog čina predstave, tvrdila je da se ne oseća dobro i otišla je bez obzira što su u publici sedeli italijanski predsednik i celokupno italijansko visoko društvo. Pored ovog skandala, bilo je i drugih, kao što je svađa s direktorom Milanske skale i sa direktorom Metropolitan opere u Njujorku, a oba zbog nepoštovanja, tačnije njenog napuštanja predstava ili nepojavljivanja bez ikakvog logičnog i prihvatljivog opravdanja. Bez obzira na sve te skandale, niko nije mogao da ospori njen talenat i želju publike da je sluša i gleda iznova i iznova, tako da su drugi bili u situaciji da prave kompromise u odnosu na Mariju.

Marija Kalas se ubraja među znamenite reformatore opere, kao što su Rihard Vagner i Arturo Toskanini. Kultura druge polovine XX veka se neminovno povezuje sa njenim imenom. Početkom 50-ih godina, pojavom postmodernizma, opera XIX veka postala je estetski anahronizam. Marija Kalas je vratila opersku umetnost na vrhunski nivo. Bila je univerzalni pevač, sa dijapazonom od klasičnih ozbiljnih opera (opera serija) do poznih Verdijevih opera, verističkih opera Pučinija i Vagnerovih drama. Njen vokalni raspon je bio blizu tri oktave. Usponu njene karijere doprinela je pojava gramofonskih ploča sredinom prošlog veka, kao i prijateljstvo sa producentom kompanije EMI Volterom Legeom.

Pored gotovo nestvarnog talenta koji je imala, ono što je posebno privlačilo publiku i medije bio je i njen emotivni život, daleko skandalozniji od poslovnih skandala. Bila je žena izrazitog seksipila, koja je magnetski privlačila muškarce. Potencirala je svoju lepotu i želela je da je njeni muškarci veličaju, što verovatno i dokazuje njenu nesigurnost i komplekse iz detinjstva. Volela je starije muškarce od autoriteta, bogate i uspešne poslovne ljude, ne toliko lepe, koliko popularne zavodnike i srcelomce. U Italiji upoznaje Đovanija Batistu Meneginija, italijanskog industrijalca i veoma uticajnog čoveka u kome želi da nađe svoj oslonac i sigurnost. 1947. godine ona se udaje za njega, u svojoj dvadesetčetvrtoj godini. Đovani je bio Marijina podrška, ali je njegov novac bio još jedna propusnica za slavu. Mnogo je ulagao u njenu karijeru i finansijski i posredstvom kontakata i prijateljstva sa uticajnim ljudima Italije. Ovom udajom Marija je stekla italijansko državljanstvo i preselila se u Milano, gde njena karijera kreće vrtoglavo nabolje. Svog muža Đovanija ona je opisivala kao ćutljivog i uzdržanog, ali i nekog ko je umeo biti prijatelj i imao nekakvu očinsku ulogu u njenom životu. Njihov brak nije bio ispunjen strašću, što je i doprinelo da se kasnije nađe u zagrljaju drugog muškarca. Đovani je bio stariji od Marije Kalas trideset godina. Taj jaz u godinama je upravo opravdao nedostatak dinamike u vezi i avanturizma u ljubavi. Marija je tako uplovila u novu ljubav, koja je koštala karijere i markirala kao poznatu ljubavnicu omalenog Grka, poznatog brodovlasnika i milijardera, Aristotela Onazisa.

Aristotel Onazis se nije mnogo zanimao za umetnost, ali je uvek bio sasvim siguran da se sve može kupiti. Kao praktičan čovek oprobao je razne načine da privuče Marijinu pažnju, pa je jednom kupio sto ulaznica za njenu predstavu. Konačna prilika pružila mu se kada je priredio krstarenje, kome je prisustvovala svetska elita, poput Vinstona Čerčila i Grejs Keli. Do kraja krstarenja Marija i Onazis su bili u ljubavnoj vezi, bez obzira što su na istoj jahti bili prisutni njihovi supružnici. Marija je napustila Meneginija i ubrzo se razvela. Onazis je svojim ponašanjem još više iziritirao povređenog Menenginija. Napravio je ponudu rekavši: “Koliko hoćete za Mariju? Pet ili deset miliona?“ Iz ovoga i iz još mnogo toga, može se zaključiti da je Marija za njega bila samo još jedna skupocena igračka, kojom su se lečili komleksi. U početku Aristotel je planirao da ima i suprugu i ljubavnicu, pa stoga i nije razmišljao o razvodu, ali je na kraju popustio pod konstantnim Marijinim pritiskom. Marija se zavaravala da će ona potom biti sledeća i poslednja Onazisova žena. Do tog braka nikada nije došlo i on je zauvek ostao njen ljubavnik. Njihova ljubav je bila snažna i strastvena, ali je uvek Marija bila ta koja je morala da pravi kompromise. Ona je bila smrtno zaljubljena, a on očaran njenom slavom i harizmom. Onazis se nije razumeo u umetnost, a operu nije mogao da podnese. Radije je plesao u tavernama na način kako se to radi u njegovoj domovini, a oko sebe je razbacivao tanjire. Dešavalo mu se često da je, možda svesno, a možda i ne, ponižavao, ne samo kao osobu, već i kao umetnika: „Imaj na umu, ljubavi, da ti nisi moja žena, niti domaćica u kući. Ti si samo gost“, „Ti si kao pevačica iz noćnog kluba sa zviždaljkom u grlu“. Godine 1960. Marija ostaje trudna, ali Aristotel je protiv toga, jer već ima dece i ne želi ih više. Ipak, ona rađa sina, koji umire samo nekoliko sati posle rođenja. Sahranila ga je u Milanu, pod imenom Omero Lengrini, a budući da je bila samo ljubavnica, rođenje i smrt deteta su morali ostati u strogoj tajnosti. Od tada Marijin život postaje prepun ogorčenja, pod okriljem čoveka koji je manipulisao njenim osećanjima i pogubno uticao na njenu psihu. Kako je njihov odnos postajao sve burniji, Marija je postepeno gubila kontrolu nad životom, a njen glas gubio je na snazi i raskoši. Onazis joj je zadao konačni udarac kada se u javnosti pokazao sa Džeki, udovicom ubijenog američkog predsednika Džona Kenedija. On se i ženi s njom, nakon samo tri meseca veze. Vest o Onazisovom venčanju Marija je saznala iz novina. Svet joj se srušio. Upoznavši njega, zapostavila je svoju karijeru i prepustila se životu kakav je vodio sav taj pomodarski i lažnomoralni svet u kome žena, kao što je bila ona, predstavlja samo figuru u službi bolje, tuđe reputacije i egzistencije. Ondašnja kulturna javnost se pitala šta jedna takva primadona traži u svetu industrijalaca i biznismena koji nemaju sluha za njenu muziku, ali ni ona sama nije mogla da da odgovor na to pitanje. Samoća, odbačenost, konzumacija pilula za smirenje pojačavali su njenu bezvoljnost i postepeno doveli do gubitka onog najvrednijeg što je imala – glasa.

Interesovanje medija za Marijin i Onazisov život ne jenjava. Njegov brak s Džeki je bio samo jedan u nizu njegovih hirova. Na kraju je osramotio pred celim svetom, objavljivanjem njenih nagih fotografija u jednom pornografskom časopisu. Onazis je obnovio kontakt sa Marijom i smatra se da su se i tajno viđali. Ona mu je bila velika podrška nakon pogibije njegovog sina. Onazis je tada dobio ozbiljne zdravstvene probleme i ona  je često boravila kraj njegove bolesničke postelje. Aristotel Onazis umro je 1975. godine.

Poslednje koncerte u životu Marija Kalas je održala na turneji sa Đuzepeom Di Stefanom, italijanskim tenorom. Njen poslednji koncertni nastup održan je u Japanu, 1974. godine. Ova turneja je bila njen lični trijumf, ali i profesionalni krah. Svet je sada uvideo da je njen glas smo bleda senka onog starog. Kritike su bile nemilosrdne. Marija je sa blagim osmehom izjavljivala da ih ne čita, jer ne želi da remeti svoj duševni mir. 1977. godine snima film „Medeja“ i nakon toga se potpuno povlači sa scene.

Povukla se u svoj apartman u Parizu, gde je u zamračenom salonu provodila dane i omamljena sedativima slušala svoj glas sa gramofonskih ploča. Umrla je 16. septembra 1977. godine, u svojoj pedesettrećoj godini. Umrla je od bolesti srca, koje je oslabilo od prevelike upotrebe sedativa. Njen pepeo je, po njenoj želji, rasut po Egejskom moru. Prisutni su tvrdili da se u tom trenutku pod naletom vetra vratio pravo u njihova lica. Mnogi su to shvatili kao njen poslednji hir.

„Vissi d’arte, vissi d’amore“ – živela sam za umetnost, živela sam za ljubav – su reči iz „Toske“ i savršeno opisuju život Marije Kalas, pa se mogu smatrati i njenim epitafom.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja