Маричка битка. Поглед 650 година касније

24/03/2021

Аутор: проф. др Борис Стојковски

 

Османски продор на Балканско полуострво након обрачуна са Византијским царством, а потом и Бугарском, довео је ову младу нарастајућу силу на грнице српских земаља. Након смрти цара Стефана Душана 1355. године у српском је царству настао метеж. Такве околности су зацело значајно допринеле да Турци свој продор наставе и да у неколико кључних битака успеју да поразе српске снаге и крену да распарчавају српске земље. Једна од таквих била је и Маричка битка 1371. године чије су последице биле велике, те је овај судар српске и турске војске једна од кључних битака у турском продору на Балкан. Како се ове године обележава и 650. годишњица овог знаменитог догађаја, овом приликом се њега и присећамо.

Српска страна ‒ браћа Мрњавчевићи

Као што је добро познато, у Маричкој бици супротставили су се Турцима двојица најугледнијих српских великаша тога доба ‒ браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Свакако је значајно приказати укратко њихов успон, али и њихову владавину до тог фаталног черноменског сукоба. Први извор који наводи њихово презиме Мрњавчевић је Руварчев родослов (настао 1563/1584). О пореклу ове породице пак обавештава и један и више него значајни извор ‒ Мавро Орбин у свом чувеном делу Краљевство Словена односно Il Regno degli Slavi које је штампано први пут у Пезару 1601. године. Орбин пише како је претпостављени оснивач династије Мрњава био сиромашни племић из Захумља, чији су синови родом из Ливна у Херцеговини. Мрњава је могуће припадао оном делу српске властеле која је била подршка краљу и цару Душану у његовим ратовима с Босном који су се водили управо око Захумља. Због тога је вероватно и прешао у Србију где се развила породица његових наследника која је понела презиме Мрњавчевић.

Успон породице Мрњавчевић је уследио у време српског краља (1331‒1346) и цара Стефана Душана (1346‒1355). Вукашин и Угљеша су носили титуле пехарника и коњушара на двору Душановом, како обавештава нешто познији византијски писац Лаоник Халкокондил. Око 1350. године Вукашин се наводи као жупан Прилепа, док су истовремено текле Душанове припреме за поход на Босну. Угљеша се пак у дубровачким документима назива бароном, а био је  господар Конавала. Децембра 1355. године цар Стефан Душан је изненада умро, а на власт је дошао његов син Урош у чије време је започела дезинтеграција српског царства.

Најмоћнији српски феудалац у доба последњег Немањића постао је Вукашин (Мрњавчевић) који се крунисао као краљ 1365. године, када је постао и царев савладар с могућим намерама да заснује нову династију након цареве смрти. Стриц Марков, Вукашинов брат, био је такође врло моћни српски феудалац деспот Јован Угљеша, господар Сера. Оба брата су, дакле, управљала великим делом Македоније. Жена краља Вукашина се звала Јелена (у документима се спомиње и као Аљена, Алена, а доцније у српској епској традицији добија име Јевросима) и била је по пореклу потпуно непозната властелинка. Жена деспота Угљеше, Јелена (у монаштву Јефимија), била је прва српска песникиња и оставила је дубок траг на српску културу. У политичком смислу овај брак је Угљеши донео много јер је била ћерка ћесара (кесара) Воихне, једног од најугледнијих српских властелина. Имали су сина Угљешу који је прерано преминуо, са свега четири године и њему је Јефимија посветила своје прво поетско дело Туга за младенцем Угљешом, песнички преплет патоса и неутешног бола мајке за сином јединцем.

Распад српског царства након 1355. године условио је да се многи српски обласни господари уздигну. Успон кнеза Војислава Војиновића, те његов самостални рат са Дубровником 1362‒1363. године показали су да се поједини српски феудалци оглушују о централну власт. Занимљиво је да у једном писму Дубровчани траже и посредовање Вукашина и Јелене, што показује колико је овај феудалац био угледан. Слабљење подршке цару у Рашкој довело је до окретања грчким земљама и Македонији. Успон ка врху је одмах уследио; Вукашин (Мрњавчевић) је испрва био деспот па краљ од 1365. године и крунисао га је патријарх Сава IV. У почетку, међутим, краљ Вукашин је у свему следио хијерархију тога доба. На фресци манастира Псача приказан је лево од цара Уроша, који је приказан већи са свим царским инсигнијама, те је било сасвим јасно да је у овом иконографском нацрту испоштован феудални поредак и царско првенство. Заједнички новац, неки документи и заједничка царева и краљева посланства у Дубровник сведоче да је неколико година поштовање хијерархије било очигледно.

Деспот Јован Угљеша пак постао је господар важног града Сера и после 1366. године истиснуо царицу Јелену. Угљеша се 1358. године назива великим војводом у повељи светогорском манастиру Кутлумушу, док је деспот постао вероватно негде 1363/1364. године. Брачне везе Мрњавчевића, како њих лично тако и њихове деце, показале су да је ова породица постала најмоћнија у српскоме царству. Вукашинова ћерка Оливера удала са Ђурђа I Балшића, а Маркова жена је постала ћерка угледног феудалца Радослава Хлапена ‒ Јелена Хлапена. Сукоб на Косову 1369. године кулминација је међусобица српских великаша и после тог конфликта може се рећи да легитимни српски цар Урош нестаје с политичке сцене, те да је Вукашин тада на врхунцу. Априла 1370. године краљ Вукашин сам потврђује Дубровнику привилегије, без обазирања на легитимну царску власт.

Јован Угљеша се још марта 1368. године године мири с Цариградском патријаршијом, након анатеме успостављене две деценије раније због крунисања цара Душана, те проглашења патријаршије. У акту који је тада саопштен записана је осуда Душана због лакомости и прихватање јурисдикције Цариграда над серском облашћу деспота Јована Угљеше. Текст је изгледа састављен од стране никејског митрополита или некога из његовог окружења на лицу места, а ово измирење је признато 1371. године, уз противљење легитимног пећког патријарха Саве IV. Грчки језик био је средство комуникације у Угљешиној серској области, а појављују се и елементи ромејске администрације као што су византијске васељенске судије, византијско уређење области, установа сената, затим и серски кефалија, али су Угљеша и Јелена следствено називани од Византинаца „деспот и деспина Србије“.

Надирућа турска опасност покуцала је, међутим, управо на Угљешине земље. Пропаст коалиције краља Вукашина са Балшићима, као и позив брата му Јована Угљеше, убрзали су припреме за борбу са једним од највећих турских султана у историји ‒ Муратом I.

Турска страна ‒ султан Мурат I

Већ уочи доласка на престо Мурат и његов васпитач, и потом одани војсковођа Лала Шахин, били су 1361. године у офанзиви на Једрене, главни и највећи град оновременe Тракије, богатог византијског региона. Овај град је имао велики стратешки значај и још од римског доба играо је битну улогу на овом подручју. Османска тактика те 1361. године је била да обезбеде прекид снабдевања и комуникацију града, а уследило је и освајање мањих тврђава у долини Марице. До краја године Једрене је највероватније освојено и постало је нова престоница османске државе. На основу извештаја западних и византијских писаца, међутим, поједини историчари сматрају да је Једрене можда тек 1369. године пало под турску власт. Мурат је био турски владар 1362‒1389. године, када су се збила и највећа европска освајања Турака. Јаничари, девширма (данак у крви) и диван (администрација) су уведени у османску државу управо у његово време и по томе је Мурат I био изузетно значајан и као реформатор и ратник.

На самом почетку своје владавине Мурат I  је водио тешке борбе у Анадолији до 1365. године, када је успео да учврсти своју власт над владарима анадолских беглука. То је покушао да постигне и војним и династичким путем. Принцеза из Гермијана постала је жена његовог сина и наследника Бајазита, и на тај начин део области Гермијана је ушао у састав Муратове земље. Брачна политика и освајања у Анадолији имали су врхунац у његовом односу са Караманидима када се његова ћерка Нилуфер удала за Алаедина, караманидског владара. Међутим, Алаедин није поштовао свог таста и све до 1386. године су трајали сукоби у овим областима. За ову тему је, међутим, од ванредног значај чињеница да је Мурат до 1369. године потчинио целу централну Тракију, а да је под Османлије пао и Филипопољ (данас Пловдив). Нова престоница Једрене (Хадријанопољ) постала је и седиште нове велике и значајне административне јединице која је названа румелијски (римски, византијски, европски) беглербеглук.

Маричка битка и њене последице

 

Османски хроничар Коџа Хусеин пише да је заповедник Филипопоља пребегао Угљеши, а византијски писац Димитрије Кидон пак спомиње српско посланство 1371. године у Цариграду, као и нуђење династичких веза са Србијом и савезништва против Османлија. Сви апели деспота Јована Угљеше завршили су се безуспешно, те је неминовно уследило окретање ка једином савезнику ‒ брату Вукашину. Продор Турака довео их је у директан сукоб с Јованом Угљешом и српским земљама на југу царства. Последица тога јесте и Маричка битка о којој се мало зна. Сигуран је датум ‒ 26. септембар 1371. годиште и поприште битке на Черномену, близу Марице (данас Ормени у Грчкој). Повод сукоба се у изворима тумачи разнородно, од идеје да се спроведе истеривање Турака из Европе, затим као одговор на заузимање Филипопоља (што наглашавају посебно османски извори) или чак и Једрена. Историчари данас махом сматрају да се радило о неминовном сукобу освајача и бранилаца. Деспот Јован Угљеша је изабрао стратешки сјајан тренутак, када је султан Мурат у опсади Бигуа у Малој Азији, док је у Румелији била мала турска ордија под Лалом Шахином, стационираним у Једрену.

Извори нису сложни ни око српских снага у бици. Монах Исаија претерује кад наводи 60.000 Срба, патријарх Пајсије помиње можда нешто реалнијих 20.000 војника. Лаоник Халкокондил јасно сведочи да су се сукобили Срби (деспот Угљеша и краљ Вукашин) против Турака. Величајући победу, турски извори претерују а то касније некритички преузима и западна историографија која пише да су против Османлија ратовали Срби, Бугари (понегде се спомињу чак и Угри) и Власи. Могуће је да су браћи Мрњавчевић подршку дали још неки великаши, али то није сасвим јасно. Вероватни ноћни препад малобројније османске војске је учинио крај браћи Мрњавчевићима који су погинули, а српска војска је доживела праву катастрофу.

Нек извори пристрасно нагињу ка Угљеши (он је за патријарха Пајсија, али и инока Исаију храбар ратник, који је погинуо како доликује врсноме војнику, а наводно и тело му је, како Пајсије пише, пренето у неки манастир близу Сера). Вукашин се удавио у реци или како опет Пајсије приповеда „постаде јадно позориште у блату и храна рибама и птицама, и не зна му се ни гроб, погибе успомена његова са шумом“. Држање српских владара, односно обласних господара је било такво да су сви одреда следили своје партикуларне политичке интересе, а помоћи није било ни из Византије.

Инок Исаија у кратком, али довољно језгровитом и снажном запису уз превод Псеудо-Дионисија Ареопагите оставио је важно сведочанство о Маричкој бици и приликама након ње. Ево како гласи у савременом српском преводу сачињеном пре тридесетак година под редактуром чувеног Милорада Павића:

„Заврших ту (књигу) у најгоре од свих злих времена, када се разгневи Бог на западне хришћане и када подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике и брата свога Вукашина краља, и друге велможе многе, негде око 60 хиљада одабраних војника… Ти пођоше у Македонију на изгнање Турака, не схватајући да се гневу божјем нико не може супротставити. Те не изгнаше, но сами од њих убијени бише, и тамо кости њихове падоше, и непогребени осташе, и веома много мноштво једни од оштрице мача умреше, а други у ропство одведени бише; неки од њих спасоше се бекства и дођоше. И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше, ни очи видеше. А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Турци и полетоше по свој земљи, као птица по ваздуху и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби ове допуштењем божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадни призор би да се види. Оста земља од свих добра пуста: и људи и стоке и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избави, ни да спасава, но сви се испунише страхом турским и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише. И у то време међу српским господом, седми по реду, мислим, крај прими. И уистину тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли. И верујте ми, не ја, који сам неважан по свему, него и најмудрији међу Јелинима Ливаније, не би могао описати невоље које снађоше хришћане западних страна.“

Последице Маричке битке су биле велике и бројне. Византија је закратко успела да заузме Сер, штавише, деловало је да се враћају бројне територије Царству, али уследило је чак и уступање црквене земље пронијарима, међутим, ускоро је Византија постала и вазална држава Османског царства. И то је без сумње највећа и најтежа последица Маричке битке. Освајања Турака у Македонији јесу донекле настављена, али је још битније да су Марко Мрњавчевић и Дејановићи постали вазали Турака. Растакање српских земаља није успорено. Напротив, до 1373. године Балшићи освајају Призрен, чиме се јасно види да су и територије Мрњавчевића расуте чак и међу српским великашима. Успон Николе Алтомановића међу великашима је у то време доживео врхунац, а неколико година потом дошло је и до истицања најпре кнеза Лазара у Србији, али и краља Твртка у Босни. Османлије су наставиле да освајају Балканско полуострво.

Само два и по месеца доцније, након Маричке битке, преминуо је децембра 1371. године и цар Урош, и то је означило крај династије Немањића. Уистину је ова година по много чему била судбоносна за српску средњовековну историју.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања