MARGARET TAČER

22/08/2018

Margaret Tačer

 

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin

 

Postoji svega nekoliko britanskih političara koji su zaista poznati u svetu. Među njima je svakako Margaret Tačer (eng. Margaret Thacher), prva žena na mestu predsednika vlade u zapadnom svetu, koja je Velikom Britanijom vladala od 1979. do 1990. godine. Ostala je upamćena kao Čelična dama  ili Gvozdena lejdi (eng. Iron Lady), a ovaj nadimak dobila je u Sovjetskom savezu, zbog ostrašćenog antikomunizma.

Zanimljiv je životni put Gvozdene lejdi. Rođena je kao Margaret Hilda Roberts, 13. oktobra 1925. godine u engleskom selu Grantamu. Pod uticajem oca Alfreda Robertsa, lokalnog političara i vlasnika bakalnice, Margaret se počela zanimati za politiku. Margaret i njena sestra Merijet dobile su odlično obrazovanje. Posle završene ženske gimnazije u Grantamu, prijavila se na Univerzitet u Oksfordu, odsek hemije. Nakon neuspeha na prvom upisnom roku, primljena je 1943, a diplomirala je 1947. godine. Kao hemičar zaslužna je za otkrivanje hemijskog jedinjenja koji svakom sladoledu daje kremasti ukus. Kasnije, kada se udala, odlučila je da se odrekne karijere naučnika. Na Oksfordu je studirala i prava, za koje je dobila stipendiju. Politikom je počela da se bavi još kao student, kada je postala član studentskog ogranka Konzervativne stranke, a ubrzo i njen predsednik. Na izborima u januarau 1951. godine kandidovala se, kao član Konzervativne stranke, za mesto poslanika u državnom parlamentu u izbornoj jedninici Dartford. Mada nije uspela da pobedi, ostala je zapažena kao jedan od najmlađih kandidata i kao prva žena koja se kandidovala za tu poziciju. Ipak, bila je zadovoljna jer je uspela da skupi nešto manje od pedeset odsto glasova u svom okrugu i da upozna Denisa Tačera, direktora firme koja se bavila farbanjem i krečenjem. Bila je to ljubav na prvi pogled. Sledeće godine udala se za njega, završila prava, položila pravosudni ispit i specijalizovala se za poresko pravo. Godine 1953. dobili su blizance, Kerol i Marka (Carol and Mark).

Margaret je uspela da uđe u Parlament 1959. godine, kao kandidat grada Finčli.  Tada je imala samo trideset četiri godine. Poznata po rečitosti, odlučnosti i sposobnosti da ulazi u žustre debate, kolege iz njene partije su je gurale da baš ona bude ta koja će u Parlamentu da se obračunava sa laburistima. Brzo je krčila put ka političkom vrhu. U Parlamentu se od 1961. do 1964. godine nalazila na čelu odbora zaduženog za invalide i penzionere. Nakon opštih izbora 1970. godine konzervativci predvođeni Edvardom Hitom odnose pobedu. U ovom kabinetu se našla i Margaret kao ministar obrazovanja. Kao ministar obrazovanja zalagala se za ukidanje specijalističkih škola, kao što su klasične gimnazije i uvođenje sveobuhvatnih opštih srednjih škola. Koliko su njeni stavovi pomagali u političkim borbama, toliko je tada već postajala nepopularna u narodu. Već 1972. godine tabloid San ju je proglasio „najomraženijom ženom u Britaniji“. Ipak, njen put na vrhu se nastavio.

Pošto se Hitova vlada nije mogla suočiti sa problemima kao što su naftni embargo i sve veći zahtevi sindikata za veće plate, na opštim izborima 1974. godine konzervativci su izgubili izbore. Nakon izbora Hitovo vođenje konzervativaca je dovedeno u pitanje, što je dovelo do izbora unutar stranke. Jedan od protivnika Hitu bila je i Margaret, koja je odnela pobedu u prvom krugu izbora nakon čega se Hit povukao, a u drugom krugu je pobedio Viteluva, koji je bio predodređen za Hitovog naslednika. Od 1975. pa do opštih izbora 1979. godine Margaret Tačer je bila vođa opozicije.

Nakon pobede na opštim izborima 1979. godine konzervativci formiraju vladu i Margaret Tačer stupa na mesto premijera Ujedinjenog kraljevstva 4. maja 1979. godine. Po stupanju na dužnost, Tačerova je, zajedno sa minisrima spoljnih i unutrašnjih poslova, lordom Piterom Karingtonom i Vilijamom Vajtlouom, ograničila ulazak emigranata u zemlju, što je i bilo jedno od predizbornih obećanja. Ograničenje se naročito odnosilo na Vijetnamce, koji su na brodovima u vekikom broju dolazili u Britaniju.

Njene najvažnije odluke bile su brojne ekonomske mere koje je sprovela u delo, zbog čega je smatraju zaslužnom za preporod ostrvske ekonomije. Povećane su kamatne stope kako bi se usporio rast novčane mase, a samim tim i inflacija. Izdvajanja za socijalnu pomoć, obrazovanje, državnu stanogradnju su smanjena, kao i troškovi državne administracije. Zbog smanjenog izdvajanja za obrazovanje Margaret Tačer je postala prvi predsednik vlade u britanskoj istoriji koji je završio univerzitet u Oksfordu, a nije dobio počasni doktorat tog univerziteta. Protivila se sindikatima, čije je rukovodstvo optuživala da štrajkovima podrivaju parlamentarnu demokratiju i parališu britamsku ekonomiju. Nekoliko sindikata pokrenulo je štrajkove protiv zakona koji je ograničavao njihovu moć, ali je otpor na kraju slomljen. Zalagala se za individualnu inicijativu, privatizovala je državne industrijske grane i dobra, pokušala da privatizuje neke vidove zdravstvene zaštite i obrazovanja, držala se čvrste monetarne politike i zalagala za nepokolebljivu pripadnost NATO-u.

Nadmoćno je pobedila  1983. godine, delimično i zbog toga što je odlučno vodila rat za Foklandska ostrva 1982. godine, odakle je isterala Argentince. Naime, vojna hunta koja je tog momenta vladala Argentinom izdala je naredbu da armija zauzme Foklandska ostrva. Premijerka Tačer odlučila je da stupi u rat za grupu ostrva hiljadama kilometara udaljenih od Britanije i pored američkog pritiska i insistiranja na mirovnim pregovorima. Ujediljeno Kraljevstvo dobilo je ovaj rat, vratilo suverenitet nad Foklandima, a Margaret je u narodu stekla apsolutnu popularnost i odrešene ruke da nimalo lake reforme sprovede u delo. U drugom manadatu je privatizovala više od četrdeset državnih korporacija. Svoju „gvozdenu narav“ ispoljavala je i u spoljnoj politici. Podržala je SAD u bombardovanju Libije, snažno agitovala za ostanak Severne Irske u Velikoj Britaniji, protivila se približavanju njene zemlje Evropskoj zajednici, otvoreno se protivila novom ujedinjenju Nemačke, hvalila se kako su ona i Regan, uz pomoć Gorbačova, uspeli da unište komunističku imperiju, pružala je kontroverznu podršku aparthejdu u Južnoafričkoj Republici, ispijala čaj sa čileanskim diktatorom Pinočeom i tražila hitno priznanje Slovenije i Hrvatske u vreme raspada Jugoslavije. Shvatajući značaj vojne sile, zalagala se za nuklearno naoružanje. Oktobra 1984. godine, uz mnogo sreće, preživela je atentat koji je organizovala IRA (Iranska republikanska armija).

Za nju je privreda bila veoma važna, a kako bi je sačuvala, bila je spremna na sve. Treba napomenuti da je Velika Britanija bila „bolesnik Evrope“, na ivici ekonomskog kolapsa kada je Margaret Tačer došla na vlast. Krajem sedamdesetih godina Britanija više nije mogla da izdrži konkurenciju svetskog tržišta. Od 1979. do 1982. godine industrijska proizvodnja u Britaniji opala je za 15%, a nezaposlenost je porasla sa 5% na 13%. Razlozi ovog „englanditisa“ su bili preveliki državni izdaci, neuravnoteženi uslovi poslovanja, prevelika moć sindikata, kruta slojevitost britanskog društva… Ni konzervativci, a još manje laburisti nisu mogli da se izbore sa ovim problemima. Uprkos drugačijim predviđanjima, monetarna politika Tačerove uspela je da pokrene britansku privredu. Nastupilo je sedam godina snažnog napretka; inflacija je oborena na 4,5% – 6%, nezaposlenost na 6%. U razdoblju 1985 – 1988. godina bruto nacionalni proizvod godišnje je rastao za 4% i više, i time se svrstao među najviše stope rasta u Evropi. Uzrok ovog uspeha leži, pre svega, u izuzetnom povećanju produktivnosti i razbijanju moći sindikata. Sindikati su prethodno insistirali da država ulaže ogromna sredstva u zastarelu industriju i protivili se uvođenju novih tehnologija. Za preporod britanske ekonomije trebalo je platiti određenu cenu. Blagostanje nije bilo jednako raspoređeno. Postojala je ogromna razlika između bogatog juga i bednog stanja u severnom i srednjem delu zemlje. Sve u svemu, vlada Margaret Tačer uspela je da do 1988/89. godine ponovo pokrene privredu. S druge strane, neke tradicionalne slabosti ostale su i u njeno vreme: stopa investicija i štednje i dalje je bila niska. Posle sedam dobrih godina, privreda je pokazala znake „pregrejanosti“, spoljni deficit i inflacija ponovo su bili u porastu. Bruto nacionalni proizvod je pao kad je vlada pokušala da ograniči domaću potražnju sa ciljem da proizvodnju usmeri ka izvozu. Do početka devedesetih godina Britanija je bila usred privrednog spusta.

Tačerova je tokom svoje vladavine donosila teške i nepopularne odluke, kojima je uspela da u potpunosti transformiše britansku ekonomiju i načini je jednom od najjačih u Zapadnom svetu. Zauvek je promenila britansku privredu, jer je promenila način na koji Britanci razmišljaju o novcu, kapitalizmu i preduzetništvu. Utisnula je neizbrisiv pečat britanskoj privredi, toliko da se ekonomska strategija njenih naslednika, bez obzira da li se radi o konzervativcima ili laburistima, ocenjuje merilima koje je ona postavila. Uprkos tome, javnost i danje ostaje podeljena kad je u pitanju njena politika, mnogi je još i danas smatraju odgovornom za dramatičan porast nezaposlenosti u Velikoj Britaniji i za velika socijalna previranja. Kritičari joj zameraju neoliberalan pristup, tvrde da je bila razdorna, te da je njena ekonomska politika promovisala pohlepu i sebičluk. Ipak, nesumnjivo je da je Tačerova za jedanaest i po godina svoje vladavine ostavila dubok trag ne samo u svojoj zemlji, već i u svetskoj politici.  Tako su njene ideje i politika praktično narasle u novu konzervativnu ideologiju nazvanu „tačerizam“. Osnovne odlike ove neoliberalne ekonomske politike su nisko oporezivanje, niska javna potrošnja, slobodno tržište i masovna privatizacija. Bila je velika protivnica stvaranja centralističke Evropske unije, smatrajući kako treba sačuvati postojeću Evropsku ekonomsku zajednicu. Ostaće upamćeno njeno razmišljanje da je Evropa kreirana na istoriji, a Amerika na filozofiji. Nije primetila da je narod sve nezadovoljniji, da nezaposlenost raste i da njene kolege iz Konzervativne stranke žele da je se reše. To je bio debakl Gvozdene lejdi, koji je ona doživela kao izdaju i prevaru. (Savremenici su zabeležili da je plakala samo tri puta: kada su joj pronašli sina Marka koji se bio izgubio u Saharskoj pustinji, na sahrani supruga Denisa i kada je odlazila sa vlasti.)

Bila je veliki državnik, kog je odlikovala odlučnost, vizija i stajanje iza svojih odluka. Ostavila je primer političke prakse koji će za mnoge državnike zauvek ostati „svetionik“. Njena zaostavština nesumnjivo je oblikovala Ujedinjeno kraljevstvo kakvo je danas. Margaret Tačer je svoju karijeru gradila na jasnim principima i vrednostima, od kojih nije odstupala ni kada joj je popularnost bila na minimumu, kad su je omalovažavali i vređali svi politički konkurenti, uključujući i dobar deo establišmenta same Konzervativne partije na čijem je čelu bila. Njen program sa kojim se kandidovala za predsednicu konzervativaca bio je veoma jasan: vratiti vlast torijevcima. Poruka je bila jasna i nije bilo mesta njenom različitom tumačenju: slobodno tržište, borba protiv socijalizma, žestoka kritika sindikata koji su prestali da služe stvarnim interesima radnika, snažno vezivanje Britanije za one zemnje kojim je fundamentalno opredenjelje sloboda pojedinca i tržišna privreda. Osnov je bio jasan: ljudi nisu jednaki, nikad nisu bili i neće biti.

U Velikoj Britaniji Tačerova je tri puta osvojila izbore, ali i izazvala ogromnu polarizaciju društva, pa njen status nacionalne heroine nije nikada bio do kraja čist, obzirom na veliki broj Britanaca koji su je mrzeli iz dna duše. Među njima su, uz levičare i dobar deo britanskih umetnika, bili i fudbalski huligani, sa kojima se uspešno obračunala jednom za sva vremena. Ali Tačerova nikada nije ni želela biti preterano voljena, o čemu svedoče i njene slavne izjave, poput one iz 1987. godine da društvo uopšte ne postoji, te da je komunizam osuđen na propast jer pre ili kasnije nestane tuđeg novca. Nikada nije bila feministkinja, ali je naglašavala razlike između žena i muškaraca u politici u svoju korist, o čemu svedoči i sledeća izjava: „Ako u politici želite da se nešto kaže, pitajte muškarca. Ako želite da se nešto uradi, pitajte ženu“. Britanska kraljica Elizabeta II proglasila ju je baronicom 1992, a u julu 2011. godine britanska organizacija za istraživanje tržišta Ipsos MORI sprovela je istraživanje kako bi došla do odgovora na pitanje ko je bio najveći britanski premijer u poslednjih trideset godina. Neprikosnoven odgovor bio je: čelična lejdi, Margaret Tačer. U februaru 2007. godine, postala je prvi britanski premijer koji je za života počastvovan statuom u Donjem domu Parlamenta.

Upamtili smo je kao ženu čelične volje i visoke elegancije, ali u sopstvenoj kući je pogubila konce. U jednom od poslednjih intervjua koje je dala, istakla je kako bi, kada bi ponovo imala priliku za to, život živela drugačije, izvan politike. Margaret Tačer, u godinama pre smrti bila je dementna starica, čije je sećanje uveliko bilo izbrisano zbog nekoliko moždanih udara koje je preživela.

Preminula je 8. aprila 2013. godine u 87. godini života, od posledica moždanog udara.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja